Vojska SAD će šititi Srbe na Kosovu u slučaju nasilja

Ma daj...zar se jos palis na to....Pa pre ce nam pomoci Kina i Iran,nego Rusija...Da li ona zeli da ulazi u konflikt sa EU i SAD...Veto-cista farsa....

Pa,valjda,zato sto nam "nikada nisu pomogli" mi treba da se okrenemo protiv sopstvenog interesa?
Ili nam je vise Rusija kriva sto nam nije pomogla od onih sto izvrsise agresiju,okupaciju i zlocine sa uzasnim posledicama po sve u Srbiji.

A,sto se tice veta,to je realnost koja predstavlja kost u grlu svima kojima je interes razbijanje Srbije,i takodje realnost zbog koje se nece menjati rezolucija 1244 koja,izmedju ostalog,govori i o tome ciji su Kosovo i Metohija i kojoj zemlji pripadaju.Svidelo se to nekima ili ne,to je tako.A,ti je mozes nazivati i farsom,samo m,oraces da priznas da ta "farsa" trenutno najdirektnije stiti interese i Srbije i Rusije.

E sad kad smo kod tog pomaganja..pomagali su nam i Ameri,Britanci...(II-s.r)...E sad taj veto mi je previse sumnjiv,on stvarno prestavlja neku vrstu "prepreke" za resavanje statusa,i sprecava da se promeni rezolucija 1244..Ali sta ako SAD i EU...nadju nacin pa kazu "e sad postavite veto".Da li Rusiji odgovara da ulazi u konflikt sa SAD i EU...Da li je taj veto samo lazna pretnja.Ja bih voleo da je to istina,ako dodje do toga da nam bude potreban.Ali zar nije vreme da nesto sami uradimo,i da se ne oslanjamo 100% na Rusiju....???????

@eizo

Svim mrtvim ruskim vojnicima?E kad bi tako gledali...Bilo je mrtvih u tom ratu...sa svih krajeva sveta...Prvenstveno mislim na one sto su se borili protiv Hitlera...Jer u tom ratu su nam najvise "pomagali"...i opet je imao najvise zasluga Tito,jer je on bio jedan od njihovih ljudi....

U WWII ameri i englezi su nam pomogli tako sto su sravnili sa zemljom Leskovac i za Vaskrs 1944 opeglali Beograd gore nego Švabe 6.aprila..A čto se tiče Rusije ako nam nisu pomogli nisu nam i odmogli...A nije da nisu pomagali...

Pitanje: zna li ko gde i kad je poginuo grof Vronski .

A sad malo o "nepomoći" Rusije: naravno koga ne mrzi da čita

Berlinski kongres je bio skup izaslanika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austro-Ugarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske, koji je pod predsedništvom Ota fon Bizmarka održan od 13.juna do 13. jula 1878. godine u Berlinu.

Kongresu je sazvan radi revizije San-stefanskog mira (potpisan 3. marta 1878. godine), kojim je završen rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Turska bi izgubila veliki deo svoje pređašnje kontrole nad Balkanom, a imala je biti stvorena velika Bugarska (efektivno ruski satelit) koja bi uključila najveći deo današnje Makedonije, te delove Srbije do Niša, Albanije i grčku Makedoniju osim Halkidikija i Soluna. Bosna i Hercegovina, iako pod turskim suverenitetom, dobila bi značajnu autonomiju, dok su dobici za Srbiju bili veoma razočaravajući jer je Rusija (ispravno) osećala kako Srbija već polako klizi ka partnerstvu sa Austro-Ugarskom(isto kao i sadasnja Srbija koja gleda gde sunce zalazi). Ovim sporazumom je bilo predviđeno da Srbija, Crna Gora i Rumunija dobiju državnu nezavisnost......................Kako ovo liči na nešto svima nam poznato..............................

Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom regionu su se najviše borile upravo Austro-Ugarska i Velika Britanija. Usled međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli iz početka. Pošto Nemačka praktično nije morala štititi sopstvene interese na Balkanu, pri tim pregovorima je Bizmark mogao nastupiti kao "relativno neutralan" (poznata je uostalom Bizmarkova izjava da Balkan "nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira"). U pregovorima su učestvovali samo delegati velikih sila, dok su predstzavnici malih zemalja pokušavali da utiču na ishod posrednim putem. Srbiju je predstavljao Jovan Ristić.

Granice balkanskih država 1878. godineIshod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom Rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878. godine, teritorija Bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene San-stefanskim mirom (odlučeno je da zauzima teritorije samo severno od planine Balkan). Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austro-Ugarskoj (Berlinski kongres 1878 - okupacija, 1908 - aneksija).

Srbija je znatno proširena i dobila je na račun Turske četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Srbija je, kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.

Moć Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim ugovorom drastično ublažena. Uticaj Rusije je u korist Austro-Ugarske veoma smanjen što je povećalo tenzije između dva carstva. Uz to je, takvo preuređenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom području.

Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el sa komentarima...by Ljubac

Jos malo o......pre Berlinskog kongresa

Turci su bili popustljivi prema Milošu i Srbiji iz dva krupna razloga. Prvi je bio, da izbegnu rusko posredovanje zbog neizvršenog Bukureškog Ugovora, na kom je kod Porte počeo od jeseni 1816. god. insistirati novi ruski poslanik, energični i daroviti A.G. Stroganov. Ne hoteći dati Srbima potvrđene samouprave, onakve kakvu su oni želeli, iz Carigrada su preporučivali Marašliji da bude predusretljiv i da ne štedi na lepim rečima i obećanjima prema Milošu (kako ovo poznato zvuci 200 godina kasnije), imajući kao zadnju nameru eventualno kasnije uzmicanje sa izgovorom, da je to davao paša, a ne sultan. Glavno je bilo privremenim umirivanjem i zadovoljavanjem izbiti Rusiji oružje iz ruke.

Tek tada, predosećajući novi kurs ruske politike. Na ruski presto došao je žustri Nikola I. On se brzo rešio na odlučne korake, na koje je pred kraj svoje vlade pomišljao njegov umrli brat. Već u martu 1826. uputila je ruska vlada ultimatum u Carigrad, da se ispune njeni zahtevi. Među njima je bilo i pitanje srpske samouprave. Po savetu Austrije, koja nije želela da Rusija sama posreduje na Balkanu, Porta je pristala na pregovore sa Rusijom. Oslobodila je potpuno srpske deputate, iako ih još nije poslala kući.
Voditi u takvim časovima pregovore sa Rusijom, u kojoj se javilo oštro nezadovoljstvo zbog dugog oklevanja Aleksandrova vremena, značilo je izložiti sebe unapred sigurnom neuspehu. Ali Turci su to posle ruskog ultimatuma morali činiti. Pregovori su vođeni u Akermanu, u leto 1826., ako se pregovorima može nazvati rusko ultimativno diktiranje uslova. Po Akermanskoj konvenciji, potpisanoj 25. septembra, Turska se obavezala, da za 18 meseci uredi srpsko pitanje zajedno sa srpskim pretstavnicima i da njegovo rešenje objavi hatišerifom. Kao baza za te ruske zahteve bila je osma tačka Bukureškog Ugovora, na koju se izrično pozivalo.

Kad su se malo pribrali Turci su došli na misao da odugovlačenjem izigraju primljene obaveze. Stvar se zaplela u toliko, što se ni Rusi nisu zadovoljili Akermanskom konvencijom. Po njoj Rusi su rešavali "svoja" pitanja s Portom, u koja su ubrajana i pitanje Vlaške i Moldavske, kao i pitanje Srbije. Grčko pitanje Rusija je, međutim, htela da rešava zajedno sa Engleskom, kojoj se pridružila i Francuska, i postavila ga je pred Portu posle završetka pregovora u Akermanu. U Carigradu je s toga poraslo nepoverenje prema Rusiji i javila se težnja da se ne popušta. U grčkom pitanju, koje joj se činilo kao izuzetno opasno, Portin otpor prelazio je u tvrdu upornost. Tri velike sile, Rusija, Engleska i Francuska, koje su bile uzalud ponudile svoje posredovanje, prešle su na oštrije mere. Svojim flotama one su sprečavale Turskoj, da šalje nove vojne odrede u Grčku, a u oktobru 1827. satrale su tursko brodovlje kod Navarina. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa, a potom i do rata između Turske i Rusije. Tim je srpsko pitanje bilo potisnuto. Turci su formalno kao vodili pregovore, ali su u stvari čekali ishod rata. Po ruskom savetu Srbija nije ušla u rat, da se ne bi izlagala nepotrebnim žrtvama.

Ruska vojska nije mogla da tokom 1828. god. pređe stalno preko Dunava. Tek 1829. god. uspeo je energični i vrlo sposobni general Dibić da slomije turski otpor i da prodre sve do Jedrena. Sultan je na to zatražio mir. Po odredbama Jedrenskog Mira, sklopljenog 2. septembra 1829., Porta se, među ostalim, obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije, i to u roku od mesec dana. Naglašeno je ponovo, da se Srbiji moraju vratiti i onih šest nahija, koje je Karađorđe bio osvojio i držao, a koje nisu ušle u sastav Miloševe države. To su bile nahije: krajinska, crnorečka, paraćinska, kruševačka, starovlaška i jadarska. Po istom ugovoru Rusiji je bilo priznato već u Akermanu ugovoreno pravo srpske sile zaštitnice. General Dibić, poznavajući turski i namerni i prirodni javašluk, stavio je merodavnim u Carigradu do znanja, da neće napustiti Jedrena sve dok se ne izvrše izvesni njegovi uslovi, među kojima se nalazilo i rešavanje srpskog pitanja.

