Drugi svetski rat 1945.godina :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Љотић је у Михаиловићев штаб послао и једну мисију фебруара 1945. године на чијем челу је био Бошко Костић.
Иако се Михаиловић није сложио да са својим јединицама крене у Словенију, он је на тај терен упутио своје делегате на челу са генералом Миодрагом Дамјановићем, кога је поставио за команданта "Истакнутог дела штаба Врховне команде Југословенске у Отаџбини".
ТОМ ПРИЛИКОМ ЂЕНЕРАЛ ДРАЖА ЈЕ, КАО ЗНАК НАРОЧИТЕ ПАЖЊЕ И КАО ЗАЛОГУ ПОСТИГНУТОГ ДОГОВОРА,ПОСЛАО ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ СВОЈУ ШУБАРУ НА ПОКЛОН.
ДРАЖИНУ ШУБАРУ ЈЕ ЉОТИЋУ УРУЧИО ЂЕНЕРАЛ ДАМЈАНОВИЋ.
Између Михаиловића и Љотића је успостављена и радио-телеграфска веза!
Постоји више разлога због којих Михаиловић није кренуо за Словенију.
Михаиловић је био погрешно информисан о ситуацији у Србији (депеше које је Михаиловић примао из Србије слали су му органи ОЗН-е у којима му се предочавало опште незадовољство Народа новом влашћу), па је озбиљно намеравао да се тамо са својим јединицама врати.
Следећи разлог било је Михаиловићево убеђење да ће се снаге западних савезника искрцати на територију јужног Јадрана. Овакав став подгревала је и америчка војна мисија на челу са пуковником Мек Даулом.
Михаиловић је сматрао да су његове јединице дужне да се овим снагама ставе на располагање.
Крајем марта 1945. године Ђуришић се са својим јединицама одвојио се од главнине и кренуо пут Словеније.
Да би са својим снагама што безбедније прешао преко Хрватске, Ђуришић је ступио у преговоре са црногорским сепаратистом Секулом Дрљевићем.
Међутим на Лијевчем Пољу дошло је до жестоког сукоба између четника и усташа.
Одморнија усташка војска, потпомогнута тенковима, успела је да десеткује четнике. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Ђуришић се са преосталим делом људства морао предати усташама.
Усташе су преосталу војску пребациле у Нову Градишку, а Ђуришића и друге четничке прваке побили су у Јасеновцу. Тиме је окончан план преласка црногорских четника у Словенију.
Иако некомплетне, националне снаге у Словенији приступиле су остварењу идеје Димитрија Љотића о припреми стварања новога "Солунскога фронта", овога пута на Триглаву.
Прва већа акција добровољаца била је заузимање места Цола које је до тада било под контролом партизана. Ова акција је извршена 18. децембра 1944. године, и завршена је успешно.
Михаиловићев изасланик Ђенерал Дамјановић формирао је 29. марта 1945. године Истакнути део штаба врховне команде ЈВуО.
Командант свих србских трупа у Словенији био је Ђенерал Коста Мушицки.
Почетком априла 1945. године јединице Четврте армије ЈА кренуле су у офанзиву на територију Истре и Словеначког приморја. Тих дана се из правца Хрватске очекивао долазак четника Павла Ђуришића, па су у команди СДК одлучили да се формира Оперативна група која ће овој формацији кренути у сусрет. У Оперативну групу ушли су Други, Трећи и Четврти пук СДК и око 500 четника Добросава Јевђевића.
Оперативна група у јачини од око 3000 бораца пристигла је 18. априла у околину Кочевја.
Пошто су им партизанске јединице пресекле пут према главнини СДК, ове јединице повукле су се према Љубљани.
У том граду је 3. маја од стране словеначких националиста проглашена Слободна Словенија као Федеративна јединица Краљевине Југославије!!!
Национални комитет Словеније упутио је позив краљу Петру II Карађорђевићу да се врати у Словенију и да преузме власт.
Оперативну групу овај проглас затекао је западно од Љубљане. Цела Оперативна група ставила се под команду Команданта свих националних снага на територији Словеније, Ђенерала Франца Кренера.
