Da... tako pocinje drugi deo...

ima ovde pesma,oba dela

hxxp:|| www. ojkrajino. com/muzika/gusle. html

 Следе стихови и текст ради истине  о трагедији једне младости која је прерасла у легенду .

ВИЛА СА ЧАКОРА
(ПОГИБИЈА ЂУКИЋ БРАНКЕ)
  -стихови Милана Р. Додеровића-

Ево једног немилога гласа
И великог јада и ужаса
За гуслара тужна разговора
Шта се деси на врху Чакора
У хиљаду деветој стотини
Седамдесети другој години
А септембра другог  у заранке
Од ђевојке  младе Ђукић Бранке
Природом је високе културе
Ученица велике матуре
Под Чакором у бијелој Пећи
Послушајте јаде о несрећи
Каква бјеше неумијем рећи
Нит је може описат балада
Та најљепша Васојевка млада
Није нека принцеза из бајке
Него понос свог оца и мајке
Нема сумње нити двоумице
Љепша бјеше од сваке глумице
Без никакве шминке и помаде
Природа јој све љепоте даде
Умиљата а дивнога струка
Кукала јој мајка и наука
Висока је као вита јела
Како небо момке занијела
Њена коса на таласе смеђа
Цијела јој покрепила леђа
Густа пуста као облачина
Грло исто као мјесечина
Кад огрије под зелене гране
А лице је у Ђукића Бране
Као грудва бијелог снијега
Са вр ''Старца'' Висока бријега
Чело бистро ка прољетна зора
Ил језеро на врх Виситора
Испод чела обрва гарава
Очи крупне ѕелене ко трава
А зенице ватрене глогиње
Шта је фреска Атине богиње
Јагодице бехар шевтелије
Медна уста из њих мелем лије
Ситни зуби у ђевојке ове
Сјајни као од кости слонове
Машне руке развијене груди
Па се чуде и питају људи
оклен ваки лијепи створови
Ђе јелике расту и борови
Њојзи друге нема ни сублизу
У Лондону нити у Паризу
Што се чуде нека јој се диве
Ваздан виле у планини живе
Па и ова на Чакору вила
Ником ништа небијаше крива
Но из школе аут-бусом пође
Да задана својој кући дође
Више Плава у селу Метеху
Да је ноћне таме не претеку
Ђевојка се својој кући жури
Аутобус ко помамљен јури
И ниђе је оставити неће
Док на Чакор ка муња излеће
У пет сати после дана пола
Моторна се уставише кола
На чакорске висине велике
Ђе борови јече и јелике
Од вјечнога вјетра што их гађе
Ту ђевојка из аута сађе
Ал неоде Плаву ни Гусињу
Но шумскијем путем кроз планину
Јер ублизу под акором туне
Ђукић Раде имаде катуне
Ђе издиже пребијела стада
Ту се Раде својој ћерци нада
Да из школе дође за раније
И помогне она ка умије
Око сталних кућнијег посала
Вриједна је цура није шала
Али ево јада и несреће
Она жива долазити неће
Дивну Бранку у  зеленој гори
Сусретоше рђе и злотвори
Два акрапа два нењудска створа
Идиота немогу бит гора
Нећу њино помињати име
Свете гусле да поганим сњиме
А родом су крваве скитнице
Од дечана са воде Бистрице
Кренули су још у зору рану
Да уграбе у Ђукића Брану
Међу собом сковали завјеру
Узеће је силом ил на вјеру
Па Бистрицу рано препловише
О ође је пред ноћуловише
Безобраѕни погани скотови
На све бјеху спремни и готови
Пут ђевојке дивљи манијаци
Кидисаше ка гладни курјаци
Навалише погане хијене
Ову дивну младос да плијене
Оће Бранку силом да поведу
Дуњу жуту губе да поједу
Ал се руке ђевојачке бране
Помоћ траже са четири стране
Зелене се разлијежу гране
Зове Брана свог брата Милана
Што умрије малољетних дана
Небили се душмани препали
Па је тако неби дочепали
Зове млада родитеља Рада
Недај тата погуби ме банда
Нисам крива ал ће ме убити
Брзо ћеш ме мртву пољубити
Мајку Виду зове кукајући
Недај мајко оће ме одвући
Па ти више нећу доћи кући
Но дивљаци све више пријете
И насрћу на људско дијете
Па још браћу од стричева тражи
Мијо роде дај ми сад помажи
Ал помоћи ниоткуда није
Око ње се црни гавран вије
Бор са јелом страшан призор гледа
Ђевојка се душманима неда
Црногорка племенита соја
Претвори се гујом из присоја
Жестоко их стријеља очима
Као сабља сијече рјечима
А кад бјеше у самртну кризу
Недозволи да јој приђу близу
Воли мајка зањом да закука
Но поштење своје да обрука
Кад виђоше крволочне звјери
да немогу по својој намјери
Тад почеше радит леворвери
Црна авет из погане шапе
Пред ђевојком леворвера запе
Несмију је живу оставити
Јер их она може доставити
Ђукићима роду и племену
Да све њино оде у пламену
У тој сумњи на великој преши
Крвопија на убиство реши
Те народу и огу ѕгријеши
Више себе небо огријеши
И под собом земљу што га храни
Он се дивној попримаче Брани
Гадном шапом обарача стеже
Горска вила црној земљи леже
Од своијех деветанаес љета
Еј судбино црна и проклета
Заклаше је жестоке стријеле
У вилице под зубе бијеле
На сред пута испод вите јеле
Земљу жива дочекала није
Мијо Боже јада крвавије
Ко ће ову страву да опише
У крв јој се косе утопише
А стадоше очи без погледа
Тај се ужас погледати неда
Дивно лице поче да јој црни
Варварско би срце да утрни
Ђачке књиге остадоше пусте
На Чакору усред горе густе
Кад погибе школована глава
Побјегоше два звјера крвава
Да прикрију ужасно недјело
Божије их око невиђело
Сад је ноћна завладала тама
Оста Бранка на Чакору сама
Црногорко довијек ти хвала
Кад се ниси бандиту предала
Поштење си у вијенац  сплела
Задивила градове и села
Није шала ђевојко незрела
Смрт си страшну јуначки презрела
Пример дала свијетлога лика
Част ти Бранка и  слава велика
Безазлена голубице рајска
Свјетлија си него зора мајска
Крв ће твоја млада благородна
Постанути легенда народна
Чакор ти је споменик вјечити
Младост ће ти овјековјечити
А гуслари славу проносити
Црногорски сине поносити
Сад Бранкини укућани мили
Од увече на јаде су били
И остала њихова родбина
Виде да је рђава судбина
Па све љуто забринути редом
Свукуда је траже распоредом
Питали су гудуре цијеле
Да је нису виле однијеле
Од Гусиња до бијеле Пећи
Нико ништа незнаде им рећи
