ni u jednoj zemlji zap.evrope nisu amerikanci uvodili ni demokratiju ni slobodno trzishte ,kao ni u npr japanu ....  koliko demokratija uspeshno funkcionishe videce se uskoro ,a shto se tiche "slobodnog trzishta" ono funkcionishe ,ali u glavnom jednosmerno

Ne, samo su ih uz pomoc Marsalovog plana digli iz pepela posle II svetskog rata...

Japan je primer neuspesne drzave i neuspesne ekonomije? Ili recimo Nemacka? Ili Juzna Koreja?

Sto se tice slobodnog trzista, kvalitetna roba uvek nadje svoje mesto. A ovde deo ljudi i dalje sanjaju vreme kada su u Rusiji primali dve leve cipele iz Srbije jer nisu bolje imali.

da li ti je poznato shta je porshe,mercedes ,dajmler-benz ili micubishi,kavasaki i.t.d. proizvodio tokom ww2 ? i zashto u spomenutim zemljama nijedna americhka korporacija nije uspela da duze posluje ?

takav duh i takve korporacije su potrebne i nama ,a trzishte rusije je meta i mnogo jachim ekonomijama ,pa nema razloga da ne bude i nashoj ...

niko nije rekao da njima odgovara rast standarda, samo tvrdim da nemaju snage da ga zadrze na niskom nivou!
i to sa primarnim interesom si izmislio, ja nisam to rekao!
kako vreme prolazi standard skace jer je posledica jaceg privrednog razvoja i veceg dohodka!

nije mi jasno kako ne shvatas!
dodje najk u indoneziju i otvori fabriku, dodje za njim i ribok i oni otvore fabriku!
radnici rade za male plate, ali i to je nesto jer u suprotnom ne bi imali nista!
te pare trose, po pravilu na proizvode koji se proizvode u toj istoj zemlji, jer dohodak je suvise mali tako da se prevashodno namiruju elementarne potrebe.
dakle, vlasnik kapitala u indoneziji ima motiv da investira u proizvodnju odredjene robe za koju postoji traznja!
on ulazi u posao i trazi nove radnike! tako lancana reakcija uslovaljava rast u svim privrednim granama. vremenom rastu plate kao posledica visoke traznje za kvalitetnijom radnom snagom!
najk i ribok vise nisu atraktivni po nadnicama, i radnici odlaze za jacim dohodkom!
oni ili ostaju ili idu da traze nova trzista jef. rad. snage.
obicno se ova prica zavrsava tako sto zastarele masine ostaju u vlasnistvu nekog lokalnog kapitaliste, koji nastavlja proizvodnju i .....
eto jedan od mogucih scenarija.
ja drugacije ne znam da vam objasnim prostim recima o cemu se tu zapravo radi, i imajte u vidu da je ovde veoma bitno i vreme koje je potrebno da bi se rast standarda desio!

to sto vi pricate su teorije zavere, a zemunac istina je da dobar deo profita zavrsava u razvijenijim zemljama.
kako iz razloga sto ga same korporacije odnose, tako i iz razloga sto lokalni vlasnici kapitala svoj kapital iznose na "sigurno". pa tako miskovic i beko imaju kapital na kipru i UK.

Ma kakve teorije zavere, ti jednostavno ne shvataš da slobodno tržište u praksi ne funkcioniše onako kao je zamišljeno u teoriji. Slobodno tržište bi bilo zaista slobodno kada bi protok kapitala, robe i ljudi (radne snage) bio dvosmeran i bez barijera u oba pravca. Postoje administrativne barijere kojima se razvijene ekonomije štite od protoka kapitala, robe i ljudi. Ove barijere su ekonomske (carine) ali i političke (vize).

Moguće da ja ne shvatam globalnu ekonomiju, ali probaj da mi objasniš.
 
Šta znači kada EU propiše godišnju kvotu na uvoz kineskog tekstila. Jel' to slobodno tržište? Slobodno je kad treba nemačke mercedese prodavati u Pekingu bez ikakvih ograničenja, ali nije slobodno kad treba kineske košulje prodavati u Berlinu. E, onda se administrativnim merama limitira uvoz tekstilne robe iz Kine.

