tekst je fenomenalan i moja je apsolutna preporuka!!!!!

WAL-MARTOVA IZOPAČENA STRATEGIJA POVODOM MINIMALNE NADNICE
Tim Kane

Neka oni konzervativci kojima je još nije jasna razlika između velikih korporacija i slobodnog tržišta razmotre dokaz #1: javni poklič Wal-Martovog direktora Li Skota (Lee Scott), izrečen 24. oktobra, kojim se traži viša federalna minimalna nadnica. Wal-Mart je bio meta levičarskih aktivista poslednjih godina, tako da Skotova izjava može izazvati određene nejasnoće. Ne bi trebala.

Udruženi Rad je na jednoj strani. Velike Korporacije na drugoj. A tu je i tipični američki potrošač i poreski platiša. Mi ne treba da mešamo ovo troje.

Slobodno tržište radi u korist običnog građanina i trpi stalne napade od specijalnih interesa kojim imaju koristi od remećenja tržišta. Udruženi Rad favorizuje beneficije garantovane poreskim novcem, ograničenu konkurenciju, i zaštitu od jeftine radne snage (domaće i strane), dok je strategija mnogobrojnih Velikih Korporacija da lobiraju za subvencije, poreske olakšice i da traže načine da onemoguće konkurenciju. Mala preduzeća su primorana da igraju tržišnu igru bez ičije pomoći, budući da nemaju mogućnosti da lobiraju kod političara. Do ovog poslednjeg poteza, mogli smo da kažemo da je Wal-Mart uglavnom bio fer igrač koji stvara profit inovacijama na tržištu.

Većina bi se složila sa principom da bi u slobodnom društvu Wal-Mart trebao biti slobodan da unajmi radnike pod bilo kojim uslovima koje obe strane prihvataju. Kada je Wal-Mart nedavno bio napadnut (pogrešno) zbog zdravstvenih beneficija, on je naivno odgovorio predlaganjem određenog broja takozvanih „društveno svesnih“ mera, uključujući traženje da se vlast umeša u određivanje nadoknada koje plaćaju njegovi konkurenti.

Minimalna nadnica lako zbunjuje zakonodavce koji žele da „urade pravu stvar“ budući da na prvi pogled simbolizuje „pravdu za malog čoveka“. No u ekonomiji istina se retko može videti na prvi pogled. U stvari, najsiromašniji od siromašnih se isteruju sa tržišta rada kada se cena rada sa niskom stručnom spremom veštački podigne putem minimalne nadnice. Minimalna nadnica od $6 po satu znači da je protivzakonito da samohrana majka radi za $5 po satu, čak i ako ona to želi.

Zašto bi vlast zabranila nekome da radi? Zato što neki kažu da ona zaslužuje više. Ali bez obzira šta radnica sa niskom stručnom spremom zaslužuje, nezaposlenost je ono što ona dobije kada se uvede minimalna nadnica. Među ozbiljnim ekonomistima nema spora oko ovoga.

Viša minimalna nadnica takođe stvara veće troškove malim preduzećima u malim gradovima. Da, te porodične radnjice su baš one američke institucije koje su konkurencija Wal-Martu. Ovo znači da je korporativna strategija manipulisanja cenom rada malo više od PR poteza, kako misle neki kritičari.

Najgora Skotova izjava je: „Mi u Wal-Martu vidimo svojim očima kako se mnoge naše mušterije muče da se snađu. Naše mušterije prosto nemaju novca da kupe osnovne potrepštine.“

Ovo je iznenađujuća izjava, ako uzmemo u obzir 9.4 procentni rast prodaja Wal-Marta tokom poslednjih pet godina. Što se tiče siromašnih mušterija, svakako Skot zna da je broj ljudi koji žive ispod linije siromaštva skoro isti kao što je bio 1996. godine, poslednje godine kada je povišena minimalna nadnica, iako je stanovništvo brojnije za nekoliko miliona. Razultat je da je stopa siromaštva niža za ceo procentni poen, iako nije došlo do promena nivoa minimalne nadnice.

