Rat pete koalicije
Deo Napoleonski ratovi

Napoleon u bici kod Vagrama
Vreme:   10. april - 14. oktobar 1809.
Lokacija:   centralna Evropa, Holandija i Italija
Rezultat:   pobeda Francuske, Šenbrunski mir

Sukobljene strane
 Francuska
 Kraljevina Italija
 Napuljska kralj.
 Holandija
 Varšavsko vojv.
Rajnska konfederacija
 Švajcarska    Austrijsko carstvo
 Velika Britanija
Kraljevina Sicilija
Zapovednici
 Napoleon    Nadvojvoda Karlo


Rat pete koalicije bio je rat 1809. između saveza Austrije i Velike Britanije protiv Napoleonove Francuske i Bavarske. Sukob se odvijao najviše u centralnoj Evropi od aprila do jula 1809. Britanija je tada već učestvovala u Ratu za špansku nezavisnost, ali poslala je jednu ekspediciju u Holandiju da smanji pritisak na Austriju. To je imalo mali efekat na ishod rata. Posle mnogo sukoba u Bavarskoj i duž Dunava rat je završio pobedom Francuske posle bitke kod Vagrama početkom jula 1809. Šenbrunski mir je bio najteži mir koji je Francuska nametnula Austriji. Meternih i nadvojvoda Karlo su uspeli da očuvaju Austrijsko carstvo u zamenu za obećanje da će pomagati francuske napore. Francuska je Austriji oduzela Korušku, Kranjsku i jadranske luke. Galiciju je predala Poljskoj, a područje Salcburga Bavarskoj. Austrija je izgubila tri miliona podanika, tj. oko jedne petine stanovništva. Dok se nastavljao rat u Španiji, rat pete koalicije je bio najveći sukob na evropskom kontinentu do Napoleonove invazije Rusije.

Pozadina

Pre 1809. Evropa je bila uključena u francuske revolucionarne ratove od 1792. Posle pet godina rata Francuska je pobedila Prvu koaliciju 1797. Druga koalicija je stvorena 1798, a bila je poražena 1801. Britanija je tada ostala jedini protivnik. U martu 1802. Britanija i Francuska su se Amijenskim mirom sporazumele da okončaju neprijateljstva. Tada je po prvi put u deset godina zavladao mir u Evropi. Ipak ostalo je mnogo problema između dve strane, a sprovođenje sporazuma je bilo jako teško izvesti. Britanija nije lako predavala kolonije koje je zauzela nakon 1793, a Francuska je bila ljuta jer Britanci nisu hteli da evakuišu Maltu. Napeta situacija se pogoršala kada je Napoleon poslao ekspediciju da uguši Haićansku revoluciju. Britanija je maja 1803. objavila rat Francuskoj.

Treća koalicija

U decembru 1804. sporazum Velike Britanije i Švedske doveo je do stvaranja Treće koalicije. Britanski premijer Vilijam Pit imao je 1804. i 1805. živu diplomatsku aktivnost da bi stvorio novu koaliciju protiv Francuske. Međusobna sumnjičavost Rusije i Velike Britanije oslabila je zbog nekoliko francuskih političkih grešaka, a do aprila 1805. dve strane su potpisale sporazum o savezu. Austrija je bila dva puta poražena od Francuske i bila je željna osvete, pa se nekoliko meseci kasnije pridružuje koaliciji. U avgustiu 1805. francuska Velika armija je izvršila invaziju Nemačke sa namerom da Austriju izbaci iz rata pre dolaska ruske vojske. Posle velike tajnovitosti i žestokoga marša 200.000 francuskih vojnika je prešlo Rajnu 26. septembra 1805. na frontu dugom 260 km. Mak je sakupio najveći deo austrijske vojske u Ulmu u Bavarskoj. Napoleon je uspeo da izvede Ulmski manevar, kojim je zaokrenuo svoju vojsku severno i zatim je zaokrenuo i došao Austrijancima u Ulma iza leđa. Drugi deo francuske vojske je napredovao sa prednje strane. Austrijanci su se našli opkoljeni. U bici kod Ulma se 20. oktobra 1805. predalo 20.000 Austrijanaca, a tokom pohoda Napoleon je zarobio 60.000 Austrijanaca. U novembru je zauzet Beč. Posle toga ruska i austrijska armija su pretrpile težak poraz u bici kod Austerlica u decembru 1805. Ruska vojska je proterana iz Centralne Evrope, a ponižena Austrija je morala potpisati Požunski mir 26. decembra 1805.