А када је осванула зора
Ђукић раде на врху Чакора
Нађе своју миљеницу Бранку
На црноме путу и  уранку
Млада цура сном вјечнијем спава
А раде се пита јели јава
Да је нису успавале виле
Или љуте звјери удавиле
Ил је шину шаровита гуја
Ил некаква планинска олуја
Ил је уби из облака муња
На све му је полећела сумња
Само није помислио Раде
Да од љута крволока паде
Кад јој косу крваву разгрну
Виђе своју погибију црну
Да је љута рана од левора
Авај Боже црна разговора
Мртва уста зборит неумију
Очеве је топле сузе мију
Еј велике Радове несреће
Свијет му се тавни и окреће
Покрај мртве ћерке на  Чакору
Стоји лелек у зелену гору
Планина се тресе од жалости
А народа окупи се дости
Како чуше радова аваза
Црна им се погибија каза
Људи плачу туже тужбалице
А у гори проплакале тице
А сви јако чуде се до Бога
Ко је ово учинити мога
Па на врху планинског масива
Ђе је пала соколица сива
Пободоше мрамор од гранита
А у томе вјетар поманита
Јекну гором невидљива сила
А кренуше мртвачка носила
Пренијеше вилу са Чакора
И камен би заплакати мора
Јарко сунце облаке продрије
Још једанпут Брану да огрије
Каква она нагоркиња бјеше
А какву је данас однијеше
Низ њезино мјести завичајно
Ђе је народ жалосан очајно
Од жалости друкчија му слика
Не  види се веселога лика
Само мјесто изглед не мијења
Потоци се ломе низ камења
Стрмоглаво у поноре јуре
А литице у небеса зуре
По њима се орлови гнијезде
И вију се небу у звијезде
Па слијећу доље до увала
Млада Бранка куда је чувала
Пребијеле овце у буљуку
И с књигама под бијелу руку
Вриједно је туда пролазила
И весело школу полазила
Туда су је вјетрови дували
А од кише борови чували
У свескама петице носила
Прву радос кући доносила
Ђетињство је туда проводила
Куку мајци која је родила
Шетала је туда пропланцима
У сељачкој ношњи сопанцима
Тудије је овце пландовала
У буковом ладу ладовала
Успомене туда је писала
И планински цвијет мирисала
Ој Чакоре крвави камене
Чувај брани дивне успомене
Висине ти и камене круне
Недај  њена младос да сатруне
Сад је кући донијеше мртву
Ту невину манијачку жртву
Па да видиш јада и пролома
Од Ђукића свијетлога дома
Онђе живе три ипо вијека
Старина им Лијева Ријека
А Комови њина колијевка
Поштењем се међу прве броје
Са људима вазда добро стоје
Гинули су ка прави јунаци
Ђе се ломе копља и барјаци
Црне гласе често су примали
Ваку жалос нијесу имали
Ко ће њине описати јаде
Жале Брану што недужна паде
У лијепе мирнодопске дане
Па иг зато више боле ране
А мајка јој племенита Вида
За милосном ћерком од завида
Оће себиживот да угаси
Мио Боже велики ужаси
Како кука зла јој срећа била
а све сина дозиваше  мила
Свог јединца доживотну рану
Да пошање на студије Брану
Да је уда и надоми ками
Ладно ли је срце јадној мами
Тако тужна јадикује мајка
А Славица Анка и Јованка
Младе цуре ка спаљене руже
Очи ваде непрестано туже
Како пиште сестре безбратнице
Камено би препукнулу срце
Ођевене у црне хаљине
Њиног јада нема на даљине
Жалости им тешке одољеле
А Бранку су ко брата вољеле
Сад им пала предочима тама
Од жалости Метех се пролама
Одјекују до Плава врлети
Црном Гором црни абер лети
Сад како је изгледало зна се
За три дана долазише масе
На глас ове људске погибије
Од Комова па до Проклетије
Чини ми се нико осто није
Те не дође да испрати Брану
И Ублажи Ђукићима рану
У Метеху селу под пустиње
Плав цијели дође и Гусиње
Суза бјеше као море сиње
Ту су многи говорници били
Од жалости црна земља цвили
А и вода с Плавскога језера
Проклињаше манитога звјера
Што одузе млади живот Брани
Па се сад ради о сахрани
Омладина из градова стиже
Вијенац се до вијенца ниже
И Бранкине дугарице младе
Свечано су у тужне параде
Мјесто да је ђеверима дају
Њојѕи пошту последњу одају
Мјесто свадбе и дана медена
Брану земља притиште ледена
Кад је црни свати испратише
И тужно се кућама вратише
Онда жалос јавише новине
Широм наше драге домовине
Свак је ово убиство жалио
И новине сузама залио
Али после свечане сахране
Родитеље више боле ране
Па од црног дана и погреба
Ђукић Раде душманина вреба
Неможе се примаћи злотвору
Јер обадва леже у затвору
Кад прођоше три мјесеца дана
Од како је погинула Брана
Суђење је заказано јавно
У Бијело поље оно равно
Суд окружни по закону суди
А дворана препуна је људи
Људи желе пресуду да знају
Суђење се привођаше крају
А Лековић искусни судија
Личнос јака правнијех студија
Закон склопи а распусти веће
Ал пресуду прочитати неће
Он би стио али Раде неда
Но крвнике попријеко гледа
Што на црне сијеђаху клупе
Гадне душе а свијести тупе
На њих Раде попут љута риса
Са сједишта кроз народ кидиса
Родитељска љубав га натјера
Из потаје трже леворвера
Ђе га сакри Бог ће један знати
Па крвника за грло дохвати
У десницу радетову јаку
Набуљише очи манијаку
А бјеше му што јагње курјаку
Рече Раде у својој жалости
Стан крвниче чеко сам те дости
Што ми закла дијете на путу
Те пољуби  шарку гују љутуи
А шта сада у судници сањаш
Мислиш опет народ да прогањаш
Суд поштујем ал га сад непитам
Ја сам дужан тебе да васпитам
Па ти ево задајем лекцију
И противу   бјеснила некцију
Да нетрујеш народ и негазиш
И да Рада Ђукића запазиш
То изрече  стиште деветака
У коме је дванаес метака
Кад завришта барутна машина
На клупу се изврну лешина
А двораном тишина завлада
Многе очи поздравише Рада
Људски брате фала ти до неба
Тако сваком силеџији треба
Десна ти се рука позлатила
Што народу уклони катила
Јуначки си образ отворио
Обилића ниси покорио
Сваки злотвор нек се тебе сјети
Кад на правду крене и полети
Народу си испунио жеље
Бог ти дао здравље и весеље.

