Geca Kon

Geca Kon (rođen 2. avgusta 1873. u Čongradu; ubijen 1941. u Srbiji) je bio srpski knjižar i izdavač.

Rođen je u mađarskom delu Austro-Ugarske kao sin rabina u poznatoj jevrejskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde Geca pohađa školu. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. 1894. vraća se u Novi Sad i radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.

1901. godine postaje srpski državljanin i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi.

Prva knjiga koju je Geca Kon izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog Jezika za srednje škole Janka P. Lukića. 1907. objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac).

Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, među njima sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Sigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. Zamislio i uobličio je seriju dečijih knjiga Zlatna knjiga i Plava ptica, seriju Školski pisci, biblioteku strane knjige Plejada i filozofsku biblioteku Karijatide. Izdavao je i pravnu literaturu, među ostalom značajno delo Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije iz 1907.

Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad Austro-Ugarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.

Posle prvog svetskog rata, uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara u 1921. godini izabran je za podpredsednika, a u 1929. za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu.

1934. godine objedinjuje svoju knižaru, knjižaru svog Zeta Franje Baha (oženjen Gecinom starijom ćerkom Elvirom) i radnju za prodaju laboratorijskog materijala u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva "Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.".

Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinovoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vladi Srbije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša 1937.

Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke, Elviru i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna.

Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator u Srbiji 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato; ostali članovi porodice, žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, njihovi muževi Franjo Bah i Leopold Hercog, kao i njihova deca, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena, a najvredniji deo knjižnog fonda prenet je u Nacionalnu biblioteku u Beč.

Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta.

Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga.

Literatura
Velimir Starčević: Knjiga o Geci Konu. Beograd: Prosveta, 1992.
Christina Köstner: Das Schicksal des Belgrader Verlegers Geca Kon. Mitteilungen der Gesellschaft für Buchforschung in Österreich 2005-1. Wien, 2005.

Izvor: Wikipedia

Знам да ова тема на форуму припада повијести (као и када погледамо време њеног настанка)  , али желим да мало допуним тему са пар слика и мало текста на који сам натрчао на једном сајту...



Геца Кон је рођен у мађарском делу Аустро-Угарске као син рабина у познатој јеврејској породици. После његовог рођења, породица се сели у Земун. У Земуну је Геца учио трговачку школу а потом је отишао у Нови Сад и уписао се у гимназију. Заволевши књигу са једне врло практичне стране, убрзо је напустио гимназију и прешао у Београд да учи књижарски занат код познатог Фридриха Бреслауера али се, незадовољан, вратио у Нови Сад и почео радити у књижари код Арсе Пајевића. Ни ту се није смирио него се 1894. године опет вратио у Београд и ступио у добро уређену стару Фридманову књижару.

У потрази за новцем отпутовао је у иностранство, одакле се вратио 1901. године, добио српско држављанство и напокон у Београду отворио своју књижару. У њој је практично применио сву своју љубав према књизи и свој трговачки дар. Замислио је да у њој издаје дела из српске и стране књижевности па је позвао српске и хрватске писце и издаваче да му шаљу књиге и часописе, као и новине, по један примерак који би платио одмах, а други би наручивао према потреби. Око њега се окупљају истакнути књижевници и други интелектуалци тог доба, сарадници Српског књижевног гласника: Слободан Јовановић, Бранислав Нушић, Андра Гавриловић, Јаша Продановић, Божидар Ковачевић, Милош Црњански и многи други.
Прва књига коју је издао 1905. била је Синтакса српског језика за средње школе, Јанка П. Лукића. 1907. објављује први превод стране књиге, Принца Николоа Макијавелија (тада издат под насловом Владалац).

Геца Кон је велики део новца зарађеног штампањем књига из области правних наука, закона као и уџбеника уложио у штампање дела домаћих писаца („Златна књига", „Наша књига", „Српски народ у 19. веку" и др.) као и страних (едиције „Плава птица", „Плејаде", „Каријатиде"...).Објавио је велики број књига, по 200 наслова годишње, међу њима сабрана дела Слободана Јовановића, Јиречекову Историју Срба, Дворниковићеву Карактерологију Југословена, Цвијићево Балканско полуострво, дела Јована Јовановића Змаја, Јована Скерлића, Бранислава Нушића, Тихомира Ђорђевића и других. Од страних аутора издавао је дела Сигмунда Фројда, Карла Маркса, Бенедета Крочеа и многих других. У Београду је Геца Кон постао познат по томе што је новчано помагао књижевнике и све вредније културне институције попут „Академије седам уметности".

