Tomislav Krsmanovic:SAGA O ….ICIMA( 1940-1965).U pripremi tomovi sve do danasnjih dana( 2007 giodine).

-Petnaesti avgust .1944  g-Poseta  Valjevu

Idemo u posetu  rodjacima u Valjevo, jos vecem gradu. od Loznice. Ide  autobus oko sedamdeset  kilometara , predivni predeli, kroz prozor autobusa promicu vec poveca brda, jaruge, samo prominu  veliki pravougaonici belih skola, sve su iste, onda se pomole vitki zvonici  crkava, krajputasi, stada ovaca, cobanice, cobani duvaju u dvojnice.. Ono sto najvise razgaljuje je sto potseca na rodni kraj, pa to je isto. Udje poneki seljak  sa sajkacom, seljanka  sa maramom,  govore ama bas isto kao u Azbukovici. “Ovde se susrecu  Jadar, Podgorina, Radjevina i Azbukovica, PosavoTamnava”-okrete se mami sa sedista ispred nas  jedan covek u urednom gradskom odelu. “Jos vise , nekako vise potsvesno osecam vibriranja Srbije i Bosne, ovde ima cak titraja Crne Gore, Hercegovine, Krajine, Hrvatske.,preko Macve u ovaj kraj se preliva Srem.”-dodade ovaj nepoznatio covek koji se predstavi da je Crnogorac ucitelj u susednom selu..Mama ga slusa bez reci uctivo.

U razgovor se umesa jedan pogrbljen izradjen covek sa znojem izmascenom sajkacom na glavi:” Ama moji sisli ozgo od Ljubovije niz Drinu, pa ovamo, moj predak Miros, visoko u stenama iznad rijeke Trijesnjice nadje u pecini cele i sace, uspne se, izvadi sedam kablova cista  lijepa meda, kad je uzimo osmi , poceo se puzati uz uze, primeti na njemu veliku zmiju kako se ka njemu ustremila, uzme noz isijece zmiju, , uze se prekine, te i on i kabal padnu u provaliju,  razbiju se. Ovo nasi uzmu kao predskazanje,da se tamo ne moze ziveti, odsele se vamo Valjevu”

Uvece u Valjevu odosmo u bioskop., strani film”VECITI STUDENT”. Posle predstave  mamina rodjaka potsmesljivo rece da u Valjevu ima podosta onih koji su zapoceli studije,  mnogi nece ni zavrsiti.,lencuge-rece . “Rat ih prekinuo”-odgovori joj sa uzdahom mama. .

Po povratku u Loznicu pricam roditeljima moga  druga o filmu “Veciti student”. Njegova majka u pregaci, zaposlena odbrusi :”Nece da zagreju stolice, lencuge, kakav rat ,kakvi bakraci, sve im drugi kriv “ Sa njima je sused postariji bogat  seljak,  sed, mudrog lica,  oborio glavu, ruke spustio niz stolicu, vise kao polomljene grane, nesto ga pritislo, osvrcuci se oko sebe plasljivo, na kraju se skoro   obrecnu majci druga :” Nekima je zabranjeno da studiraju, reakcija, deca narodnih neprijatelja, kako ce da zavrsi studije kada ne daju da se upise .Moj sestric bi  najbolji student u Beogradu, sad ne moze, kazu voli Drazu Mihajlovica, poslase  ga na Sremski front”. Osvrcuci se preplaseno rece  ljutito:” Koga Drazu, nikad taj nije vidio ni cuo za cetnike, ja znam, sve sam gledo svojim ocima ovih ratnih  godina, traze izgovor da uzmu imovinu i zemlju  na pravdi Boga, kazu  drzavni neprijatelj,  a treba njima licno za njih. Svoje ne dam, tudje ocu, to su ti komunisti”


-Prvi septembar 1944 godine-Nervna kriza partizana

Zeleznicka stanica Loznica je velika, pored zidova naslagane pravogaone ploce od nekog svetlosivog metala, rece neko da je to antimon izvadjen iz  obliznjeg rudnika Zajaca. U skoli uciteljica kaze da je to za nasu vojsku koja isteruje okupatora i domace izdajnike iz zemlje, i za izgradnju porusene  zemlje.