Samo 2 procenta američkih radnika zarađuju minimalnu nadnicu, ali 5 procenata radne snage je nezaposleno. Kojoj grupi treba više pomoći? Uzmimo u obzir da većina radnika na minimalnoj nadnici radi na pola radnom vremena i da su mlađi od 25 godina, i da će za godinu dana polovina dobiti povišicu. Jasno je da povećanje minimalne nadnice neće pomoći nezaposlenima i da će samo smanjiti mogućnosti za zaposlenje.

Wal-Mart često slavi svoje ruralne korene i ima svoje sedište u malom gradiću u Arkanzasu. Ali ideja minimalne nadnice je u stvarnosti uperena protiv ruralnih zajednica. Mali gradići imaju niže troškove života, što znači da većini radnika nije potrebna „gradska“ nadnica da bi platio iste stvari koje kupuju ljudi koji žive u gradovima – pogotovu kada je reč o nekretninama. Dakle, ustvari, kada federalna vlast nametne opštu cenu rada, gradovi i Velike Korporacije dobijaju prednost u odnosu na male, ruralne poslodavce.

Nakon što je privatni interni memorandum o ograničavanju troškova za medicinsko osiguranje procureo, Wal-Mart je ponovo na meti kritičara. To su upravo oni ljudi koji žele da kontrolišu privatni život poslodavaca i zaposlenih. Ali američke firme od GM do Dephi do Northwest-a postaju bogalji usled eksplodirajućih troškova za zdravstveno osiguranje, što potencijalno može ugroziti američku konkurentnost. Lekcija treba da bude da preduzeća – koja nisu obavezna da obezbede zdravstveno osiguranje za zaposlene – treba da budu slobodna da nadoknade zaposlene kako god ona i njihovi zaposleni to žele. Kongres može da reši ovu zbrku jednim potezom: time što će u primeni poreskih zakona tretirati beneficije kao prihod.

Ono što je izgubljeno u ovoj debati je da je Wal-Mart bio važan faktor u obogaćivanju američkih najsiromašnijih potrošača. Amerikanci mogu da kupe više dobara (uključujući lekove, odeću i svežu hranu) nego ikada ranije zahvaljujući tome što je Wal-Mart snizio realne cene. Šteta je što je ova fima odlučila da ukalja svoje zasluge kao borca protiv siromaštva putem ovog štetnog pokušaja da poveća cenu rada svakom poslodavcu.

Prihvatanje minimalne nadnice od strane Wal-Marta ne treba da bude uteha bilo kom senatoru ili kongresmenu koji misli da on ili ona mogu da je podržavaju kao konzervativci. Na kraju dana, nije bitno ko traži višu minimalnu nadnicu. To je loša ideja bilo da dolazi od sindikata AFL-CIO, kompanije sa liste Fortune 500 ili sa Severnog pola. Kongres ne treba da usvaja zakone koji veštački kontrolišu cene ili nadnice.
Katalaksija, magazin za liberalnu srbiju
Članak je preuzet sa sajta www.heritage.org
Tim Kane, Ph.D., is the Bradley Research Fellow in Labor Policy in the Center for Data Analysis at The Heritage Foundation.
Prevod: Andreja Vražalić

Fenomenalan text! 

Trebali bi malo vise da (se) edukujemo o ekonomiji na ovom forumu 

malo bajatiji tekst, ali vrlo poucan za ljude koje misle da bi se drzavnim intervencionizmom nesto postiglo!
tekst lepo docarava sve efekte koji "dusebrizne" vlade proizvode svojim nepromisljenim potezima!
postavljam samo pitanje zasto mi ne ucimo na greskama drugih?!

---

MAJKROSOFT U ZEMLJI ČUDA
D.T. Armentano

Oni koji su pomislili da je završeno sa besmislenim Majkrosoft (Microsoft) antitrustom treba ponovo da razmisle.

