Slika 1: Srpski kraljevski grb sa dvoglavim belim orlom i cetiri slova S (ili - ocila).

Srpski grb, zajedno sa srpskom državom, poceo je da se u srednjem veku razvija pod uticajem Vizantije. Dva glavna elementa srpskog grba, dvoglavi beli orao u poletu i štit sa krstom i cetiri znaka u obliku slova "S" vode poreklo od dinastija Nemanjica i Lazarevica, odnosno od vizantijskih dinastija Komnina i Paleologa (slika 1). Kao i u Vizantiji, ovi heraldicki simboli su nastali nezavisno jedan od drugog, ali za razliku od vizantijskih, srpski simboli su imali srecu da se pre tacno 120 godina spoje u grbu obnovljene Kraljevine Srbije. Zato je za proucavanje naše heraldike potrebno da se prvo napravi pregled vizantijske heraldike i najviših dvorskih titula; despota, sevastokratora i kesara.



Vizantijski štit
Prvu vizantijsku zastavu je napravio car Konstantin Veliki (roden 274. u Nišu, car 306-337). Euzebije navodi legendu po kojoj je Konstantin 312. godine pred bitku sa rimskim pobunjenicima video na nebu krst i reci: "U ovom znaku ceš pobediti!" Odmah je stavio zlatan krst na crvenu kvadratnu ratnu zastavu i - pobedio. Tako je nastao cuveni konstantinov steg, državna zastava Vizantije, iako u to doba grbovi još nisu postojali (slika 2).


Slika 2: Konstantinov steg, ratna a potom i državna zastava u ranovizantijskom periodu.

Grbovi su poceli da se razvijaju kao identifikacioni simboli krstaških trupa u XII veku. U vizantijski kulturni prostor stižu 1204. godine, kada su krstaši osvojili Carigrad i proglasili tzv. Latinsko carstvo. Osnovni znaci krstaških grbova bili su štit sa krstom i cetiri figure izmedu krakova. Francuski strucnjak Šlumberger navodi da su carevi iz francuske porodice Kurtne za grb Latinskog carstva uzeli Konstantinov steg, stavili ga na štit i dodali mu cetiri zlatnika sa krsticima (slika 3).

Nakon pada Carigrada Komnini su osnovali Trapezuntsko carstvo u Maloj Aziji, a za grb, kako to kaže Gerola, uzeli zlatnog dvoglavog orla u poletu na crvenom polju. Godine 1261. nikejski car Mihaijlo VIII Paleolog je oslobodio Carigrad od krstaške okupacije i za grb obnovljene Vizantije je uzeo crveni štit sa zlatnim krstom i cetiri zlatna slova V, vizantijskim vita, pocetnim slovom Vizantije (slika 4). Ovaj grb se u heraldici krace zove vizantijski štit.

Godine 1402. Stefan Lazarevic je od vizantijskog regenta Jovana VII dobio titulu despota i po ugledu na vizantijski štit uzeo za grb Srpske Despotovine crveni štit sa srebrnim (belim) krstom i cetiri znaka u obliku S, koje se u staroj srpskoj azbuci zvalo slovo, pocetnim slovom Srbije (slika 5). Upravo oko ovakve interpretacije postoje neslaganja medu strucnjacima. Ja smatram da su vizantijski i srpski štit nosili pocetna slova svojih država. Tek u XVIII veku, francuski heraldicar Vilton je ova slova proglasio za ocila, jer zapadna heraldika nije znala za slova u grbu vec samo za geometrijske figure i slike iz prirode.


Slika 3: Grb Latinskog carstva, korišcen u Vizantiji od XII veka.
Slika 4: Vizantijski štit, zvanicni grb Vizantije od vremena Mihajla VIII Paleologa.
Slika 5: Srpski štit, grb Despotovine od pocetka XV veka.