Na utrini nedaleko od Zelezncke stanice polegla ceta partizana, toplo, raskomotili se, skinuli  naoruzanje, ispruzili se po travi. Odjednom  se jedan  zategnu kao opruga,  poce da se baca tamo-amo , pobesne kao neka divlja zver,  udari mu pena na usta. Svi skocise na njega, obuhvatise ga, stegose noge, ruke, i tako ga drze dok se ne smiri. To sam video vise puta, kazu da je to reakcija na  uzase rata..

Neko rece da  je nedavno neki partizan u nervnoj krizi  ubio naseg  daljeg rodjaka Kljacica partizana iz Zvornika, posvadjali se zbog sitnice,  mladic izgubi olako zivot. zbog dzempera.


-Deseti  septembar 1944 godina, - Nasao sam novcanik

Silazim sa jednog brdasceta Loznice kroz neko zbunje,  trcim radostan kuci, i  pravo nogom na novcanik. Iznenadjen dignem ga, pun novca, neka dokumenta.Prva  misao: jadni covek koji ga izgubi. Odmah da ga dam, da ga obradujem. Kome? Vlasti. Kretoh trceci ka centru grada  majci., sav uzbudjen i radostan drzim pobednicki novcanik visoko u ruci, posle nekoliko koraka u zbunu nabasah pravo na nasmejanog mladog partizana ,visokog i plavog kao Nemac , koji kao da je virio iz obliznjeg sumarka, kao da je sve gledao.. Smeje se siroko, prosto  miluje nekim odusevljenjem , ali ovaj krupni partizan u sebi ima nesto sto izaziva zebnju, nepoverenje, pruzam mu novcanik radosno, on  uzima novcanik kao da zna sta je po sredi , zagrli me.ovlas. Nista ne kaze, ali vidim da je obradovan   mojim postenim gestom. Kao da je ovo bila neka vrsta provere-sevnu mi misao. Partizani su za mene ipak simpaticni, cene postenje.

A ono sto cujem o oduzimanju imovine, Sremskom frontu, to je svet odraslih, mali sam da to shvatim. Obracun sa prosloscu, kasnije ce sve doci na svoje mesto. A u skoli sve bolje, sretan sam ..

Tomislav Krsmanovic:-Nastavljam ovde epizode Dnevnika, u pripremi za stampu je SAGA O....ICIMA(1940-1965 ).

Avgust 1944 godine datum nepoznat)-Odlazak u Loznicu

Stariji brat treba da nastavi dalje skolovanje, u Ljuboviji ima samo osnovna  skola,  roditelji su odlucili   da ga upisu u gimnaziju u obliznjoj povecoj varosi Loznici. U Loznici zive Stanojevici bliski  ocevi rodjaci, pomogli su nam da nadjemo stan  blizu njihove kuce, tamo na iskraju varosi, kod Rasadnika.

Deda upregao konjska kola, podjosmo u ranu zoru, majka sa troje dece, sa najneophodnijim stvarima. Mrak.je, ali polako svice, postaje sve vidljivije.Kroz skripu tockova kola se nesto nacu dole ka Drini, riknu kao govece. “To je rikoc, drinska ptica, javlja se samo nocu, ima takav glas ”.-objasni deda. Svanu, sinu toplo avgustovsko sunce, konj vuce kola polako  sve putem iznad  Drine, koja se plavi sa uzvisice , kao ogromna zmija palaca bukovima, gmize besno po sprudovima, sisti vrtlozima, naidjose splavovi, zariju se u penu i plavu vodu, skoro nestanu, onda se pojave.okupani, bljeste na suncu,  kao da nije bilo nista.

Nasa kola pristize polako jedna limuzina, stade tacno naspram nas. Deda viknu konju resko”O,O”.Iz automobila izadje povisok crnomanjast covek u uniformi partizanskog oficira sa sjajnom crvenom petokrakom na titovki, i blestecim epoletama na ramenima, smeje se grohotom ,sija od radosti  kao sunce, deda zaustavi kola, pozdravi se kratko i uljudno sa njim.  To je bio brat bake Save, Drago Beatovic, od 1941 se pridruzio partizanima, majka uzviknu radosno ”Ujko Drago”.On ponudi , ucini mi se vise reda radi, da nas poveze autom do Loznice, mama se uctivo zahvali. Cim ga videh odmah ga se setih , onako visokog, crnomanjstog, nasmejanog   sa njegovom cetom partizana u Uzovnicu kod dede Velizara, kada je ruski avion. bombardovao Krsmanovica cagelj-ostrvo u Drini. Jos mi u usima zvone detonacije bombi i njegov reski glas..Tako znacajan covek,a mamin ujak. Partizani su dobri ljudi, oni nas brane.