U martu 2004. godine Evropska komisija je kaznila Majkrosoft sa rekordnih 648 miliona dolara zbog korišćenja (navodnog) monopola na tržištu operativnih sistema. Najvažniji element ovog navodnog monopola bilo je besplatno uključivanje Majkrosoftovog programa Media plejera (Media Player) u XP operativni sistem. Komisija je tvrdila da je uključivanje Majkrosoftovog medija plejera u novi operativni sistem obezbedilo Majkrosoftu nepoštenu prednost na tržištu medija plejera i tako povredilo konkurenciju. Kao lek za ovo evropski regulatori su naredili ovoj kompaniji da proizvođačima kompjutera i korisnicima ponudi mogućnost kupovine verzije XP-a bez Majkrosoftovog Medija plejera.

Majkrosoft je trenutno u procesu povinovanja ovakvoj regulaciji. Međutim, pojavio se jedan problem. Majkrosoft je probno nazvao svoj osiromašeni XP operativni sistem „Windows XP Reduced Media Edition“. Uppsss! Problem je, kako sada tvrde regulatori, da će se pod imenom „okrnjenog“ pojaviti verzija XP-a, dakle, kao okrnjena i tako manje poželjna za potrošače nego kompletna verzija. Ali ni to se ne može dopustiti! Pa će Majkrosoft morati da smisli novo ime.

I ako vas sada sve ovo podseća na neki roman Ajn Rend (Ayn Rand) onda se moram složiti sa vama. Hajde da vidimo da li sam ja dobro razumeo celu stvar. Prvo Majkrosoft prodaje XP operativni sistem koji uključuje besplatni Medija plejer. Zbog toga su potrošači generalno zadovoljni jer dobijaju verziju u koju je uključen Medija plejer bez promene cene. (Oni, naravno, mogu u potpunosti bez problema da izbrišu Majkrosoftov Medija plejer i/ili da daunloduju rivalski medija plejer). Konkurencija koja prodaje medija plejere se, međutim, žali da Majkrosoftovo uključivanje u operativni sistem ovog programa otežava njihovo poslovanje. I onda to predoče evropskim antitrust regulatorima.

Tako se pojavljuju evropski regulatori koji, bez bilo kakvih dokaza o zloupotrebi potrošača, naređuju Majkrosoftu da prodaje slabiju verziju operativnog sistema XP da bi konkurencija proizvođača medija plejera mogla bolje da posluje. Ali, coup de gras, u nazivu verzije koja je lošija za korisnike ne sme stajati da ona za njih jeste lošija! I zaista, Majkrosoftu je naređeno da ne čini ništa u reklamnom smislu, što bi verziju koja je lošija za korisnike učinilo manje atraktivnom za njih, što bi se učinilo, očigledno, kada bi se proizvod nazvao svojim pravim imenom. Ukratko, Majkrosoftu je naređeno da slaže kada je u pitanju naziv novog operativnog sistema a sve u ime očuvanja „konkurencije“.

Američki antitrust zakoni su uvek predstavljali žalosnu zbrku ali je bar Majkrosoft u Sjedinjenim Državama izvojevao pobedu u gotovo istoj bitki ne bili svoj veb brauzer uključio u sopstveni operativni sistem. Na nesreću, evropski regulatori su uzeli ono najgore od američke antitrust „analize“ i načinili stvari još gorim, to jest, još više očigledno protekcionističkim za konkurenciju i nepovoljnijim po dobro korisnika. Američki antitrust zakon predstavlja jedan izvozni proizvod bez koga bi potrošačima iz Sjedinjenih Država i Evrope bilo bolje.
Katalaksija, magazin za liberalnu srbiju
Tekst na engleskom jeziku se može naći na sajtu: www.mizes.org
Prevod: Aleksandar Novaković

ljudi, ajde da se zajedno dogovorimo i da neko od nas predlozi SF_u da u ime gomile odavde se otvori ekonomski podforum...

mislim da je izvodljivo i korisno.
meni bi mnogo znacilo jer me jako zanimaju ovakve teme a ne znam mnogo!