Jel slobodno tržište kada Slovenci i Hrvati bez ograničenja ulažu u Srbiju i iznose pozamašan profit, a kada kapital iz Srbije proba da uđe u Sloveniju ili Hrvatsku, dobijemo histeričnu reakciju slovenačke Vlade. Meni to baš ne liči da je slovenačko tržište slobodno. A tebi?

Kada je Karić pre godinu-dve pokušao da investira u Hrvatskoj, bukvalno su mu rekli da još nije sazrelo vreme za dolazak srpskog kapitala u Hrvatsku jer bi to iritiralo hrvatsku javnost.
Pazi, čovek hoće da uloži svoj kapital u Hrvatsku, a njih to iritira.  Jel' to slobodno tržište?

teorija zavere se nije odnosila na tebe vec...
u pravu si, ono ne postoj jos uvek! funkcionise samo u odredjenim delovima sveta izmedju odredjenih drzava!

ovo je posebna prica i za to je kriva nasa vlada!
daleko je ovo od slobodnog trzista!


onog trenutka kada kina usvoji sistem kao u sad i eu, ce moci! za pocetak treba da dozvoli da se kurs juana koriguje i da dodje do apresijacije koju oni sprecavaju intervencijama! sada je od prilike 1$:7juan a trebalo bi da bude 1$: 2juana, znaci da vestacki forsiraju izvoz, a ugorzavaju uvoz!
pored toga treba da dozvole uzimanje kredita u junanima njihovim gradjanima, a ne u dolarima kako su do skora jedino dozvoljavali!
kinezi igraju na kvarno, i ovo im je mnogo sto su dobili!
po mom misljenju robu iz kine treba zabraniti, dok i oni ne krenu da igraju po pravilima!

Rekao sam sem onih koji su na vlasti (pored izvora).
Recimo poznato je da Khadafi kupuje akcije Torina (auta), Siemensa itd itd.Sin mu je jedan od vlasnika Juventusa.Oni u veliko trgiju fudbalerima. U svim Arapskim zemljama je tako.
Njih par procenata zestoko elsploatise izvore, ali su svesni da tome dodje kraj.
Jedan broj njih se skoluju na zapadu, ulaze u strogo kontrolisane kombinacije cije se piramide zavrsavaju u vlasti. Nije vazno dal je Khadafi ili kralj Fahd, njima su usta puna demokratije, naroda i narocito bratstva po islamu.
Pa nije vala Muhamed al Faed, vlasnik Harrodsa u Londonu prao sujde i cistio kancelarije pa postao uspesan biznismen.
Primera su na hiljade. Kradu sami sebe. Oprema koja se kupuje, ne prodaje direkno (govorim napamet) Siemens, vec kuca koja se time bavi. Ta je kuca vlasnistvo arapa, oni sami sebi prodaju po uzasno visim cenama, pljackajuci pod zastitom vlasti soptvenu naftu.
Sve su to naucili od nas, kada su drugovi isli napolje, kupovali, ugovarali i preprodavali sami sebi a time zaduzivali drzavu.
Ovde je ne zaduzuju jer za sada nafte ima i daj da pljackamo.
Za trgovinu su stvoreni. Pamet im radi kao njihovoj braci zhidovima.
Zato se i vode ratovi. Menjaju u ime demokratije jednog diktatora sa drugim. Khadafi im je bacao u vazduh diskoteke, rusio avione, ali kada je postao poslusan i poceo da igra njihovu igru, on je veoma dobar lider.Kako preteca Bin Ladena da ostaje na vlasti?
Izracunaj koliko moze da im ostane? A islam je dusu dao da im uvces mozak. Tako nedefinisana knjiga kao Kuran, je nevidjeno a samo jedno ne fali: ucenje mrznji.
Licno bi ih zabranio kao radikale, ali ne mogu

