MOJE DRUGO JA Karatistkinja Tanja Petrović gaji veliku ljubav prema Japanu
U venčanici od sedam kimona
Kada smo moj Robert i ja odlučili da se venčamo 1995, razmišljali smo kako da izbegnemo to ljubljenje i prašinu koja se kod nas diže kada je reč o venčanju. Tako smo se dogovorili da odemo u Japan posle svetskog kupa i napravimo venčanje u hramu. Dvadesetak dana pre dolaska javili smo da nam nađu hram. Japanci su bili u šoku. Kod njih se sve, a pogotovu tako nešto unapred planira

Tanja Petrović, najpoznatija srpska karatistkinja, postigla je sve što se kod nas u tom sportu može postići. Završila je prava, ali se nikada time nije bavila. Posle uspešne sportske karijere, opredelila se za dalje profesionalno bavljenje karateom. Poslednjih deset godina trenira decu u svojoj školi Karate kluba "Nipon". Bavljenje sportom omogućilo joj je da upozna Japan i sve što je vezano za ovu zemlju postalo je deo njenog života.
- Moje interesovanje za Zemlju izlazećeg sunca počelo je preko karatea. Poznanstvo sa jednim od najpoznatijih živih trenera Hukošijem Kačimijem puno mi je značilo. On me je povezao s porodicom Mijura. Masoa Mijura bio je jedan od najvećih živih poznavalaca aikida u Japanu, nosilac 8. dana, u njegovom "dođu" (sali za vežbanje) otkrila sam tu duhovnu komponentu borilačkih sportova. I ti filozofski principi i moralni standardi koji se oslanjaju na bušido kodeks kupili su me zauvek -kaže Tanja Petrović.

- Znala sam da ću nekako da odem u Japan. Kao mala o tome sam pričala. Konačno, 1992. se otvorila mogućnost da posle svetskog kupa za žene, koji je uvek u julu, spoznam čari te zemlje. Sekretar japanske federacije me je, pošto sam izgubila u polufinalu, nagovarao da ne budem tužna i da je uskoro još jedno takmičenje. Rekla sam da znam i da dolazim u avgustu. Zanimalo ga je zašto se vraćam kući kada Japan i naše zemlja nisu blizu. On me tada upoznao s nekim rekavši: "Ovo je gospodin Hukoši, on je severnije 500 kilometara od Tokija i bi bio voljan da vas primi da vežbate". Tada je moj život promenjen, a bila sam spremna da ostanem i na grani samo da ostanem u Japanu.

Tako je Tanja dobila malu sobu iz koje je krenulo njeno duhovno i stvarno putovanje po Japanu.

- Moj mentor bio je atipičan Japanac, lovac koji u svojoj sobi drži preparirane životinje, internacionalni instruktor skijanja, prvak u gađanju glinenih golubova, pun energije... Moja sreća je da sam sretala prave ljude, s puno slobodnog vremena koga prosečan Japanac nema. Imati slobodno vreme u Japanu znači biti užasno bogat. Ko ne zna šta znači vreme, treba da ode u Japan da nauči. Kod njih važi zakon da nemate pravo da gubite vreme, za razliku od nas. Nikada Japan ne bih upoznala na pravi način da nisam imala duhovne vodiče poput Mijura Masaoa, sa čijom sam ćerkom Kajoko provodila dosta vremena. On je govorio da ima dve ćerke, jedna živi tamo u Japanu, a druga je u Srbiji.

Ovo interesovanje za egzotičnu kulturu dobilo je 1995. godine jednu novu dimenziju kada se Tanja sa svojim suprugom Robertom Ropretom, sa kojim sada ima ćerku Taru od osam i Mateja kome je tri godine, venčala u Japanu u budističkom hramu.

