Херој Доктор Радован Караџић

         

Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u durmitorskom selu Petnica, kod Nikšića, u "čuvenoj hajdučkoj i guslarskoj porodici", u kojoj se napajao kosovskim mitom kao "idealnim modelom za praktičan život i ponašanje". Otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač, i guslar, svirao na dvojnicama i tiple. Karadžići su poreklom sa Kosova, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Po nacionalnosti je Srbin pravoslavac, slavi Svetog Arhangela Mihaila. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao u Sarajevo i upisao medicinsku školu, pa medicinski fakultet (specijalizovao je neuropsihijatriju) u Sarajevu. Deo školovanja proveo i u SAD. Radio u državnoj bolnici u Sarajevu. Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić, imaju ćerku Sonju i Sašu. Pisao je pesme (1966. napisao prvu knjigu).

Radovan Karadzic, prvi predsednik Republike Srpske je jednom prilikom rekao za sebe: "Ja sam savrseno miran. Ja sam nevin covek. Ja sam covek koji veruje u Boga". Na kraju 2001. godine, meðutim, glava dr Karadzica je prema americkoj poternici vredela 5 miliona dolara. A spijuni muslimanske tajne policije iz Sarajeva nudili su Srbima, koji im odaju gde se skriva dr Radovan Karadzic, jos 4 miliona maraka. Ukupno sedam miliona dolara bila je cena slobode ne samo doktora Karadzica vec i nezavisnosti srpskog naroda. Prvi predsednik moderne srpske drzave na bosanskom tlu, lider koji je zrtvovao sebe za svoj narod i njegovu slobodu, na pragu 21. veka pretvoren je voljom zapadnih
mocnika u krivca i coveka kojim se ucenjuje srpski narod. O njemu je njegov nekadasnji sarajevski drug, sredinom devedesetih, pisao:

- Jednoga dana rat u Bosni bice spominjan kao rat "doktora Karadzica"
- po nekima cudovista, po drugima nekoga ko je poput svih nas
- cije su sulude odluke, ujedno kceri njegove poezije, ucinile da mnogo krvi bude proliveno.

Vec tada hvatanje i izrucenje Radovana Karadzica postali su u politicki uslov egzistencije Republike Srpske u federaciji BiH i uopste na Balkanu. Takve opskurne ucene dobijali su i novi srpski lideri u Banjaluci od predstavnika Tribunala u Hagu, ali i prvaka najvece svetske sile Amerike. Pritisak je nastavljen posebno posle izrucenja Slobodana Miloševica Hagu, na Vidovdan 2001. godine, cime je legalizovana praksa srpske predaje srpskih lidera, pa je to na direktan nacin zatrazeno i od Republike Srpske. Najtrazeniji ljudi iz RS u jesen 2001. godine bili su dr Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. Kada su 2. oktobra 2001. godine u Banjaluci poslanici Narodne skupstine Republike Srpske usvojili Zakon o saradnji RS s Medunarodnim krivicnim sudom za ratne zlocine pocinjene na prostoru bivše Jugoslavije ostali su u nedoumici da li je to ujedno bio i glas za hapšenje i deportovanje u Hag i dr Radovana Karadzica, prvog predsednika ove srpske republike u Federaciji BiH. Jer srpsko vidovdansko iskustvo, kada je Vlada Srbije iz beogradskog zatvora izrucila Tribunalu vozda Slobodana Miloševica, pozivajuci se na uredbu o saradnji sa Hagom, bilo je isuvise zivo da je nametao ovakav zakljucak sam po sebi.
Za zakon su u Banjaluci glasala 42 poslanika Srpske demokratske stranke, Partije demokratskog progresa i Socijalisticke partije RS, a protiv donosenja tog zakona bilo je devet poslanika stranaka sa sedistem u Federaciji BiH, dok se 25 poslanika opozicionih srpskih stranaka suzdrzalo od glasanja. Da li se nesto sprema dr Radovanu Karadzicu ili je donosenje ovog zakona bilo samo politicka finta pod pritiscima Meðunarodne zajednice pokazace skora buducnost. Tek odredba da Zakon o saradnji RS s Haškim tribunalom predvida nadredenost haskih pravila nad zakonodavstvom RS, otvarala je mogucnost da u slucaju Karadzic Hag bude jaci od Banjaluke.Na isteku prve godine Treceg milenijuma dr Radovan Karadzic je bio najtrazenija srpska glava na planeti. Od mnogobrojnih srpskih lica sa svetskih poternica glavni tuzilac Tribunala gospodja Karla del Ponte je, shodno vasingtonskih zahtevima, najcesce prozivala bas Radovana Karadzica. Na Interpolovoj poternici je i sest godina posle povlacenja sa politickih funkcija glava dr Radovana Karadzica bila ucenjena sa 5 miliona americkih dolara. Kako je za Karadzicevo hapsenje tuzilac del Ponte trazila 100 miliona dolara i ekipu specijalaca, to je sigurno lov na ovog Srbina bio i najskuplja politicko-policijska akcija Zapada na Starom kontinentu. Do jeseni 2001. godine cuvari novog svetskog poretka pokusali su pet puta neuspesno da prepadnu i uhvate Radovana Karadzica. Jednom su mu cak nudili da se preda, pod uslovima koje sam postavi. Kada ta taktika nije uspela lov na najtrazenijeg Srbina dr Radovana Karadzica je nastavljen svim sredstvima.
U novembru 2001. godine. na Internetu je bilo 29.000 informacija o Radovanu Karadzicu. Tog novembra u Beogradu je osnovan Svetski komitet za istinu o Radovanu Karadzicu. Sa ciljem da svima koji zele i ne zele prezentira dokaze o Karadzicevoj nevinosti i besmislenosti poternice Tribunala u Hagu i Interpola u Lionu.