Ekonomiju ne mogu vise da gledam ocima. Za par mjeseci cu se vratiti na ovaj tekst 

ŠTA JE SLOBODNO TRŽIŠTE?
Marej Rotbard

Slobodno tržište je opšti termin za skup razmena koje se dešavaju u društvu. Svaka razmena vrši se kao dobrovoljni dogovor između ljudi ili između grupa ljudi koje predstavljaju agenti. Dve individue (ili dva agenta) razmenjuju ekonomska dobra, odnosno robu ili usluge. Stoga, kada kupujem novine od prodavca novina za 50 centi, prodavac novina i ja razmenjujemo dve vrste robe: ja se odričem 50 centi a prodavac novina se odriče novina. Ili, ako radim u preduzeću, ja razmenjujem svoj rad (uslugu), na međusobno dogovoren način, za novčanu platu; ovde preduzeće predstavlja menadžer (agent) sa ovlašćenjem da me zaposli.

Obe strane učestvuju u razmeni jer očekuju da će biti na dobitku. Isto tako, svaka strana pristaće (ili će odbiti) da ponovi razmenu u budućnosti jer su u bliskoj prošlosti ispunjena (ili nisu ispunjena) njena očekivanja. Trgovina ili razmena odvija se upravo zbog toga što su obe strane na dobitku; ako ne bi očekivali dobitak, oni ne bi dobrovoljno stupili u razmenu.

Ovo jednostavno zaključivanje pobija tvrdnju protiv slobodne trgovine tipične za “merkantilistički” period u Evropi od 16. do 18. veka, iznete od Montenja, čuvenog francuskog esejiste 16. veka. Merkantilisti su tvrdili da u svakoj trgovini jedna strana dobija na račun druge strane, da u svakoj transakciji postoji pobednik i gubitnik, “eksploatator” i “eksploatisani”. Netačnost ove još uvek popularne tvrdnje je očigledna: pristanak pa čak i želja da se trguje znači da su obe strane na dobitku. U modernom žargonu teorije igara, trgovina je situacija u kojoj obe strane dobijaju (win-win), igra sa “pozitivnom sumom” a ne igra sa “nultom” ili “negativnom” sumom.

Kako to da obe strane dobijaju pri razmeni? Svaka od strana u razmeni vrednuje dve robe ili usluge različito i ove razlike pripremaju teren za razmenu. Ja, na primer, šetam ulicom sa novcem u džepu ali bez novina; prodavac novina, s druge strane, ima novina u izobilju ali priželjkuje da stekne novac. I onda, kad se sretnemo, napravimo posao.

Dva faktora određuju uslove svakog dogovora: koliko svaki od učesnika vrednuje dobra za razmenu i koliko je svaki učesnik spretan u pregovaranju. Koliko centi će se menjati za jedne novine, ili koliko sličica Miki Mentla se menja za sličicu Bejb Ruta, zavisi od svih učesnika na tržištu novina ili na tržištu sličica – od toga koliko svako vrednuje sličice u poređenju sa svim drugim dobrima koje može da kupi. Ovi uslovi razmene, zvani “cene” (novina u novcu, sličica Bejb Ruta u sličicama Miki Mentla), su konačno određeni količinom novina i sličica koje su na tržištu u odnosu na to koliko kupci vrednuju ova dobra. Ukratko, međusobnim uticajem njihove ponude i potražnje.

Ako je ponuda nekog dobra nepromenljiva, povećanje njegove vrednosti u glavama kupaca povećaće potražnju za tim dobrom, više novca će biti ponuđeno za njega i njegova će cena rasti. Obrnut je slučaj ako vrednost, pa stoga i potražnja za tim dobrom opadne. S druge strane, kad se ne menja vrednovanje kupaca, odnosno potražnja nekog dobra, ako poraste ponuda, svaka jedinica ponude – svaka sličica igrača bejzbola ili vekna hleba – će biti manje vrednovana, pa će mu i cena pasti. Suprotno se dešava kada ponuda dobra poraste.

