Beograd dobija Muzej džeza?

Dobra vest za ljubitelje džez muzike (a i malo kulture nikom neće škoditi)... Gradski menadžer Goran Vesić najavio je mogućnost da Beograd dobije Muzej džeza.

Takvu mogućnost najavio je posle sednice Organizacionog odbora 31. Beogradskog džez festivala, koji će biti održan od 28. oktobra do 1. novembra.

Muzej džeza bio bi smešten u Kući legata, koja se nalazi na prostoru od 200 kvadrata u Knez Mihailovoj 46.

- To je inicijativa koja je potekla od Kuće legata i ona je prihvaćena na sednici Organizacionog odbora džez festivala. Mi ćemo sve učiniti da taj prostor privedemo nameni i tu osnujemo Muzej džeza budući da Beograd ima zaistu veliku tradiciju kada je u pitanju džez koji se u našem gradu svira od 1926. godine, skoro u isto vreme kada i u drugim zemljama Zapadne Evrope. Postoji bogata kolekcija porodice Blam koja sadrži preko 1.000 eksponata i oni mogu da se iskoriste za muzej. To neće biti klasičan muzej sa postavkom već će tu ljudi moći i da slušaju džez, a s obzirom na to da će se nalaziti u Knez Mihailovoj ulici, to će biti i jedan dodatak turističkoj ponudi grada i nešto sa čime ćemo se svi ponositi - rekao je Vesić.

Saopšteno je i da će ovogodišnji budžet Festivala biti 17 miliona dinara, što je za pet miliona više nego prošle godine.

Ovogodišnji slogan festivala je "Budućnost džeza" , a glave zvezde su: Hiromi trio, Rudreš Mahantapa, Frančesko Kafizo i njegov sekstet, Miguel Zenon, Džejms Brendon Luis...

Izvor: Vestionline/MONDO

______________________________________________________________________________________

NEUNIŠTIVI GITARISTA "STONSA"

Kako je Kit Ričards 10 puta izbegao smrt

Onlajn striming kanal "Netliks" ekskluzivno je prikazao novi dokumentarac o legendi rokenrola - Kitu Ričardsu. Gledaoci su mogli da vide gitaristu Rolingstonsa kako u kameru reditelja i Oskarovca Morgana Nevila govori o svojoj dugoj i burnoj karijeri, ali i svojim brojnim zavisnostima.


Buran život i karijera: Kit Ričards

Naslovljen "Keith Richards: Under the Influence" i prikazan istog dana kada je objavljen Ričardsov najnovoji solo projekat, album "Crosseyed heart", film svedoči o životu 71-godišnjeg muzičara za kog kruži mit da je "besmrtan" jer je uspeo da odoli brojnim nedaćama, uključujući teškoj zavisnosti od droga i alkohola.

Postoji stara britanska šala koja kaže da samo bubašvabe i Kit Ričars mogu da prežive nuklearni napad, što nije daleko od istine s ozbirom da je slavni gitarista 10 puta gledao smrti u oči.

Prvi put je prevario smrt tokom Drugog svetskog rata. Rođen 18. decembra 1943. godine, Ričards i njegova majka su godinu dana kasnije napustili London pred napadima Luftvafea. Po pvratku u grad, konstatovali su da je njihova kuća bila žrtva Hitlerovih bombi.

- Hitler je bacio jednu od svojih bombi na moj krevetac! Hteo je moju kožu! - rekao je Ričards komentarišući tu epizodu u svom životu.

Stonsi su zbog njega morali nekoliko puta da otkazuju nastupe

Godine 1965. umalo nije stradao na sceni: tokom izvođenja pesme "The Last Time", na koncertu u Sakramentu, Ričards je pokušao da pomeri mikrofon vratom od gitare, izazvavši strujni udar od kog se onesvestio. To što je danas u životu može da zahvali debljini gumenog đona na svojim tada novim čizmama.

