Komadić koji nedostaje
Za Džerija

Nedostajao mu je jedan komadić,
i to ga je činilo nesretnim.
I tako, krenu ono u potragu
za komadićem koji mu je nedostajao.
I dok se kotrljalo putem,
pevušilo je pesmicu:
"Tragam za komadićem koji mi nedostaje,
Da, tragam za delom koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!"
Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu...
A onda, opet, pljusnula bi sveža kišica.
Ponekad bi baš bilo hladno kada bi sneg sve zasuo,
ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrejalo.
Bez nedostajućeg komadića
nije se moglo brzo kotrljati,
te bi povremeno zastalo,
da poneku reč prozbori sa crvićem...
Ponekad bi, opet, zastalo da pomiriše cvetak...
Desilo bi se, s vremena na vreme,
i da pretekne poneku bubicu
a ponekad bi, bogme,
i neka bubica njega pretekla!
Ali, ponajlepše bi bilo kada bi na njega sleteo leptirić!
Zabrodio je, čak, i preko okeana...
"Za komadićem tragam što mi fali,
Preko brda, dolja i mora plava,
Nek' korak mi bude prav i bistra glava,
Jer tragam za komadićem koji mi fali!"
Pa kroz močvare i divlje šume...
uz planine
i niz planine.
A onda jednog dana, gle!
"Nađoh svoj nedostajući komadić", oglasi se ono.
"nađoh, napokon, komadić koji mi fali
Posle koraka čvrstog i glave bistre
Nađoh svoj..."
"Čekni, malo", prekide ga komadić.
"Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi...
Ja nisam, znaš, tvoj nedostajući komadić.
Ja nisam ničiji nedostajući komadić.
Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadić!
I čak i da jesam nečiji nedostajući komadić
tvoj sigurno nisam!"
"Oh", dođe žalostiv odgovor,
oprosti mi što sam ti bio na smetnji".
I nastavi da se kotrlja dalje.
Naiđe, potom, na još jedan komadić
ali je ovaj, očito, bio premalen.
Sledeći je, opet, bio prevelik.
Onaj na kojeg naiđe potom
imao je odveć oštar vrh,
a naredni, opet, bio je ćoškast!
Potom mu se učinilo da je
naišao na savršen komadić
ali se ni on nije potpuno uklapao
te ga, na daljem putu,
neprimetno izgubi.
Zatim naiđe na komadić
koji se savršeno uklapao...
Ali, pošto je bio pretvrd,
na kraju se sav izlomio na sitnu parčad.
I tako nastavi sa kotrljanjem,
Doživljavajući svakovrsne pustolovine
zapadajući u svakojake jame
i lupajući glavom o tvrde, kamene zidove.
I napokon, susrete se sa komadićem koji je,
kako se činilo,
bio po pravoj meri.
"Zdravo!" oslovi ga ono.
"Zdravo!" odvrati komadić.
"Da li si ti, možda, komadić koji nekome nedostaje?"
"Ne, nisam, bar koliko mi je znano".
"Pa, možda onda želiš da budeš svoj sopstveni komadić?"
"Mogu biti nečiji komadić, a opet ostati svoj".
"Možda, ipak, ne bih želeo da budeš moj komadić?"
"Možda i bih".
"Možda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom..."
"Pa..."
"Mmmmmmmm?"
"Mmmmmmmm!"
Uklapa se!
Savršeno se uklapa!
Najzad! Najzad!
I nastavi da se kotrlja dalje,
ali sada, posve zaokruženo,
kotrljalo se brzo,
i sve brže.
Da, kotrljalo se brže nego ikad ranije!
Toliko brzo da, čak,
ne stiže da porazgovara sa crvom.
Ne zastade ni cvetak da pomiriše.
Kotrljalo se tako brzo
da ni leptir ne ugrabi priliku
da ne njega sleti!
I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pesmicu,
da, napokon ju je moglo zapevati:
"Ah, pronašao sam komadić koji mi je nedostajao!"
I ono stade pevati...
"Tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali,
Galave bristre i kroraka parvog
Da, tra-la-lagam za klomadićem koji mi fa-ali...
Uf, uf!"
Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokružen
ne mogu više da pevam!
"Aha", doseti se on napokon,
"znači, U TOME je stvar!"
I trenutak potom prestade da se kotrlja...
i nežno položi pristajući komadić na tle
i lagano se otkotrlja dalje.
I dok se kotrljalo dalje,
ono tiho zapevuši:
"Ah, tragam za komadićem koji mi nedostaje,
Da, tragam za komadićem koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadićem koji mi nedostaje!"
...