Dvoglavi orao
Dvoglavi orao se pojavljuje najpre u Mesopotamiji petnaestak vekova pre Hrista, kao dipolni simbol starih religija. Ovakva verovanja su kulminirala u Zaratustrinom ucenju da u vasioni dobri bog svetlosti Ahura Mazda ratuje sa bogom mraka Ahrimanom. U staroj grckoj (politeistickoj) religiji, od osmog veka pre Hrista, vrhovni bog je bio Zevs, gospodar neba, gromova i vremena. Sedeo je na svom prestolu na vrhu Olimpa sa svežnjem munja u levoj, i skiptrom, na kome je stajao orao, u desnoj ruci. U drugom veku pre Hrista, Rimljani su preuzeli Zevsa pod imenom Jupiter i jednoglavi orao postaje simbol rimske države i vojnih legija.

Pored konstantinovog stega, u Vizantiji se u ranom periodu koristio i jednoglavi orao, kao simbol stare rimske državne vlasti. Medutim, u hrišcanskoj teologiji orao je znak Svetog Jovana Bogoslova i predstavlja duhovne visine do kojih se vinuo ovaj pisac Jevandelja i Apokalipse. Tako se u Vizantiji oko X veka opet pojavio drevni dvoglavi orao, sada kao simbol koji prema Hristovim recima - "Dajte caru carevo, a Bogu Božje" - opominje na ravnotežu izmedu covekovih duhovnih i materijalnih potreba. Ovaj tip vizantijskog dvoglavog orla sa poluraširenim krilima i opuštenim perima u heraldici se definiše kao dvoglavi orao u poletu (slike 6 i 7).


Slika 6: Vizantijski dvoglavi orao iz Mistre, XV vek.
Slika 7: Dvoglavi orao Dimitrija Paleologa, XV vek.




Despoti, sevastokratori i kesari
Za jedan vek vladanja Vizantijom (1081-1185) Komnini su formirali sistem od tri najviše dvorske titule, koji je uz mala prilagodavanja opstao sve do kraja Carstva 1453. godine. Pre njih, najviša titula posle carske, bila je kesar, od cezar, titule rimskih careva). U toku borbe za presto, Aleksije I Komnin (car 1081-1118) je svom zetu Niciforu Melisinu obecao titulu kesara. Posle stupanja na presto, car Aleksije je želeo da i svom starijem bratu Isaku dodeli neku visoku titulu. Za njega je morala da se uvede nova, viša titula, pošto je brat bliži rod od zeta, koji je postao kesar. Stojan Novakovic nam objašnjava da ime Aleksije potice od reci sevast, grckog prevoda latinskog avgust (augustus - previsoki, velicanstveni, titule rimskih careva koju je uveo Oktavijan (car 31. godine pre do 14. godine posle Hrista) i vizantijske carske titule autokrator stvorio 1081. godine novu titulu sevastokratora. Takode, odredio je da ova titula bude iznad titule kesara, i dodelio ju je bratu Isaku.

Titula sevastokratora je bila najviše dvorsko dostojanstvo, sve dok car Manojlo I Komnin (car 1143-1180) nije uveo titulu despota. Pošto je po dolasku na presto svojoj braci Androniku i Isaku dodelio titule sevastokratora, a kako nije imao muške dece, car Manojlo je 1163. godine za prestolonaslednika uzeo svog zeta, ugarskog princa Belu Aleksija. Specijalno za njega, promovisao je titulu despota, koja je po rangu bila izmedu carske i sevastokratorske. Kada je car Manojlo 1169. dobio sina, oduzeo je Beli titulu despota i dao mu titulu kesara.

Despoti, sevastokratori i kesari nisu imali nikakve odredene dužnosti, osim ako ih car ne pošalje u neku narocitu misiju. Njihove titule su bile doživotne, ali ne i nasledne. Iskljucivo pravo raspolaganja titulama despota, sevastokratora i kesara je imao car; samo on je mogao da ih dodeljuje i oduzima.