Četiri godine kasnije, tokom nastupa na jednom koncertu u Kaliforniji, pred 300.000 ljudi, Rolingstonsi su doživeli pravi košmar, 18-godišnji crnac Meredit Hanter pretučen je šipkama i izboden nožem nakon čega je nastao haos u publici.

Stonsi su evakuisani helikopterom, a za tragediju, u kojoj su poginule još tri osobe, saznali su tek kasnije.

Zaspao s cigaretom, izgorela mu kuća, a on - okrivio pacove

Početkom 70-ih, Kit Ričards i njegova tadašnja partnerka Anita Palenberg su "za dlaku" izbegli smrt.

Par se nalazio u iznajmljenoj kući na Azurnoj obali, gde je snimljen kultni album Stonsa "Exil on Main Street". U to vreme teško zasvistan od heroina, Kit je sa još upaljenom cigaretom zaspao na krevetu.

On i Anita su se iznenada probudili kada je dušek već bio u plamenu. Srećom, prošli su sa manjim opekotinama.

To nije bio jedini put kada se "igrao" sa vatrom. Godine 1973., opet je zaspao sa upaljenom cigaretom. Ovog puta je izgorela cela kuća u Redlandsu, u Kaliforniji.
Ričards u svojoj autobiografiji "Life", međutim, negira da je do požara došlo usled njegovog nemara, tvrdeći da je vatra buknula usled kratkog spoja kada je pacov pregrizao jedan kabl.

Ričards nije krio da je bio zavisnik, ali tvrdi da nikada nije imao problema s drogom osim u jednom slučaju, u Švajcarskoj, kada mu je neko u nju ubacio strihnin.

- Bio sam u komi, ali svestan svega. Mogao sam da osetim ljude kako me drmusaju, vičući 'Mrtav je! Mrtav je!'. Jedan glas u meni mi je ipak govorio da nisam mrtav - ispričao je jednom prilikom za magazin NME.

Mit da je ušmrkao pepeo pokojnog oca i dalje se prepričava

Takođe, strihnin nije jednina supstanca koja je doprla u njegov organizam.

U svojoj autobiografiji on piše: "Čuvao sam pepeo svog oca tokom šest godina. Nisam imao snage da pustim da ga vetar raznese. Oslučio sam da zasadim hrast oko kog bih ga posuo. Kada sam otvorio urnu, sto je prekrio tanak sloj pepela koji sam obrisao prstom i ušmrkao. Pepeo pepelu, sa oca na sina".

Očev pepeo svakako nije mogao da ga ubije, ali je na simboličan način Ričards tako još jednom "omirisao" smrt.

Gitarista je potom negirao da je to uradio i rekao da je to bila samo njegova bizarna šala.

Jedan od najvećih mitova u rokenrolu datira iz 1973. godine.

U to vreme su kolale glasine, koje je, po vlastitom priznanju, Ričards sam proširio, da mu je krv toliko zatrovana da mora da je zameni novom.

Postoje, međutim, dokazi da je te godine u Švajcarskoj podvrgnut hemodijalizi kako bi mu se telo očistilo od toksičnih supstanci i olakšao rad bubrega.

Čovek može da preživi svakojake opasne situacije, a da strada na najgluplji mogući način, a to se umalo Ričardsu i desilo.

Bio je u svojoj biblioteci kada je skliznuo sa stolice na koju se popeo da bi dohvatio neku knjigu. Prilikom pada je slomio tri rebra i morao da otkaže turneju Stonsa.

Ponovo je pao 2006. godine, ali ovog puta s palme tokom odmora na ostrvima Fidži. Zbog frakture lobanje morao je hitno da bude operisan i još jednom od odloži turneju Stonsa.

Izvor: Tanjug

Interesuje me da li ce u muzeju napravili posebno mesto o Nisville-u. Muzej je divna stvar, samo mislim da su prece neke svirke ili barem neki nacin da omladina cuje nesto vise od popa..