SAMOUBILAČKI INSTINKT POSLOVNE ZAJEDNICE
Milton Fridman
Katalaksija

Postoji uobičajena pogrešna predstava da ljudi koji podržavaju slobodno tržište moraju takođe da podržavaju sve što krupni biznis radi. Ništa nije dalje od istine od toga.
Kao neko ko veruje u sleđenje individualnog interesa u okviru sistema konkurentskog kapitalizma, ja ne mogu da krivim poslovne ljude koji dolaze u Vašington i pokušavaju da dobiju posebne privilegije za svoje kompanije. Oni su unajmljeni od strane svojih akcionara da zarade što više novca za njih, unutar datih pravila igre. I ako su pravila igre takva da vi idete u Vašington da dobijete specijalne privilegije, ja ne mogu njih da krivim zbog toga. Krivim nas ostale koji smo toliko glupi da im dozvoljavamo da to čine.
Ja krivim poslovne ljude kada, u svojim političkim aktivnostima, zauzimaju poziciju koja nije u njihovom sopstvenom interesu i koja utiče na podrivanje podrške za slobodno privatno preduzetništvo. U tom pogledu, poslovni ljudi teže da budu šizofrenični. Kad je reč o njihovom sopstvenom biznisu, oni gledaju dugo vremena unapred, razmišljajuci kako će posao izgledati kroz 5 ili 10 godina. Ali kad uđu u javnu sferu i počnu da se bave političkim problemima, postaju neverovatno kratkovidi.
Najočigledniji primer je protekcionizam. Možete li navesti i jednu vodeću američku industriju koja je zaista imala koristi od carina i protekcionizma? Aleksandar Hamilton, u svom čuvenom izveštaju o manufakturama, uznosio je Adama Smita u nebesa, dok je sa druge strane tvrdio da Sjedinjene Države predstavljaju specijalni slučaj zato što imaju "industrije u povoju" kojima je potrebna zaštita, medju kojima je bio i čelik. Čelik je jos uvek zašticen, 200 godina kasnije.
Drugi primer je komercijalno bankarstvo. Pri kraju II svetskog rata komercijalno bankarstvo je zauzimalo otprilike polovinu finansijskog trzista. Danas zauzima oko jedne petine. Zasto je ono potisnuto? Zasto su medjunarodna finansijska tržišta u Londonu, a ne u New Yorku?
Odgovor se nalazi u dugoročnim efektima upornog traženja posebnih usluga od vlade, koje je primenjivala bankarska industrija. U ranim danima, pod onim sto je poznato kao regulacija Q, vlada je postavila granicu na kamatne stope koje banke mogu da plaćaju, uključujući i nultu kamatu na zahtev za depozitom. Od vlade uvedena nulta kamatna stopa na zahtev za depozitom podstakla je razvoj tržišnih novčanih fondova i rast supstituta i alternativa bankama. Bankarska industrija je uporno podržavala fiksne devizne kurseve. Kada je dolar upao u nevolje, Predsednik Johnson je uveo ograničenje spoljnih zajmova i porez za izjednačavanje kamatnih stopa. Rezultat je bio selidba bankarske industrije u London. Obe ove mere, unazadile su komercijalno bankarstvo od dominantnog ponuđača kredita, do minornog igrača. Opet, politika koja je bila vrlo kratkovida.
Nabolji primer od svih je način na koji korporacije dodeljuju pomoć. Naftna industrija pomaže očuvanje organizacija koje pokušavaju da oštro ograniče korišćenje nafte. Nuklearna industrija pomaže organizacije koje podržavaju ne-nuklearnu energiju. Pre kratkog vremena, Centar za istraživanje kapitala je analizirao poklone glavnih korporacija javnim organazicijama, i našao da su najvece korporacije dale 3$ poklona neprofitnim levičarskim, na svaki dolar pomoci neprofitnim desničarskim grupacijama.