 

Херој   Ђенерал Ратко Младић

               


Više od 25 godina je Ratko Mladic sluzio za JNA u Kumanovu iz koje je izbacen 1985 godine zbog deliktnog mišljenja. Ratna zbivanja na teritoriji bivse SFRJ ucinila su da u jednom momentu Ratko Mladic postane mitskim oreolom obavijena licnost, heroj i vojni komandant, ali i da u slozenim prepletajima istorije bude stavljen i na listu optuzenih koje kao pocinioce ratnih zlocina u ratovima na jugoslovenskom prostoru trazi haški sud. Mladic nije zapamtio lik oca. Ubile su ga ustaše u Sunju (rodnom mestu Ante Pavelica), 1945. godine.Ðeneral Ratko Mladic je svojim dosadasnjim znacenjem za srpski narod zasluzio da jeste simbol tih vrednosti.


On je graditelj i zastitnik, hajduk i vojskovoða, ne voli da ga ugraðuju u bilo kakve kanone. Od pocetka ovih trajucih ratnih stradanja i lomova, General Mladic se uspravio pred svojim narodom, sa narodnom vojskom pred svim vrstama zlotvora kako je znao, umeo i mogao.
"Srbi su toliko ginuli u ratovima, da se deca ne secaju svojih oceva", kaze Ðeneral Ratko. Kada je pošao u školu, u selu Bozinovci kod Kalinovika, zeleo je da bude ucitelj. Kasnije je promenio mišljenje, jer je njegov idol bio grub prema deci, šamarao ih je i vreðao. Sa jedanaest godina odlucuje da bude hirurg, nezna se zbog cega mu se dopala ta profesija, ali nije mu bilo suðeno da se bavi eksciplitno humanim poslom. Na kraju upisuje vojno školovanje koje u samom startu nije obecavalo sjajnu karijeru. Ratko je bio odlican ðak, ali je izabrao školu, koja je po pravilu "spora" za napredovanje. Opredelio se za vojnoindustrijsku školu u Zemunu, iz koje se meðu eliti ne stize nikada, ili se to cini nesigurno i posredno. Kasnije Mladic sve vojne škole završava s odlicnim uspehom, a komandantno-stabnu akademiju s ocenom 9,57 kao prvi u rangu.
Uopšte, Mladic njie lako podnosnio da neko bude ispred njega,. moze se prilicno pouzdanja reci, da je u takvom nadmetanju bio fer borac, i da je prema sopstvenom kazivanju bio spreman da prizna ako je neko u necemu bolji od njega, on bih to do danas svakako i ucinio, ali meðu ljudima koje je sretao nije se valjda pojavio takav, na prvi pogled ostavlja utisak preko svake mere samouverenog pa i nadmenog coveka. voli da govori, i to cistim jezikom koji je rezultat savršenog mehanizma za razmišljanje. Njegove su primedbe ostre, tacne, a zapazanja precizna. sklon je da sasvim jasno vidi ono sto drugima nije dostupno, da vaznost pojedinih stvari, gestova, reci ili podataka razume potpuno drugacije od ocekivanja. u tome je, kazu zapadni vojni analiticari, bila njegova vrhunska vojnicka prednost.
Svoju komandirsku i komandansku karijeru zapoceo je u Skoplju 1965. godine, kao potporucnik od 22 godine i komandir automaticarskog voda. svedoci iz vremena njegove oficirske mladosti tvrde da je bio savršeno strog, ali nikad grub, i da njegov vojnik nije mogao da ode iz jedinice bez borbe obuke. Ali, njegova navika da se sukobljava sa starijim po cinu, ili sa ljudima koji imaju bilo kakav rang u hijerarhiji koji je iznad njiegovog, nije ga napuštala.
Vojskom republike srpske, od samog osnivanja 15. maja 1992. godine komandovao je Ðeneral Ratko Mladic o jedinistvu ove vojske govori i jedinstvena komanda glavnog staba, ciji se sastav nije menjao za vreme rata. vojska republike srpske je 1996. godine proslavila prvu svoju slavu, vidovdan, u miru!
Ratna zvivanja na teritoriji bivse SFRJ ucinila su da u jednom trenutku Ðeneral Ratko Mladic postane mitskim oreolom obavijena licnost. heroj i vojni komandant, ali i da u slozenim prepletajima istorije bude stavljen i na listu optuzenih koje kao pocinioce ratnih zlocina u ratovima na jugoslovenskom prostoru trazi haški sud, Ðenereal Ratko Mladic je 2002 godine jedan od najtrazenijih ljudi na svetu.