Pisac stihova je Milan R Doderovic


.).


СЛЕДИ ТЕКСТ ИЗ КЊИГЕ  ТРАГИКА ЂУКИША ОДИВА  ОД ПИСЦА    С. ЂУКИЋА

ЛЕГЕНДА О БРАНКИ РАДЕВОЈ
Зарад свога образа, дјевојачке части и
људскога поноса - Бранка Радева Ђукић
положи свој млади живот, вину се у легенду до
невиђених висина и оста да живи вјечно у нама
и свим нараштајима који ће слиједити.
Аутор
Чакорске ћуди
Ч
акор је планина у склопу Проклетија, изузетне љепоте и
свјежине, али је карактеришу и неке чудне и непредвидљиве ћуди.
Обилује великом брдовитом површином чији највећи врх на правцу
исток-запад, Дјевојачки крш, достиже висину од 2040 м, а преко
релативно малог и равног превоја на правцу исток-запад пролази
најкраћи (макадамски) пут од Космета, односно Пећи према Мурини и
даље ка Андријевици. Са сјеверне и јужне стране од овог превоја, чија је
надморска висина 1849 м, уздижу се велике пашњачке површине,
изузетно пријатног изгледа у свако доба године. А само мало ниже од
чакорског превоја са источне и западне стране су четинарске шуме које
уљепшавају чакорски амбијент и чине га веома пријатним нарочито од
маја до септембра. Зато су се на овој планини и њеној ближој околини
одвајкада формирали катуни за напасање оваца и говеди. Крајем
јула и у августу чобани и друго особље беру боровнице које су уносан
и користан посао нарочито од шесдесетих година прошлога вијека.
Чакор је познат и по надалеко чувеној хладној и питкој води којој
равне нема. Вода је доведена подземним цијевима од изворишта изнад
Метешких рупица, а 1994. године уприличен је овај извор изградњом
спомен чесме са прикладним текстом на плочи која подсјећа - да је
чесма подигнута у спомен Ђоку, Мирку и Бранки Ђукић.
Посвета на плочи спомен-чесmе на Чакору

Page 3
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
225
Од тада па надаље сваки пролазник преко Чакора чим приђе овој
чесми прво запази посвету спомен-чесме, а са првим гутљајем хладне
чакорске воде и погледом на панораму ове планине, осјети чари које
пружа Чакор са својим свеукупним љепотама и свјежином.
Спомен чесма на Чакору (На слици: Маринко Савов и Зоран Боров)
Чакорски превој, преко којег пролази макадамски пут, је мјесто
на којем се традиционално 13. јула праве скупови на којима се народ
весели пјесмом и играњем црногорског и других народних кола. Ови
скупови су прилика да се окупе и друже сви братственици, ближа
Чакорски превој

Page 4
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
226
родбина, пријатељи и познаници. На овим скуповима, поред пријатног
доживљаја, чују се информације о важнијим догађајима по разним
основама у зависности од њиховог значаја. То је она прва и уједно
добра страна ове чудне планине.
Поглед са Чакора према Велици
Поглед са Чакора према Метохији

Page 5
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
227
Али Чакор има и ону другу страну, или нежељену «ћуд» коју
некад карактерише и веома драстична суровост. Током године од
новембра до маја колски пут преко Чакора је завејан сњежним
сметовима, па ову планину у том периоду могу прећи само снажни
људи коју су у стању да грежу кроз дубоки снијег и да подносе изузетно
јаку и хладну мећаву. Чакорски простор је познат по бројним ратним
Југоисточна страна Чакора под снијегом током зиме
окршајима у дужем временском периоду који су се дешавали у
прошлости. У октобру мјесецу 1912. године на Чакору и околним
планинама Горњовасојевићка бригада је жестоко поразила Турску
војску и протјерала је са ових простора. Само у току НОБ-а на Чакору је
вођена једна од најжешћих битака између партизана и Њемаца у којој
Једно од редовних дружења на Чакору 13. јула