Cao

Volim muziku i volim da idem na koncerete omiljeni pevac mi je rasta padavicar 

volim muziku dok sam u wcu i dok se selfisem       

Сарадња „Нишвила“ и џез фестивала „Каунас“


Захваљујући контактима успостављеним пре две године у Кини и међусобним посетама директора „Нишвила“ и џез фестивала „Каунас“ током прошле године, нишки састав "Eyot" наступиће 30. априла на фестивалу у Литванији, док ће литвански састав "Silent Blast" учествовати на овогодишњем нишком џез фестивалу.

Летове и хонорара састава "Silent Blast", посредством џез фестивала „Каунас“, плаћају Министарсво за културу Литваније и Литвански савет за културу, док „Нишвил“ покрива комплетне трошкове одласка и наступа састава "Eyot".

Група "Eyot" је иначе недавно објавила нови, четврти албум Innate у издању њујоршке издавачке куће "Ninety and Nine Records", као и сингл – спот за нумеру Veer.

Албум је сниман јесенас у Чикагу у студију „Електрикал аудио“ (Electrical Audio), сниматеља и продуцента Стива Албинија који је сарађивао са бендовима „Нирвана“, „Пиксиз“ и „Могваји“, са Ђј Харви, а познат је и по томе што је задржао аналогни начин снимања, односно без коришћења рачунара.

Innate је снимљен и измиксован за три дана, а мастеринг је радила Шели Стефанс.

Пијаниста и композитор Дејан Илијић истиче да је композиција Veer одабрана као први сингл, јер највише повезује нови албум са претходним радом групе.

„Само име је игра речи – основно значење је нагла промена правца, што се може и чути у композицији, а изговор је јасан и ми га повезујемо са Лепенским Виром, коме је и посвећена. Заправо, цео концепт албума је такав да представља посвету балканском поднебљу, преко имена композиција до њихове структуре, мелодија, хармоније и ритма“, oткрива лидер бенда "Eyot".

Састав "Silent Blast" чине неки од најбољих младих литванских музичара, студенти десетогодишње школе "Vilnius Balys Dvarionas", а предводи их истакнути саскофониста Витаутас Лабутис, који је и сам похађао ту џез академију на којој данас предаје.

Лабутис наводи да је веома свестан колико младим музичарима значе наступи са искусним џезерима, али и да та сарадња истовремено веома позитивно утиче и на његову креативност.

Квинтет "Silent Blast" чине још и клавириста Домас Жеромскас, басиста Нојус Драсутис, бубњар Јонас Филманавичиус и певачица Котрина Јуодзевичиуте које је прошле године одушевила и ширу телевизијску публику као победница такмичења Глас Литваније.

Džoni Štulić danas puni 64 godine: Sergej Trifunović mu je jednom ostavio nered u kupatilu


U njegovoj kući u Hutenu povremeno ga poseti neko sa naših prostora, pa je to bio slučaj i 1999. godine, kada je legendi muzičke scene u poseti usred noći bio naš proslavljeni glumac Sergej Trifunović



Jedan od najvećih muzičara sa prostora bivše Jugoslavije, Branimir Džoni Štulić, danas slavi 64. rođendan. Rođen 11. aprila 1953. u Skoplju, jedan deo života proveo u zagrebu i beogradu, a tokom rata u bivšo SFRJ otišao da živi u Holandiju. Važeći pasoš nema, pa ne može da se vrati na ove prostore – jedini koji ima je onaj stari, crveni, jugoslovenski, koji je davno istekao i prestao da važi.

Džoni Štulić se retko bavi muzikom, mahom piše knjige i prevodi stara dela svetske književnosti.

U njegovoj kući u Hutenu povremeno ga poseti neko sa naših prostora, pa je to bio slučaj i 1999. godine, kada je legendi muzičke scene u poseti usred noći bio naš proslavljeni glumac Sergej Trifunović. Svoje iskustvo opisao je u “Vremenu“, ali tek nekoliko godina posle ovog susreta. Taj broj je izašao 21. jula 2005. godine.