Tržište, prema tome, nije samo skup, nego vrlo komplikovana, međuzavisna mreža razmene. U primitivnim društvima, razmena je naturalna ili direktna. Dva čoveka razmenjuju direktno korisna dobra, na primer konje za krave ili sličice Miki Mentla za sličice Bejb Ruta. Ali sa razvojem društva, postepeno se kroz obostrano korisnu razmenu pojavljuje situacija u kojoj jedna ili dve korisne i vredne robe bivaju izabrane kao medijum indirektne razmene. Ova roba – novac – uglavnom zlato ili srebro, mada ne uvek, tražena je ne samo sama po sebi, već mnogo više da olakša indirektnu razmenu drugih roba. Umesto čeličnim šipkama, mnogo je lakše platiti radnike u čeličani novcem, kojim radnici mogu da kupe šta god žele. Oni rado primaju novac jer shvataju i iz iskustva znaju da će svaki drugi pripadnik društva takođe prihvatiti plaćanje novcem.

Moderna, gotovo bezgranična mreža razmena – tržište – postoji zahvaljujući novcu. Svaka osoba se specijalizuje, učestvuje u podeli rada i proizvodi ono što najbolje zna. Proizvodnja započinje od prirodnih resursa, preko različitih oblika mašina i kapitalnih dobara, da bi na kraju dobra bila prodata potrošaču. U svakoj fazi proizvodnje od prirodnih resursa do potrošačkih dobara, novac se dobrovoljno razmenjuje za kapitalna dobra, usluge rada i zemljišne resurse. Na svakom koraku, uslovi razmene odnosno cene, određene su dobrovoljnim odnosima isporučilaca i kupaca. Tržište je “slobodno” jer su sve odluke, na svakom koraku slobodne i dobrovoljne.

Slobodno tržište i sistem slobodnih cena čine dobra iz celog sveta dostupnim potrošačima. Slobodno tržište obezbeđuje široko polje rada za preduzetnike, koji rizikujući kapital zapošljavaju resurse kako bi zadovoljili buduće želje mnogih potrošača na najefikasniji mogući način. Štednjom i investiranjem u kapitalna dobra podiže se produktivnost i plate radnika i njihov standard života. Tržište na kome vlada slobodna konkurencija nagrađuje i stimuliše tehnološke inovacije koje omogućuju inovatoru da prednjači u zadovoljenju potreba potrošača na nove i kreativne načine.

Ne samo da je ohrabreno investiranje kapitala, već možda još važnije, sistem cena i tržišni podsticaji profita i gubitka usmeravaju ovo investiranje kapitala i proizvodnju na pravi put. Komplikovane mreže se formiraju i uravnotežavaju tržišta tako da nema iznenadnih, nepredviđenih i neobjašnjivih nestašica i viškova bilo gde u privrednom sistemu.

Ali razmene nisu obavezno slobodne. Mnoge su nasilne. Ako vam razbojnik zapreti “pare ili život”, vaše plaćanje je nasilno a ne dobrovoljno, i on dobija na vaš račun. Pljačka, a ne slobodno tržište, odgovara merkantilističkom modelu: pljačkaš dobija na račun prisiljenog. Eksploatacija se ne dešava na slobodnom tržištu, već kada nasilnik eksploatiše svoju žrtvu. Gledano na duži rok, prisila je igra sa negativnom sumom koja dovodi do smanjenja proizvodnje, štednje i investiranja, potrošenih zaliha kapitala i smanjene produktivnosti i životnog standarda za sve, čak i za nasilnike.

Država je u svakom društvu jedini zakoniti sistem prinude. Porez je prinudna razmena, i što je veće poresko opterećenje, pre će se ekonomski rast zaustaviti i počeće pad. Neke vrste prinude od strane države (na primer kontrola cena ili sprečavanje da novi konkurenti uđu na tržište) ograničavaju i sprečavaju tržišnu razmenu, dok druge (zabrane prevarantskog ponašanja, prinudno sprovođenje odredbi slobodno zaključenog ugovora) mogu da olakšaju dobrovoljnu razmenu.