Page 6
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
228
је било великих губитака с обје стране. Послије рата нове власти
су подигле импозантан споменик на Чакору поред самог пута на којем
је уклесано више од 500 имена палих бораца и жртава фашистичког
терора у времену од 1941-1945. године. На Чакору су се дешавали и
појединачни трагични догађаји међу којима је најсуровији и
најдраматичнији – погибија Бранке Радеве Ђукић.
Чакорска драма
Школске 1974/75. године Бранка Радева заврши трећи разред
гимназије у Плаву. Заврши разред са успјехом, али одлучи да се наредне
школске године испише из Одјељења Беранске гимназије у Плаву, јер је
према казивању њеног оца Рада, имала проблема са професором
историје. Избор је пао на Пећ, пошто је овај град из Метеха ближи од
Берана, а уз то у Пећи су тада живјели Саво Љубов и други
братственици. Уочи почетка наставе Бранка пође у Пећ. Међутим
Гимназија у Пећи те, за Бранку несрећне године, није почела са радом 2.
септембра, како је планирано, па Бранка одлучи да се врати натраг и
проведе још који дан код својих укућана који су тог љета били на
катуну у Рупама Гојковића. И тако Бранка стиже на Чакор аутобусом у
поподневним сатима и упути се пјешице путем који води ка Јечмишту и
Шабовој глави. Стаситу и одважну Бранку спазише два Aлбанца из
Стреоца код Пећи, који су били са стоком у оближњем катуну, и
Раде Тиљов Ђукић
Бранка Радева
Вида, мајка Бранкина
одлучише да је прате ка омару. Бранка их није примијетила, јер нијесу
ишли путем већ заобилазно, и то трчећи. Кад је Бранка била већ
поодмакла и у дубини четинарске шуме, обијесни албански пресретачи
изађоше пред њу и покушаше да је зауставе, али како су касније већ
изјавили на суђењу, Бранка их је тотално игнорисала и наставила да иде
даље својим путем. Видјевши да од вербалне пријетње нема ништа,
покушаше да је физички присиле на обљубу, али их је кршна и снажна

Page 7
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
229
Бранка, олако од себе физички одбацила. Опет ова алабанска
недоношчад
2
не одустају од своје прљаве намјере. Један од њих вади
пиштољ и запријети јој да ће пуцати уколико она не пристане на
обљубу. Чувши те огавне ријечи, Бранка му опали шамар и пљуну у
лице. Тог тренутка опалио је пиштољ и хитац је прошао кроз Бранкину
главу. Бранка тако положи свој младалачки живот, али зато сачува своју
част, достојанство и понос. Видјевши шта су направили, извршиоци
овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред
пјешачког пута у близини чакорског превоја.
Стицајем околности тог поподнева тим путем није нико наишао,
а за још већу трагедију случај је хтио да изјутра наредног дана на мртву
Бранку наиђе управо несрећни отац Раде. У први мах помислио је - да је
привиђење, јер зна да је Бранка у Пећи. Пита се у себи, да ово није
случајно само ружан сан, из којег се треба што прије пробудити.
Родитељска драма се одвија као у неком филму са трагичном
тематиком. Подиже Раде своју кћерку са земље, провјерава њен пулс
срца, али нажалост не примјећује код Бранке никакве знаке живота. Не
вјерује несрећни родитељ ни својим очима, ни својим ушима.
- Ама, није ово моја Бранка! Међутим, Раде не успијева да се
пробуди из тог привиђења, јер није у питању сурова сцјена сањарења,
већ стварна и стравична агонија. - Она је и нико други. Боже, зашто си
тако суров!? Она је чедно и невино дијете, које није ни мрава згазило.
Боже, зашто ово дозволи да се деси? Зашто овако, зашто, зашто …….???
За тренутак несрећни отац помисли да је нијесу случајно дивље
звијери убиле. Испоставило се да јесу звијери, да јесу дивље, и још
веома поганог рода.
Настала је драма над драмама. И прво питање – ко је могао то да
уради? Случај је одмах пријаљвљен надлежним властима. Почела је
права потрага за непознатим злочинцима. И није дуго потрајало, а
професионални инспектори полиције су открили извршиоце овог
монструозног злочина. Откривено је и утврђено – да су извршиоци
злочина два албанска младића из села Стреоца код Пећи. Одмах су
ухапшени и спроведени у истражни затвор у Бијелом Пољу.
А у Метеху, у Радевој кући и братству Ђукића – одвија се
невиђена туга и жалост. Медицинском експертизом је утврђено да није
било обљубе, јер се Бранка није дала савладати, што је ипак једна врста
утјехе за њене најближе и братство Ђукића. Бранка је као права
херојина жртвовала свој живот штитећи на тај начин свој образ и
достојанство. Сахрана се обавља на гробљу Ђукића на домаку Радеве
куће. На овом испраћају Бранке Радеве окупило се свеколико људство –
2
Бранкин отац Раде се није сложио да се наведу и њихова имена.