Četvrta koalicija (1806.-1807.)

Austerlic je predstavljao veliki pomak u evropskoj ravnoteži sila. Prusija se nakon Austerlica osetila ugroženom i zbog toga je u koaliciji sa Rusijom krenula 1806. u rat protiv Francuske. U proleđe 1806. 180.000 francuskih vojnika je izvršilo invaziju kroz Tirinšku šumu, a da nisu znali gde se tačno nalazi pruska vojska. Napoleon je u odlučnoj bici kod Jene 14. oktobra 1806. naneo težak poraz pruskoj vojsci. Posebno se istakao Luj Nikala Davu, koji je sa 27.000 vojnika zadržao i nanio poraz vojsci od 63.000 Prusa u bici kod Aueršteta. Žestokim proganjanjem poraženog neprijatelja Francuzi su uništili ostatke pruske vojske. Nakon toga Francuzi su izvršili invaziju Poljske, koja je bila 1795. podeljena između Prusije, Austrije i Rusije. U Poljskoj je došlo do sukoba sa ruskom vojskom, koja je pokušavala da spasi Prusiju. Francuska i ruska vojska su se najpre sukobile u bici kod Ejlaua u februaru 1807. Bila je to neodlučna, nerešena bitka sa 50.000 žrtava. Napoleon je pregrupisao svoje snage i nastavio je da ganja Ruse sledećih meseci. Akcije u Poljskoj su kulminirale 14. juna 1807, kada su Francuzi nanelii rusku armiju u bici kod Fridlanda. Posle toga sklopljen je Tilzitski mir 1807., kojim je okončano dve godine krvoprolića. Francuska je pobedom nad Austrijom, Prusijom i Rusijom postala dominantna sila Evrope.

Francuska na Pirinejskom poluostrvu (1807.-1809.)

Francuska vojska od oko 24.000 vojnika pod komandom generala Žana Žinoa je 17. oktobra 1807. prešla Pirineje i uz špansku pomoć je krenula na Portugal, da bi se sprovodio Napoleonov kontinentalni sistem. Bio je to prvi korak prema šestogodišnjem ratu u kome je Francuska izgubila dosta snage. Tokom zime 1807. francuski agenti su se dosta mešali u unutrašnje španske stvari. Pkušali su da stvore razdor među ministrima španske kraljevske kuće. Tajne francuske makinacije su se materijalizovale 16. februara 1808. kada je Napoleon najavio da će intervenisati da bi posredovao između različitih političkih rivala u španskoj kraljevskoj obitelji. Maršal Žoašen Mira je 24. marta 1808. stigao sa 118.000 vojnika u Madrid. Nekoliko nedelja kasnije dolazi do žestokih pobuna protiv okupacije. Kroz španiju se raširio otpor francuskom prisustvu u Španiji. Poraz Francuza u bici kod Bajlena bio je veliko iznenađenje i dalo je nadu Napoleonovim neprijateljima. Zbog toga poraza sam Napoleon je preuzeo zapovedništvo, pa je sa novom armijom prešao Ebro i španskim snagama je zadavao udarac za udarcem, Napoleon je 4. decembra 1808. ušao u Madrid sa 80.000 vojnika. posle toga okrenuo se protiv britanske vojske u Španiji, pa ih je potisnuo do obale. Posle bitke kod Korunje u januaru 1809. Britanci su se povukli sa Pirinejskoga poluostrva.