Положаје око Љубљане Оперативна група задржала је све до 8. маја, када се, у безизлазном положају, морала повући према Крању. Аустријско-Југословенску границу Оперативна група прешла је 11. маја када је ступила у контакт са западним "савезницима".
Они су следећег дана наредили разоружање Оперативне групе.
Преостали део СДК и остале националне снаге ступиле су у борбу у околини Илирске Бистрице 18. априла 1945. године. У јеку борби добровољци су сазнали да је у саобраћајној несрећи страдао духовни вођа добровољаца Димитрије Љотић.
Дана 28. априла, нашавши се скоро у тоталном окружењу јединице СДК биле су принуђене да се повуку.
До 30. априла увече све националне снаге повукле су се преко Соче. У Горици су остале само јединице Првог пука Шумадијске дивизије (СДК), које су биле задужене да очувају мостобран до доласка западних савезника.
Националне снаге продужиле су ка западним савезницима и са њима се састале 4. маја у граду Палманови. Следећег дана били су принуђени да предају наоружање.
Пошто су били разоружани од стране савезника, добровољци који су прешли на територију Аустрије смештени су у логор Ветриње. Тамо су остали све до 23. маја 1945. године, када је британска војна команда наредила пребацивање добровољаца на територију Италије и припајање главнини снага СДК.
Старешине СДК су ово наређење прихватиле па су се добровољци сутрадан, 24. маја, укрцали на британске камионе.
Колона је прошла кроз Клагенфурт, да би јужно од тога града пристигли на железничку станицу Марија Еленд.
Тамо су се добровољци из камиона пребацили у железничке вагоне.
Официри су били смештени у вагон путничке класе, а војници у сточне вагоне. Сточни вагони били су по укрцавању добровољаца затворени са спољне стране.
Када је композиција кренула, из наоко пустих зграда излетела је група од четрдесетак партизана и за трен ока овладала путничким вагоном.
Тако је за моменат цео транспорт био у рукама партизана.
Овакав поступак партизани су, у договору са Британцима, понављали више пута, све док се цифра заробљених није попела на 3.000 добровољаца, 12.000 словеначких домобрана и њихових породица и 250 четника Павла Ђуришића.
Из ових вагона успео је да побегне једино Владимир Љотић, Син Димитрија Љотића, који се вратио у логор Ветриње увече, 26. маја. Сутрадан је издају Британаца саопштио представницима Словеначког народног одбора.
Они су касније обавестили Краљевске Југословенске намеснике у Риму.
Људство из ових композиција доведено је у место Шент Вид код Љубљане и смештено у католичку богословску школу.
Дана 27. маја партизани су преко Слободана Пенезића Крцуна, који је тада био у инспекцији логора, добили наређење са врха да се сви предати војници националних снага ликвидирају.
Следећег дана заробљени национални војници возом су пребачени у Кочевје.
Тамо су смештени у један дворац изван града. Из тога дворца су их партизани у групама од по тридесет одводили до оближњих јама, и над њима је била извршена стравична одмазда.
Од ових бацања у јаму спасло се око тридесет добровољаца који су се на разне начине успели домоћи Италије. Међу њима је био и командант Другог пука СДК, мајор Марисав Петровић.
Националне снаге које су се пребациле на територију Италије, разоружане су и смештене у логор Форли.
Током 1945. године добровољци су из логора Форли пребачени у логор Еболи.
Из тога логора је 7. јануара 1946. године предат југословенским властима командант СДК, Ђенерал Коста Мушицки.
Њему је, заједно са Ђенералом Драгољубом Михаиловићем "суђено".
Осуђен је на смрт и стрељан 17. јула 1946. године. Место сахране није утврђено.
Остали добровољци су целу 1946. и део 1947. године провели у логору Еболи, да би касније били пребацивани у више мањих логора, да би на крају, током 1948. године, добили право да се населе у земље Западне Европе.
У осталим деловима Отаџбине похватани Србски Добровољци, уколико нису побиjени, поделили су судбину осталих националних бораца по робиjама и казаматима, предњачећи своjом чврстом Вером, примерним држањем и доследним ставом.

Нека је Вечна Памјат нашим Љотићевцима и свима који живот дадоше за Србију!!
Мишко