“U Amsterdam, grad kurvi i mornara, turistizirane narkomanije, sa jedva 40 sunčanih dana u godini i kućama bez zavesa, stigli smo tačno na Badnje veče 1999.

Nekako u to vreme, Antonije Pušić, jedriličar iz Novog, rešio je da se oproba kao građevinski radnik baš u Amsterdamu i znam da me je užasno uzbuđivalo što je taj čovek tu u istom gradu te sam glasno tripovao kako ću da kupim sprej i napišem grafit “RAMBO, VRATI SE!”




https://www.youtube.com/watch?v=imavcafVXZY


Na to se Mara iz onog svog mira prenu na tren i reče: “Pa i Džoni je tu.”

Udarila mi je krv u glavu.

Koliko sam bio uzbuđen Rambovom blizinom, toliko me je svest o Štulićevoj zanemela.

Wow, rekoh. Branimir.

Branimir, reče Marija. Možemo da ga zovnemo, mislim da imam tu broj, reče opet pošto je negde i nekad prijateljevala s njim, pedantno iskopa notes, a ja se glasno zapitah nije li možda kasno, s obzirom na to da je već pola sata po ponoći.

“Đavo ne spava”, zakikota se Marija i mi smo minut kasnije ubacivši karticu u public phone iz tog isto zadimljenog čađavog bara, sa nekakvih visokih barskih stolica, okrenuli broj.

“Halo Džoni!?”, klinku Mara razdragano i cela kafana se pretvorila u veliki kruškoliki mišić koji je pumpao krv. “Marija je… ne, evo me u Amsterdamu sa nekom ekipom… da, sa prijateljima… šta radiš?”

“…Super… slušaj, voleli bismo da te vidimo, jesi li raspoložen za posete?”

Neverovatno koliko mozak može da bude brz u nekim situacijama, ni izbliza kao mozak onog s druge strane slušalice, u šta ću se kasnije uveriti, strpljenja dragi čitaoci.

“Ma svega ima… ima li šta? Ima li stranaca?! Pa tu je samo moj prijatelj Francuz, Man… zašto?” Pogledala nas je, a to lice nije odavalo radost. Za trenutak su sve lađe potonule. Čekaj miki, imamo podmornicu! Daj mi slušalicu, pokazujem Mariji, čekaj hoće Sergej da te čuje, reče ona kao da je to sasvim normalno i kao da smo zajedno išli u školu.

Qudotq4Zi1I

https://www.youtube.com/watch?v=Qudotq4Zi1I


“Halo Džoni!”, viknuh razdragano u slušalicu.

“Zdravo Sergej!”, viknu on, ništa manje razdragano kao da je to sasvim normalno i kao da smo zajedno išli u školu.

“Čuj, nije nikakav problem, ja sam doma, radim i neću spavati cijelu noć i da nema stranaca, ali Marija veli da je tu nekakav Francuz, a meni se večeras ne da pričat’ engleski”, reče on sa nesmanjenim raspoloženjem.

“Ma jok, nema veze, Manu je tres superbe, on uopšte i ne priča, sa nama je na terapiji, samo ćuti i mota!”, rekoh ja sa nesmanjenom žestinom i ništa ne slagah. Malo sreće ponekad, igrao sam crveno.

“Pa dobro čuj, reče on, ok, ali meni se stvarno ne da pričat’ engleski!”

“Veruj mi, ako ti se ne priča uopšte ne moraš da pričaš! Mi bismo samo jako voleli da te vidimo”.

Žeton kao sladoled, lijepio se za moj sto.

“OK!”

Zovemo Džonija. “Halo Džoni, evo našli smo nasip kružimo oko njega kao nenormalni, ‘oćeš li majke ti da nam kažeš gde je taj izlaz ne možemo da ga nađemo!?”

“Jebiga, morate nastavit kružit’, ja vam ne mogu pomoći, ne vozim, moja žena vozi, morate nastavit kružit!”

