Uzvici u srpskom jeziku
Ljubica Prćić

Sve što se o uzvicima u našem jeziku zna, nalazi se u gramatikama. Njima se malo ko posebno bavio. Biće zato zanimljivo čuti šta o uzvicima govore naši i strani naučnici. A. Belić tvrdi da se njima ne označava određeni pojam, već samo neko neodređeno osećanje; dalje kaže da to nisu reči u onome smislu u kome su to druge reči. Pravim uzvicima se ne označava nikakav određeni pojam, već samo neko, opet, neodređeno osećanje. M. Stevanović piše: „Uzvici se, i inače znatno razlikuju od ostalih vrsta reči. Ali kako su to, ipak, kompleksi, skupovi glasova, kojima se nešto izražava, a ne idu ni u jednu od devet dosad pregledanih vrsta, oni se moraju posmatrati kao zasebna vrsta reči.”

Pre nego što pređem na izjave stranih naučnika, moram da napomenem da je literatura koju sam nabavila sekundarna i vezana za rad Ištvana Deaka.1 Naučnik je dao nepotpuna imena, koja ja tako i prenosim. Paul pod uzvicima podrazumeva glasove koji se vezuju za uzbuđenja, afekte, raspoloženja, bez namere, spontano. Uzvike nasleđujemo, veli on, kao i druge jezičke elemente. Ima četrdesetak uzvika istovetnih u raznim jezicima. Paul razlikuje dve vrste uzvika: 1. one koji izražavaju unutrašnja osećanja — to su pravi uzvici kao: ah! oh! 2. one koji se odnose na spoljašnje procese i tokove, kao posledice naglih vizuelnih i auditivnih podražaja, kao: buf! tras! buć! To su onomatopeje. Po Vuntu, današnji originalni uzvici oh! ah! hej! i sl. prastari su glasovi, ostaci u jeziku. Sekundarni uzvici po Vuntu su vokativ i imperativ. Jespersen tvrdi da se uzvicima može objasniti samo delimično postanak jezika. Sinjeji iznosi mišljenje po kojem uzvici nisu prave reči niti delovi rečenice. Neđeši kaže da uzvici spadaju u vrste reči i čine deo govora. Oni ne znače ništa razumljivo, već izražavaju uzbuđenje ili osećanje. Uzvici ne čine čvrst rečenični sklop, već služe kao prilog rečenici. E. Kalmar veli da uzvici znače isto što i uzvična rečenica. Prema tome uzvik je neodređena rečenica.

U šumi ovih raznorodnih mišljenja, ipak mi je najbliža već navedena tvrdnja prof. Stevanovića, iskazana i u njegovoj gramatici (Savremeni srpskohrvatski jezik, I, Beograd 1964, str. 398).

Da bi se uzvici sagledali sa više aspekata, načinjena je ova tipologija:

a. o značenju uzvika

b. o podražavanju uzvicima (onomatopeje)

v. o glasovnom sklopu

g. fonostilistička vrednost

d. uzvici u rečenici

đ. uzvici u književnim delima

1. Značenje je bitno kod uzvika kojima se izražavaju jača i nagla osećanja: a) bol, neprilike, patnja: oh! joj! o! b) tuga, razočaranje, žalost: aj! ajme! kuku! lele! v) nezadovoljstvo, odvratnost: pfuj! brrr! g) prekor, nepoštovanje: ih! e! o! oho! ohoho! d) ljutnja, jad: uh! auh! joj! đ) radost, klicanje: iju! ijuju! olala! (novijeg je datuma, kao i jupi!) g) zapovest, umirivanje: kuš! pst! i sl.

2. Podražavanje: a) glasova ljudi: mljac-mljac (prilikom jela), gric-gric (pri grickanju semenki), krc-krc (pri krckanju oraha zubima), ćiha, apćiha, hapciha (pri kijanju). b) glasova životinja: mijau! vau! mu! gu-gu! be! mekeke! v) zvukova predmeta: tras! bum! škljoc! kuc-kuc! puf! tika-taka! g) zvukova u prirodi: kap-kap! fiju! buć! Pored ovih onomatopeja, tu se mogu svrstati i uzvici za vabljenje i teranje životinja: mac-mac, mic-mic, gic-gic, pi-pi-pi, tuka-tuka, iš, kuš, marš, ajs i sl.

3. Glasovni sklop: uzvici mogu biti sastavljeni a) od jednog vokala: a! e! o! b) od dva vokala: au! ua! ia! v) vokal + konsonant: ah! eh! oh! uf! ih! oj! ej! g) konsonant između vokala: aha! oho! ura! d) vokal između konsonanata: hop! cup! fuj! puf! joj! hej! đ) grupa konsonanata: brrr! kvrc! cvrc! pst! e) reduplikacija: pi-pi-pi, ha-ha-ha, hi-hi-hi, iju-ju, ko-ko-da, me-ke-ke, biri-biri, mic-mic itd.