Pre nego sto smo  nasa majka i nas  troje dece dosli u Loznicu, jednu noc smo proveli kod mamine  rodjake slicnih godina  u susednoj Banji Koviljaci.,gde je zivela su muzom cutljivim i ozbiljnim covekom, koji ih je ostavljao same da piju kafe i izvrcu fildzane. Isto kao sto cine u Bratuncu, pa one su Bosanke. Nocu je tamo negde preko Drine odjekivala kanonada, mitraljezi, topovi, haubice, radovalo me je da je Drina tu blizu, pa ovo je rodni kraj. Zamisljao sam je da je tu odmah iza kuce, onakva kakvu je znam, da sjakti penusavim brzacima na sablaznoj mesecini. Muz mamine rodjake sapnu  preplaseno se osvrcuci, kao da se zbog necega plasi da ga  neko ne cuje:” Ama biju se tamo na Majevici sa cetnicima”

U Banji Koviljaci svugde ledeni strah, zabrinuto iscekivanje.

Nase  novo  prebivaliste u Loznici  je dvorisna omanja kuca- prizemljusa, belih zidova, vlasnica vec postarija proseda udovica, ima dva sina, jedan je mladic od oko dvadesetak godina,  javlja se u prolazu uctivo,  a drugi nesto mladji od nase majke,snazan smedj muskarac, posmatra nas pomalo nadmeno, potseca na nekog siledziju  sa ulice. Ali  nas ne uznemirava.

Zagubismo magnet,  jednog dana se naoblaci, nastade uzbuna, mora se naci magnet, jer kazu da privlaci grom. Magneta nigde nema. Strah ipak prodje.Nabavili smo zecice, gajimo ih u kafezu u dvoristu. Rodjaci Stanojevici imaju dve cerke i sina, sa njima smo cesto zajedno.Rasadnik je veliki, uredjen, mnogo drveca, sadnica, aleje u hladovini prosto mame prolaznike da odahnu,  sve sija.u vrlo raznobojnom bujnom cvecu.

Loznica je posle Lubovije  veliki grad. Skola je na brdu, u centru , kod Crkve,  velika lepa zgrada, prostrane ucionice,  red, disciplina. Pazim na casovima, ucim, zelim da budem odlican, i  najbolji kao dosada, ali vidim da to ovde ide mnogo teze.Tako je bilo i posle Uzovnice dolaskom u Ljuboviju. Lakse je biti odlican u selu, ili maloj varosici, ovde je  veca konkurencije, stroziji kriterijumi, a i ne znaju me, treba da se nametnem..Nema kao u Ljuboviji kad dignem ruku i govorim, da me pohvali uciteljica ili ucitelj, umesto toga neka vrsta nezainteresovane hladnoce. To me zaboli  jer mi se to pricini kao odbojnost, iako znam da nema razloga za to. Kazem sve dobro, mlaka podrska, nema one prave pohvale. ,ohrabrenja. A kad neko drugi odavde digne ruku  i  kaze, onda ga uciteljica  glasno hvali, radosno mu govori.To je bolan osecaj zapostavljenosti, beznacajnosti, ali je tako.Nisam se mirio sa time, to me nije obeshrabrilo, naprotiv postajao sam sve borbenji, uporniji..Ne poznaju me  trudim sam se jos vise..Shvatam da se moram nametnuti .Ipak, kretalo je nabolje, ali vrlo sporo..

Dosao je kraj godine, odlicnim djacima su davali za priznanje knjge, ali samo onima ciji imucniji roditelji su za svoj novac kupili knjige za  skolu. Znaci knjige samo deci imucniih roditelja. Boli ta mala nepravda, neravnopravnost.

Loznica ima veliku pijacu, petkom se slegnu seljaci iz okolnog Jadra ,sidju brdjani iz Radjevine.
sa kajmakom, sirom, jajima, vocem, povrcem, slaninom, suvim mesom. Ima bioskop. Skola organizuje predstave za djake,velika zgrada, na ulazu stoji teco Milonja Kicovic, on je ucitelj, ozenjen je sestrom zeta nase majke Miladina Racica svestenika iz Uzovnice. Bio je jedno vreme ucitelj u Uzovnici.  On je takodje kao i teco Miladin Crnogorac, iz Vasojevica, smeje mi se obradovan sto me vidi :” Nemoj sedati na pocetku reda, da ne smetas onima koji ulaze, sedi u sredinu”. Tu su i njegova dva sina Dragan i Bozo, cerka Seka nije dosla. Daju se francuski i engleski filmovi, nema ruskih. A ocekivao sam ruske filmove.