Interesantno, sećam se svakog živog d



https://www.youtube.com/watch?v=eQomPob3uqY

Interesantno, sećam se svakog živog detalja osim tog ulaska u kuću. Verovatno smo se trudili da budemo tihi jer nas je Džoni upozorio da mu žena spava na spratu. “Jebiga, moraš bit’ pažljiv prema onom tko te hrani”, prokomentarisa pomirljivo i svi posedasmo.

Mi deca čuč – na patos, a Marija i Manu na trosed. Fina dnevna soba, uključen kompjuter, Džoni upravo piše knjigu o Aleksandru Makedonskom, akustična gitara na stalku. Naš domaćin je pravi domaćin, naravno, pita nas šta pijemo, iznosi neko dobro crno vino, ne mrzi ga ni da muti nes kafu u ovo doba noći, ja odlazim u toalet i verovatno od uzbuđenja i stanja u kom sam, želje da se što pre ispraznim i vratim na mesto istorijskog susreta, činim promašaj koji neće ostati neprimećen. Džoni je u nekakvim belim pantalonama, u kućnoj varijanti sa puloverom, duge sada već prosede puštene kose.

Prvo što mi pada u oči, kao i kada sam ga prvi put u životu video, jeste to ogromno visoko čelo. Čini se da mu je cela glava u čelu. Zapravo veće čelo u životu nisam video. Ako je istina, dozvolićete mi da opet citiram svoju majku, da je visoko čelo znak inteligencije, ništa tačnije u ovom slučaju! Naš domaćin sede u stolicu tako da može sve da nas vidi, počinje da govori, jako odmereno i polako i ja primećujem jednu vidljivu dozu stidljivosti koju tumačim kao odraz lepog vaspitanja, te počinjem i sam malo da se stidim što smo, eto, toliko insistirali da dođemo u pola noći. Nema potrebe, i njemu je drago.

“Eto, ja se zovem Branimir, Brane, Džoni, kako god hoćete, imam 44 godine, rođen sam u Skoplju, tamo živeo toliko i toliko godina, u Zagrebu toliko i toliko, u Beogradu proveo toliko i toliko, onda Holandija…” Sve nam to taksativno nabraja i lupivši dlanovima po kolenima kao da se najednom smorio od te priče, diže glavu (do tad je uglavnom nekako gledao u pod) podiže i glas i zaključi: “Eto to je ukupno 44 godine.”

I ne zaboravih vam reći da zovem se Džoni…

Detaljno predstavljanje, nema šta, sad je bio red na veselim noćnim posetiocima da uzvrate na isti način, pošto sem Marije nikoga ni ne znam.” M. V. i I. M., koje su ga sa patosa nekako bezobrazno gledale, rekoše kratko šta studiraju ne skidajući osmehe s lica. On se na to okrenu prema meni i reče: “A ti?”

“Ja sam glumac”, procedih nekako kroz zube, nelagodno se promeškoljih.

“Auu…”, smršti se Brane. “Šta će ti to?”

“Pa, jebiga, od nečeg mora da se živi”, slegnem ramenima, neiznenađen njegovom reakcijom, jer pamtim ono: sačuvaj me Bože kuge, rata i glumaca.

“Ne volim ti ja glumce”, reče on, a ja ni ne pokušah da branim esnaf, jer naš ni sam vrlo često ne volim.

“Ja sam ti bio ’82. u Americi sa Oslobođenjem Skoplja, Ristićem, Šerbedžijom i tom ekipom. Koji je to licemjerni polusvijet jebote, njih dva se posvađaju, pomisli čovjek sad će biti nešto, pobit’ će se barem, ne jebem ti, oni se poslije pola sata ljube u guzicu, katastrofa!”, napravi kiselu facu, te promjeni temu. Ne znam za Ristića i Šekija, ali vidjeh generalno dosta licemjerja u ovom poslu. Katastrofa čoveče!

“Jeste li donijeli nešto iz tog Amsterdama”, pita odlazeći u kuhinju po krpu jer je neko prosuo vino, a to nisam bio ja (najteže će biti ubediti u ovo one koji me znaju).