Najrazvijeniji oblik državne prinude je socijalizam. U socijalističkom centralnom planiranju, centralnim planerima nedostaje sistem cena zemlje i kapitalnih dobara. Kako čak i socijalisti sada priznaju, socijalistička komisija za plan nema načina da proračuna cene ili troškove ili da investira kapital tako da se mreža proizvodnje razvije i uravnoteži. Stanje u nekadašnjoj sovjetskoj Rusiji, gde požnjeveno žito ne stiže u prodavnice, predstavlja poučan primer nemogućnosti funkcionisanja složene, savremene privrede bez slobodnog tržišta. Ne postoji ni podsticaj ni sredstva da se proračunaju cene i troškovi teretnih vagona koji bi dopremili žito, mlinova koji bi ga preuzeli i preradili, i tako dalje sve do velikog broja prodavnica potrebnih da ono stigne do potrošača u Moskvi ili Sverdlovsku. Investicija u žito je skoro potpuni gubitak.

Tržišni socijalizam je u stvari kontradikcija. Moda diskutovanja o tržišnom socijalizmu previđa jedan ključan aspekt tržišta. Kada se dva dobra razmenjuju, ono što se zaista razmeni su vlasnička prava nad dobrima. Kada kupim novine za 50 centi, prodavac i ja razmenimo vlasnička prava: ja se odreknem vlasništva nad 50 centi i predam ih prodavcu novina, a on se odrekne vlasništva nad novinama u moju korist. Događa se potpuno isti proces kao kada se kupuje kuća, osim što je u slučaju novina stvar mnogo manje formalna i izostavljaju se tapije, overeni ugovori, agenti, advokati, krediti, hipoteke i ostalo. Ali po svojoj ekonomskoj prirodi, kupoprodaja je ista.

Ovo znači da je za postojanje i razvoj slobodnog tržišta ključno da se u društvu vlasništvo i pravo nad privatnom svojinom poštuju, štite i osiguraju. Ključ za socijalizam, s druge strane, je državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, zemljom i kapitalnim dobrima. Stoga, tamo ne može postojati nikakvo tržište zemlje ili kapitalnih dobara koje bi zavređivalo to ime.

Neki kritičari slobodnog tržišta tvrde da su vlasnička prava u sukobu sa “ljudskim” pravima. Ali oni ne shvataju da u sistemu slobodnog tržišta svaka osoba ima pravo vlasništva nad samom sobom i svojim sopstvenim radom, i da ima pravo slobodnog ugovaranja za te usluge. Ropstvo krši osnovno pravo vlasništva roba nad njegovim sopstvenim telom i osobom, pravo koje je osnova za pravo vlasništva nad materijalnim objektima. Štaviše, sva prava su ljudska prava, bilo to svačije pravo na slobodu govora ili vlasništvo nekog pojedinca nad svojom kućom.

Uobičajena optužba protiv društva u kome vlada slobodno tržište je da ono uspostavlja “zakon džungle”, gde je “čovek čoveku vuk”, da ono odbacuje saradnju u korist takmičenja, i da veliča materijalno bogatstvo nasuprot duhovnim vrednostima, filozofiji ili dokolici. Upravo je suprotno: džungla je zapravo društvo u kome vlada prinuda, otimačina i parazitizam, društvo koje uništava živote ljudi i životni standard. Miroljubivo tržišno nadmetanje proizvođača i isporučilaca je proces duboko prožet saradnjom u kome svi dobijaju, i gde svačiji životni standard raste (u poređenju sa onim kakav bi bio u neslobodnom društvu). A nesumnjivo materijalno blagostanje slobodnih društava obezbeđuje opšti standard koji nam omogućuje da daleko više uživamo u dokolici u poređenju sa drugim društvima i da tragamo za duhovnim vrednostima. Upravo su zemlje u kojima vlada prinuda, sa malo ili nimalo slobodnog tržišta, pre svega u komunizmu, mesto gde mukotrpnost svakodnevnog života ne samo da materijalno osiromašuje ljude već ubija i njihov duh.