Cika Milonja mi je jednom objasnio zasto se selo Postenje izgovara na tri nacina:” Dolazi od dve reci –pod- i –stenje”, znaci ispod stena, naselje ispod stenja. Tog imena ima sirom Srbije, i van nje. Neki kazu ekavski-Postenje- drugi kazu-Postijenje-to je ijekavski, a opet neki kazu-Postinje-to je ikavski, u Podrinju ima naseljenika iz Dalmacije, rudara”. .Setih se da u Uzovnici neki kazu”rijeka”, ili pak”rika”.,ili”reka”..Cika Milonja je objasnjavao da je pola Uzovnice crnokoso, a pola plavo-ko Svabe, Sloveni se mesali sa drugima”

Obozavam crkve, kupolu, visoke zidove, krst na vrhu, prostrana dvorista, skoro uvek crkva brdu. Setno daleko zvono tako potseca na mir i spokojstvo, svoje ljude i rodni kraj. Crkve su toplina koja raduje, idu nebu, sa belim zidovima, ogradom , prostranim dvoristima sa klupama, , uvek napravljene na uzvisenju, iz daljine se vide, prvo se pojave kupola i krst, onda odjekne setni daleki ton zvona, medju svojima smo , medju znancima. Koliko je ovde bilo vasara, kola, veselja i tuga. Kad dodjem crkvi pogledom pomilujem ogradu. Kada vidim svestenika to je jos veca radost. Preci moje majke su vekovima bili svestenici.

Loznica je blizu rodnog kraja, isto govore, rastezu, ima ijekavice, kazu kao i u Ljuboviji Jovo, ne Jova.,ali ih ima koji kazu  Jova, to su macvani. Loznica je  ipak nesto malo drugacija. Prvo,  to je poveca varos, posle Ljubovije izgleda kao neki veliki grad  iz filmova i knjiga. Velike zgrade, siroke ulice, prodavnice, knjizare, otkud ovoliki automobili, na vecem je prostoru. Kroz grad ide recica Stira. Malo dalje je nesto veca reka  Jadar koja dolazi iz planina, ide  Drini, ali je ovde blatnjava, zapala u mulj, useceno korito u plodnu zemlju, spora, ne volim takve reke, volim brze bistre planinske vode.sa ribicama koje suknu iz vira kao strelice, u Jadru neke nagojene, mirne, jedva se krecu, kao u  akvarijumu.. Okolo prema Macvi je bericetna  ravnica, plodno, bogato, velike kuce, velike pomocne poljoprivredne zgrade, ogromna dvorista, velike obradjene njive ,  konjska kola velika kao galije ,neki drugi ljudi , nisu  kao oni u Azbukovici, nego su ,barem mi se tako cini, hladniji, zatvoreniji. U Azbukovici je sve sto je covek stvorio nekako manje, ali su velika brda, planine, brze bistre recice, siroka brza valovita Drina.,proziran ostar vazduh, ljudi srdacniji, otvoreniji. Ali i ovde kao i u Azbukovici vrednoca, svi rade od jutra do mrkle noci.

Otac moga druga  je bogat zemljoradnik , cuvaju ovce i svinje tamo ka Lesnici, pored Drine, Drina je Drina,  iako je ovde ravnica, brza je,  valovita, ama to su iste one strelovite ribice, isti penusavi valovi, ali su  predeli  oko nje drugaciji,  velike guste, tamne sume u ravnici pored Drine, negde sam video slike, citao o Sremu, tako me posteca na Srem. Macva je ravna, bogata, kao Srem, a nije ni ravni Srem daleko. Loznicani su poreklom podrinci, radjevci , azbukovacni, slicno etnicko poreklo je i  macvana.

Tugujem za planinama, za mene kuca sa cijeg praga se ne vidi vrlet ili obrisi surih vrhova  nije kuca. .Sa jedne strane nase kuce rastuzuje beskrajna ravnica, ali sa druge neizmerna radost,  vide se blizu  oveci strmeni planine Gucevo., jos vise mame tamo preko Drine ,veseli , plavicasti obronci Majevice u Bosni. Kad cujem rastegnutu radjevsku, azbukovacku jekavicu, to me beskrajno obraduje.Ipak su oni nasi.,nisu ovo tudjinci.

