Plejboj iz Podzemlja

Каква је веза Андрије Драшковића са убиствима косовских емиграната крајем осамдесетих, убицама Жељка Ражнатовића Аркана, шверцом колумбијског кокаина и сицилијанском мафијом
   

Није познато колико је миран београдски бизнисмен Андрија Драшковић док седи у немачком екстрадиционом затвору и чека да буде изручен властима Италије. Разлога за стрепњу има – и због оптужби за учешће у организованом шверцу цигарета, оном преко Црне Горе који је Европску унију оштетио за милијарде евра неплаћеног пореза, али и због својих пословних сарадника о чијим подухватима сигурно зна много више него што је то добро за његово здравље. У сваком случају, изненадно хапшење на аеродрому у Франкфурту, 11. марта, засад је последња етапа живописне каријере овог сарадника српске и црногорске тајне службе, заводника из подземља, наводног бизнисмена и наводног убице, шверцера цигарета, хероина и кокаина...

Одрастао је у Италији, где му је отац Милорад био представник државне спољнотрговинске фирме “Југометал”; по властитом признању, већ као тинејџер је у Београду веселих осамдесетих година важио за шмекера. Што због доброг изгледа, што због татиних пара, аутомобила, фирмиране гардеробе... Бекграунд потпуно различит од урбане сиротиње из које су потекли готово сви остали јунаци црних хроника са којима се дружио по тада ексклузивној “Дуги”, “Луву”, “Нани”...
Како је и када Андрија Драшковић почео дубље да улази у подземље, није познато. Али, према полицијским информацијама, већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година он је ангажован као сарадник савезног ДБ-а у сузбијању непријатељске емиграције. Наводно, учествовао је у ликвидацији Енвера Хадрија у Бриселу фебруара 1990. године. Енвер Хадри, иначе, био је вођа Комитета за заштиту права човека на Косову, а словио је за агента албанске тајне службе Сигурими као и неких западних служби.
У овом подухвату, према информацијама до којих је НИН дошао, организованог од стране Службе државне безбедности тадашње савезне полиције, осим Андрије Драшковића учествовали су и Веселин Вукотић (ухапшен пре годину дана у Шпанији, баш због овог убиства), те покојни Јуса Булић, Бранислав Матић Бели, Дарко Ашанин... – све познати криминалци који су радили и за потребе ДБ-а у иностранству пре распада СФРЈ. Везе су детектоване што у судском поступку после убиства Андрије Лаконића у “Нани” 1990. године (када су се сами актери похвалили својим доприносом у раду за ДБ), што у поверљивим полицијским папирима обелодањеним после 5. октобра.

Да ли као изданак старе црногорске фамилије, после распада некадашње савезне службе безбедности Андрија Драшковић, изгледа, доспева и под скуте црногорске службе. Што преко свог сарадника у Атини, убијеног трговца цигаретама Вање Бокана, преко Вукашина Мараша... У интервјуу НИН-у новембра 2004. године Драшковић је признао да познаје Мила Ђукановића (“То је познавање на дистанци, пуно поштовања и ништа више од тога”), али НИН у српским полицијским изворима сазнаје да постоје информације и о његовим много чвршћим везама са црногорским властодршцима – као сарадник црногорског ДБ-а припремао је, наводно, ликвидацију радикалског вође Војислава Шешеља. Постоји, такође, и информација да је заједно са Дарком Белим Распоповићем (некадашњи помоћник начелника црногорске тајне службе, задужен и за контролу транзита цигарета кроз Црну Гору. Убијен у јануару 2001. године) учествовао у припреми атентата на председника СПО Вука Драшковића у Будви. Треба напоменути да оваква могућност, у процесу против Легије и припадника земунског клана, на суду није спомињана.

Исто као што је демантовао скоро несумњиву повезаност са црногорском тајном полицијом, Андрија Драшковић упорно је – и безуспешно – негирао и своју везу са шефовима српског ДБ-а. Иако је здравом разуму блиска претпоставка да је био близак Јовици Станишићу, много се више говори о његовом пријатељству са Станишићевим наследником, Радетом Марковићем. У упућеним круговима познато је, на пример, колико се Раде Марковић упињао да Драшковића извуче из притвора после убиства Звонка Плећића у београдском ресторану “Кнез”; што у томе није успео, заслуга је постпетооктобарских промена.
У сваком случају, добрим везама у ДБ-у и Србије и Црне Горе Андрија Драшковић имао је да захвали на разгранатим пословима којима се бави(о). Ако је веровати причама да је један од главних српских нарко-дилера (кокаин из Јужне Америке, хероин из централне Азије), шверцера цигарета, рекеташа и организатора пословне пратње на високом нивоу, нелегалних трговаца драгим камењем...
Мало је познато да је током 1999. године аустријска полиција спроводила истрагу Драшковићеве криминалне групе. Наводно, био је један од главних снабдевача аустријског тржишта кокаином; забележени су његови директни контакти са нарко-босовима из Колумбије, преко којих је покушао да од Беча направи “кокаинску базу” за даљу дистрибуцију ове дроге у западну Европу.
Уочене су и његове везе у Бечу са неколико Срба, од који су му неки помагали у послу око дроге, други су имали везе у Белгији, у Антверпену, што је користио за кријумчарење дијаманата, док су трећи прали новац или имали контакте у бечким политичким круговима. Између осталих, непознатих овдашњој јавности, спомиње се и један овдашњи медијски магнат, оснивач тиражних дневних новина и власник телевизијске станице...

