Aleksandar Kolčak
 
Admiral Kolčak

Aleksandar Kolčak (16. novembar 1874. - 7. februar 1920.) je bio ruski admiral i jedan od vođa Bele garde. Bio je predsednik privremene belogardejske vlade u Sibiru. Učestvovao je u Rusko-japanskom ratu i u Prvome svetskome ratu. Kao naučnik okeanograf učesnik je polarne naučne ekspedicije (1900.-1903.) .


Poreklo

Kolčakovi imaju južnoslovensko poreklo. Prvi poznati Kolčak je bio Kolčak paša, koji je bio zarobljen kod Hotina od strane ruskoga maršala Hristofora Miniha. Nakon kraja rata Kolčak-paša se naselio u Poljskoj, a 1794. se preselio u Rusiju. Aleksandrov otac Vasilij Kolčak je bio general major, a prvoi oficirski čin je dobio pri obrani Sevastopolja u Krimskom ratu.

Biografija

Rođen je u Sankt Petersburgu, kao sin mornaričkoga oficira. Završio je pomorsku školu, nakon koje je služio u 7. pomorskom bataljonu u Petrogradu. Od 1895. do 1899. služio je u Vladivostoku. Posle toga je prekomandovan u Kronštat. Učestvovao je u Tolovoj polarnoj ekspediciji 1900. i bio je vođa jedne od dve grupe. Nakon znatnih poteškoća vratio se decembra 1902. Vođa druge grupe se izgubio. Izučavali su Severni ledeni okean na brodu Zarja.

Za vreme Rusko-japanskoga rata Kolčak je prekomandovan 1904. u Port Artur. Komandovao je krstašem i dobio je medalju. Kako se produžila opsada luke postao je zapovednikom kopnene vojske. Bio je ranjen i zarobljen. Zbog lošega zdravlja oslobođen je pre kraja rata. Postao je jedan od onih koji su modernizovali rusku vojsku. Bio je u pomorskom štabu od 1906. i pridružio se baltičkoj floti, kada je izbio Prvi svetski rat. Nadzirao je opsežno postavljanje obalnih minskih polja i komandovao je pomorskim snagama u Riškom zalivu. Unapređen je avgusta 1916. u viceadmirala, kao najmlađi viceadmiral u ruskoj mornarici. Postavljen je za komandanta Crnomorske flote. Glavni zadatak je bio da bude podrška kopnenim operacijama vojske generala Nikolaja Judeniča protiv Otomanskog carstva. Osim toga imao je zadatak da se suprostavlja pretnji podmornica i da planira invaziju Bospora. Kolčakova flota je veoma uspešno potapala turske brodove. Pošto nije bile drumske veze između ugljenokopa u istočnoj Turskoj i Konstantinopolja napadi ruske flote izazvali su velike probleme Turskoj. Tokom 1916. zajedničkim kopneno-pomorskim napadom ruska crnomorska flota je pomogla da se osvoji Trabzon. Tokom njegove komande desila se i nesreća kada je veliki ruski drednot "Carica Marija" eksplodirao u luci Sevastopolj 7. oktobra 1916. Nakon Februarske revolucije Crnomorska flota je utonula u haos. Kolčaka su smenili u junu 1917. Putovao je u Britaniju i Sad kao vojni posmatrač,

Ruski građanski rat
 
Amblem Kolčakove vlade

Kada je izbila Oktobarska revolucija Kolčak je bio u Japanu. Kolčak se ponudio Britancima da se bori u njihovoj armiji, ali Britanci su zaključili da je korisniji ako pobedi boljševike i vrati Rusiju na stranu saveznika. Kolčak se vratio u Rusiju u Omsk, gde je pristao da postane ministar bele sibirske vlade, u kojoj su većinu činili eseri. U novembru 1918. nepopularna regionalna sibirska vlada je svrgnuta u državnom udaru. Kozaci pod atamanom Krasilnikom su uhapsili četiri esera. Nakon toga je Kolčak tajnim glasanjem izabran za predsednika vlade. Esere je proterao, ali njihove aktivnosti dovele su do male pobune u Omsku 22. decembra 1918. Pobunu su ugušili kozaci i češka legija streljavši 500 pobunjenika. Eseri su započeli pregovore sa boljševicima i u januaru 1919. pridružila se eserska vojska Crvenoj armiji.

Kolčak je dobio diktatorske ovlasti. Sprovodio je žestoku vojnu diktaturu, hapsio je političke protivnike i progonio je radnike, koji su preuzeli fabrike.

