Ko su Kopti? :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Коптска црква води порекло из групи православних Египћана које је водио патријарх Диоскор I. Он је подржао "монофизитство" на Сабору у Халкидону (451.) и одвојио се од мелкитске групе ("мелкит" значи "царев припадник"), формиране од православних Грка који су прихватили халкидонски догмат. Иако се 520. године покушало поновно сједињење ове групе са умереним монофизитством око Севера Антиохијског (512-538), од 542. године Копти се, највише благодарећи утицају Јакова Барадаја, епископа Едесе (541-578), организују аутономно као антихалкидонска групација. Временом се Коптска црква коначно одцепила како од Рима тако и од Византије, а арапско освајање 642. године фаворизовало је ту аутономију. У животу ове цркве монаштво је играло велику улогу. Будући да је њено порекло повезано са пребивањем Јеванђелиста Марка у Александрији, поглавар ове цркве носи титулу "папа Александрије и патријарх престола Светога Марка". Седиште цркве налази се у Каиру.

Копт значи "стари Египћанин"

http://sr.wikipedia.org/wiki/Коптска_црква

Монофизитство (грч. Μονη φυσις - једна природа) је учење које је проповедао Евтихије (378 - око 454), цариградски монах, ученик патријарха Кирила Александријског, учећи да Христос има само једну природу μονυ φυσις), и то божанску, јер је он само привидно примио људско тело.

Евтихије пориче разлику између υποστασις (ипостас, личност) и φυσις (природа, јестество), говорећи да ако је Христос једна личност, он не може имати две природе. Монофизитство је било охрабрено формулацијом Кирила Александријског, који је пустио у оптицај и смело бранио формулу: "јединствена оваплоћена природа (φυσις) божанскога Логоса". Пред оваквом пометњом термина, Халкидонски Сабор (451) јасно говори о интегралној стварности Сина, који има једну ипостас у две природе. Две природе, божанска и човечанска, чувају своје целовитости, али су оне несливено и непромењиво сједињене у једној ипостаси. У исто време Халкидон одбацује монофизитство, потврђујући да у Христу постоје две природе, као и Несторијанство, које је учило да је Христос у две ипостаси (лица). Халкидонска христологија заснива се на сотириолошком доказу: само ако је Логос истинито примио у Своју ипостас целу људску природу, могуће је обожење човека.

Једна од форми у којој је кружила Евтихијева јерес јесте "северијанско" или умерено монофизитство, предложено као формула помирења између халкидонаца и новохалкидонаца од стране Севера, антиохијског патријарха (512-538). Нема сумње, Север осуђује Евтихија, али такође одбацује и Халкидон зато што је он рехабилитовао Несторијанство које је осуђено на Ефеском Сабору (431). По њему, право христолошко учење изражено је у формули Кирила Александријског: „Једна оваплоћена природа Бога-Логоса“.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Монофизитство

Ипостас у Православљу

Да би се уклонили неспоразуми због различитог разумевања и употребе термина υποστασις и ουσια, на захтев Св. Атанасија Великог, сазван је сабор у Александрији (362), на коме је одлучено да термин ουσια (суштина) означава оно што је заједничко за сва три лица Свете Тројице, а термин υποστασις (лице), означава оно што је тројично у суштини. Држећи се ове терминологије, оци Другог Васељенског Сабора, у посланици Римској цркви (Римска Епархија тада заједничке цркве), изразили су се о вери у Свету Тројицу: Црква верује у једног Бога (у једну суштину), који је у трима савршеним ипостасима (трима савршеним лицима).

Дакле, сва три лица - Отац, Син и Свети Дух - у Светој Тројици имају једну исту суштину, па Православна теологија поставља јединство и тројичност Божју на исти ниво. Разлика међу божанским лицима (ипостасима) заснива се само на разлици њихових личних својстава.

Лична својства ипостаси Свете Тројице

Лично својство Оца јесте нерођеност. "Под нерођеним подразумева се оно што је без порекла." (Свети Григорије Ниски). Отац је начело јединства у Светој Тројици, извор (тројичних односа) из којег ипостаси добијају свој одређени карактер. Он је, као прва ипостас у Светој Тројици, по свом личном својству беспочетан, безузрочан, нестворен, нерођен, несаздан, он је Бог сам од себе, док Син и Свети Дух произлазе беспочетно и вечно од Оца - јединство Свете Тројице одржава монархија Оца.

Лично својство Сина јесте рађање, тј. Син је друга ипостас која произлази од Оца као рођени. Син се рађа вечно од вечног Оца, током једиог процеса који припада категорији суштине. Син није производ Очеве воље, већ је Син по својој суштини, као једини од јединога, као Бог истинити од Бога истинитог, па на тај начин има све особине вечности (сам појам ο вечном Оцу садржи у себи појам ο вечном Сину, и обратно).

Лично својство Светог Духа јесте његово исхођење од Оца, што је открио сам Господ Исус Христос, као једну од највећих тајни (Јован 15,26). Али, Свети Дух бива послан у свет и од Оца и од Сина (Јован 14,26), а његово послање је божанска енергија у којој учествују све три ипостаси Свете Тројице. Свети Дух почива на Сину, учествује и продужава његово дело спасења, а учење ο Светом Духу, које се чува у Цркви, нашло је свој догматски израз у осмом члану Симбола Вере.

http://sr.wikipedia.org/wiki/Ипостас