“Imamo šita.”

“O, dop!”

“Nije dop, nego šit.”

“Pa to je dop.”

“Ne, dop je heroin, a šit je hašiš”, počeh da pametujem.

“Dop je šit, a heroin je budalaština”, poklopi me ljubazni domaćin zajedno sa flekom na podu. A onda je razdjelio blagoslov i smotao đoju “dopa”, i razgovor je krenuo mnogo opuštenije i u više pravaca. O malom i velikom nogometu, bivšim jugoslovenskim prostorima prema kojima ima svojevrsno gađenje i totalno pokidane veze, poglavito prema Zagrebu (nije ni čudo, s obzirom na to da ga je Jugoton sramno opljačkao a kasnije su taj primer sledile i neke druge izdavačke kuće) o Ilijadi i Odiseji, te novoj knjizi o Acetu Makedonskom. U jednom trenutku je pustio Bitlse, dohvatio gitaru, krenuo da prebira po žicama i mada sam ja intimno najviše priželjkivao takav tok večeri, to se jednostavno nije dogodilo. Brzo ju je vratio u stalak, prosto više nije bio takav, prvenstveno zbog M. V. i I. M. mladih nafuranih goa-trenserki koje su me sve vreme ismejavale i zvale “Oxford town”, po pesmi Dilana koga sam baš u Parizu otkrio i neprestano pevušio.

Anyway, nije ni bilo bitno. Jugoslovenski Dilan, da parafraziram Tomu Grujića, prvi Srbin na Mesecu (bar posle Tesle), sedeo je preko puta mene. Onda nas je ponaosob pitao šta smo u horoskopu i iskazao začuđujuće interesovanje za astrologiju. Pritom se svakih petnaestak minuta okretao Manuu i govorio: “Sorry, I told them. I’m really sorry”, što se odnosilo na ono “ne mogu večeras pričat engleski”. Ovaj je samo odmahivao glavom i rukama u fazonu “nema frke samo vi uživajte”.

Žarko sam želeo da znam njegovo mišljenje o nekim pak njegovim kolegama, posebno onim koje sam cenio, pa se u toku razgovora na temu zagrebačke rokenrol scene, usudih da izletim: “Rundek je genije.” Mada znamo da po njegovom sopstvenom mišljenju posle Bitlsa, Hendriksa i njega, nema baš mnogo toga vrednog pomena, nije protivurečivo. “Pa da, on je onak’… neki kubizam…”. Ne bavim se muzikom gotovo uopće u poslednje vrijeme. Mada, htio bih napraviti nešto u Evropi, al’ da baš ne budem Brega… ”

Napolju je debelo svanulo i mi smo posle nekih pet-šest sati krenuli da se opraštamo. Na kraju smo kao najgori turisti-fanovi zamolili da se fotografišemo. Zahvalili smo se na gostoprimstvu, seli u žutu osu i krenuli put Briža u Belgiji, za koji su nam rekli da je predivan i da ga obavezno obiđemo, ali nakon ove posete nije ostavio ama baš nikakav utisak te ga se uopšte ne sećam.

Novu, 2000. godinu dočekao sam u Njujorku. Vraćao sam se kući preko Pariza i rešio da se zaboravim tu, na jedno desetak dana. Mariji, u atelje, banuo sam oko ponoći. Radost, grljenje i : Hristos se rodi! Vaistinu! “Čoveče, pa mi smo tačno pre godinu dana bili u Amsterdamu i kod Džonija!” Pogledamo na sat. Pola jedan. To je vreme kad smo ga zvali iz onog bara. Pogledamo se. Pa red je da ga opet okrenemo. Ovog puta ja odmah uzimam slušalicu. Zvoni dva puta.

“Da?”

“Dobro veče, ne znam da li ćete moći da se setite, ali ovde jedan mladić koji je bio kod vas pre tačno…”

“Gde si bre Trifunoviću!?”