Austrija ostaje sama

Austrija je tražila još jednu priliku da se osveti Francuskoj za poraze. Razvoj rata u Španiji je ohrabrio austriju. austrija nije mogla da računa na rusku pomoć, zato što je Rusija ratovala sa Švedskom i Turskom 1809. Pruski kralj je najpre obećao da će pomoći Austriji, ali povukao se pre nego što je sukob počeo. Britanci su jedini bili voljni da pomognu Habsburgovce. Austrijski ministar finansija je upozoravao da zbog mobilizovane vojske država do sredine 1809. može ostati bez novca. Nadvojvoda Karlo je upozoravao da Austrijanci nisu spremni za još jedan sukob sa Napoleonom. Ipak zastupnici ratne opcije su pobedili, pa je u februaru 1809. konačno odlučeno da Austrija zarati sa Francuskom.
 
Evropska strateška situacija u februaru 1809.

Rat

Austrija je reformisala svoju vojsku, tako da Napoleon nije postigao brzu pobedu kao što je to inače činio. Veliki sukobi su trajali od aprila do jula 1809., kada su Francuzi konačno pobedili.

Austrijske reforme

Nakon poraza kod Austerlica bilo je očito da austrijska vojska treba da izvrši reformu. Napoleon je nadvojvodi Karlu ponudio tron nakon bitke kod Austerlica. Taj potez je izazvao sumnju kod Karlovoga brata cara Franje II. Dopustio je Karlu da sprovodi reformu, ali uz pomoć vojnog saveta nadgledao je aktivnosti nadvojvode Karla. Karlo je 1806. izdao novi vodič za armiju i za taktiku jedinica. Glavno taktičko unapređenje je bio koncept "mase", protukonjičke formacije koja bi zatvorila razmak između redova. Austrijski komandanti su to retko koristili, osim kad bi ih nadzirao nadvojvoda. Austrijski generali nisu želili da isprobaju nove stvari. Nakon poraza u bici kod Ulma i bici kod Austerlica Austrijanci su ponovo koristili model šest četa po bataljonu zapuštajući ranije uvedeni koncept četiri čete po bataljonu. Probemi su postojali, iako su postojale regorme. Austrijska konjica je bila raspršena u pojedinačne jedinice, tako da nije mogla da zada ili spreči udar. što je bilo prisutno u francuskom sistemu. Iako je nadvojvoda Karlo nastojao da imitira komandnu strukturu francuskoga korpusa, generali nisu imali volje da sprovode reforme.

Austrijske pripreme

Nadvojvoda Karlo i vojni savet su bili podeljeni oko strategije sa kojom napasti Francuze. Karlo je predlagao veliki prodor kroz Češku, fda bi se izolovale francuske snage u severnoj Nemačkoj. Veliki deo austrijske vojske je već bio koncentrisan tamo, tako da je to izgledalo kao prirodna operacija. Vojni savet se nije slagao jer bi Dunav razbio snage nadvojvode karla i njegovoga brata nadvojvode Johana. Predložili su da glavni napad bude južno od Dunava, da mogu da održavaju sigurniju komunikaciju sa Bečom. Tako je i bilo. Po austrijskom planu bohemski 1. korpus od 38.000 vojnika i 2. korpus od 20.000 vojnika trebali su napasti Ratisbon sa Bohemskih planina. Austrijski centar i rezerva od 66.000 vojnika je trebala napredovati sa istim ciljem kroz Šarding. Levo krilo od 5. 6. i 2. rezervnoga korpusa od 61.000 vojnika trebali su se kretati prema Landšutu i trebali su da štite krilo.