Sretoh neke Macvane, kazu da su od Ljubovije, odselili se Macvi, pobegli od vrleti, penjanja po strminama, dosli u milinu, pitominu, ravnicu. Postali bogati. Onda bezali od planine, sada ne mogu bez nje, kazu -stalno ceznu, vracaju se da vide, sanjaju da dodju opet u planinu, da se nagledaju stenjaka i sneznih vrhova, Drine sa visine, medju urvine, vukove, orlove, u snegove, kise, magle.Da se nadisu vazduha, i da zimi uzivaju u pucketanju drveta u furuni, da dozive bozicnje cesnice, polozajnika, da vide decu u prostrtoj  slami ispod stolova, sijela i prela., stalno zamisljaju olistale sume pod stenjakom. Jedan sused spominje selo Veliku Reku na Drini ka Ljuboviji, kaze njegovi stari pricali kad su silazili  iz planine , najednom puce pogled na  neku veliku reku, kakvu nikad nisu videli, navikli na potoke, recice, a ono velka Drina, i tako dadose selu ime Velika Reka,neki kazu Velika Rijeka. Jedni su iz Amajica.Kazu da ime njihovog sela dolazi od turskih reci:AMA, sto je uslo sa istim zacenjem i u nas jezik, I ICH.Ich znaci NISTA.Objasnise, dosli Turci u selo, traze plena, pretresli sve vajate, ambare,  nisu nista nasli, odlazeci besni na alatima povikase na izlazu iz sela AMA ICH. Nasi to posrbili-AMAJIC.

Tomislav Krsmanovic:"Nastavljam dalje epizode

DANAS:- Avgust 1944 godine datum nepoznat)-Odlazak u Loznicu

Stariji brat treba da nastavi dalje skolovanje, u Ljuboviji ima samo osnovna  skola,  roditelji su odlucili   da ga upisu u gimnaziju u obliznjoj povecoj varosi Loznici. U Loznici zive Stanojevici bliski  ocevi rodjaci, pomogli su nam da nadjemo stan  blizu njihove kuce, tamo na iskraju varosi, kod Rasadnika.

Deda upregao konjska kola, podjosmo u ranu zoru, majka sa troje dece, sa najneophodnijim stvarima. Mrak.je, ali polako svice, postaje sve vidljivije.Kroz skripu tockova kola se nesto nacu dole ka Drini, riknu kao govece. “To je rikoc, drinska ptica, javlja se samo nocu, ima takav glas ”.-objasni deda. Svanu, sinu toplo avgustovsko sunce, konj vuce kola polako  sve putem iznad  Drine, koja se plavi sa uzvisice , kao ogromna zmija palaca bukovima, gmize besno po sprudovima, sisti vrtlozima, naidjose splavovi, zariju se u penu i plavu vodu, skoro nestanu, onda se pojave.okupani, bljeste na suncu,  kao da nije bilo nista.

Nasa kola pristize polako jedna limuzina, stade tacno naspram nas. Deda viknu konju resko”O,O”.Iz automobila izadje povisok crnomanjast covek u uniformi partizanskog oficira sa sjajnom crvenom petokrakom na titovki, i blestecim epoletama na ramenima, smeje se grohotom ,sija od radosti  kao sunce, deda zaustavi kola, pozdravi se kratko i uljudno sa njim.  To je bio brat bake Save, Drago Beatovic, od 1941 se pridruzio partizanima, majka uzviknu radosno ”Ujko Drago”.On ponudi , ucini mi se vise reda radi, da nas poveze autom do Loznice, mama se uctivo zahvali. Cim ga videh odmah ga se setih , onako visokog, crnomanjstog, nasmejanog   sa njegovom cetom partizana u Uzovnicu kod dede Velizara, kada je ruski avion. bombardovao Krsmanovica cagelj-ostrvo u Drini. Jos mi u usima zvone detonacije bombi i njegov reski glas..Tako znacajan covek,a mamin ujak. Partizani su dobri ljudi, oni nas brane.