Zašto poslovni svet ne sledi sjajan primer koji pruza Warren Buffet? Od samih pocetaka, on šalje dividendni ček svojim akcionarima, na kome otprilike piše:"spremni smo da distribuiramo X dolara po akciji u vaše ime u dobrotvorne svrhe, nekim organizacijama. Kažite nam kojim organizacijama želite da ih pošaljemo, i mi ćemo ih poslati u Vaše ime".
Zašto korporacije treba da odlučuju o dobrotvornim svrhama u koje treba trošiti novac njihovih akcionara? Zasto ne bi svaki akcionar to odlučio? I zašto je poslovna zajednica generalno tako posvećena pomaganju sopstvenih neprijatelja?
Pogledajmo sada obrazovanje. Kao sto znate, ja se već dugo zalazem za privatizaciju školstva kroz sistem vaučera. Jedan jak argument u korist privatizacije mora da se izbori sa vrednostima koje su duboko usadjene u nas javni obrazovni sistem.
Svaka institucija teži da izrazi svoje sopstvene vrednosti i ideje. Naš javni obrazovni sistem je socijalistička institucija. Socijalistička institucija ce podučavati socijalističkim vrednostima, a ne principima privatnog preduzetništva. To i nije bilo tako strašno dok je osnovno i srednje obrazovanje bilo raspršenije, tako da je bilo više lokalne kontrole. Kad sam ja završavao srednju školu bilo je 150 000 školskih oblasti u Sjedinjenim Državama. Danas ih ima manje od 15 000 na duplo veću populaciju.
Kakav je bio stav poslovne zajednice prema obrazovanju? Članovi poslovne zajednice su jako svesni da javne škole usađuju vrednosti koje su neprijateljske prema privatno-preduzetničkom sistemu. Oni su takođe svesni da je sve teže naći zaposlene sa odgovarajućim sposobnostima. Ali, da li su oni pokušali da promovišu privatno-preduzetničku obrazovnu industriju? Ni najmanje. Njihova glavna aktivnost je bila da upute neke od svojih zaposlenih da predaju u javnim školama, ili da tim školama poklanjaju kompjutere i druge stvari. Ja ne mogu da krivim pojedinca za ono što čini, ali mislim da je tragično sto je Walter Annenberg poklonio stotine miliona dolara za javne škole, za vladine skole, a ništa za privatne. Sve do skoro, uopšte nije postojao nikakav pokret unutar poslovne zajednice koji bi pokušavao da promoviše obrazovni sitem u kome bi potrošači, roditelji i deca, imali stvaran izbor školovanja koje će dete dobiti.
Sada dolazimo do Silikonske doline i Microsofta. Ja se neću baviti tehničkim aspektima toga da li je Microsoft kriv po antitrustnim zakonima, ili ne. Moja sopstvena gledišta o antitrustu su se u ogromnoj meri tokom vremena promenila. Kada sam započinjao sa poslom, kao zagovornik konkurencije, ja sam snažno podržavao antitrustne zakone; verovao sam da je njihova primena jedna od malo poželjnih stvari koje vlada moze učiniti da bi promovisala vise konkurencije. Medjutim, gledajuci sta se stvarno desava, ja sam video da, umesto promovisanja konkurencije, antitrustni zakoni cine potpuno suprotno, zato sto ih, poput mnogih drugih vladinih aktivnosti, preuzimaju ljudi koji zele da upravljaju i regulišu. I tako sam sa protokom vremena postepeno izvodio zakljucak da antitrustni zakoni čine mnogo više štete nego koristi, i da bi nam sigurno bilo bolje da ih uopšte nismo imali, ili kad bismo mogli da ih se otarasimo. Ali, oni su tu.