Francuske pripreme

Napoleon nije bio potpuno siguran o austrijskim planovima i namerama. U to vreme je bio u Parizu i odatle je savetovao Luja Bertjea o rasporedu snaga i koncentraciji. Njegove grube ideje su bile da dolina Dunava ponovo bude glavni teatar operacija, kao što je bilo 1805. Osim toga nastojao je sprečiti moguću invaziju severne Italije snagama pod komandom Ežena Boarnea i maršala Marmona. Loši obaveštajni podaci su Napoleonu davali utisak da će glavni udar biti severno od Dunava, Popslao je Bertijeu pismo 30. marta u kome je objašnjavao nameru da se koncentriše 140.000 vojnika u blizini Ratisbona. Pogrešne predstave o austrijskom načinu razmišljanja ugrozile su francusku vojsku.

Austrija prva udara
 
Opšta situacija od 17. aprila do 19. aprila. Austrijanci se kreću prema strateškom gradu Ratisbonu u nadi da će napasti izolovani francuski 3. korpus

U rano jutro 10. aprila 1809. vodeći delovi austrijske vojske su prešli In i napali su Bavarsku. Loši putevi i ledena kiša zaustavljali su austrijsko napredovanje u prvoj sedmici, a suprostavljene bavarske snage su se postepeno povlačile. Austrijski napad se desio sedam dana pre Napoleonovih očekivanja, a izostanak Bertijeove uloge postao je još kritičniji. Bertije se pokazao kao nesposoban komandant na terenu, a još je gore bilo što je nekoliko poruka iz Pariza došlo sa zakašnjenjem , a bile su i loše protumačene. Napoleon je pisao Bertijeu da se na austrijski napad pre 15. aprila treba odgovoriti koncentracijom francuskih snaga oko Donauverta i Augzburga. Bertije se fokusirao na rečenicu, koja je govorila da Davu postavi 3. korpus oko Ratisbona, tako da je naredio Davuu da se vrati u Ratisbon, iako su tamo Austrijanci stvarali veliki pritisak.

Francuska armija se nalazila u opasnoj poziciji. Dva krila su bila udaljena oko 75 milja, a bili su povezani samo tankim kordonom bavarske vojske. Austrijska prethodnica je 16. aprila potisnula Bavarce blizu Landšuta i osigurala je dobar prelaz preko Izara. Napoleon je konačno stigao 17. aprila u Donauvert. Nadvojvoda Karlo je bio zadovoljan početkom pohoda i nameravao je da uništi Davuuov i Lefebvrov izolovani korpus. Kada je Napoleon shvtio da značajne austrijske snage prelaze preko Izara i da kreću dalje pream Dunavu, inzistirao je da se cela francuska armija rasporedi iza reke Ilm u roku od 48 sati u poretku bataljonskih kvadrata. Njegova naređenja su bila nerealistična, jer je potcenio veličinu vojske, koja je krenula na Davuov korpus. Napoleon je mislio da Austrijanci imaju samo jedan korpus preko Izara, a Austrijanci su imali 5 korpusa, koji su se kretali prema Ratisbonu. Ukupno je to bilo 80.000 vojnika. Napoleon je morao da brzo učini nešto da bi spasio svoje levo krilo od propasti.

Landšut manevar
 
Luj Nikola Davu je očekivao probleme, pa je povukao svoj korpus iz Ratisbona, ostavljajući samo 2.000 vojnika za obranu. Severne austrijske kolone u Kelhajm-Abah zoni naletele su ujutro 19. aprila na Francuze, koji su kretali zapadno prema Nojštatu. Austrijski napad je bio spor i nekoordinisan, tako da su ga lako odbili iskusni vojnici francuskoga 3. korpusa. Napoleon je znao za borbe u Davuovom sektoru i već je smislio strategiju sa kojom je nameravao pobediti Austrijance. Dok su Austrijanci napadali severno korpus Andrea Masene , koji će kasnije biti povećan snagama Nikole Udinoa, udariti će jugoistočno prema Frajzingu i Landšutu u nadi da će to osloboditi pritisak na Davua.