Page 8
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
230
комшије, родбина, пријатељи …. Дирљиви говор на опроштају држи
директор Одјељења беранске гимназије у Плаву, Боро Микић. Опрашта
се од дојучерашње ученице коју је наставнички колектив васпитавао за
живот и будућност, а злочиначки хитац је прекинуо све то. Плаче
нескривено и старо и младо, а отац Раде, мајка Вида, сестре Славица,
Анка, Јованка – просто су изнемогли од превеликог бола. Не вјерују
суровој стварности. И прва помисао која окупира Рада - је освета. Не
смије се дозволити да живе овакве крволочне и прљаве особе. Неписано
правило у Васојевићима је – двије мушке главе за једну женску главу.
Злочинци то морају платити. И како се приближава термин суђења
подмуклим убицама, Раде смишља – како да их ликвидира. Али, пошто
су обојица у затворским просторијама, овакав чин је једино могуће
извршити у судници. То је за Рада не само циљ, него и свакодневна
преокупација. Јер, чини му се да ће Бранку оживјети оног тренука када
ликвидира њене убице. Раде то не крије. Јавно то говори пред својима
рођацима и пријатељима. Нико му не вјерује, али само зато што је Раде
у поодмаклим година, а уз то кћерина трагедија га просто утукла. Није
му више ни до чега, осим да ликвидира убице. И само на петнајест дана
прије почетка суђења посјетише га у Метеху Томо Милоњин са сином
Славољубом. Раде каже – да њему није стало до суђења, већ тај процес
види као једину могућност да Шиптарима, како су их до скора звали, он
лично пресуди. И то баш у судници. Ко не одобрава ову моју намјеру,
није ми пријатељ, каже Раде. -Ама, није да не бисмо то жељели да
урадиш, али нас је страх да нећеш успјети! Раде, међутим, са великом
дозом сигурности истиче – да он то мора да учини.
Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени
о Радевим намјерама, али с обзиром на то да су предузели строге
превентивне мјере – да не дође до обрачуна у судници, стиче се утисак
да се очекивао догађај који се десио на крају судске расправе. Првог
дана суђења претресани су сви који су ушли у судницу, а највише
пажње је у том погледу посвећено управо Раду, који је, намјерно,
последњи ушао у судницу. На самом судском претресу није било
потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, јер убице све признаше.
Изјављују, да се не кају, нарочито онај који је и пуцао. Не крију ни
намјеру, да су хтјели да изврше присилну обљубу, зато што је Српкиња.
Оцу Раду и свим присутним у судници, осим родбине убица, се од ових
изјава диже коса на глави. Нема друге, морају платити главом, каже
Раде себи у мислима. Следећи дан је пресудан и последња нада да се
изврши план. Смислио Раде и извео боље него било који режисер и
сценариста за снимање филма. Када је улазио Раде, опет последњи,
милиционер поче да пипањем провјерава има ли оружје, а Раде га

Page 9
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
231
дочека оштрим и прекорним ријечима: “Макни ми се с очију, зашто ме
гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да
немам ништа, зашто ме мучиш”. Милиционер се повуче и одустаде од
претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером домаће марке
(војнодржавни) калибра 9 мм (кратка деветка). И тако је савладана прва
и најтежа баријера. Пиштољ је ту, а даље треба вребати само погодан
тренутак за дејство. Али, иако је пиштољ за појасом, тешко је прићи
убицама, јер су окружени милиционерима. Знао је Раде да ће се судије
повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада
изведе планирану акцију. Када се судије повукоше, присутнима се
саопшти – да не могу излазити ван они који желе да чују пресуду, јер
безбједоносни органи нијесу у могућности да поново врше провјеру о
евентуалном уношењу ватреног и хладног оружја при улазу. Међутим, у
судници је било ватрено оружје (код Рада). Скоро сви пуше, па се
судница убрзо напуни димом од дувана. Многи од тог дима почеше да
кашљу. А Раба Цакина се окрену милиционеру који је управо чувао
убицу, и одреагова на сљедећи наћин: “Видите ли да се погушисмо од
дима, отворите прозор, шта чекате!” Милиционер то прихвати и приђе
прозору, а Раде процијени – да је куцнуо час да оконча суђење
непосредно прије саопштења пресуде. Извади Раде свој револвер који је
био за појасом, направи само три корака, и уз пуцањ се појави пламен на
глави убице, а одмах и други на леђима. Како су касније медицински
стручњаци утврдили – оба хица су била смртоносна, јер је први прошао
кроз мозак, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да
јаукне. А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном
Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се
спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ
био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се
нијесу макли с мјеста. Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им
пружи свој пиштољ и запали цигарету. – «Шта вам је, ја нећу да
бјежим», рече Раде. – «Ја сам своју душу задовољио и одужио се мојој
Бранки којој сам мртвој обећао да ћу ово учинити. А ви сад чините што
је ваше». Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: «Пази да
некога не убијеш, јер је метак у цијеви». А затим се окрену према оном
другом Албанцу и рече: “И ти ћеш овако проћи”.
У судници завлада права паника милиције и судија који чуше
пуцњеве пиштоља, те одмах дођоше у судницу. Иако је већ судско
вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а
саучеснику 13,5 гоодина), одлука није саопштена, већ умјесто тога
предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља

Page 10
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
232
поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству
биће саопштена накнадно. А милиционерима се наложи да изврше
детаљни претрес, како би дошли до података о припреми убиства у
судници.
Чакорска драма прераста у легенду
С
а чином освете коју изврши Раде у сали Окружног суда у
Бијелом Пољу, чакорска драма поприма карактер легенде. Сви дневни
листови у Србији и Црној Гори су на првим странама писали о убиству
у судници. Тако, на примјер, "Новости" су дале ударни наслов –“ Отац
пресудио убици у судници", а слични наслови су се појавили и у
"Политици", "Експрес политици" и другим дневним листовима.
Новинари су се просто утркивали ко ће емотивније, атрактивније и
дирљивије описати догађај у судници и драматичну Бранкину погибију
на Чакору, због које се и десио овај случај у судници. Тако, на примјер,
у илустрованом часопису "Арена", новинар Никола Ђорђевић је дао
добрим дијелом своју верзију о Радевој довитљивости којом је
надмудрио милиционере унијевши пиштољ у судницу.
А у народу је настала права плима ријечи подршке и одобравања
чина освете, и то у свим крајевима на просторима ондашње Југославије,
а било је случајева да се истим поводом јављају људи из других земаља,
па чак континената, на примјер из Сиднеја у Аустралији. У писмима и
бројним телеграмима, појединци и читаве породице не само да
одобравају извршени чин освете у судници, него га квалификују као
узвишени чин родитеља којим се исказује цијена родитељске љубави
према свом дјетету, цијена људског достојанства и поноса. Раде је
надмудрио органе безбједности и правде у судници, али не ради тога
што у њих није имао повјерења, него зато што је важећи закон штитио
старије малољетнике од најстрожије (смртне) казне, коју су убице без
сумње заслужиле, поготову што су у току суђења изјављивали да се не
кају због извршеног гнусног злочина, зато што је Бранка Српкиња.
Интересовање јавности и грађана није се задржало само у
оквирима самог догађаја у судници, него и на плану давања подршке за
чин освете. Услиједила је петиција са потписом 75 хиљада грађана из
Полимља и других крајева Црне Горе, као и из крајева ван граница
тадашње Југославије. Петицијом је тражено од судских органа пуштање
на слободу Бранкиног оца Рада. И поред тога што је сасвим извјесно, да
из законских разлога није долазило у обзир да се Раде ослободи
одговорности, петиција коју је потписао оволики број грађана, ипак је
имала утицаја на судске органе који су првоизречену пресуду Раду од 8
година, смањили на 5, а након помиловања на 3 године. Рада су на
суђењу бранили чувени адвокати из Београда, Вељко Губерина и његов