Katalaksija, magazin za liberalnu srbiju
*Tekst je preuzet sa sajta www.mises.org Ludvig fon Mizes Instituta.
** Marej Rotbard (Murray N. Rothbard, 1926-1995) je bio dekan austrijske škole ekonomije. Ovo je tekst iz The Fortune Encyclopedia of Economics (Time Warner, 1993), David Henderson, ed., pp 636-639.
Prevod: Andrej Stanimirović

tekst je iz 2004.god. ali je sigurno jedan od dokaza da se slabo sta u ovoj nasoj zemlji promenilo!
O SLOBODNOJ TRGOVINI
Jedna od najčešće pominjanih fraza prilikom ocene dometa reformi u Srbiji je "neodmerena i radikalna liberalizacija spoljne trgovine". Na ocene o "divljoj" liberalizaciji obično se nadovezuju zapažanja o neodrživom deficitu, precenjenoj (kadkad i ugroženoj) domaćoj valuti i potrebi da vlada učini nešto da bi sprečila "pogubno delovanje tržišta". Poslednja odluka vlade usmerena na smanjenje deficita predstavlja nastavak dosledne politike državnog intervencionizma i opasne zamene teza. Iako je liberalizaciju spoljne trgovine teško sagledavati bez analize reformi u drugim sektorima privrede, neka razjašnjenja su poželjna, budući da interesne grupe, kao i dobar deo stručne javnosti, izlaze sa ocenama koje, u najmanju ruku, znače negiranje blagodeti slobodne trgovine.
Srbiji se nije desila neodmerena liberalizacija spoljne trgovine. Za zemlju u kojoj je prosečna carinska stopa tek nešto ispod 10%,(7.5) koja je barem dve godine daleko od priključenja Svetskoj trgovinskoj organizaciji i gde postoje značajne barijere prilikom ulaska u spoljnu trgovinu, teško se može reći da je podvrgnuta značajnijoj liberalizaciji. Naravno, moguće je da je početna osnova bila niska, ali iskustva zemalja koje su ostvarile iznad prosečne rezultate u procesu tranzicije pokazuju da je najbolji način vršenja pritiska za restrukturiranje domaćih preduzeća njihovo izlaganje konkurenciji iz inostranstva. Ako nema inostrane konkurencije, neće ni postojati mehanizam za promenu ustaljenog načina ponašanja. Umesto u poboljšanju produktivnosti, kompetetivna prednost tražiće se u zgradi vlade ili parlamentu. "Zaštita" domaće privrede je samo drugo ime za poziv da svi građani Srbije kupuju skuplje proizvode i da finansiraju projekte koje tržište ne priznaje kao isplative. Srbiji je, stoga, pre potrebna dalja liberalizacija koja će biti praćena reformama u sferi zakonodavstva koje reguliše osnivanje novih preduzeća i reformama finansijskog sektora, nego zaštita strateških sektora ili bilo kakvo stavljanje pod "stakleno zvono" arbitrarno odabranih privrednih subjekata.
Poslednjih meseci kao jedan od glavnih problema ističe se rekordan deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom i njegovo smanjenje se navodi kao jedan od prioritetnih ciljeva. U želji da se situacija prikaže drugačijom, mogu se čuti i mišljenja da naša statistika preuveličava deficit (mada su prisutne sasvim druge ocene kada je reč o očekivanoj stopi rasta društvenog proizvoda). Međutim, deficit je pre indikator stanja privrede, nego problem koji zahteva rešenje u smislu specifičnih mera na njegovom smanjivanju.
Sa stanovišta ekonomske slobode pojedinaca i preduzeća, nije stvar države šta, gde, od koga i koliko pojedinci kupuju i prodaju, ako imaju sredstava da plate svoje obaveze, odnosno ako mogu/ne mogu da naplate svoja potraživanja. Budući da je zanemarljiv broj inostranih organizacija koje bi bile voljne da finansiraju zaduživanje srpskih preduzeća, deficit trgovinskog bilansa ne utiče na zaduženje zemlje u inostranstvu, a i da postoji spremnost za kreditiranje srpskih preduzeća, to takođe nije problem vlade osim ukoliko ne daje garancije. Kod trenutnog deficita logika je kristalno jasna: u momentu kada ne bude bilo sredstava za njegovo finansiranje doći da automatskog uravnoteženja, odnosno neće biti mogućnosti da se kupuje nešto što ne može da se finansira.