U vremenu 1163-1204. godine titulu despota je nosio carev zet, ako car nije imao direktnog naslednika prestola, a careva braca i zetovi su imali titulu - sevastokratora. U obnovljenom Vizantijskom carstvu (1261-1453) najstariji carev sin je kao savladar nosio carsku titulu vasilevsa, a ostali sinovi titulu despota. Za vreme dinastije Paleologa zvanje despota se širi na zetove carske porodice, carevu bracu, šurake i ostale clanove uže rodbine, a titulu sevastokratora su, svedoci nam poznati vizantolog Božidar Ferjancic, dobijali carevi dalji rodaci i istaknuti velikaši. Despoti i sevastokratori su se rangirali i zavisnosti od srodstva prema caru. Tako, prema Pseudo-Kodinu, carevi sinovi, ukoliko imaju despotsku titulu, dolaze po rangu ispred despota, koji su careva braca ili zetovi. Titulu kesara, opet, dobijale su uglavnom stare i dokazane vojskovode.



Znamenja cara i velikodostojnika

Slika 8: Car Jovan IV Kantakuzin.

Vizantijski car je nosio zatvorenu kupolastu krunu - stemu. Stema je imala zlatan obruc i luk koji ide od cela, preko temena do potiljka. Sve je bogato ukrašeno biserima i dragim kamenjem, a služi kao konstrukcija za kupolu od kadife, koja je takode ukrašena - biserima i dragim kamenjem. Na vrhu luka se u XII-XII. veku nalazio veliki dragi kamen orfan (kamen "samac"), koji je kasnije zamenjen krstom. Sa strane steme visile su po dve niske od bisera i dragog kamenja koje se na grckom zovu sije, a na starosrpskom oboci. Trapezuntski carevi iz dinastije Komnina stajali su na crvenom jastuku, a vizantijski carevi su posle 1261. godine, da bi simbolicki prikazali kako se nadovezuju na Komnine, stajali na crvenom jastuku sa zlatnim dvoglavim orlovima (slika cool.

Despoti i sevastokratori nisu nosili krune, nego zlatne vence bez sija, koji su se konusno sužavali ka gornjoj strani. U XII i XIII veku ovi venci su nazivani stefanos (venac), a kasnije su dobili preciznije ime - stematogirion (krunski venac). U zavisnosti od ranga nosioca, stematogirioni su imali cetiri ili jednu zlatnu plocicu sa dragim kamenjem - kamaru (grc. - svod). Pre 1204. godine stematogirione sa cetiri kamare - spreda, pozadi i sa strana - nosili su despoti, a sevastokratori sa jednom kamarom i to spreda (slika 9). U obnovljenoj Vizantiji despoti carski sinovi su nosili stematogirione sa cetiri kamare, ostali despoti sa samo jednom, i to spreda, a sevastokratori obican venac bez kamara.

Uz vence, despoti, sevastokratori i kesari su kao znak dostojanstva nosili i bogato ukrašena odela sa dvoglavim orlovima u krugovima. U doba dinastija Komnina i Andela (1081-1204) zlatom izvezeni dvoglavi orlovi su krasili ogrtace ovih velikodostojnika, koji se u našim narodnim pesmama zovu kolaste azdije. Ime su dobili od starosrpskih reci; kolo - krug i hazdei, hazdeja - svecano odelo, koja je nastala od grcke reci sa istim znacenjem. Despotske kolaste azdije su bile od crvenog, sevastokratorske od plavog, a kesarske od zelenog brokata. Tokom vremena dvorski kostim i ceremonijal su se menjali i u XIV veku dvoglavi orlovi su se postavljali i na druge svecane odore, šatore, sedla itd, ali su boje cinova ostale nepromenjene.




Slika 9: Sevastokrator Konstantin Komnin.

Poceci srpske heraldicke tradicijeke - vreme Stefana Nemanje
Od XI veka, pa sve do pocetka XIII stoleca, vladar Srbije je nosio titulu veliki župan. Presto se nasledivao po starom patrijarhalnom redu - posle smrti velikog župana vlast je prelazila na njegovu mladu bracu, koja su imala titulu kneza, a tek posle njih je dolazio na red najstariji iz naredne generacije. Svetorodna dinastija Nemanjica (1166-1371) je prekinula tradicionalni patrijarhalni nasledni red i uvela primogenituru.