Page 11
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
233
сарадник Милан Вујин, и то добровољно и без новчане надокнаде.
Раде је Губерини касније у знак захвалности поклонио гусле које је за
ову прилику направио Радота Живаљ из Велике. Овај мајстор у изради
гусала од јаворовог дрвета, чувен у Горњовасојевићком крају, уљепшао
је поменуте гусле разним орнаментним шарама, а на крају је изрезбарио
Титов лик. У разговору о овом случају на церемонији приликом преноса
Бранкиних мошти из Метеха у Спуж (25. август 1991. године), Вељко
Губерина, који је такође био присутан, изјави – да су му ове гусле веома
драг поклон и да ће га вјечито подсјећати, јер је бранећи Рада,
истовремено бранио достојанство, част и понос једног одважног и
храброг оца. Смета му само, тада изјави Губерина, што је на њима
Титов лик.
Бранкин споменик на гробљу у Спужу
На мјесту погибије Бранке
Радеве, подугнут је мрамор са
сљедећим текстом: « Овдје погибе
Бранка Р. Ђукић, 2. септембра
1975. године», а на подигнутом
Бранкином споменику у Спужу
уклесани су сљедећи стихови: «
На
Чакору
високоме,
сретоше
је
крвождери, што са њима нешће
поћи, пресудише револвери. Не
заврши гимназију, но за образ даде
главу. Оде вила у легенду, и вјечиту
стече славу. Освети је отац Раде, то
витешки он учини. С тим подиже
вјечни спомен – својој људској
величини
».
(Милан Р. Додеровић)
Упјесмљење Бранке Радеве
П
оводом трагичне погибије Бранке Радеве, Бранислав-Бане
Ивановић написао је Чакорску баладу, а угледни пјесник Есад
Папрачанин-Подрињски, инспирисан овом трагиком, написа пјесме:
Дјевојачке руке (посвета Бранки Ђукић) и Рајска душа. О пјесми
«Дјевојачке руке» С. Гарчевић из Горажда, написа: «Кроз ово дјело
аутор у својству виле, отвара рајска врата једној угашеној младости,
тражећи пут, кроз цвјетна поља, вјечности њене». О овој трагици
написано је више пјесама прикладних за пјевање уз гусле, које су

Page 12
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
234
обједињене у збирци под насловом «
ТРАГЕДИЈА ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ»
од
сљедећих аутора:
Радован Бећировић Требјешки, Мрамор на Чакору
Милан Р. Додеровић, Трагична погибија гимназијалке Бранке
Ђукић
Љубомир Перов Отовић, Трагична смрт матуранкиње Бранке
Ђукић
Момчило Шошкић, Погибија Бранке Ђукић
Блажо Цаушевић, Трагична смрт Бранке Радеве Ђукић
Губеринић Миличко, Погибија Ђукић Бранке
Љубомир Перов Отовић, Тужбалица – мајка Вида нариче на
Бранкиној сахрани.
За ову збирку народних пјесама, Весна Распоповић, студент,
написа сљедећу посвету у виду сонета:
«Овим тужним сонетом пред Вама, развијам успомену на
Бранку, прерано убрани цвијет, узданицу поноситих родитеља Ђукић
Рада и Виде.
Њима и милим сестрама отворише звијери ране на срцима за
које мелема нема. Остаје им да је се вјечно сјећају с поносом и
дичењем, а истовремено да оплакују њену, на звјерски начин, угашену
младост.
Ви који читате тужне редове, схватит ћете колико је дубок бол
који за Бранком траје у онима у којима је била све; у онима који су је
вољели. И Ви, ако се дивите храбрости младе дјевојке, која за понос
даде живот, дакле, цијените поштење као највећу врлину и вриједност
човјекову. С тога кроз пјесму, ако бар нијесте имали другу прилику,
можете упознати Бранку и можете је завољети као да Вам је била
род.
А освету њеног оца, требало би да прихватите као једини, прави
лијек његовој ојађеној души»
Есад Папрачанин-Подрињски, РАЈСКА ДУША
Донесите хладне воде
Црногорске све војводе
И умијте бјело лице
Црногорске љепотице
Нема знајте ништа јаче
Кад мајчино мл
,
јеко плаче
Клетва прати вала њена
Као људе тиха сјена
Још бих срцем вило писо
Да приведем крају мисо
Млијека ти и судбине
Чим се винеш у висине
И отвориш рајска врата
Бранкина ћеш познат брата
Кад на грану паднеш танку
Поздрави ми Ђукић Бранку
Пјеснички јој поздрав предај
Сузама јој тећи не дај
Свих пјесника са планете
Пренесите јој аманете