Napad je počeo dobro jer je središnji austrijski 5. korpus, koji je branio Abensberg, popustio pred francuskom prethodnicom. Masenino napredoavnje do Landšuta zahtevalo je dosta vremena, što Napoleon nije baš najbolje izračunao, tako da je Hiler mogao pobeći preko Izara. Dunavski most je omogućavao lak pristup Ratisbonu, tako da su se Austrijanci mogli natrag vratiti na suprotnu stranu izbegavajući mogućnost da budu uništeni na toj strani Dunava. Austrijanci su 20. aprila imali 10.000 žrtava, izgubili su 30 topova i 8.000 raznih vozila. Napoleon je zaključio da je taj dan bio sukob samo sa dva austrijska korpusa. Nadvojvoda Karlo je još imao mogućnost da pobegne sa vojskom preko Štraubinga.

Napoleon je 21. aprila primio depešu od Davua u kojoj se govorilo o velikom sukobu kod Teugena-Hauzena. davu se dobro držao. Sa 36.000 vojnika odolevao je austrijskoj vojsci od 76.000 vojnika. Kada je Napoleon shvatio da se nadvojvoda Karlo nije povukao na istok, on je presložio svoju armiju u operaciju, koja je pozanta pod nazivom "Landšut manevar". Sve raspoložive francuske snage (osim onih 20.000 koji su gonili Hilera) okrenuli su se prema Ekmilu u drugom pokušaju da uhvate Austrijance i oslobode pritisak na Davua. Za 22. april Karlo je ostavio 40.000 vojnika pod Rozenburgom i Hoencolernom da napadaju Davua i Lefebvra. Davuov korpusa pod komandom Kolovata i Lihtenštajna je poslao na Abah. U 1:30 stigao je Napoleon.Daavu je odmah naredio napad na celoj liniji. Tako je 10. laka pešadijska pukovnija uspešno zauzela Lojhling i uz velike gubitke krenula na šumu Unter-Lojhing. Napoleonova pojačanja su ubrzo slomila austrijsko levo krilo. Bitka kod Ekmila završila je ubedljivom francuskom pobedom, a nadvojvoda Karlo je odlučio da se povuče preko Dunava kod Ratisbona, Napoleon je onda posla Andrea Masenu da zauzme Štraubing, dok je ostatak armije ganjao Austrijance. Francuzi su zauzeli ratisbon posle herojskoga napada Žana Lana. Ipak ogromno mnoštvo austrijske vojske pobeglo je u Bohemiju. Napoleon je onda obratio pažnju na Beč, boreći se u nizu akcija protiv Hilerovih snaga, a posebno Bitku kod Ebersberga 3. maja. Deset dana kasnije Napoleon je zauzeo Beč, po drugi put u četiri godine.

Ašpern-Esling

Austrijska vojska pod nadvojvodom Karlom je 16. i 17. maja stigla u Marhfeld, ravnicu sevroistočno od Beča preko Dunava. Karlo je držao glavninu svojih snaga nekoliko milja od obala reke, sa nadom da će ih koncentrisati na mestu gde Napoleon odluči da pređe reku. Zaključio je 20. maja od svojih posmatrača da Francuzi grade most na Kajzer-Ebersdorfu, jugozapadno od Lobau ostrva, koje vodi u Marhfeld. Shavatio je 21. maja da Francuzi prelaze u punoj snazi, pa je naredio opšti pokret svojih 98.000 vojnika i 292 topa. Kretali su se u pet kolona. Francuski mostobran se oslanjao na dva sela: Ašpern na zapadu i Esling na istoku. Napoleon nije očekivao da se suoči sa otporom, tako da mostovi, koji su povezivali francusku vojsku na Ašpern-Eslingu sa Lobauom nisu bili zaštićeni palisadama. Zbog toga su mostovi bili osetljivi na napad vatrom sa austrijskih barži.