Pre Stefana Nemanje (veliki župan 1166-1190) Srbijom su vladali Uroš I (veliki župan oko 1130-1145) i Uroš II (veliki župan 1146-1155), kao i njihova braca. Ime Uroš, na grckom - cuvar, branitelj, stražar, voda, bilo je u Srbiji poznato i ranije, ali se kao titularno ime pojavljuje prvo kod velikih župana Uroša I i II. Posle njih, za samo desetak godina, u borbi za presto župana ucestvovalo je šest kandidata: tri brata Uroša II - Primislav, Beloš i Desa, pa i tri Nemanjina starija brata - Tihomir, Stracimir i Miroslav. Konacno, 1166. godine veliki župan je postao Nemanja. Verovatno su Nemanja i njegova braca bili sinovi Uroša II.

Iako je živeo u predheraldicko doba, Nemanja je za razvoj naših državnih simbola znacajan po tome što je umesto titularnog imena Uroš uveo novo titularno ime Stefan, koje je ostalo do kraja dinastije, a i što je prvi poceo da nosi krunski venac.

Nažalost, Nemanjini vladarski portreti nisu sacuvani. Jedini Nemanjin portret sa vladarskom insignijom je sacuvan u južnoj kapeli Radoslavljeve priprate u Studenici, za koji se smatra da je slikan 1233/1234. godine. Nemanja je prikazan kao monah Sveti Simeon, koji više nije živ, sa vencem na glavi. Venac se danas teško vidi jer je izbledeo (slika 10a), ali su se nedavno pojavile dve rekonstrukcije (slike 10b i 10c).


Slika 10: Stefan Nemanja, Levo - originalna freska na južnoj kapeli Radoslavljeve priprate u Studenici; Sredina - crtež S. Stanica (izvor: Stevovic 1998: 39-40); Desno - crtež D. Todorovica (izvor: grupa autora 2000: naslovne korice).


Odgovor na pitanje o poreklu Nemanjinog titularnog imena Stefan i venca nalazi se u njegovom susretu sa carem Manojlom koga je opisao Stefan Prvovencani:

I, zadiviv se mudrosti ovoga junoše, odlikova ga carskim dostojanstvom i razlicitim darovima. I odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu (Nemanji) zvanu Dubocicu, govoreci: - Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni.

O ovom dogadaju se mnogo raspravljalo, ali još nije dat zadovoljavajuci odgovor.

Vizantijski car Manojlo je u bici na Tari 1150. pobedio Uroša II, posle cega je ovaj pristao na vece vazalne obaveze nego ranije. Honijat svedoci da se godinu dana kasnije, 1151. godine, Manojlo posle pobede nad Madarima vratio u Carigrad sa “ugarskim mladicima i srpskim zarobljenicima” u “raskošnim odelima koja, blistavija no što prilici položaju zarobljenika, od samog cara behu podarena”.

O susretu cara Manojla sa Nemanjom u blizini Niša mnogo se raspravljalo, ali do danas nije dato puno objašnjenje. Zna se da je vizantijski car Manojlo Komnin dolazio u Niš 1163. godine, ali još nije utvrdeno koji je to "carski cin" Nemanja dobio. Konstantin Jirecek je pretpostavljao da je mogao biti cin protostapara, kakvog je ranije dobio i srpski vladar Mihailo (1053.) od vizantijskog cara Konstantina Monomaha (car 1042-1054), titulu koju su dobijali i mletacki duždevi.

Kada se uzme u obzir da Manojlo istice Nemanjino potomstvo, i daje mu na poklon deo svog carstva, i da su titule sa korenom SEVAST dobili zet caricine sestre i njegova braca, onda može da se pretpostavi da je Nemanjina supruga Ana bila u slicnom stepenu srodstva sa carevom širom porodicom, kao Toronita i njegova braca, i da je Nemanja od cara Manojla dobio titulu SEVASTA.

Bec sam objasnio da je sevast grcki prevod od latinskog avgust (augustus). U Rimu je carska titula avugust imala smisao velicanstva, te je grcki prevod SEVASTOS dobio znacenje koje se ne da doslovce prevesti, ali mu je smisao: nepovredljivi, neprikosnoveni. Kao latinsko AUGUSTUS i grcko seßast?? u pocetku su davani samo vladaocima, kao kod nas u srednjem veku Previsoki. Stoga u starijih pisaca; ni kod Filoteja, a ni kod Porfirogenita ne postoji nikakvo dostojanstvo ili titula u kojima bi bila upotrebljena rec SEVASTOS.