Page 13
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
235
У заборав неће пасти
Тако ћеш јој вило касти
Све док пише пера танка
Живјети ће млада Бранка
И њезина младост света
Про небеских вилајета
Сјећајућ се њеног лика
Рјечима сам је наслика
Сво богатство витезово
Ти јој подај перо ово
И црвени букет лала
Про Чакора што је брала
Је л
,
је мајка пожелила
Од десет је љепша била
Такве немa Црна Гора
Од Комова па до мора
Рај небески нек
,
пресуди
Наопакој страсти људи
Радован Бећировић Требјешки, МРАМОР НА ЧАКОРУ
3
На Чакору високој главици
Прије свиће него у равници
Прије свиће, а касније смрче
Облакове зачекују смрче
У великом леду и снијегу
Ту се вуци и међеди легу
Тудије су кости од јунака
Много прије доласка Турака
А Чакор је од кад је свијета
Међа Црне Горе и Космета
По овоме страшноме бријегу
Некад старе карауле бјеху
И граница турска и каурска
Тудије су аговали Турци
туда су се вијали хајдуци
Тудије је чувена пустиња
Од вароши Пећи до Гусиња
Сад ту има ђевојачки мрамор
Скоро побјен на планину Чакор
И слушајте пјесма како каже
За тај мрамор што га виле страже
А орлови изнад њега лете
Јер септембра седамдесет пете
На Чакору са главнога пута
Изашла је женска из аута
Аут прође кад се она скиде
На Ђукића катуне да иде
Иде млада од вароши Пећи
А ужива у великој срећи
И разматра са ове висине
Равна поља, горе и планине
Да године ове матурира
И онда ће да факултет бира
Дан је лијеп без кише и глиба
За сат може стићи до колиба
Мисли сјутра да се натраг врати
Али ће данас да животом плати
Јер овога сачекаше ђака
Два дивљака ка два манијака
Питају је чија ли си млада
Ја сам Бранка шћер Ђукића Рада
Па полако не хитај ђевојко
Да путујеш с нама црногорко
С нама ти је ићи слободније
Кроз пустињу и ове бобије
Ал се на њих обазрети не шће
Но ка муња напријед полеће
Да ви
,
ш ове људске идијоте
Полуђеше од њене љепоте
Обузе их животињско својство
Да се стиди девето потомство
Пријекијем путем отискоше
И у шуми цуру престигоше
Насрнуше на људско дијете
Нит се боје суда нит освете
Тога јада нико није гледа
Једна женска двојици се не неда
Боже један два ова лудака
Налећеше на жену јунака
Па кад њену одлучност виђеше
3
Ову пјесму уз извесне измјене и допуне, испјевао је уз гусле и снимио на аудио касети
Божидар Ђукић. Касета је доживјела изузетно велики тираж и тражена је на свим континентима
гдје има Срба. Пјесма је у знатној мјери допринијела публицитету трагичног догађаја на Чакору
и освете Радеве у судници – дo легендарног нивоа.

Page 14
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
236
Од свога се рада застиђеше
Кад им њина снага не поможе
Да ураде што бити не може
Један вади из џепа збројевку
Да препане љуту Васојевку
А кад виђе да оружје вади
Ђевојци се на зликовце згади
Женска глава мушки говораше
«Е пи на вас и оружје ваше
Од смрти се студенти не плаше
Не мислите да можете живу
Обешчастит Ђукића одиву
Ви сте нека разуздана банда
Да ви знате мога оца Рада
Он ће за вас гром из неба бити
Јаме нема ђе ћете се скрити»
Стално ове насрћу немани
Ал се мушки Васојевка брани
За спас своје части и пон

За спас своје части и поноса
Не би боље ни Смиљанић Коса
И два момка тобош на бијесу
Али могли успјети нијесу
Да Брђанку савладају ову
Но оружје да упомоћ зову
Како могу причат од срамоте
Да им пиштољ умало не оте
Да ви
,
ш ове Ђукића одиве
Па кликује и мртве и живе
Рада оца дозиваше свога
И Ђукиће ђе год има кога
Мртва брата из гроба дозива
Јер је мука додијала жива
“Ђе сте данас небило вас Боже
да ми ико на муци поможе
црни вране што ћутиш на грани
слети болан те ме кљуном брани
Ил се хајде низ планину мани
Тамо ђе су Ђукића катуни
Те им кажи и племе побуни
Да на Чакор планину изађу
Да ме мртву или живу нађу
Разбојници необичне ћуди
Урадише што не раде људи
Препали се јуначке освете
И убише невино дијете
Надаше се кад Бранку убију
Ово срамно дјело да прикрију
Њу што им је у образ пљунула
Какве женске мајка јој кукала
Ту вјечито доби боловање
И пропаде њено школовање
И сва њена будућност и нада
Што на путу од погани страда
Нагоркиња од Метеха Рада
Што мислише мајка им кукала
Да због стида и због неморала
Те домове своје ископаше
И у ропство себе закопаше
А како им напамет не дође
Да је она од јуначке рође
Да то није танколозовина,
Но племићи од триста година
Да им неће тако лако проћи
Но да ће им црни дани доћи
Видјело се на мјесту злочина
Да је била женска величина
Да се мушки са њима носила
Док је није муња покосила
Признали су крваве убице
И да им је пљувала у лице
Да је хтјела да их разоружа
Ова горска откидена ружа
Кауркињу ову кад убише
Шта би сњима куд се изгубише
Побјегли су кроз Бабину гору
А жртва им оста на Чакору
Да се прича докле је Чакора
Историја Бранкина мрамора
Истину је славни Његош река
“Част и брука живе довијека”
Да вјероват неће покољења
Да је било оваквих створења
Да је њима младалачка лудост
Могла правит оволику глупост
Кад заноћи у планини Бранка
Црна јој је снијевала мајка
Видјела је змију неспримницу
Да је закла за руку десницу
Те је ноћи снијевао Раде
Да од злата јабуку имаде
И она му у ријеку паде
Газио је кроз мутну ријеку
Гледа људе јелу ђе сијеку
Прислушкива да га неко зове
Са Чакора из шуме борове
Пас му свуноћ поред тора вије