РАТКУ МЛАДИЋУ УЗ ГУСЛЕ

РАТКО ЂЕНЕРАЛУ СРПСКИ !

.
Јуришале дусманске армаде
да јунаке одведу одавде
српској земљи да задају рану
и да хашку задовље даму

недајте се брацо моја драга
слобода вас чека уместо тог хага
само напред путевима среце
слободу вам нико узет неце

у српске су куце упадали
експлозивом врата отварали
препадали децу и старице
да спроведу срамне оптузнице

ој амери на то име право
срби неце бити никад васе стадо
ко је од вас јос видио среце
србин ником робовати неце

нападала банда на србиње
на челебиц и српско требиње
као звери јуре на два тића
на младића и на караџића

недајте се браћо моја драга
зар да вама суде страшила из хага
амери и нато немогу вам ниста
чувају вас срби са огњишта

кад су чуле виле с романије
развиле су гнезда србадије
по горама где не иде свако
јунацима говоре овако

генерале младићу соколе
твоји борци највисе те воле
радоване најмилији брате
где год кренеш тебе срби прате

душмани те са роднога прага
нису могли одвести до хага
јер у мјесту испод трескавице
не рађају мајке кукавице

дусмани би жељели да знају
гдје те срби и сада виђају
али не зна цела хашка банда
сви су срби младићева гарда

сви те сада чувамо од хага
уз тебе је србадија млада
уз тебе смо и кад зоре свићу
зато никад не брини младићу

сви те сада чекамо на прагу
да нам дођес и подариш снагу
наша су ти отворена врата
генерале легендо из рата

сви те сада поштујемо роде
довео си многе до слободе
заједничке чуваћемо слике
генерале српске републике

нек дусмани српску земљу газе
нико твоје неће издат стазе
генерале зив ти нама био
чувамо те јер си заслужио

нек душмани надају се срећи
гдје си сада нећемо им реци
генерале и велико и мало
устало би кад би затребало

нек дусмани мисле да су прошли
код нас нису никад добро дошли
генерале и њих једног дана
пратићемо са насег балкана
генерале дођи догодине
да прођемо покрај рјеке дрине
да не дамо мира душманима
нека виде колико нас има

генерале ако бог да среће
да нам дођеш опет на пролеће
годинама са нама си био
и с тобом се народ поносио

генерале ти си јунак прави
цело српство сада тебе слави
легенда си такав и остани
нек узалуд траже те душмани

чувају те борови и јеле
да те неби силе однијеле
генерале не брини за себе
сви су срби остали уз тебе

чувају те високе планине
под крилима мајке отаџбине
генерале ми још увек смемо
да се само у тебе кунемо

чувају те вуци и хајдуци
да се неби нашао на муци
генерале немогу ти ништа
чувају те срби са огњишта

гинули су срби на све стране
па сад зато мотре на душмане
пазе себе а и српског тића
генерала ратка нам младића