Medutim, ne bi trebalo zaboraviti da se to dešava u doba dinastije Komnina, koji su uveli nove titule. Ana Komnina navodi da je njen otac, car Aleksije, osim titule sevastokratora za svog brata, uveo još tri visoke titule sa ovim korenom.

Toronita, zet po sestri carevoj, dobio je titulu panhipersevast ("iznad svih sevasta"), koja je po rangu bila odmah posle kesara; njegov brat Adrijan, opet, titulu protosevasta ("prvi sevast"), a najmladi brat Nikifor - titulu sevasta.

Poslušajmo reci same Ane Komnine:

...Tako je ovu novinu u dostojanstvima izumeo moj otac, neka im imena sklopivši, kao što je gore receno, neka promenivši. Zvanja PANIPERSEVASTA i SEVASTOKRATORA i ostala na taj nacin, on je sklopio, a zvanje SEVASTA, kako izgleda unizio. Jer su se SEVASTI pre zvali samo carevi, I to zvanje je kao titula samo CAREVIMA pripadalo. A on prvi nacini to dostojanstvo opštim.

Kada se sve ovo prostudira, izlazi da je, verovatno, Nemanja bio medu srpskim taocima koji su 1151. otišli na školovanje ili indoktrinaciju u Carigrad. Ne zna se koliko su taoci tamo ostali, ali može se dalje pretpostaviti da se Nemanja tamo oženio Anom, poreklom iz neke otmene carigradske porodice. To potvrduje Manojlovo interesovanje za njihovo potomstvo, i darivanje Nemanje "carskim dostojanstvom". O tekstu koji govori o tome "carski cin" je svakako titula sevasta, a u "razlicite darove" treba ubrojati krunski venac stefanos sa kojim je prikazan u južnoj kapeli Radoslavljeve priprate.

To se slaže sa Nemanjinim novim titularnim imenom Stefan Nemanja, koga prvi pominje Nikita Honijat povodom dogadaja u Raškoj 1168.

Nemanja je posle nekoliko ratova sa starijom bracom (1155-1166) postao veliki župan i umesto starog titularnog imena Uroš uzeo novo titularno ime Stefan, što ukazuje na to da je uz "carski cin" dobio i "venac" i postao "vencoimeniti" ili "venconosac".

Nažalost, nijedan Nemanjin vladarski portret nije ostao sacuvan. U prilog tituli sevastokratora ide Nemanjin portret iz južne kapele Radoslavljeve priprate u Studenici, oko 1234. godine (slika 10), na kome je, iako kao monah koji više nije živ, prikazan sa stematogirionom na glavi, kakav su nosili vizantijski carski zetovi.

Kao imendan svog titularnog imena Stefan, Nemanjici su za zaštitnika dinastije i Srbije uzeli svetog prvomucenika i arhidakona Stefana, koga danas slavimo svakog devetog januara, na treci dan Božica.

Ljubomir S. Stevovic
Beograd

Preporucena literatura:

Eusebius, Vita Constantini, 1, 28
Ferjancic, B. 1968. Sevastokratori u Vizantiji. Zbornik radova Filozofskog fakulteta XI, 141-192
grupa autora. 1971. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije IV. Beograd: SANU
grupa autora. 2000. Stefan Nemanja - Sveti Simeon Mirotocivi, istorija i predanje (zbornik medunarodnog naucnog skupa, knjiga 26). Beograd: SANU
Gerola, G. 1934. L’elemento araldico nel portolano di Angelino dall’Orto. Atti del R. Ist. Veneto XCIII, 427
Jirecek, K. 1952. Istorija Srba I. Beograd: Prosveta
Kalic, J. 1970. Veliki župan Uroš II. Zbornik radova Vizantološkog instituta 12, 21-37
Kašanin, M., Canak-Medic, M., Maksimovic, J., Todic, B. i M. Šakota. 1986. Manastir Studenica. Beograd: SANU
Ljubinkovic, M. 1961. Odraz kulta Sv. Stefana u srpskoj srednjevekovnoj umetnosti. Starinar XII, 45-55
Mandic, S. 1986. Velika gospoda sve srpske zemlje. Beograd.
Mandic, S. 1990. Carski cin Stefana Nemanje. Beograd.
Novakovic, S. 1884. Heraldicki obicaji u Srba, u primeni i književnosti, Godišnjica Nikole Cupica VI, 140-155
Schlumberger, 1895. Melanges d’archčologie byzantine I. Paris.
Solovjev, A.1926. Odabrani spomenici srpskog prava. Beograd.
Stevovic, Lj. 1998. Stefan Nemanja. Naše Videlo 1, 39-44
Stevovic, Lj. i Bosnic, D. 1995. Od Kneževine do Srpske Despotovine. Vojska 138, 38-46
Vulson de Colombičre, M. 1644. Science héraldique. Paris.