- Kada smo moj Robert i ja odlučili da se venčamo 1995, mislili smo kako da izbegnemo to ljubljenje i prašinu koja se kod nas diže zbog venčanja. Tako smo se dogovorili da odemo u Japan posle svetskog kupa i napravimo neko simbolično zezanje, venčanje u hramu. Dvadesetak dana pre dolaska javili smo da nam nađu hram. Japanci su bili u šoku. Kod njih se sve, a pogotovu tako nešto dosta unapred planira. Sve što oni rade, način na koji funkcionišu je istančan sistem planiranja, improvizacija je za njih apsolutno nepoznata - priseća se Tanja i dodaje kako se odmah nametnulo pitanje da li joj je muž iz Japana i da li je to razlog što hoće da se uda tamo. Bilo je, kaže, zanimljivo objašnjavati da nije tako.
- Tako smo se na kraju venčali u porodičnom budističkom manastiru familije Mijura. Na neki način pisali smo istoriju tog manastira s obzirom na to da smo jedini nejapanski par koji se tamo venčao, ni pre ni posle tako nešto se nije dogodilo. Manastir se zove Sencu-đi. Monarh se zvao Oka, što u prevodu znači polje - seća se Tanja listajući o svadbeni album iz Japana.
      

NAROD BEZ PROŠLOSTI NEMA BUDUĆNOST

- I danas svake godine odlazim tamo i upoznajem tu zemlju. Ta njihova usmerenost ka prirodi meni je vrlo bliska. LJudi koji tamo žive zavise od prirode, tamo su i cunami i zemljotresi česti. Sa jedne strane je ta njihova vera u karmu, da postoji nešto što će vam se desiti i čemu ne se možete odupreti i sa druge strane da možete da utičete na život svojim odlukama. To je karakteristika japanskog života - upornost, disciplina, samodisciplina, svest o onome što radite. Sve njihove filozofske i religijske priče okrenute su sadašnjosti. NJihov sadašnji život je onaj koji oni treba da žive sto odsto. Filozofska postavka istočnjačke priče je živi svaki dan kao da to je poslednji, a svaki sledeći život koji dolazi reinkarnacijom je novi iako je posledica prethodnog. Kontrast modernog i savremenog, moderna zgrada pored budističkog manastira tamo nije negativan. Oni znaju da narod bez prošlosti nema budućnost i volela bih da se i mi u tom pravcu pameti dozovemo - priča Tanja.
      
   
   

- Nekoliko sati su trajale samo moje pripreme za svečani čin na 40 Celzijusa bez erkondišna u prostorijama manastira. Samo šminkanje je trajalo više od dva sata. Belili su mi kožu, stavili mi periku. Imala sam na sebi tradicionalnu japansku nošnju koja se sastoji od sedam kimona. Moj muž je imao problem jer nosi broj 46 ili 47, te su mu jedva našli one japanske papuče koje nose nindže. Ali, uspeli smo i on je bio obučen kao samuraj, imao je fakamu - priča karatistkinja.
Ipak, Tanja je našla sličnosti između samih ceremonija u pravoslavlju i budizmu iako se kod njih ta tranzicija od devojke do žene više naglašava, budući da se odmah po venčanju udata žena presvlači iz nevestinske u plavu nošnju udate žene.
- Kao kad u crkvi kažeš "da" i od tad si udata žena, kod njih je sličan ritual, popiješ sake, bacaš prah u kandilo. Zanimljiva je cela ta ceremonija od ulaska u manastir do završetka sa slikanjem. Umesto prstena, stavlja se narukvica nalik brojanici od nekih perli. Tu je i odlazak u tradicionalni japanski restoran, gde se, umesto svadbene torte, jede živa sušena riba sečena na kockice. Tu sam morala da kleknem i da svakom gostu dam kockicu, a onda jedemo zajedno. Postoji ta jedna paralela sa crkvenim venčanjem. Na kraju, kad smo došli ovde i shvatili da nam brak ne važi, morali smo ponovo da se venčamo, ovde u "Šeheru"-seća se Tanja..

Od tada Tanja redovno odlazi u Japan, vodila je i decu iz kluba, ali i Taru, koja je ime dobila po mestu gde su se ona i suprug upoznali. Mali Mateja je, kaže, prohodao u sali za vežbanje u Japanu.
Olivera Stojimirović,Foto: Marko Rupena

Izvor: Glas Javnosti]