гинули су срби сваког дана
од крвника и српски душмана
док нам није српска вера дала
легендарног младић генерала

подигле се све натовске силе
да би ратка живог ухватиле
ал не дају срби свога брата
генерала легенду из рата

слусао сам вилу с романије
зове ратка да га она крије
од крвника и српски дусмана
под јеликом као радована

гледао сам са врх трескавице
како ратка траже кукавице
са собом би њега да поведу
да га с муком од срба одведу

од кад ратка по планини траже
сваки србин спрема се за страже
ој младићу само нас позови
сви су спремни твоји соколови

од кад они тразе српског брата
душману су затворена врата
знам да ником неби било мило
када би се српство побунило

генерале мили српски брате
ако треба гинућемо за те
тебе воли и старо и младо
генерале ти народна надо

одкад сунце трескавицом грије
тебе нико никад издо није
ој младићу јуначе и дико
тебе не сме ни издати нико

Херој  Капетан 1.Класе   Зоран Радосављевић

 

      Обилић Српскога неба   

 у ноћи између 25/26.03.1999. Капетан Прве Класе Зоран Радосављевић је положио свој живот на олтар отаџбине.
Те ноћи,на писти Батајничког аеродрома загрмели су моћни мотори на његовом МиГу-29ки, и за само неколико тренутака кренуо је да ослободи Српска небеса од душмана.

Иако је био сам и у технички лошијем авиону, он је храбро, без уступка, јуришао на зликовачке хорде које су своје бомбе просипале над Србијом. Био је у свему слабији само у једном није, био је већи човек и већи јунак од свих који су му се супроставили, он их је научио нечему што се не учи ни у једној школи-научио их је како се гине за отаџбину, научио их је шта је морал, част, образ и карактер.
Научио их је витештву и да никад не одступа од борбе, и да ће се радије мртав на земљу вратити него “подвијеног репа”
Тако је и било сатански ескадрони су га својим ракетама оборили.
Својим гестом показао је надљудску храброст.
Он је њима показао да је Српски официр и војник храбар ма где год се нашао, и на земљи и на небу и на води, и под водом, па чак и у свемиру.
Својом храброшћу, постао је Обилић Српскога неба, и Војвода Српских небеса.

Својом борбом је јасно ударио камен темељац за нове српске пилоте, уцртао је границу, којом је јесно направио разлику између себе и оних који су га кукавички оборили.
Он је био вољан и спреман да плати цену за улазак у Небеску Србију, прво се телом вазнео у Небеса, а после и духом.
Добар део свог живота је провео на Српским небесима, сада је у Небесокoј Србији и седи раме уз раме са осталим српским херојима и војводама.

Његов подвиг остаће во вјеки вјеков' да сија на Српском небу попут најсјајније звезде, и да надахњује будућа покољења, да је овоземаљски живот само трен у односу на Вечну Славу у Царству Небескоме.

Зоран Радосављевић је постхумно одликован и унапређен у Мајора.
Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.

Vukasin Soskocanin

-je bio komandant odbrane Borova Sela za kojeg se ni dan danas ne znam prava istina kako je nastradao.
Prica se da je navodno nestao u talasima dunava i da nije isao Slobi niz dlaku.
Bio je hrabar covek i pravi vodja.
Slava mu.

Ispravljeno 

Milan Tepić

Milan Tepić (1957 - 29. septembar 1991), major JNA, iz potkozarskog sela Komlenica.

Jula meseca 1991. major Tepić se našao u centralnom skladištu ubojnih sredstava u selu Bedeniku u blizini Bjelovara. Tokom povlačenja JNA iz Bjelovara, što je bio dogovor JNA, Unprofora i hrvatskih vlasti, evakuacija kasarne i drugih vojnih objekata trebala se desiti 1.oktobra 1991. Prebeg iz JNA potpukovnik Josip Tomšić, koji je u međuvremenu postao komandant odbrane Bjelovara je na svoju ruku pripremio napad na kasarnu u kojoj su se nalazili preostali vojnici, oficiri i njihovi članovi familija koji nisu prebegli na drugu stranu. Kasarna u kojoj danima nije bilo vode i struje je napadnuta sa 2000 vojnika i posle ne malih borbi zauzeta.

Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih paravojih formacija koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991. ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe, i tako se pridružio svom davnom sunarodniku resavskom vojvodi Stevanu Sinđeliću.