Zbunim se.

“Zapiš’o si mi zahod!”

“Šta sam!?”

“Zapiš’o si mi zahod”

Pomislim na trenutak da je definitivno poludeo u zemlji ispod nivoa mora poznatoj u geografiji kao depresija. “Čekaj, ne razumem”, krenem da mučam ja, “kako sam mogao da ti zapišam zahod, ja sam čoveče bio kod tebe pre godinu dana!?”

“Jesi jesi, ja sam otišao po vino, ti u zahod, i tad si ga zapišao! No jebeš zahod, počistio sam ga davno, što ima?”

“Ništa spektakularno, novogodišnje potucanje po svetu.”

“Gdje ti je ona mala?”

“Koja?”

“Ona mala, znaš ti”


https://www.youtube.com/watch?v=lWfcj0R0kfY

Jedina mi na pamet pada sada već malo punoletnija M. V. i nešto punoletnija I. M.

“Misliš na …”

“Ma šta ja znam, ona u koju si zaljubljen”

“Pa ni u jednu od njih nisam zaljubljen”

“Jesi jesi, zaljubljen si, nemoj meni, ti si pacov, pacov, možeš spavat’ gdje hoćeš i ložiš se na žene koje ne možeš dobit…”

Ne znam da li ste ikad bili na rendgenu. U odnosu na ovo, ništa posebno. Kao da vas slikaju za ličnu kartu.

Jeza. Recimo da je središnja konstatacija tačna. Ja mogu da spavam gde god, zaista nije problem.

Recimo da M. V. volim na jedan poseban način. Ovo treće je pak bila tema za razmišljanje koja će doći tek kasnije. Jer ni rijeka nije bila rijeka u samom početku, pa nije nužno da ne bude ponornica do kraja. Hvala Branimire.

Branimira Džonija Štulića usudio sam se nazvati samo još jednom, negde u zimu 2001. godine. Tom prilikom pričali smo nekih sat vremena, tačnije bili na vezi nekih sat vremena, pošto je veći deo razgovora – svirao. Da, svirao. Radio je na novom materijalu koji se uglavnom sastojao od obrada starih narodnjaka. Bilo je tu i Tome Zdravkovića i Hašima Kučuk Hokija i još koječega. Onda je rekao: “Čekaj malo”, uzeo gitaru i sve mi to lepo odsvirao i otpevao preko telefona.”

nece,a nisvill jeste pop festival,sve je manje dzeza tamo

Стјепко Гут: „Биг бенд РТС-а“ никада није свирао овако добро


Џез оркестар „Биг бенд РТС-а“ свира на високом светском нивоу, момци „кидају“, каже прослављени солиста на труби, композитор и универзитетски професор Стјепко Гут, који ће 12. априла одржати концерт са нашим најважнијим џез оркестром у Великој сали Дома омладине Београда као омаж легендарном Кларку Терију.

Пројектом Трибјут ту Кларк Тери, Стјепко Гут прича причу уметника који је имао част и неопходан вансеријски квалитет да сарађује и наступа са Кларком Теријем.

Легенда трубе и џез музике, пионир бибапа, музичар оригиналног стила, Тери је промовисао флиглхорн као нови инструмент у џез музици.

Био је композитор и лидер „Биг бенда“ и једини је солиста на труби који је свирао у оркестру Каунта Бејзија и у оркестру Дјука Елингтона, два најзначајнија биг бенда 20. века.

Легендарни трубач са славом европског џез великана Стјепко Гут у Студију 6 Радио Београда напорно вежба са „Биг бендом РТС-а“ и најављује савршен концерт на сцени Дома омладине Београда.

„Са 'Биг бендом Кларка Терија' свирао сам 20 година. Из тог богатог искуства извукао сам девет композиција које је Кларк баш волео. Програм је врло интересантан и срећан сам што ћу га свирати заједно са 'Биг бендом РТС-а', чији музичари верују у своје снове. Стално причам млађим колегама да ако имаш снове и радиш за њих, онда ће се многе силе напрегнути да оствариш те снове“, прича џез уметник.