4. Fonostilistička vrednost, koja dolazi do izraza i u književnosti. Prvo ćemo posvetiti pažnju glasu r, koji je stilogen i potencijalno impresivan na različite načine. Impresivnost postaje snažna ponavljanjem glasa r kada se nalazi među niskim glasovima: brum! gru! škrip! gric! Onomatopejska vrednost eksplozivnih glasova b, g, d, p, k, t može se zapaziti u primerima: puc! hop! tup! du-du! brrr! Konsonanti c, z, s, najviši glasovi u našem fonetskom sistemu, imaju veliku izražajnu vrednost: zu-zu!, hopa-cupa! tuc-muc! cin-cin!, zum-zum! Ekspresivna i impresivna vrednost velarnih konsonanata k, g, h zavisi od njihove artikulacije, kao i od glasova koji ih slede; pri ponavljanju glasova intenzivirani su: hi-hi-hi! ha-ha-ha! kukuriku! klik-klak! ga-ga! gu-gu! Laka artikulacija sonanata v, j, l stiče izražajnu vrednost kada se nađu u većoj učestalosti: iju-ju! vau-vau! lele! Sonant lj po svome zvuku izaziva utisak nečeg mekog ili vlažnog: fljas! pljus! mljac-mljac!

5. Uzvici u rečenici mogu da stoje uz svaku vrstu reči. Najčešći su uz a) imenicu u vokativu: „O, pesme moje, jadna siročadi…” — „Jao, sunce, da brzo l' mi zađe…” — „Oj, Moravo, što bi bez gibanja…” „Haj, prijane, što to kopat' poče?”

b) uzvici uz prideve: „Oh, hajdučke divne sreće!” — „O, slatki, slatki, naši zagrljaji!” — „Oj, čudne knjige, šinula je guja!”

v) uzvici uz zamenice: „O, ti višnja silo…” — „Ao, njeni jadi…” — „A, moj brate, dragi, mili…” — „Oh, moj Bože, dragi Bože!”

g) uzvici uz glagole u imperativu (najučestaliji): „O, mani se tuđa sveta!” — „Oh ne boj se, Bog će dobro dati…” — „O, skupi sunce, skupi strele…” — „Oh, ne veruj mome svežem licu!”

d) uzvici uz priloge: „Oh, daleko, predaleko…” — „Oh, otkad se bojak bije…”.

đ) uzvici uz predloge: „Oh, bez zbogom i bez oproštaja…” — „Oh, u pakô da sam jadan pao...”— „Oh, od oka traže oba…” — „E, u rosnoj leži travi…”

e) uzvici uz veznike: „Oh, kad vetar silan dune…” — „O, da čudna valjuškanja…” — „O, kad bi, kad bi rasterao jad…”

ž) uzvici uz rečce: „Oh, eno je, eno je, cure jedne…” — „Oh eto ga, beše malo…” (Stihovi su iz poezije Branka Radičevića).

Uzvici u rečenicama po sadržaju: a) obaveštajne — Au, ne čujem. — Ao, već dolaze. b) upitne — Joj, gde si tako dugo? — Kap, kap, valjda ne prokišnjava krov? — Iju, zašto si me uplašila? v) uzvične, zapovedne — Ej, ti, dođi ovamo! — Brrr, ala je hladno! — Pst, ne budi ga!

Rečenice koje sadrže uzvik kao odgovor: — Zamisli, došao je da se tuče. — Iju! (strah) — Prešao je deset kilometara peške. — Oho! (čuđenje, divljenje). — Ne zna ni da čita ni da piše. — Ih! (prekor, odbojnost). — Idemo na utakmicu. — Jupi! (radost). — Kako radi bata? — Taši-taši. — Bravo! (priznanje).

Uzvici u složenim rečenicama: Ah, kad bi došao voz na vreme, stigli bismo bez problema (uslovna). Joj, nije gotov ručak, biće vike (zaključna). E, neću ni da spavam, a neću ni da čitam (sastavna). Ih, pravi se važan kao da sve zna (načinska). Uh, poplašila sam se čim sam ga videla (vremenska).

Uzvici u rečenici u raznim kombinacijama: a) uzvik + vokativ + imperativ + imperativ: „Oj, zorice, zabeli, zabeli!” (intenzifikacija imperativom). b) uzvik + vokativ + uzvik: „Dede, brate, ijujuju…” v) uzvik + uzvik: „Uhu, kuku, divne ptice!” g) uzvik + vokativ, uzvik + vokativ: „O, večeri, o slatko čekanje!” — „Moja tica, moja tica, o sirota, o sirota…” (intenzifikacija vokativom).

Isti uzvici sa različitim značenjem u književnom tekstu: „O sirota, o sirota…” (žaljenje). „O, bajne noći…” (divljenje). „O, ne boj se, bog će dobro dati…” (uteha). „Oj, Dunave, o ti reko silna!” (divljenje, čuđenje). „Oj, sunašce, još mi jednom grani!” (molba). „Ao, brate, da golemi' muka!” (jadanje). „Ao, danče, ala si mi beo!” (zadovoljstvo, divljenje, uz tepanje). „Oho, sele, vita stasa, / Drž' se braci oko pasa” (opomena, savet). Kao što se da primetiti, uzvici su skoro uvek na početku rečenice.

Primere smo uzimali iz stihova Branka Radičevića, pošto obiluju jakim i naglim osećanjima, emocionalnim nabojem. Na osnovu drugih pisaca svakako bi se moglo doći i do drukčijih i širih zaključaka o uzvicima. No o tome nekom drugom prilikom.