Непроцесуиране полицијске информације говоре да Драшковићево утрчавање у посао са кокаином почиње крајем 1993. године, после убиства Радојице Никчевића, директора стамбене задруге “Шумадија”, личног пријатеља Пабла Ескобара (чак му је објавио и читуљу у “Политици”), али и пријатеља Жељка Ражнатовића Аркана, за чије ће убиство Драшковић такође бити неформално сумњичен. Елем, послујући с кокаином и цигаретама, јунак ове приче остварује све ближи контакт са италијанском мафијом; извесни Умберто Вителар Драшковићу обезбеђује линк са сицилијанском мафијом и чак га “именује” за главног повереника мафије за подручје тадашње СР Југославије.
И италијанска истрага, покренута у државном тужилаштву у Барију још 1998. године, сазнаје НИН, утврдила је Драшковићеве везе са извесним међународним кријумчарским групама стационираним у Швајцарској, као и са италијанским криминалцима тада стационираним у Црној Гори. Такође, како је НИН већ писао, о Драшковићу је тужиоцу Шелзију говорио и сведок-покајник Ђузепе Лео. “Покајници су у стању свашта да кажу не би ли се ишчупали” одговорио је Драшковић новинарима НИН-а у споменутом интервјуу.

Убиство Жељка Ражнатовића Аркана, 15. јануара 2000. године, у коме званично није учествовао, Андрији Драшковићу створило је велике проблеме. Арканови саборци од старта су га означили једног од организатора овог спектакуларног убиства; и један од крунских сведока, касније убијени шеф лозничке полиције Војислав Јекић видео га је после атентата у Лозници, у друштву Арканових убица.
Оно што се досад није знало, међутим, јесу каснији Драшковићеви контакти и пословне везе са екипом која је оптужена за убиство Аркана, Миланом Ђуричићем и Добросавом Гаврићем. Забележено је да су се макар у два наврата сретали на подручју Лознице у другој половини 2004. године; постоји информација да су Ђуричић и Гаврић заједно са Драшковићем учествовали у приватизацији друштвеног предузећа “Дрина” из Лознице – наводно, Драшковић им се на овај начин реваншира за то што су полицији и истражним органима признали да њега уопште не познају. Да ли и у овоме леже разлози због којих Арканово убиство ни после седам година није добило судско разрешење, о потпуном расветљавању случаја да и не говоримо?

Оно што је евидентно, јесте да су после Аркановог убиства уследиле бројне ликвидације сведока и осумњичених – и формално и неформално осумњичених – међу којима је и покушај Драшковићевог убиства у октобру 2004. године, када је настрадао један његов телохранитељ.
Један од окршаја довођених у везу са овим крвавим низом јесте и убиство Звонка Плећића Плеће у ресторану “Кнез” 11. септембра 2000. године, који је и после четири суђења нерешен пошто је српско правосуђе безнадежно распето између Драшковићеве тврдње о самоодбрани и чињенице да је Плећић устрељен у леђа.
Због Плећића, у затвору је провео извесно време. И тамо је живео лагодно, скоро као што је навикао. Захваљујући пријатељским односима са управником затвора Миланом Мишићем (да ли само захваљујући њему?), Драшковић је неометано, и недозвољено, користио мобилни телефон, био повлашћен када је реч о посетама, неуобичајено често добијао дозволе за излазак... Из затвора је, говоре полицијска сазнања до којих је дошао НИН, одржавао контакте са бизнисменима попут Предрага Ранковића Пецонија, власника “Мадере” Зорана Лазаревића Брије, “Синеме” Зорана Маљевића Шока... Куповао луксузне некретнине по Београду, покушавао да се наметне као генерални дистрибутер МБ пива за Хрватску; успут, наводи се у полицијским извештајима, наставио је и са трговином наркотицима из Албаније, цигаретама, драгим камењем...
Овакав велетрговац, наравно, имао је добре везе и у западним крајевима бивше нам домовине. У Босни, чији је пасош (некако) стекао 16. марта 1999. године, и Хрватској, у коју се у последње време често склањао, користећи пријатељство недавно ухапшеног Владе Бркића. Склањао се, сада је то сасвим јасно, не пред српским органима гоњења – јер га и поред свега што о њему знају баш и нису превише ревносно гонили – него пред разноразним осветницима. Таквих, изгледа, није мало, али шта друго и очекивати када је лично Драшковић у једном интервјуу овако описао своје деловање: “Радио сам свашта. Радим све што прави паре. Углавном, легално.” Углавном.

Andrija Drašković izručen Italiji
Autor: T.M.S. - N.B.J. | 09.05.2007 - 10:35

FRANKFURT -Andrija Drašković (43) izručen je juče iz Nemačke italijanskim vlastima. On je 11. marta uhapšen na franskfurtskom aerodromu na zahtev odeljenja za borbu protiv mafije iz Barija.

Drašković je proteklih dva meseca proveo u ekstradicionom pritvoru u Nemačkoj. Drašković je uhapšen na carinskom terminalu, po izlasku iz „Lufthanzinog“ aviona kojim je oko 7.30 u Nemačku doputovao iz Beograda. Nemačke vlasti su mu u dogovoru sa Direkcijom za borbu protiv mafije italijanskog grada Barija izdale šengen vizu kako bi ga uhapsila na svojoj teritoriji.
Izvor „Blica“ je ranije potvrdio da je taj nalog raspisala Direkcija Barija, gde je „Drašković optužen za saizvršilaštvo u švercu cigareta, kokaina i heroina iz Crne Gore u Italiju u drugoj polovini devedesetih godina“.
U Srbiji je Drašković hapšen i privođen nekoliko puta, ali se krivični postupak protiv njega vodi samo zbog ubistva Zvonka Plećića u restoranu „Rojal knez“ 11. septembra 2000. U toku je četvrto obnovljeno suđenje za ovaj slučaj. Draškovićev advokat Veljko Delibašić juće nije hteo da govori za „Blic“.

Izvor: Blic