Diktatura
 

U početku je Bela garda pod njegovom komandom imala uspeha. Kolčak nije bio siguran u svoje komandovanje kopnenim operacijama, pa je strateško planiranje prepustio D. Lebedevu i njegovu štabu. Krajem decembra 1918. češka armija pod komandom Rudolfa Gajde zauzela je Perm i odatle su se raširili kao iz strateške baze. Plan je bio da postoje tri glavna pravca napada:
Gajda da krene prema Arhangelsku
Kanžin da zauzme Ufu i
Kozaci pod Aleksandrom Dutovom da zauzmu Samaru i Saratov

Kolčak je imao 110.000 vojnika, a boljševici 96.000. Britanci su dobro opremili Kolčakovu vojsku. Kolčakova vojska je u martu 1919. zauzela Ufu i odatle je napredovala prema Kazanu i približavala se Samari na Volgi. Pobune protiv boljševičke vlasti u Simbirsku, Kazanu, Vjatki i samari pomagali su naporima Bele garde. Novoformirana Crvena armija nije se pokazala sprema za borbu i samo su se povlačili. Dozvolili su Belima da napreduju do linije od Glazova do Orenburga i Uralska. Kolčak je držao teritorije od 300.000 km² sa 7 miliona ljudi. U aprilu 1919. boljševici su bili jako zabrinuti, pa su odupiranje Kolčaku postavili kao glavni prioritet. Sa dolaskom proleća pokazalo se da je Kolčakova vojska stvorila jako udaljene borbene linije, koje su napredovale znatno dalje od mogućih linija snabdevanja. Nastali su logistički problemi snabdevanja. Crvena armija je sa druge strane mobilizirala novu vojsku protiv Kolčaka.

Kolčak je izgubio simpatije potencijalnih saveznika češke legije i poljske 5. divizije. Oni su se puvukli iz sukoba oktobra 1918., ali ostali su prisutni. Njihov novi vođa Moris Janin je Kolčaka smatrao pukim britanskim instrumentom. Kolčak nije mogao da računa ni na japansku pomoć, jer su se Japanci bojali da bi se mogao mešati u njihovu okupaciju ruskoga Dalekoga istoka. Stvorili su i bafer državu istočno od Bajkala pod kozačkom kontrolom. Oko 7.000 američkih vojnika u sibiru se nije mešalo, jer je to smatralo unutrašnjom ruskom stvari.

Poraz i smrt

Kada se Crvena armija reorganizovala brzo je pobedila Kolčaka. Kontranapadi crvenih su usledili u aprilu 1919.. Crvena armija je zauzela Ufu 9. juna, a zatim je Tuhačevski probio liniju belih na uralu. Posle toga crveni su brzo napredovali i zauzeli su Čeljabinsk 25. jula 1919. Beli su uspeli da uspostave liniju oko Tobola i tu su privremeno zaustavili crvene. Tu su držali front do oktobra. Stalan gubitak ljudstva nisu mogli da nadoknade za razliku od crvenih. Crveni su dobili pojačanja i sredinom oktobra su probili front belih kod Tobola. Do novembra beli su se povlačili prema Omsku u neredu. Kolčak je počeo da gubi i međunarodnu pomoć, pa su se čak i Britanci počeli više oslanjatui na Denjikina. Beli su napustili Omsk 14. novembra 1919., pa su ga crveni zauzeli bez ozbiljnijega otpora. Crveni su zarobili veliku količinu municije i oko 50.000 vojnika i 10 generala. Kolčak je iz Omska krenuo u Irkutsk, ali zaustavili su ga Česi kod Nižnjeudinska. Krajem decembra Irkutsk je pau u ruke levih (među njima su bili i eseri), a jedna od njihovih prvih akcija je bila da smene Kolčaka. Kada je Kolčak 4. januara 1920. čuo za to objavio je svoju ostavku i rekao je da predaje svoju poziciju deljikinu, a vojsku predaje atamanu G. Semjonovu. Izgleda da su Čehoslovaci obećali Kolčaku slobodan prolaz do britanske vojne misije u Irkutsku. Umesto toga predali su ga levičarskim vlastima Irkutska 14. januara 1920. Vlada Irkutska je 20. januara predala vlast boljševicima. Bela armija pod komandom Vladimira Kapela je krenula prema Irkutsku da ga spase, ali po naredbi iz Moskve streljan je 7. februara 1920., a telo mu je bačeno u reku. Kada su beli saznali za smrt Kolčaka odustali su od Irkutska. Crvena armija je tek 7. marta 1920. ušla u Irkutsk.

Kolčak nije bio sposoban da pravi strateške planove ili da koordiniše aktivnost sa drugom generalima kao što su bili Denjikin ili Nikolaj Judenič. Kao vođa političkoga pokreta i šef velike teritorije on mora da snosi odgovornost za mnoga zlodela, krađe, silovanja na teritorijim apod njegovom kontrolom. Kao diplomata nije uspeo da uveri potencijalno prijateljske države kao što su Finska, Poljska i baltičke države da se pridruže ratu protiv boljševika. Nije uspeo da dobije diplomatsko priznanje od nijedne države, čak ni od Engleske.

Izvor: Wikipedia