Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se je veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.

Zato se zatvara u vlastiti dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada se zaputi u spoljni svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.

Čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim.

Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen.

Od kakvih to povreda strepi?

One nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili pak zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje.

I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava. Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik već i neutaživ jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuja, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva osujećen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida.

Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život. Što ga sve više unizuje u vlastitim očima.

Iza ogledala

Agorafobija
   

Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć. Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi.

Uzrok nastanka

Prema psihoanalizi iza ovog nerazumljivog, besmislenog straha krije se zapravo neurotski strah od sopstvenih nesvesnih infatilnih seksualnih impulsa pre svega od egzibicionizma. Osoba koja pati od agorofobije vraća se u infatilno stanje kada je imala zaštitu svemoćnih roditelja. Primarna korist od ove neuroze dolazi od prikrivenog zadovoljenja egzibicionističkih i promiskuitetnih želja, a sekundarna korist predstavlja izbegavanje nepodnošljive usamljenosti i zadobijanja pažnje, sažaljenja i brige drugih ljudi.

Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se može veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.
 

Klinička slika

Agorofobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujuci strah u vidu napada i snažno osećanje da će se izgubiti svest. Zato on nigde ne ide bez pratioca uz koga se oseća zaštićenim i sigurnim. Zato se zatvara u svoj dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada krene u spoljašnji svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.
Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.

Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.
Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodni osećaj od okoline, što ipak otežava njihov normalni život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju manifestacije poput lupanja srca, vrtoglavice, slabosti, preznojavanja, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično.
 
Čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim. Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike, a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje. I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava. Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuje, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva onemogućen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida. Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život.
 
 
Lečenje

Uz odgovarajući tretman, kod velike većine dolazi do značajnog poboljšanja stanja i do potpunog nestanka simptoma. Agorafobija sa ili bez paničnih poremećaja se najbolje leči bihevioralnom terapijom. Preporučuje se suočavanje sa problemom po principu - klin se klinom izbija. Postepenom desenzibilizacijom dolazi se do konačnog cilja, oslobađanja od određenog straha. Od medikamenata dobra kombinacija su: beta adrenergični blokatori (namenjeni su blokiranju stimulativnog efekta adrenalina), antidepresivi (smanjuju nivo anksioznosti) i sedativi/anksiolitici (benzodiazepini, koji takođe utiču na nivo anksioznosti, a koriste se jako oprezno, jer izazivaju pri dužem korištenju zavisnost). Šetnja i konstantna angažovanost mnogo pomažu.

