Улазак у Сребреницу - Нелогичности са војног становишт

Једна од многих нелогичности у “званичној верзији” сребреничких догађаја лажи у чињеници да је муслиманска војска у Сребреници била не само добро наоружана већ и супериорна у односу на српске снаге у окружењу, тј. више него способна да се заштити - да је то желела. У свом чланку за потребе Сребреничке истраживачке групе, “Игра бројки” из јула 2005, новинар Би-би-си-ја и члан групе Џонатан Рупер најпре анализира стање муслиманских снага:

“По свим сведочењима, било је најмање 5.000 наоружаних војника Армије БиХ у Сребреници - а вероватно и много више. По тврдњама снага УН које су се налазиле у самој заштићеној зони, Армија БиХ у Сребреници била је добро наоружана - штавише, припадници Холандског батаљона забележили су прилив најмодернијег наоружања и комуникационе опреме у Сребреницу током 1995. Такође, браниоци града били су укопани у одлично утврђене положаје. У светлу свега овога, било је велико изненађење када су чини се врло малобројне снаге Војске босанских Срба заузеле градић готово без отпора а затим наводно савладале и побиле неупоредиво надмоћне снаге састављене од добро наоружаних људи током наредних дана.[i]

Да су се добро наоружане снаге босанских муслимана ненадано повукле из Сребренице потврђује и део већ поменутог извештаја Холандског института за ратну документацију:

“Гледајући уназад, нема индиција да је повећана активност ВРС у источној Босни почетком јула 1995. била усмерена на било шта друго осим на неутралисање сребреничке заштићене зоне и пресецање главног пута према Жепи. План кампање је сачињен 2. јула. Напад је започео 6. јула. Био је толико успешан и наишао је на толико мало отпора да је увече 9. јула одлучено да се иде даље и види да ли је могуће заузети целу енклаву.”[ii]

(Овде такође треба обратити пажњу и на чињеницу да Холанђани признају да “нема индиција” да је циљ целе операције био ишта друго до “сузбијање сребреничке заштићене зоне”, коју су већ и сами Холанђани окарактерисали као све само не “демилитаризовану”. Ово је важно из разлога што негира доказе о постојању било каквог срачунатог “геноцидног плана” од стране босанских Срба.)

Осврћући се затим на бројчано стање српских снага, Рупер цитира извештај Мајкла Еванса, дугогодишњег, високо цењеног војног дописника лондонског Тајмса, у чланку за исти лист, од 14. јула, 1995:

“Постоје извештаји да је до 1500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова. 'Била је то операција прилично ниског нивоа, али из неког неразумљивог разлога, војници Владе БиХ нису пружили превелики отпор,’ рекао је један извор.”[iii]

Пишући за један од најугледнијих светских листова у области одбране и безбедности, британски “Џејнсдифенс”, војни аналитичар Тим Рипли преноси да су пре њеног пада холандске снаге:

“...виделе босанске снаге које су бежале из Сребренице как о пролазе поред њихових посматрачких пунктова наоружани н ајновијим противтенковским наоружањем. Ови и други слични извештаји унели су сумње међу УН-овим официрима и међународним новинарима.”[iv]

Португалски официр Карлос Мартинс Бранко био је један од гл авних УН-ових посматрача на терену у Сребреници током јула 1995. Касније је предавао на Институту Европског универзитета у Италији. Бранко је 4. марта 1998. пренео своје виђење сребреничких догађаја на једном Интернет сајту при Државном Универзитету Њујорка у Бафалу, што је убрзо преузето од стране других сајтова, попут Царевог новог одела, тако да сада чини незаобилазно штиво за све Интернет истраживаче праве истине о Сребреници. Говорећи о привидним војним нелогичностима везаним за пад Сребренице, он пише:

“...муслиманске снаге нису чак ни покушале да искористе своју предност у тешкој артиљерији која је била под контролом снага Уједињених нација, иако су у то време имале све разлоге за то...

Недостатак војног одговора је у јасној супротности с офанзивним ставом који је карактерисао снаге одбране у ранијим опсадним ситуацијама, када би оне обично извеле жестоке нападе на српска села у околини енклаве, изазивајући велике жртве међу српским цивилима.

Међутим, у овој ситуацији, с обзиром на медијску пажњу концентрисану на овај простор, војничка одбрана енклаве би разоткрила стварно стање у зонама безбедности и показала да те зоне никад нису ни биле стварно демилитаризоване, како се тврдило, већ су биле уточиште за добро наоружане војне јединице. Војни отпор би довео у опасност слику 'жртве' која је тако пажљиво грађена, и за коју су муслимани сматрали да је неопходно да се одржи.”[v]

На крају, најједноставнији одговор на “чудно” понашање бројчано и оружано супериорних снага босанских муслимана у Сребреници даје не западни, већ “инсајдерски”, муслимански извор – већ поменути Ибран Мустафић. Одговори које је он дао у интервјуу сарајевској “Слободној Босни” од 14. јула 1996. говоре сами за себе:

“Ко су људи које оптужујете и људи којима не верујете?

- Сценарио за издају Сребренице је свесно припремљен. Нажалост, у тај посао су умешани босанско Председништво и команда Армије...

Које су биле последице напада организованих из демилитаризоване зоне за житеље Сребренице?