Bitka kod Ašperna (ili bitka kod Ašpern-Eslinga) započela je 21. maja 1809 u 14:30. Početni i loše koordinisani austrijski napadi protiv Ašperna i prema jugu nisu uspeli, ali Karlo je ostajao uporan, pa su nekako uspeli da zauzmu celo selo, da bi onda izgubili istočni deo. Austrijanci nisu napadali Esling do 18:00, jer su četvrta i peta kolona imali dužu putanju da stignu na vreme. Francuzi su uspešno odbijali napade kod Eslinga celoga 21. maja. Borba je započela do 22. maja u 3:00 ujutro i Francuzi su za četiri sata povratili Ašpern. Napoleon je do tada imao 71.000 vojnika i 152 topa na obe strane reke, ali Austrijanci su još uvek bili jako brojčano nadmoćniji. Napoleon je onda započeo masivni napad na austrijski cenatar da bi dobio vremena za prelazak 3. korpusa preko Dunava. Žan Lan je napredovao sa tri pešadijske divizije oko milju, ali nadvojvoda Karlo je ličnim heroizmom ispirisao napad na Francuze i njeihovo vrađanje . Do 9:00 francuski mostobran je bio razbijen, a Karlo je sat vremena kasnije započeo masivni napad u kome je zauzeo Ašpern. Nekoliko sati kasnije Austrijanci su zauzeli i Esling. Napoleon je na to poslao Imperijalnu gardu pod komandom Žana Rapa, koji je napao Austrijance u Eslingu i isterao ih odatle. Napoleon mu to nije bio naredio. Austrijanci su započeli sa artiljerijskom vatrom, a Francuzi su se onda povukli na ostrvo Lobau. Nadvojvoda Karlo je bio prvi koji je porazio Napoleona u bici.

Bitka kod Vagrama
 
Posle poraza u bici kod Ašperna Napoleon je šest sedmica planirao i pripremao sledeći prelazak Dunava. Dovukao je još vojske, topova i napravio je bolje obrambene mere da osigura uspeh u sledećem prelasku Dunava. Od 30. juna do prvih dana jula Francuzi su prešli Dunav sa 188.000 vojnika i krenuli su prema Marhfeldu. Posle uspešnoga prelaska Napoleon je naredio napad duž cele linije da bi sprečio da Austrijanci pobegnu preko noći, Najpre su dve francuske pešadijske pukovnije ostvarile dobitak , ali su bili potisnuti. Kasno popodne francuska vojska je formirala polukrug. Andre Masena je bio krajnje levo. U centru su bili maršal Bernadot i Ežen d Boarnea. Nikola Udino i Luj Davu su bili na desnom krilu. Pre sumraka Napoleon je naredio konačni napad, da bi odlučio bitku u jednom danu pre nego što Austrijancima stignu rezervne snage. Napad MekDonaldove vojske bio je slabo koordinisan , pa nije uspeo usled jake austrijske vatre.

Sledeće jutro Austrijanci su prvi izveli napad na francusko desno krilo. Taj napad je bio izveden da bi se zavarale francuske rezervne snage i navukle na taj deo bojnoga polja, pa bi se izvelo dvostruko opkoljavanje. Pravi napad je bio planiran na francusku levu stranu oko sela Aderkla, gde su Austrijanci uspeli potisnuti Bernadotove Saksonce. Da bi suzbio austrijski napad Napoleon je stvorio veliku bateriju od 112 topova, koji su pljuštali po austrijskim formacijama u napredovanju. Masenin korpus je pozvan da stabilizira Saksonsku liniju. Uz saradnju sa konjicom uspeli su da se drže linije reke. U međuvremenu na francuskoj desnoj strani Francuzi su bili uspešniji, pa su Nikola Udino i Luj Davu napredovali. Odlučujući napad cele bitke protiv austrijskog centra u napredovanju izveo je general MekDonald. Etjen MekDonald je zbog toga dobio maršalsku palicu. Vojska generala MekDonalda formirala je klin od 8.000 vojnika i posle teške bitke na udaljenosti bajoneta probili su se kroz austrijski centar, razbili austrijsku armiju na dva dela i dobili bitku. Nadvojvoda Karlo je tražio pojačanje od svoga brata, ali pomoć od 13.000 vojnika stigla je sledeće jutro posle bitke, kada je bilo prekasno. Pet dana posle bitke nadvojvoda Karlo prihvatio je neizbežno i molio je za mir. Posle te bitke MekDonald, Nikloa Udino i Marmon postali su maršali. Rat austrije i Francuske je faktički završio, iako je trebalo nekoliko meseci diplomatske aktivnosti da se utanači mirovni sporazum.