Ja imam 29 godina i pre otprilike 6 meseci sam prvi put osetio napad panike. posle najnormalnije provedenog dana-pakla cigara nekoliko kafa uobicajena doza stresa. . . -legao sam da spavam oko 2 sata ujutro,i onda je pocelo!Nemir,rostiljanje po krevetu,ubrzan rad srca,sto puta odlazak u wc,znojenje,vrucina,itd. Moj prvi odlazak u hitnu pomoc-na pola puta do tamo preuzeo sam volan od mog caleta posto nije dovoljno brzo vozio a ja sam bio ubedjen da dobijam mozdani-srcani ili vec neki udar. Ustvari mislio sam da umirem!!!!!!!Prvo su me pitali u hitnoj da li sam koristio neku drogu-naravno da nisam ranije sam sportski pusio travu ali ko nije!!??merili su mi pritisak,radili ekg i sve je bilo ok. kad sam dosao kuci nekako sam zaspao. kada sam ustao sledeceg dana pomislio sam uh dobro je kakav ruzan trip!!ali vec sledeceg trenutka osecaj je opet bio tu. pored svega onog navedenog panika me podarila i mucninom kao i meni DOOOOpoznatog osecaja treme-bavim se muzikom ceo zivot(koncertna praksa). mislio sam da cu poludeti. bio sam i na snimanju glave jer sam mislio da imam tumor na mozgu ali naravno sve je bilo ok. odlucio sam da ostavim cigare(mission imposible)onda mi je dr.  opste prakse rekla da je to zato sto imam pusacke krize(kakav retard)naravno onda krece vadjenje krvi gde su mi pronasli blago povisenu masnocu u krvi ali to je uobicajeno za moj tempo i nacin zivota(turneje sa neredovnom i ne zdravom ishranom)tako da ni to nije bio uzrok. PA STA JE ONDA TO SA MNOM!!!!????moja majka ima puno prijateljha lekara i kada je pozvala jednog cim je cuo simptome rekao je:gospodjo njemu ne treba lecenje nego razgovor. Sta?!!!ja da idem kod psihica!!!!!odreagovao sam ko najgora srbenda i primitivac. medjutim sekund posle toga me je presekao novi napad i onda je bilo daj sta das samo da sve bude ok.
MOJ PRVI ODLAZAK KOD PSIHIJATRA----
kako sam izustio svoje probleme doktorka od nekih pedesetak godina me je prekinula i izdeklamovala mi sve ono sto sam osecao u najsitniji detalj. bio sam zgranut!takodje je dodala da napade mogu imati iskljucivo ZDRAVE osobe. stres,prevelike ambicije,ne uzivanje u malim stvarima,ne obracanje paznje na voljene osobe,stalna teznja ka perfekcionizmu,pretvaranje da ste neko drugi,ne opustenost. . . to su vam pravi uzroci panike!!!!!!!!!
LECENJE-
prvo se uzima lek za bebe RIVOTRIL po odredjenom sablonu koji vam daje doktor,ako za vreme konzumiranja leka (tri nedelje)napadi budu redji i blazi (budite uvereni HOCE!)prelazi se na kombinaciju veoma bl;agog leka CIPRALEKSA koji se uzima narednih 6 meseci po sablonu koji vam doktor odredjuje.
REZULTAT-
ja sam skoro potpuno izlecen,postao sam mnogo prirodnija i toplija osoba i sto je jako bitno mnogo HRABRIJI. ne nerviram se za svaku glupost ne urlam na ljudr oko sebe a poceo sam i bolje da sviram :D
ZAKLJUCAK
dragi moji panicari ne bacajte pare na razne terapije lepo idite u dom zdravlja DRZAVNI!!!! kod neke bakute koja je izlecila milion takvih kao sto smo mi (sportisti,politicari,glumci,estradne licnosti)verujte mi ja nisam vican kucanju i blejanju na forumima samo hocu da pomognem svima koji ne znaju kako protiv ove dijagnoze-ANXIOZNOST!!!!

Mene pre interesuje kako da sprecim napad panike  zenskog dela porodice  pred sestrinu svadbu. 

Imao sam jednom napad panike...bio sam klinac 17 god izasao...malo popio i  bio sa devojkom koju nikad pre nisam video, ne znam ni kako smo zavrsili zajedno jer ona slabo govori srpski a ja slabo madjarski.... 
Ujutru sam bio van sebe...mislio sam da su sve polno prenosive bolesti samo moje   Prvo sam razgovarao sa sestrom, pa roditeljima...otisao na sve moguce kontrole i sve je bilo ok.

Ali nije bilo lako...pogotovo cekati da prodje potreban period da se uradi test na AIDS. Uzas..

Citajuci ovu temu, prepoznao sam sebe u simptomima panike. Napad panike sam iskusio vise puta, uvek je razlog bio prisustvo nekoj svadji, tuci, situaciji kada i sam i ja mogao da budem akter u tome. Svaki izlazak vani je pracen strahom da ne zapadnem u neku konfliktnu situaciju, nikada, ili skoro nikada kada setam po gradu nisam potpuno opusten, uvek krajickom oka posmatram i procenjujem ljude i njihovo ponasanje, da li ono moze biti agresivno itd... Verujem da cu tako sa strahom proziveti ceo zivot, ako neko ima savet , ne tipa idi lekaru, neka napise, pozdrav!