Гут много верује у младе музичаре на којима остаје будућност нашег најзначајнијег џез оркестра.

„Имамо бубњара који има 23 године. У биг бенду бубњар је исто што и возач аутобуса. Мора да напуни бензин, да зна пут, да има дозволу, да слуша шта се прича, да се смеје са путницима... Милош Грбатинић је студент Џез одсека Факултета музичке уметности у Београду и видео сам да је врло талентован. Када су ми рекли да ће тај клинац да свира овако тежак концерт згрануо сам се. Биг бенд бубњар је као латински језик... све креће и све се завршава тамо...“, прича Гут.

Стјепко Гут напомиње да је са четири декана Факултета музичке уметности у Београду покушавао да направи одсек за студије џеза и да је веома срећан што већ пет година талентовани млади музичари имају прилике да уче џез од врхунских предавача.

„То је озбиљна школа на коју сам довео неколико озбиљних музичара, који нису баш добри у комуникацији, али их студенти хвале јер су посвећени музици. Када умете да тајне џез музицирања пренесете талентованим младим људима, онда и не морате да будете најомиљенији и најдуховитији у друштву“, примећује Гут.

О џез сцени у Београду славни трубач нема много информација јер живи годинама у Италији.

„Неки кажу добро је, јер има различитог џеза у различитим клубовима, а други кажу да публика не уме да слуша врхунске музичаре по тим местима за излазак... Не знам. Савет младим музичарима је да не избегавају наступе по клубовима јер ми се дешавало у каријери да се такви догађаји претворе у врхунске концерте. Уме клупска атмосфера некада да инспирише музичаре“, закључио је Гут.

После неколико проба са „Биг бендом РТС-а“, славни музичар каже да му се сан остварио.

„Пробали смо композицију Кларка Терија коју само најпрофесионалнији бендови на свету могу да изведу. Темпо који смо успели да издржимо за време извођења те композиције успео је да издржи једино 'All Star Clark Terry Band'. Изузетно је тешка и ефектна. Данас смо је извели за плочу, што кажу озбиљни музичари. 'Биг бенд РТС- а' никада није свирао тако добро као данас. Момци кидају. Свирају на високом светском нивоу“, оценио је Гут.

Стјепко Гут и Биг бенд РТС-а одушевили публику


Прослављени трубач и композитор Стјепко Гут одржао је фантастичан концерт са Биг бендом РТС-а пред пуном салом београдског Дома омладине.

Велики мајстор се синоћ поигравао са трубом оживљавајући ноте Кларка Терија, чијем је опусу овај концерт био посвећен.

"Знате, провео сам једном божићне празнике заједно са Кларком и његовом екипом обучен само у пиџаму. Опасно смо свирали тада", насмејао је публику Гут сећајући се шаљивих ситуација из двадесетогодишње сарадње са великим америчким џез трубачем.

Скоро на самом почетку концерта нестала је струја у Дому омладине, али то нимало није омело искусног џез великана да са бендом у "анплагд" варијанти настави концерт.

После пет минута струја је стигла и прворазредни културни догађај је могао да се настави у регуларним условима.

Гут је у наставку, осим сјајног музицирања, публици приредио сјајну забаву призивајући нови концертни клавир за џез концерте.

"На овом 'роштиљу' од синтисајзера не може лепо да се чује ни пола од онога што треба да се чује на клавиру", рекао је Гут и добио велики аплауз.

Овацијама је публика частила и музичаре Биг бенда РТС-а који су перфектно изводили веома захтевне композиција Кларка Терија.

Нарочито је бриљирао двадесеттрогодишњи бубњар Милош Грбатинић који је неке од најзахтевнијих џез композиција Кларка Терија рутински савладавао на сцени.

Крај концерта публика је дочекала на ногама испраћајући музичаре громогласним овацијама са сцене.