Pod datim okolnostima postojanja antitrustnih zakona, da li je zaista interes Silikonske doline da angažuje vladu protiv Microsofta? Vaša industrija, vaša kompjuterska industrija, kreće se toliko brže od pravnog procesa da niko ne zna kakav će oblik ta industrija imati u vreme kad ova tužba bude zatvorena. Na stranu činjenica da bi ljudska energija i novac koji će biti potrošeni na unajmljivanje mojih kolega ekonomista, kao i za druge svrhe, bili mnogo produktivnije iskorišćeni u unapređivanju vaših proizvoda. To je šteta! Ali, mimo toga, vi cete prokleti dan kad ste pozvali vladu u pomoć. Od sada će kompjuterska industrija, koja je do sada bila srećna jer je bila relativno pošteđena vladinih upada, iskusiti kontinuirani rast vladine regulacije. Ovo je još jedan slučaj koji ilustruje samoubilacki poriv poslovne zajednice.
Sada stižem do trećeg dela: zašto postoji ovaj samoubilački poriv? Zašto se poslovni ljudi ponašaju na takav nacin? Ja se nadam da ce mnogi od vas u ovoj sobi razmisliti o tome, i sami doći do nekih odgovora. Ja ću vam dati nekoliko sugestija, ali nijedna od njih mi se ne čini zadovoljavajućim objasnjenjem. Jedan od razloga je istakao pre oko jednog stoleća veliki covek, Francis A. Walker, profesor na Yale-u i počasni predsednik M.I.T.. On je napisao: "Dovoljno je samo nekoliko neosnovanih pretpostavki pa da se bude oštro kritikovano od strane hemičara ili inzenjera u vezi stvari koje su povezane sa njihovim radom. Ali skoro svaki covek koji ume da čita i piše oseća se slobodnim da oblikuje i održava svoja sopstvena originalna misljenja o trgovini i novcu... Ekonomska literatura svake godine izbacuje radove pisane u naučnom duhu, koji prave egzibicije najvulgarnijeg neznanja o ekonomskoj istoriji i najflagrantnijeg prezira prema uslovima ekonomskog istraživanja. To je kao kad bi astrologija korak po korak potiskivala astronomiju, ili alhemija hemiju".
Kad se dođe do ekonomije, svako je ekspert koji nema pojma - i poslovni funkcioneri nisu tu nikakav izuzetak.
Šumpeter je dao sasvim različito objasnjenje istog fenomena. On je tvrdio da su unutar velikih korporacija ljudi prinuđeni da razviju suštinski birokratsko-socijalističke stavove i ustanove. Vera u preduzetništvo i privatni biznis teži da bude zamenjena birokratskim pristupom, vodeći pojavi socijalističkog sistema. Ja ne verujem da je to istina. U konkurentskom društvu postoji dovoljan pritisak koji ce sprečiti da se to desi. Ali, to može biti jedno od objašnjenja.
Opšta klima misljenja, koja tretira vladinu akciju kao svemogući lek za svaku bolest, je možda najvažniji faktor. Ipak, u poslednjih 40 godina, ta klima mišljenja se menja. Nije više uzeto zdravo za gotovo, da ako postoji neki problem, najbolji način da ga rešite jeste da pozovete vladu da se umeša. Mi dobijamo rat ideja, čak iako gubimo rat u praksi. Država je danas daleko veća i nasilnija nego sto je bila pre 40 ili 50 godina, u isto vreme dok je - delimično kao posledica toga - klima misljenja mnogo manje pogodna za vladinu kontrolu nego što je bila. No, ja još uvek ne mislim da je to adekvatno objašnjenje, tako da priznajem da ga nemam. Ipak, verujem da ova pojava zahteva objašnjenje, i da je u vašem najboljem interesu da ga nađete i promenite obrazac poslovnog ponašanja u cilju da se otarasite onog sto je jasan samoubilački impuls.