Bar ja nisam nigdje nasao da se Crnogorci odvojeno spominju ili sta vec

Mislim, kada nece da prihvati da smo isti narod, tj. Srbi, pa se sada cudi tako nekim stvarima, a dokaz za to je i dvoglavi orao, jer da su kojim slucajem Petrovici bili na mestu Nemanjica imali bi sada lava na zastavi. Mislim, Srbi su znali za intertnet jos u 14-15 veku:

"Oranje Marka Kraljevića

Vino pije Kraljeviću Marko
Sa staricom Jevrosimom majkom,
A kad su se napojili vina,
Majka Marku stade besjediti:
O moj sinko, Kraljeviću Marko!
Ostani se, sinko, četovanja,
Jer zlo dobra donijeti ne će,
...
"

Е, па да вам ја ојасним:

Од памтивека људи живљаху тешко и лошим животом. Кожу им нападаху свакојаке болештине и осипи, и то их страшно сврбеше. И тада се Сврбима прозваше. А временом се в слово изгуби и они Срби остадоше. Једни се у невољи сунчаху и црњеше или од Сунца гореше. То су Црногорци. Од муке неки стадоше грцати и од њих Грци настадоше. Други се почеше хрвати и постадоше Хрвати. Они нестрпљиви се стадоше чешати, па од њих Чеси настадоше, а од ових, што су се и на јавном месту чешали, вулгарно, Ву(л)гари, али остадоше као Бугари. Од Срба што на пољу живљаху постадоше Пољаци, а од Срба русе косе Руси. Они своје седе старце одвојише и отуда Белоруси, а од оних што се у крај склонише Украјинци постадоше. Од хромих Роми постадоше. Од Срба из грмља постадоше Грмљани. А Грмљане неме, што не умеју говорити, Немцима прозваше. Од оних што знали су писати и словима владаху издвојише се Словени, па цео род то име доби. А од Словена што романе писаху настадоше народи романски, који се пера латише, те им писмо доби име латиница.

А сад озбиљн.

Симбол старог словенског бога Симаргла било је огњиште ограђено са 4 кремен-каменаизмеђу којих је равнокраки крст, а све то у ромбу који симболише кућни кров.

Херадлдички се 4С заиста тумаче као изведеница од ромејска 4В, иако је у народу уврежено значење да "само слога Србина спасава" (о чему је већ писано овде), а у средњем веку је краљевска лоза Мрњавчевића (чији је последњи владар Марко краљевић) имала плава 4С на грбу. Такође, у црвеном крсту који дели бели штит на 4 поља налази се једноглави бели орао или соко. Соко је, иначе, опште признати свесловенски симбол.

Црногорци, као огранак српског народа, су задржали 4С на капи. Иначе, црногорска капа је врло слична личкој, која нема 4С, али зато има 9 репова који симболишу 9 Југовића.

@panini

    

Nego, sto te nije bilo na temi "Da li su Crnogorci ..."