Page 15
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
237
То му јутро кокот пјево није
И сам Раде нешто предосјећа
Да га чека велика несрећа
Па како је опучила зора
Оде Раде путем до Чакора
Рекао би да га нешто вуче
Ђе је Бранка погинула јуче
Кад је био на прве богазе
Куда људи и коњи пролазе
Богази су крвљу покапати
Он очима испод пута сврати
Код два бора два њена врсника
Мртва Бранка ал нема крвника
Који овђе крв њену пролише
Да им Раде зубима кидише
Једва Раде препознао Бранку
На црноме јутру и уранку
Ни кћер није препознала мајка
Јер је њина нагрђена Бранка
У крв коса огрезнула густа
Убио је метак поред уста
Просут мозак о јелову грању
Што бијаху навалили на њу
Ништа људи и ништа другови
И побјегли планини Ругови
Да причају у несретној кући
За тај њихов гријех вапијући
Заклали су преплашену женску
Ни за паре ни за љубав вјерску
Нит од какве муке и невоље
Но да гадне страсти задовоље
На зло Раде нагазио први
Шћер исправи из просуте крви
Па ка јунак и ка Црногорац
Он је мртвој говорио Бранки
Ка што зборе људи и јунаци
Јесу ли те сине намучили
И шта ли су мени поручили
У слободној држави и земљи
Да ти мозак купе родитељи
Твојијех ми великијех мука
Ако ми се не осуши рука
Крвнике ће власти прокопати
А ја ћу им кућу ископати
***
А за спровод да ви причам брате
Људи такве жалости не памте
Ту личности долазе познате
Мудри људи од себе полазе
И на јаде овакве долазе
Читали су писане табаке
И рекли су за ове дивљаке
Луда их је памет занијела
Усред подне и дана бијела
Гађала их небеска стријела
У незнању на крв да налете
И насрну на људско дијете
А ђевојка од Метеха Рада
Који нема мушкога евлада
Ко се овој погибији нада
Да је така у горама банда
Која таква припрема убиства
За вријеме братства и јединства
Али они у своме бијесу
На то братсво гледали нијесу
За вријеме говора и свега
Ту се бјеше силан народ слега
Ту се кука и ту се лелече
А мајка јој у кукању рече
“Куку мене моја шћери Бранка”
Како ћете прежалити мајка
Ни ово ми није много мање
Но нашега дома ископање
Што нас данас нађе од олоши
И скрај Пећи, чувене вароши
А три сестре ко три оморике
Под ударом жалости толике
Сузе им се котрљају с лица
Остануле без брата јединца
Бранка им је мјесто брата била
Сад остале ка тица без крила
***
После овог јада и пропасти
То узеше у поступак власти
У Бијело Поље на суђење
Ту би чудо и изненађење
Милиција претреса на врата
Док еволи воде два џелата
Два младића једногодишњака
Шта мислише кукала им мајка
Те јуначку земљу отроваше
И у ропство себе заковаше
Боже свети с колико памети
Многи живи на овој планети

Page 16
ТРАГИКЕ НАШИХ ОДИВА
238
Зло створише у доба младости
Бог велики дако им опрости
Ал им неће опростити људи
Куку томе коме народ суди
Уведоше два зликовца млада
Два крвника Васојевић Рада
Онда маса радознала слуша
Што је који адвокат покуша
Једни траже да их ослободе
Други да их на вјешала воде
Ал крвнике Раде попречује
За суђење неће ни да чује
Јер сумњаше у судско вијеће
Да их на смрт осудити неће
И о томе не води рачуна
Но он с њима да се обрачуна
Нит противу нације ни вјере
Но јуначки образ да опере
Како преже и како полуђе
Да с оружјем у судницу уђе
Овај љути Кремештак чакорски
А свијетли образ црногорски
Јунак брате и човјек по свему
Крв горштачка узавре у њему
И он самоодбрани прибјеже
Из потаје оружје потеже
Ко зна љевор окле му је био
Гавран му га под крилом унио
Сину Раде као жива муња
Па тетејац трже испод гуња
Али нешће од Метеха Раде
Да крвника у суду украде
Но кроз народ и велику масу
По шанжера у прси му сасу
Другом оста живот ка о концу
Потреви се грешка у тетејцу
У цијев му оста чаурица
Те се спаси крвави убица
Срећа му се накотура нека
Те и њему не закука мајка
Ђукић пола питања ријеши
Ал о закон руке огријеши
И сила му некако поможе
Да уради што други не може
Да се нико други не усуди
Да насрће на образе људи
Викну маса из једнога гласа
“Аферим ти испод Кома соју
Кад испуни свету дужност своју”
***
Ђукићи су стари три вијека
Мајка им је Лијева Ријека
А Комови њина колијевка
Па је Ђукић запануо Раде
Да у име закона и правде
Одговара за крвну освету
Што то више чили у свијету
Убио је у суду крвника
Да се прича барем три вијека
Кривица је страшна и и ријетка
Ђе с оружјем у судницу уђе
И направи толико бесуђе
И сад Рада у судској дворани
Неколико адвоката брани
Што су амо дошли из далека
А у друштву Губерина Вељка
Али Раде сам под закон стаде
И одбрану као човјек даде:
«Зло радити од зла бранећи се
Ту гријеха никакога нема»
Ови ми је случај био тежи
Но син што ми у камену лежи
Иако сам ово урадио
Ал сам своје срце насладио
Напали су на људско поштење
И јавно их осудило мњење
И дало ми снаге и повода
Те сам и ја у име народа
Кући својој стао на бранику
И своме се одазва крвнику
Те сам мора закон прекршити
И заклетву своју извршити
И најпосле прећи преко свјега
Срећа моја те није побјега
Сад судите мени мјесто њега

udri me do zore,od zore me tuci,
necu to čitat,izjeli me vuci

Svaka cast prijatelju , nisam ni znao da ima ovoliko informacija i stihova!

Žao mi je što moram priznati da sam sad prvi put ovo čula.

Jako sam se potresla čitajući sve ovo

jel bese otac uneo pistolj u sud i pobio gamad?