- То је било свесно давање повода српским снагама да нападну демилитаризовану зону.

Ко у Сребреници је прихватио извршење ових наредби?

- Исте личности које су, у лето 1995. напустиле Сребреницу без огреботине... Добро је познато да је та екипа успела да се извуче и са собом поведе, осим стараца, децу и коње...”[vi]

Укратко речено, произилази да је део муслиманских снаге извео класичну “намештаљку”, и то на рачун сопственог цивилног становништва. Ево шта каже Извештај Генералног секретара УН под насловом “Пад Сребренице”, од 15. новембра 1999:

“Неки преживели чланови сребреничке делегације изјавили су да је председник Изетбеговић такође рекао да је сазнао да је НАТО интервенција у Босни и Херцеговини могућа, али да би могла да се деси једино када би Срби упали у Сребреницу и убили бар 5.000 људи. Председник Изетбеговић је категорички демантовао да је тако нешто рекао.”[vii]

Поменути извештај се односи на интервју дат сарајевским “Данима” 22. јуна 1998. од стране бившег Шефа полиције у Сребреници, Хакије Мехољића, у којем он цитира Изетбеговићеве речи делегацији из Сребренице:

“'Знате, мени је Клинтон нудио у априлу '93. године (након пада Церске и Коњевић Поља, прим.а.) да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тад ће бити војна интервенција.’“[viii]

А што се тиче вредности Изетбеговићевог демантија, којег извештај Генералног секретара УН наводи, Мехољић каже:

“Наша делегација је била састављена од девет људи, један је међу нама био из Братунца и нажалост једини он није жив, а сви остали из делегације су живи и то могу потврдити.”[ix]

А што се тиче вредности било чега што је Изетбеговић изговорио током рата, о томе можда најбоље сведочи њему пријатељски настројен а нама добро познати и нешто мање “пријатељски” настројени Бернар Кушнер, коме се, како преноси у својој недавно објављеној аутобиографији “Ратници мира”, Изетбеговић на самрти исповедио:

“Није било никаквих логора смрти, колико год да су та места била ужасна... Мислио сам да ће моји наводи изазвати бомбардовање [против Срба].”

Значи, до зуба наоружане муслиманске снаге, које су током претходног времена употребљавале тзв. заштићену зону у Сребреници за базу из које су нападале околна српска села и чиниле свирепе покоље над цивилима, одједном решавају да се повуку пред релативно малобројним српским снагама, напуштајући уточиште које је лако могло да се брани, и које је УН узео под своје “покровитељство”. Како објаснити такву “великодушност” - осим у светлу потребе да се од “пада” Сребренице најзад направи повод за страну интервенцију, с унапред одређеним “минималним” бројем “жртава” неопходним да се ствар оправда - а успут и скрене пажња с истинског злочина етничког чишћења Републике Српске Крајине који је предстојао, а који је, међутим, спадао међу "званично одобрене" војне акције.

[i]Jonathan Rooper, “The Numbers Game “, Сребреничка Истраживачка група, http://www.srebrenica-report.com/numbers.htm

[ii] Nederlands Instituut voor Oorlogsdocumentatie, "Srebrenica, a “Safe Area”

[iii] “Muslim soldiers ‘failed to defend town from Serbs“, Michael Evans, The Times, 14 July 1995 (цитирано у http://www.srebrenica-report.com/numbers.htm).

[iv] Tim Ripley, Jane’sDefence, цитирано у “Conclusions of Srebrenica Research Group“ (“Закључци Сребреничке истраживачке групе), http://www.srebrenica-report.com/conclusions.htm

[v] Carlos Martins Branco, “Was Srebrenica a Hoax?

Eye-Witness Account of a Former United Nations Military Observer in Bosnia“ (“Да ли је Сребреница превара? Лично сведочанство једног војног посматрача УН у Босни“), постављено, између осталог, на http://globalresearch.ca/articles/BRA403A.html

[vi] ”Predsjedništvo i ratna komanda su žrtvovali Srebrenicu“, Slobodna Bosna, Sarajevo.

[vii] “The Fall of Srebrenica” [A/54/549], ReportoftheSecretary-GeneralpursuanttoGeneralAssemblyresolution 53/35, November 15, 1999, par. 115 (“Пад Сребренице“, Извештај Генералног секретара УН), постављено и на
http://daccessdds.un.org/doc/UNDOC/GEN/N99/348/76/IMG/N9934876.pdf?OpenElement
(PDF)

[viii] Hakija Meholjic, Predsjednik SDP Srebrenica: “5000 Muslimanskih glava za vojnu intervenciju“, Dani, Sarajevo, 22. juni, 1998. (постављено и на http://www.bhdani.com/arhiva/78/tekst278.htm).

[ix] Ибид.

Bernard Kouchner, LesGuerriersdelaPaix, Paris: Grasset, 2004, pp. 372-4 (цитат преузет из чланка “Srebrenica and the Politics of War Crimes“, by George Bogdanich, Defense & ForeignAffairsSpecialAnalysis, Volume XXIII, No. 62, July 17, 2005, постављено и на http://www.srebrenica-report.com/defense.htm).

Obavestenje: Poruka je preseljena od strane moderatora pilot (Vreme: 10. Apr 2007, 18:25:57)