Dakle, dvoglavi orao je simbol svjetovne i duhovne vlasti, a ne Srbije. To sto imamo dvoglavog orla ne znaci da smo isti narod. Imaju ga i, recimo- Albanci. Nijesam pitao zbog toga sto hocu da dokazem da to nije znak koji je ukazivao na vezu Crnogoraca sa Srbima, vec cisto da znam je li to crkveni znak ili svjetovni.
Evo o crnogorskim grbovima:
ovdje

Албански двоглави орао је црне боје на црвеном пољу, и подсећа на грб Немањића. То је иначе грб Ђурђа Кастриоте, који је по мајци Црнојевић. У средњем веку се сматрало да је, што је грб сличнији, блискост између породица јача. Дакле, хералдичка основа албанског грба је српски грб. Иначе, у Албанији постоји град Берат (у средњем веку Белград) у коме је велики број православних споменика и цркава. У околини Берата су места нпр. Житиште и Главаница.

Његош је био мој сународник, јер је био Србин, и то поносан Србин. Уосталом, да ли ти су ти познати народни стихови:

"На Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава.
Ловћен красе Петровићи, а Косово Обилићи."

И зашто се највредније црногорско одликовање звало Обилића медаља?

Црногорци су огранак Српства, његово часно десно крило, које разне мутикаше и подрепице сада хоће да сломе. И о томе разговора нема, само ћемо тупити зубе.

Jes da je tema stara ali moram pojasniti neke stvari.
Prvo narodi nemaju grb niti nacije. Savremenei grbovi država su u opštem slučaju grbovi posljednjeg vladara. Države su imale grb onoga koji je vladao tom državom a za narod je vladare u glavnom bolio k****.
Prvi grb zemlje koja se naziva Srbija je grb njezinih vladara odnosno Nemanjića i on je bio na zlatnom polju crveni dvoglavi orao kako je i prikazano na španskoj pomorskoj karti. Kako su se boje pobrkale to je druga priča ali nije ni čudi jer se taj grb nije koristio nekoliko vjekova i potpuno je nestao iz svijest naroda. Krst sa ognjilima prije Obrenovića nikad nije korišćen u heraldici Srbije. Taj grb se kao grb Srbije javlja prvi put "Ilirskim Grbovnicima" koje je naručio don Pedro Ohmućević admiral u španskoj floti. On je naručio pravljenje grbovnika kako bi njima dokazao svoje plemićko porijeklo. Radi se o velikoj prevari i lažavini. Kasnije je bugarin Žefarević na osnovu njih napravio Stematografiju u kojoj se prikazju svi grbovi balkansih zemalja i odatle su u glavnom i današnji grbovi balkanskih zemalja. Naravno Crna Gora je izuzetak jer je njezin grb imao vjekovni razvoj koji je završen sa dinastiom Petrovića. Crnogorci nijesu nikad prije XX vijeka na kapi nosili tuđi grb. Tek nestankom Crne Gore i njezinom aneksiom od strane kraljevine Srbije Crnogorci su morali nositi na kapama grb države Srbije jersu potali njezini podanici.Istina i prije toga iz političkih razloga je čak i Kralj nikola povremeno nosio grb Srbije na svojoj kapi kako bi pokazao svoje pretenzije na prijest Srbije no to su bili pusti imperijalni snovi male balkanske kraljevine.
E da i da ne zaboravim crni dvoglai orao u grbu Albanije ne potiče od Skender Bega Kastriote nego od posljednjeg vladara Albanije von Vijeda njemačkihplemića. Pa kad su von Vijedi napuštili prijesto albanije odnijeli su svoj grb (na zlatnom polju paun u prirodnim bojama) a ostao je dvoglavi crni orao Svetog Rimskog Carstva Njemakog. Tako da je taj dvoglavi orao iz 1912 godine i ni sekund ranije.
Jet set burekdzija nije tačno da su porodice bliskije ako su im grbovi sličniji. Đe si to pročitao?
A ona pjesmica je savremena budalaština. I đe si našao da je Njegoš i jedan jedini put rekao da je Srbin?

Да ниси можда којим случајем узео да прочиташ Горски Вијенац?Чисто онако,случајно?

Кад будеш читао Горски Вијенац да прочиташ сваку страну! У предговор и поговор. И кад кренеш нову страну да је прочиташ до краја. Не 3-4 реда па да вртиш лист. Онда јави шта је било па да видимо на чему смо.