Prilikom pokušaja zauzimanja skladišta municije major Tepić je skladište digao u vazduh i pri tome je prema zvaničnim podacima, pored njega, poginulo 11, a prema nezvaničnim preko 200 napadača koji su se kasnije vodili kao "nestali". U određenom času vojnicima je naređeno da se povuku od glavnog objekta - na bezbednu razdaljinu. Ovo naređenje majora Tepića nije poslušao vojnik na odsluženju vojnog roka, Stojadin Mirković, koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije bio pogođen protivoklopnim projektilom. U znak odmazde streljan je zarobljenik - komandir straže Ranko Stefanović.

Major Milan Tepić je proglašen narodnim herojem.Njemu u počast,Vojska Republike srpske izdala je orden za zasluge u ratu u BiH.

Стеван Синђелић


Стеван Синђелић био је српски војсковођа.

Биографија

Стеван Синђелић је рођен 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Стеванова мајка Синђелија преудала. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. Код Каменице, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се две војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле Kула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Подвиг, готово идентичан подвигу Стевана Синђелића, извео је мајор Милан Тепић септембра 1991 у Бјеловару.

Стефан Лазар Хребељановић се родио 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Лазарев отац Прибац Хребељановић беше великаш на двору цара Душана. Поред сина, он имаше и две кћерке. Лазарева старија сестра Драгиња беше удата за војсковођу Мусу, чија област беше на горњем Ибру. Драгиња и Муса родише синове Стефана и Лазара Мусића. По смрти свога мужа, Драгиња се замонаши и доби име Теодосија. Са својим синовима, она подиже манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти беше сахрањена она и њени синови, Стефан и Лазар Мусић, који изгинуше на Косову. Млађа Лазарева сестра, би удата за војводу Хвостанског Алтома. Још из детињства Св. Кнез Лазар беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан од родитеља у православној вери, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредова у сваком добру и мудрости. На двору цара српског Душана, млади Лазар, постаде убрзо славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва, искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка (Југ Богдан) од лозе Немањића. По народном предању, кнегиња Милица је први пут видела кнеза Лазара на месту где је касније подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, а верили су се у манастиру Јошаница. Одмах после женидбе, Лазар постаде војвода у Душановој војсци. Лазар и Милица се веома вољаху и живеху у честитости и побожности и Господ им дарова најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина Стефана, Вука и Добривоја (који умрије у другој години старости). Колико то беше честита породица, најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бејаху од Бога прослављени као Његови светитељи. Године 1346. Душан се прогласи за цара у својој престоници Скопљу и том приликом уздиже српску архиепископију на степен патријаршије. Због тога настадоше не мале невоље са цариградском патријаршијом, које ће тек Св. Кнез Лазар отклонити када постане српски владар. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану опасност од најезде иноверних Турака који надираху из Мале Азије. Цар Душан крете на њих са својом војском, али се на путу разболе и напрасно умре 20-ог децембра 1355. године. Тада млади цар Урош прими у наслеђе очево царство, при чему му је помагала његова мајка Јелена, која је управљала Серском области у Македонији. Она мудро управљаше овим крајевима, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета. Упокојила се 7. новембра 1376. године. Недуго после зацарења Уроша нејаког, нека српска властела се пoбунила и одвојила од цара. Прво његов стриц Симеон-Синиша, који узе под своју власт област у Грчкој, Епир и Тесалију. Власт у Македонији преузеше браћа Мрњавчевићи, Угљеша и Вукашин, који изгинуше на реци Марици у сукобу са турском војском 26. септембра 1371. године. Док се све ово дешавало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним, владаше цар Урош нејаки. Њему тада беше тек 19 година. По природи милостив и кротак, цар Урош не беше у стању да под својом контролом држи јединство осталих српских области. Једини који му помагаше у томе, беше честити кнез Лазар. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено српско царство. Када умрије цар Урош нејаки, 4. децембра 1371. године, кнез Лазар доби владавину над Новим Брдом, Топлицом и Рудником, Браничевом и Мачвом са Београдом. Он ускоро пресели своје седиште у Моравску област, у град Крушевац. Честитом кнезу велике невоље задаваше Никола Алтомановић, који нападаше на његове области. Једном приликом Алтомановић позва кнеза Лазара на преговоре и то без оружја и када му Св. Кнез на веру Божју дође на разговор, онда га један од Николиних слуга удари скривеним оружјем у груди и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и Силом Крста Христова, којега Лазар свагда носаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни крст који Св. Кнез имаше о врату, спречи жељезно оружје да му зада смртоносну рану. После тога, кнез Лазар склопи савез са босанским краљем Твртком и победи Алтомановића. Он под своју област укључи Херцеговину и Банат, те тако постаде у Христу Богу благоверни и самодржни господар Србљем и Приморјем-Стефан велики кнез Лазар, а од свог српског народа, прозван славни цар Лазар. У то време, благочестиви супружници, Лазар и Милица, чесно поудаваше своје прве четири кћери. Најстарију Мару, удадоше за велможу Вука Бранковића, другу кћер Драгану удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћер Јелена, би удата за Ђурђа другога Стратимировића Балшића господара све Зетске и Приморске земље. Четврта Теодора, удаде се у Угарску, за Николу Гаровића, бана мачванског. Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив и ту своју љубав нарочито испољаваше према Цркви Божијој, како у својој земљи, тако и свуда где живе православни. Он подиже дивну цркву Св. Стефана у Крушевцу, познатијој као Лазарица. Године 1379. подиже манастир Горњак, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, кога подари часним синајским монасима, познатијим као синаитима, који су, бежећи од турске најезде, нашли сигурно уточиште у Србији. Године 1381. кнез Лазар оснива манастир Раваницу посвећену Вазнесењу Господњем (Спасовдану), своју највећу задужбину. Св. Кнез се старао и о манастиру Хиландару, слао прилоге у манастире на Синају и Влашкој. На његовом царском двору су се окупили многи учени и мудри људи уметници зографи, златари особито из јужних српских и грчких крајева бежећи испред најезде Исмаилћана. Тамни облаци су се почели полако надносити и над Србију јер је Турска војска освојила градове Сер, Софију и Солун и упутила се према српским земљама. На челу велике турске војске беше Султан Мурат и његов први сукоб са војском Лазаревом беше код места Плочника на Топлици 1387. г. (сада село Плочник код Прокупља). Српска војска предвођена кнежевим војводом Милошом Обилићем порази Турке и врати их назад. Следеће године Турци нападају на Босну, али их тамо сусретне војвода краља Твртка - Влатко Вуковић и јуначки победи код града Билеће. Али ово не заустави Турке него подстакну Мурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнезом Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде наоружавати и велику војску скупљати. Али, као предзнаци скоре несреће српске беху се појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те он мораше са молбама и преклињањем да позива Србе у бој на Косово. Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу са својим војводама и велможама и одатле упутио оштру поруку свеколиком Српству: Ко не дошо у бој на Косово.. Но поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни Хришћани своју помоћ не упутише. Српска војска се почела окупљати око града Крушевца и на челу са честитим Кнезом и високим војводама кренула на југ у правцу Косова. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка - Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске. Дан пре битке кнез је своју војску окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Богу и сва војска редом причешћена. За то време војска султана Мурата са синовима му Јакубом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије беше се већ стекла на Косово поље између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја - на Видовдан у уторак 15. јуна 1389. год. на светог пророка Божијег Амоса, славу светог кнеза Лазара, још једном помоливши се Господу, честити кнез поведе српску војску у крваву битку, јер се свети цар Лазар приволео царству небеском говорећи: ,,Земаљско је за малена царство а небеско вазда и довека..'' Када започе крвави бој између крста и некрста између Хришћана и мухамеданаца тада кнежев војвода Милош Обилић успије да се пробије до шатора самог султана Мурата и да овог распори ножем и убије. Ово учини верни кнежев војвода Милош, јер су га многи завидљивци опадали код Лазара да ће он бити српски издајник. Муратово убиство унесе пометњу у турску војску и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио, но промисао Божији беше кнезу и Србима назначио други исход ове битке. Стога, син турског султана Бајазит ојача опет у тој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се велики Лазар и они који су с њим, овенчају венцем мучеништва и вечне славе. Свети кнез Лазар беше ухваћен и посечен. Његово свето тело узеше монаси и однесоше у цркву Светог Вазнесења у Приштину. После годину дана Лазареви синови Стефан и Вук открише мошти светог великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво које испушташе благоугодни мирис. Свето тело Светог великомученика Лазара би свечано пренесено и положено у његову задужбину Раваницу 1391. год. где и данас почива. Нека својим усрдним молитвама Господу свети кнез Лазар избави српски народ од сваке беде и опасности. Амин.

Srđan Knežević 1958-1998 legendarni komadant Belih Vukova.