Стефан Немања је имао титулу великог жупана, а Србија тада није била потпуно самосталана, тако да се ни са те стране не може његова држава називати првом у српској историји.

Србија јесте била скоро самостална, али је Стефан Немања ипак формално признавао византијску власт.

Иначе, он је рођен као Католик, а веру је променио да би могао владати Рашком, која је била Православна.

Sa tobom komuniciram onako kako bih voleo da ti komuniciraš samnom,
tako da ne praktikujem cinizam i sarkazam! Bog gleda svake sekunde na moje motive
kao i na ove poruke u pazi kako se ja ophodim prema detetu Njegovom - prema tebi.

Ovo si istinu rekao! Nema ismevanja u tvojim porukama.
Voleo bih da obratiš pažnju na, kako ti kažeš, crkvena učenja.
Naime i sam znaš da se ravnopravno u Crkvi prepoznaju jedan monah i ja, oženjeni čovek, i tebi to
jeste logično. I meni je, naravno. Takodje i sam znaš da se Crkvom s pravom nazivaju jedan sveštenik i ja,
laik-vernik premda ja imam posao koji nije direktno vezan za tu grupu vernika (zvanu Crkva)
a on jeste. I tebi je to OK, a i meni je. Šta hoću da kažem sa ova dva primera?
U mnoštvu raznoranih iskustava Crkve - razgrni i pogledaj šta je ono što je tebi
blisko (ili namenjeno, ili svojstveno, ili drago) i to upražnjavaj!
Sve drugo će biti samo ... presudjivanje drugima (u istoriji i/ili u sadašnjosti), a mislim
da se sećaš i sam: "Ne sudite da vam ne bude sudjeno" ili "Kakvom merom merite,
onako će vam se i odmeriti" (parafraziram, ne bubam Sveta Pisma napamet).


I ovde se jako slažem sa tobom! Ne verujem da destrukcija donosi išta konstruktivno!
Video sam na Svetoj Gori ostatke paganskih hramova, i kad sam pitao monaha - zašto
ovo ne uklonite, on je rekao "Zašto bismo? Ako Bogu smeta neka i ukloni! Mi smo ovde da
Bogu sebe prinesemo na preobražaj a ne da rušimo tudje!"


Pitanje je da li će radost i proći, ali da li će se majka nastaviti moliti Bogu pred ikonom (što je dobro)
ili će se moliti Bogu i zahvaljivati Bogu i kada ikone nema (što je savršeno) ili će jednom-dvaput
setiti se Boga i posle prestati da Mu zahvaljuje i od Njega očekuje drugu milost i radost...?
Ne znam ti ja to.


Gledaj, ni svoje ikone ja ne mazim i grlim ali ne zatvaram srce svoje i očekivanja svoja pred Bogom
kada sam u prisustvu ikona. Suviše sam mnogo pročitao i čuo (a bio i svedokom u nekim prilikama)
da bih Božiji upliv u ograničeni prostor i vreme - odbacio!
I jako dobro pazim da ne nazovem neku osobu sujevernom kada (ovo je samo primer)
vidim da po ulasku u hram ide od ikone do ikone i celiva ih. Odkuda bih ja znao šta se
dogadja u srcu i životu te osobe? Doduše.... moram da ti priznam, kada sam u hramu
prestao sam da gledam šta rade drugi ljudi! Ali u početku - jesam!

dok covijek nepocne vjerovati nece znati sta je to cudotvorna e tek je tada osjeti i zna sta to znaci

To je princip autosugestije. U medicini neretko se koristi,kada teškom bolesniku kojem nema lek,ubrizgavaju običnu vodu uz objašnjenje bolesniku da je to vrlo delotvoran lek. I začudo bolesnik toliko veruje da je dobio lek za njegovu bolest,da mu se stanje počne pobaljšavati. Znači ni voda nema čudotvorno delovanje, sve dok ne verujemo u njega.
To možete pitati bilo kog medicinara.

Placebo efekat

Zašto se pali kandilo pred ikonom


Vera je naša svetlost
Autor: E.B. | 05.01.2008 - 22:38

Pred ikonom se pali kandilo, prvo zato što je vera naša svetlost. Rekao je Hristos: "Ja sam svetlost svetu". Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava duše naše.

Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja pred kojim palimo kandilo. Jer su sveci nazvani sinovi svetlosti.
Treće, da nam služi kao ukor za tamna dela naša, iz zle pomisli i želje, i da nas pozove na put jevanđelske svetlosti. Da bismo se potrudili tako sa revnošću oko zapovesti spasiteljeve: tako da svijetli naše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela.
Četvrto, da to bude mala žrtva naša Bogu koji se sav žrtvovao za nas. Jedan majušni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi prema Onome, od koga u molitvi prosimo i život, i zdravlje, i spasenje, i sve što samo bezgranična nebeska ljubav može dati.
Peto, da bi nas podsetilo pre svega ostalog da je tvorac sveta stvorio svetlost, a potom ostalo po redu: i reče Bog da bude svetlost; i bi svetlost (Postanje 1,3).
Tako mora biti i na početku našeg duhovnog života, da pre svega ostalog svetlost Hristove istine zasija u nama. Od ove svetlosti Hristove istine stvara se svako dobro delo, izvire iz nje i raste u nama. Neka svetlost Hristova obasja takođe i vas.

Slikanje Hrista kroz vekove
Isus Hristos je u katakombama prvobitno predstavljan raznim simboličnim oblicima, razumljivim samo hrišćanima, a nejasnim za njihove gonitelje. Razlog tome je u strahu da likovi na slikama ne budu predmet skrnavljenja od strane neznabožaca, a takođe i bojazan da novi hrišćani dolazeći iz neznaboštva, ne bi obogotvorili likove na slikama te počeli da im se klanjaju. Osobito su bili omiljeni simboli za Isusa Hrista, jagnje, dobri pastir, riba, lav i drugo. Kada je dozvoljeno širenje hrišćanstva, simboli su se sve manje upotrebljavali i od tog vremena Isus Hristos se slika kao čovek, a prema podacima koji se o Njemu nalaze u Svetom pismu, kao dete u jaslama, ili na rukama Prečiste Bogorodice, ili kao učitelj posred naroda, ili kao prvosveštenik koji blagosilja, kao pastir, kao sudija.
Na kraju za slikanje lika Spasiteljevog svaki narod je izgradio svoj tip koji odgovara crtama i shvatanjima dotičnog naroda.
Isus Hristos je predstavljen na ikonama kao ideal čovečje lepote, na čijem se licu ogleda veličanstvenost, sveta ozbiljnost, visoko dostojanstvo i neiskazana dobrota, što je sve odraz božanstva Hristovog.

Izvor: Blic