Druga poprišta

U Holandiji Britanci su započeli valčeren kampanjuda bi oslobodili pritisak na Austrijance. Britanci su sa 39.000 vojnika izveli desant kod Valčerena 30. jula 1809. Dotad je Austrija već bila izgubila rat. Bilo je tu malo borbi, ali 4.000 Britanaca je izgubilo život i povukli su se u decembru 1809. U Italiji nadvojvoda Johan je krenuo u borbe protiv Ežena Boarnoa. Austrijanci su u početku u aprilu 1809. imali uspeha u severnoj Italiji, ali na kraju su bili isterani iz severne Italije. U Dalmaciji se general Marmon borio protiv generala Stojčevića. U Varšavsko vojvodstvoVaršavskom vojvodstvu Jozef Ponijatovski je posle bitke kod Rašina protiv Austrijanaca u aprilu 1809. morao da napusti Varšavu. Kasnije je povratio teritorije. U Tirolu je trajala pobuna protiv Francuza Andreasa Hofera. Posle bitke kod Vagrama pobuna je ugušena, a Hofer je 1810. streljan.

Rezultati

Austrijski poraz nije bio samo odlučna vojna pobeda, nego je Napoleon Austriji nametnuo teške uslove Šenbrunskoga mira 14. oktobra 1809. Kao rezultat mira Francuska je dobila Korušku, Kranjsku i jadranske luke. Poljska je dobila Galiciju, a Salcburg i Tirol su pripali Bavarskoj. Austrija je izgubila 3 miliona podanika, tj oko 20% stanovništva. Austrija je morala platiti ratnu štetu od 85 miliona franaka, morala je priznati Napoleonovoga brata Žozefa Bonapartu za kralja Španije. Austrijska armija je bila ograničena na maksimum 150.000 vojnika. austrijski poraz je ukrčio put venčanju Napoleona i Marije Lujze, ćerke austrijskoga cara. Napoleon je smatrao da će tom ženidbom eliminisati Austriju kao buduću opasnost, ali u tome se prevario.

Rat je umanjio Napoleonov ugled, jer je po prvi put poražen u bici kod Ašperna. Francuzi su počeli patiti od traktičkih nedostataka. taktičke veštine francuske pešadije su postale lošije, jer su veterani bitaka u Jeni i austerlicu zamenjeni regrutima. Osim toga veliki deo Napoleonove vojske nisu više činili Francuzi, pa je opao borberni moral.

Literatura
Brooks, Richard (editor). Atlas of World Military History. London: HarperCollins, 2000. ISBN 0-7607-2025-8
Chandler, David G. The Campaigns of Napoleon. New York: Simon & Schuster, 1995. ISBN 0-02-523660-1
Fisher, Todd & Fremont-Barnes, Gregory. The Napoleonic Wars: The Rise and Fall of an Empire. Oxford: Osprey Publishing Ltd., 2004. ISBN 1-84176-831-6
Uffindell, Andrew (2003). Great Generals of the Napoleonic Wars. Spellmount Ltd. ISBN 1-86227-177-1.

Izvor: Wikipedia