* Milton Friedman je dugogodisnji profesor ekonomije na Univerzitetu u Cikagu, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i za mnoge jedan od vodećih ekonomista današnjice . Profesor Friedman se smatra osnivačem, liderom i pravim spiritus movens-om tzv. Čikaske skole, jednog od danas najuticajnijih pravaca svetske ekonomske misli, čija su osnovna nacela: sloboda pojedinca, privatno preduzetništvo, ograničena vlada i stroga kontrola ponude novca u cilju suzbijanja inflacije. Kod nas su prevedene knjige "Teorija novca i monetarna politika" (Beograd, 1974), "Kapitalizam i sloboda" (Global book, Novi Sad,1997) i "Sloboda izbora" (Novi Sad, Global book, 1996).


Prevod iz Cato Policy report, vol.XXI no 2, 1999.

Ekonomisti i minimalna zarada,Trzisno resenje
U SAD je Hillary Clinton ovih dana oživela debate o minimalnoj zaradi. I sada je zakon o minimalnoj plati tamo na snazi, ali ona je manja od tržišne tako da nema nikakvog efekta. Hillary, podržana važnim ekonomistima kao što je Paul Krugman, se zalaže za povećanje.
   Moguća su dva načina argumentacije o efektima minimalne zarade - teorijski i empirijski. Teorijsko objašnjenje je da je zakonsko regulisanje cene rada isto kao i regulisanje bilo koje druge cene. Ako je cena viša od tržišne, deo robe ostane neprodat. Ako se minimalna cena rada poveća iznad prirodnog tržišnog nivoa, deo radnika ostane nezaposlen. Minimalne nadnice uvek uzrokuju nezaposlenost.
   Drugi način je empirijsko poređenje zemalja sa i bez minimalne zarade, ili jedne zemlje pre i posle uvođenja minimalne zarade. Ali, ovde veliki broj kvalitetnih empirijskih studija nalazi da, protivno teorijskom predviđanju, regulisanje minimalne zarade nema značajan ili nema nikakav uticaj na nezaposlenost! Studije koje uključuju međunarodna poređenja čak pokazuju da je u nekim zemljama sa regulasanom minimalnom zaradom (naročito skandinavske) nezaposlenost manja nego tamo gde minimalne zarade nema.
  Koji je zaključak onda ispravan?
  Prvi, teorijski način argumentacije, karakterističan je za Ludwiga von Misesa i pripadnike austrijske škole. Njegovo zaključivanje je deduktivno. Plafoniranje cena uved dovodi do nestašica, tačka. Nikakvi podaci ne mogu opovrgnuti princip ako je on izveden ispravnom dedukcijom.
  Drugi način zaključivanja je karakterističan za Friedmana, a sledeći njega i za najveći deo ekonomista od 1950-ih godina naovamo. Njegova pozitivistička metodologija kaže da teorija može da predloži hipotezu, ali se hipoteza mora testirati empirijski. Ako podaci demantuju teoriju, onda teoriju treba ponovo proveriti ili menjati. A studije o minimalnoj zaradi kažu da ona nema veliki uticaj.

Privatnici povucite ručnu, Trzisno resenje
Pre par dana je odbijena akreditacija preko 20 privatnih fakulteta i de fakto ih zatvorila. Neka komisija (još nisu porasli u agenciju) kaže kako ove škole nisu ispunile standarde. Po meni je logičnije da građani sami biraju gde će da idu u školu (ili roditelji za svoju decu) nego da im država propisuje gde mogu a gde ne mogu da pohađaju nastavu.
Ako ja odlučim da upišem neki privatni fakultet i potrošim par hiljada evra a posle toga nisam u stanju da nađem posao samo sam sebi mogu da budem kriv. Sa vremenom tržište će najbolje odrediti koje su škole dobre a koje ne. Dobre će opstati i napredovati a loše će propasti.
Umesto što ministarstvo zatvara privatne škole bilo bi im bolje da prestanu da subvencionišu državne fakultete i da ih puste da u tržišnoj utakmici zaista pokažu koliko vrede. Pitanje je šta uraditi sa tolikim novcem koji ostane?
Jedna alternativa je deliti studentima vaučere. Svaki student bi tako dobio odredjenu svotu novca u formi vaučera koji bi mogao da potroši u školi svog izbora. Na taj način bi studenti najpravednije raspodelili novac poreskih obveznika i nagradili škole koje nude najbolje obrazovanje. Škole bi samim tim bile motivisane da privuku što više studenta nudeći bolje obrazovanje. Svi dobijaju, osim ministarstva, jer su isključeni iz procesa i državnih fakulteta jer gube privilegovan položaj. Naravno, ovaj metod se može koristiti za sve nivoe obrazovanje ne isključivo fakultete. Više o vaučerima, koji se u nekim američkim državama koriste i duže od 100 godina, možete naći ovde i ovde.
Druga alternativa je naravno da se novac jednostavno vrati poreskim obveznicima i da oni odluče kako da ga potroše.
Zatvaranje fakulteta u Srbiji je izazvalo uglavnom pozitivne reakcije. Od 17 komentara na sajtu B92 samo 2 osudjuju ovaj potez komisije. Neki mediji su očigledno pristrasni. Tako na primer današnje Večernje novosti sprovode krajnje glupu anketu u kojoj od pet ponuđenih odgovora četiri podržavaju zatvaranje fakulteta.