Посебно су занимљиве анегдоте везане за Гецу Кона, пре свега она о његовом односу према такође значајном али малом издавачу Цвијановићу, за којег је говорио: „Неоспорно да је господин Цвијановић веома образован човек, али му је грешка што, за разлику од мене, чита књиге које издаје и зато пропада. За разлику од њега ја редовним аконтацијама помажем писце да на миру раде и на време ми предаду књигу за штампу, коју не читам, јер имам добар нос да погодим које ће се дело добро продавати. Ето, у томе лежи тајна мог успеха..."
Због календара Ратник, у којем се величају победе Српске војске над Аустро-Угарским трупама, окупационе власти 1916. године хапсе и интернишу Гецу Кона у једном концентрационом логору код Нежидера у Градишћу. Књижара је затворена, а књиге на руском, енглеском и француском језику су јавно спаљене.
После Првог светског рата, успешно наставља свој рад. Приликом оснивања првог удружења српских књижара у 1921. години изабран је за подпредседника, а у 1929. за председника удружења. Те 1929. године издаје 2000. књигу. У Добрачиној улици сазидао је кућу у коју је сместио издавачко одељење И складиште књига, а у Кнез-Михаиловој је на најбољи начин опремио продајни простор књижаре. Своје предузеће је 1934. године објединио са књижаром за страну литературе свога зета Фрање Баха (ожењен Гецином старијом ћерком Елвиром) и радњу за продају лабораторијског материјала у Кнез Михаиловој 8 и ту оснива "Издавачко предузеће Геца Кон А. Д.". Стекао је огромно богатство. Поседовао је први луксузни аутомобил у Београду и чак га је позајмљивао влади Србије у репрезентативне сврхе, на пример приликом посете председника Чехословачке Едварда Бенеша 1937.

У послу му је неуморан сарадник била супруга Елза (девојачко презиме Вајс). Имали су две ћерке, Елвиру и Малвину, удату за Леополда Херцога, индустријалца из Земуна. Њихова књижара је пред II светски рат била највећа и најпознатија у Југославији и на Балкану. Посебно се вешт показивао при рекламирању књига уређеним каталозима који су издавани углавном по струкама а састављао их је његов најбољи радник Бошко Вељковић. У општем каталогу из 1938. на 700 страна пописано је 16.000 књига, од тога 14.000 на српскохрватском језику.

Поред мишљења својих саветника С. Јовановића и Ж. Милићевића, Геца Кон је посебно ценио предлоге тада младог књижевника Божидара Ковачевића, последњег уредника „Српског књижевног гласника", који му је пред рат добронамерно саветовао да као веома богат човек закупи авион и са породицом побегне у САД. Геца Кон је после бомбардовања Београда 6. априла побегао са породицом у Врњачку Бању, где му је пријатељ Душак Милојевић пренео поруку од књижара Рајковића да је на „црном списку" и да треба што пре да оде из земље. Уверен да му се зла судбина прогонства у време Првог светског рата не може поновити, није послушао, па је ухапшен и одведен у београдски затвор Гестапоа заједно са Миланом Петровићем, млађим братом књижевника Илије М. Петровића с којим је сарађивао. Прeма речима Милана Петровића, крајем априла 1941. године у зборну собу затвора довели су Гецу Кона који је преко руке носио само мало ћебе. Кон је Петровићу том приликом поверио своју велику грешку: уочи хапшења у Врњцима један поручник-авијатичар понудио му је да га за већу суму новца авионом пребаци са породицом у Грчку. Док се премишљао Немци су га ухапсили, одузели многобројне кофере и оставили му само мало ћебе и седам динара, које је, јадан, за време заточеништва, пред осталим затвореницима стално пребројавао. Ваљда је тако стишавао нервозу. ‘’Сећам се’’, причао је Петровић, ‘’ један Босанац, такође заточеник, успео је Геци да узме динар. Био је тада очајан, почео је пред нама да изврће џепове, стално се питајући: 'Побогу, људи, где ми је динар! Где ли ми је нестао?' Ето, шта ти је живот: у неизвесности и мукама затвора сви смо се почели смејати видећи колико је тако рећи до јуче силно богат човек сада жалио за динаром! Босанац му је вратио динар, а Геца нас је прекорео: 'Е, децо, ја сам овде најстарији, није ред да се тако грубо шалите!' И опростио нам је... Потом сам са Гецом био возом пребачен у Беч, где смо у затвору били раздвојени.
Једног дана, угледавши ме у ходнику, Геца ми је пришао, пружио ми руку као да је предосећао да је то наше последње виђење, и рекао: Ти ћеш можда да се извучеш, а мени се зна крај... Поздрави брата Илију...' „Био је то, стварно, наш последњи сусрет."
Место Гециног страдања није познато; остали чланови породице, жена Елза Вајс, ћерке Елвира и Малвина, њихови мужеви Фрањо Бах и Леополд Херцог, као и њихова деца, стрељани су код места Јабука близу Панчева у јесен 1941. године. Целокупна имовина им је заплењена, а највреднији део књижног фонда пренешен је у Националну библиотеку у Беч.
Издавачку кућу је 1942. преузело немачко предузеће Југоисток (Сüдост), које је окупатор користио за ширење политичке пропаганде. После ослобођења, 14. децембра 1944. године, предузеће је претворено у Издавачко предузеће Просвета.


Преузето  са сајта: beogradska.blog.rs/blog/beogradska/arhiva/2009/02/09