Jedrenski Mir pretstavlja jedan od najvažnijih datuma srpske istorije XIX veka. Njim je stvarno obezbeđena samouprava Srbije i osiguran njezin međunarodni položaj. Uloga Rusije u njemu toliko je vidna, da je nije potrebno naročito isticati. Što je ruska vlada mislila da nam spase Bukureškim Mirom postigla je u daleko većoj meri Jedrenskim. Njim je ujedno utvrđen stvarni i pravni kontinuitet između Prvog i Drugog Ustanka, između onog što je Karađorđe zasnovao i što je Miloš ostvario. Sultan je već 18. septembra izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra registrovan službeno u Beogradu i koji je saopšten u Kragujevcu Narodnoj Skupštini. Kad su se Rusi povukli i kad je prestala neposredna opasnost Turci su, s puno orientalskih "marifetluka", počeli da izvrdavaju primljene obaveze, a naročito onu o šest nahija. Posle dugog pregovaranja uspelo im je pridobiti Ruse na odluku, da granice tih nahija odrede posebni ruski i turski komesari. Postigavši to, Turci su izdali Srbima traženi hatišerif o samoupravi u njihovoj zemlji. Taj hatišerif objavljen je svečano u Beogradu na dan Sv. Andrije Prvozvanog, 1830. god. To je bio datum kad su Srbi 1806. god. bili zauzeli beogradsku varoš. U isto vreme izdat je i berat, kojim je knezu Milošu priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici. Srbija je tim aktima postala evropska država, sa svojom dinastijom, pod turskim suverenitetom i ruskom zaštitom. Tako je posle više vekova obnovljena srpska država na onom istom području, na kom se ugasila stara srpska despotovina.

Knez Miloš se u svojoj politici oslanjao potpuno na Rusiju. Ruskom pomoću i ostvario je svoje želje. Toliko njegovo naslanjanje na Rusiju nije moglo biti po volji Beču. U Rusiji se jedno vreme verovalo, da bi se Austrija mogla zadovoljiti tim što su joj se dale sasvim slobodne ruke na Apeninskom Poluostrvu, ali se posle videlo da Beč ljubomorno pazi na svoju nekadašnju interesnu sferu, iako iz mnogih razloga nije mogao da ruskoj politici pravi otvorene aktivne smetnje. Car Franc nije verovao u snagu svoje države; sam je rekao jedinom prilikom, da je njegova carevina kao crvotočna kuća; i naročito je zazirao od žustrine cara Nikole I. Knez Miloš, koji je jasno video da od Austrije, u najboljem slučaju, neće moći dobiti ništa više sem manje-više lepih reči, nije se mnogo upuštao u dublje pregovore s njima. Tražio je i činio sitne usluge i trudio se da bude lojalan sused. Na primedbu svog glavnog diplomatskog agenta Mihaila Germana da se čuva Austrije i da izbegava mogućnost austriske pojave u Beogradu Miloš mu je jednom prilikom mudro odgovorio, kako vidi dobro koliko od austriske uprave imaju da trpe oni Srbi koji već stolećima žive pod njom i kako je "našem narodu bolje trpeti pređašnjega tirana, nego potpasti novom i primiti one okove koje sprema austriski dvor... Ako bi austriska vlada, ma pod kakvim izgovorom, stupila sa vojskom u naše zemlje, mi ćemo se složiti sa Turcima, pa zajednički odupreti se tom zlobnom neprijatelju našega roda".

Ruski protektorat nad Srbijom i ruska saradnja sa Srbima od 1807. god. izmenili su sasvim i odnose politike velikih sila. Krajem XVIII veka Srbija je, po ruskom priznanju, išla u austrisku interesnu sferu. Sada ruske štićenice, Moldavska, Vlaška i Srbija, opasuju Austriju s jugoistoka i juga i prave izvesnu branu njenoj eventualnoj ekspanziji. Do ovog vremena, kroz ceo XVIII vek, Austrija je išla stalno za tim, da što bolje potisne Turke i da ona postane osloboditeljka Balkana. Sada, ona gleda svoj glavni interes u tom da se održi Turska, jer bi njeno nasledstvo ugrabili elementi nad kojima ona ne bi imala apsolutne vlasti i koji joj mogu postati opasni. U ovo vreme Rusija je postala glavna i skoro jedina sila, u koju su gledali svi balkanski hrišćani. Austrija, sprečena svojim finansiskim teškoćama i ne želeći da pomaže nikakve ustanke, a najmanje nacionalne, nije aktivno učestvovala ni u rešavanju srpskog ni grčkog ustanka i tim je, prirodno, izgubila mnogo u očima balkanskih naroda. Mesto nje počinje da se sve više oseća interes Engleske, i to ne samo za grčka pitanja, koja su joj bila prisnija, nego i za srpska. Iako jedno vreme saveznik Rusije Engleska joj od tridesetih godina XIX veka postaje sve izrazitiji protivnik, pa najposle i neprijatelj. U težnji da suzbiju ruski uticaj Englezi su čak našli svoje oruđe i u knezu Milošu. Tako je politički položaj na Balkanu počeo da biva sve složeniji i sa vrlo ukrštenim interesima i uticajima, pa se to počelo odražavati i u samoj Srbiji.
[font=Verdana][/font][b][/b]