Ne mogu da verujem da ovako trazim resenje za moj problem, al mi je neophodan objektivan stav..
Naime, pre 4 meseca sam zapoceo vezu sa jednom koleginicom sa fakulteta. Pre 2 godine sam se rastao sa dugogodishnjom devojkom, ostale su mnoge rane tako da sam period izmedju proveo uglavnom sam, sa nekoliko prolaznih avantura..Kada sam upoznao nju, u meni su se probudile emocije koje sam mislio da vise osetiti necu..Ali

Ona je imala momka vise od 3 godine. U vreme kada smo se ona i ja zblizili, bili su u jednom od mnogih raskida. Kako vec to biva, posle par dana on joj se pojavio na vratima, molio za jos jednu sansu..I pomirili su se. Ja sam to osetio po njenom glasu te iste veceri..Ispricala mi je sve to, i pitala sta ce biti sa nama? Rekao sam joj da mi ne postojimo, jer se pomirila sa deckom, i da ne zelim vise da je vidim. Al me molila da je ne teram od sebe, da joj puno znacim, da nikada sa nekim nije bila bliska kao samnom. Rekla je da je morala da mu da jos jednu sansu, zbog svega sto je bilo izmedju njih..

Svaki dan smo se vidjali, culi dnevno po 20 puta, na desetine neznih poruka svakoga dana..Ali je i tada poceo da se javlja problem: kad bi god izmedju nas doslo do nekih jako intimnih i iskrenih prica, sledeceg dana sam nailazio na zid. Kuliranje, izbegavanje odgovora..i tako u nedogled. Onda dodju svadje, pa smo par dana super i onda opet-kada se zblizimo, ona sledeceg dana kao da zeli da me otera od sebe!?

Ne znam koliko je vazno, al mislim da jeste: izmedju nas nikada nije doslo do nekog konkretnog fizickog kontakta..Nismo spavali, poljubili smo se nekoliko puta( i to u tih par dana dok nije obnovila vezu sa bivsim), uglavnom su se nase neznosti svodile na zagrljaje i mazenje..

Ova je agonija trajala isuvise dugo za mene..Pokusao sam da nadjem drugu devojku, da skrenem misli sa nje. Nije islo. Svakim sam danom bivao sve nervozniji, poceli smo da se svadjamo sve gore. Nekoliko puta sam joj rekao da vise ne zelim da je vidim, da me svaki put povredjuje sve gore..I svaki put me je zvala, i insistirala na tome da ne prekidamo kontakt.

U medjuvremenu, ona se rastala sa momkom, ovaj put definitivno. Nisam hteo da odmah navaljujem na nju, jer sam hteo da taj raskid bude konacan, da ta odluka sazri.

Juce smo imali dug razgovor, rekla mi je da vise nije sigurna u svoje emocije prema meni. Ona stara fraza-da budemo drugari, a vreme ce pokazati sta i kako treba da bude...

Sta da radim? Ima li svrhe da se nadam, ima li svrhe da se trudim i da cekam? Dal da je sutra, kada je sretnem, srdacno pozdravim, dal da je kuliram ili da potpuno zaboravim na nju???

Zene pomagajte...