Naravno, trenutni deficit daje dragocene informacije o stanju privrede. U Srbiji nema dovoljno domaće robe koju bi stanovništvo Srbije bilo spremno da kupuje, odnosno nema robe koju bi stanovništvo u inostranstvu želelo da kupi. Takva situacija će potrajati, u nepovoljnom slučaju do smanjenja priliva doznaka ili smanjenja deviznih rezervi stanovništva i privrede, odnosno, u povoljnijem slučaju,
dok ne dođe do značajnih greenfield investicija, kako domaćeg stanovništva i preduzeća, tako i stranih kompanija.
Vlada, međutim, vuče poteze koji ne uvažavaju ovu ekonomsku logiku i uporno nastoji da dokaže da je deficit problem koji zahteve dodatno administriranje, da treba veštački smanjiti uvoz i pospešiti izvoz, inače će doći do pritiska na stabilnost kursa dinara, što će posledično voditi u inflaciju i time narušiti makroekonomsku stabilnost. Najnovija uredba je "cinično" objašnjena i kao pokušaj vraćanja "dostojanstva građana", odnosno kao doprinos vlade ekološkoj zaštiti. U spajanju nespojivog vlada je otišla korak dalje, priznajući da će se javiti problem otplate duga, prekompozicije budžetskih rashoda od plata i penzija ka manje popularnim izdacima i tako dalje. Ustvari, četiri godine fingiranih reformi konačno su počele da daju svoje prave plodove.
Fasciniranost personalnim rešenjima, umesto sistemskim promenama dovelo je do grešaka na samom startu. Umesto stvaranja dobrog poslovnog okruženja i privlačenja stranih direktnih investicija, kao najboljeg leka za deficit, vlada se oslanjala na donacije i zaduživanje kod netržišnih fondova. Dinar je promovisan u jedinu nacionalnu valutu, iako je bilo jasno da nikada neće biti kvalitetna i neinflatorna valuta, ali je NBJ odlučila da je senjoraža važnija od stabilnosti. Umesto poruke da nema prosperiteta bez ekonomske slobode, Vlada je promovisala populizam i nudila veštački porast standarda bez reformi. Ako je iko sve četiri dosledno kočio tranziciju to je bila stranka čiji se ministri i guverneri najviše čude problemima i koji nude još gora rešanja.
Rešenja za postojeće loše prakse postoje, a kada će se prihvatiti istina da se samo ono što uspešno funkcioniše na mikro nivou može primeniti na nivou države pitanje je brzine učenja na sopstvenim greškama. Recept je dostupan i oproban u zemljama koje su imale sreću da ih vode političke elite sa jasnom vizijom, i koje danas uspešno ubiru plodove puta u slobodu. Prosperiteta neće biti bez izgradnje institucija tržišnih demokratija u Srbiji, suštinske liberalizacije i svođenja države na ulogu "noćnog čuvara". U najkraćem, davanja slobode građanima Srbije da budu gospodari svoje sudbine uz prihvatanje odgovornosti koja proističe iz slobode.
Aleksandar Stevanović
Centar za slobodno tržište

Tekst s pocetka je vrlo interesantan.

Inace nama bi dobrodosao jedan lanac kao sto je walmart.

malo progooglaj po internetu ko su oni i sta rade!
obrati paznju na broj tuzbi na sudovima i td.
promenio bi misljenje, veruj mi!

Bio sam u USA i kao potrosac sam bio vrlo zadovoljan tamosnjim trgovinskim lancima.
Mislis da su nasi monopolisti OK?(retoricko)