Pre nego sto smo  nasa majka i nas  troje dece dosli u Loznicu, jednu noc smo proveli kod mamine  rodjake slicnih godina  u susednoj Banji Koviljaci.,gde je zivela su muzom cutljivim i ozbiljnim covekom, koji ih je ostavljao same da piju kafe i izvrcu fildzane. Isto kao sto cine u Bratuncu, pa one su Bosanke. Nocu je tamo negde preko Drine odjekivala kanonada, mitraljezi, topovi, haubice, radovalo me je da je Drina tu blizu, pa ovo je rodni kraj. Zamisljao sam je da je tu odmah iza kuce, onakva kakvu je znam, da sjakti penusavim brzacima na sablaznoj mesecini. Muz mamine rodjake sapnu  preplaseno se osvrcuci, kao da se zbog necega plasi da ga  neko ne cuje:” Ama biju se tamo na Majevici sa cetnicima”

U Banji Koviljaci svugde ledeni strah, zabrinuto iscekivanje.

Nase  novo  prebivaliste u Loznici  je dvorisna omanja kuca- prizemljusa, belih zidova, vlasnica vec postarija proseda udovica, ima dva sina, jedan je mladic od oko dvadesetak godina,  javlja se u prolazu uctivo,  a drugi nesto mladji od nase majke,snazan smedj muskarac, posmatra nas pomalo nadmeno, potseca na nekog siledziju  sa ulice. Ali  nas ne uznemirava.

Zagubismo magnet,  jednog dana se naoblaci, nastade uzbuna, mora se naci magnet, jer kazu da privlaci grom. Magneta nigde nema. Strah ipak prodje.Nabavili smo zecice, gajimo ih u kafezu u dvoristu. Rodjaci Stanojevici imaju dve cerke i sina, sa njima smo cesto zajedno.Rasadnik je veliki, uredjen, mnogo drveca, sadnica, aleje u hladovini prosto mame prolaznike da odahnu,  sve sija.u vrlo raznobojnom bujnom cvecu.

Loznica je posle Lubovije  veliki grad. Skola je na brdu, u centru , kod Crkve,  velika lepa zgrada, prostrane ucionice,  red, disciplina. Pazim na casovima, ucim, zelim da budem odlican, i  najbolji kao dosada, ali vidim da to ovde ide mnogo teze.Tako je bilo i posle Uzovnice dolaskom u Ljuboviju. Lakse je biti odlican u selu, ili maloj varosici, ovde je  veca konkurencije, stroziji kriterijumi, a i ne znaju me, treba da se nametnem..Nema kao u Ljuboviji kad dignem ruku i govorim, da me pohvali uciteljica ili ucitelj, umesto toga neka vrsta nezainteresovane hladnoce. To me zaboli  jer mi se to pricini kao odbojnost, iako znam da nema razloga za to. Kazem sve dobro, mlaka podrska, nema one prave pohvale. ,ohrabrenja. A kad neko drugi odavde digne ruku  i  kaze, onda ga uciteljica  glasno hvali, radosno mu govori.To je bolan osecaj zapostavljenosti, beznacajnosti, ali je tako.Nisam se mirio sa time, to me nije obeshrabrilo, naprotiv postajao sam sve borbenji, uporniji..Ne poznaju me  trudim sam se jos vise..Shvatam da se moram nametnuti .Ipak, kretalo je nabolje, ali vrlo sporo..

Dosao je kraj godine, odlicnim djacima su davali za priznanje knjge, ali samo onima ciji imucniji roditelji su za svoj novac kupili knjige za  skolu. Znaci knjige samo deci imucniih roditelja. Boli ta mala nepravda, neravnopravnost.

Loznica ima veliku pijacu, petkom se slegnu seljaci iz okolnog Jadra ,sidju brdjani iz Radjevine.
sa kajmakom, sirom, jajima, vocem, povrcem, slaninom, suvim mesom. Ima bioskop. Skola organizuje predstave za djake,velika zgrada, na ulazu stoji teco Milonja Kicovic, on je ucitelj, ozenjen je sestrom zeta nase majke Miladina Racica svestenika iz Uzovnice. Bio je jedno vreme ucitelj u Uzovnici.  On je takodje kao i teco Miladin Crnogorac, iz Vasojevica, smeje mi se obradovan sto me vidi :” Nemoj sedati na pocetku reda, da ne smetas onima koji ulaze, sedi u sredinu”. Tu su i njegova dva sina Dragan i Bozo, cerka Seka nije dosla. Daju se francuski i engleski filmovi, nema ruskih. A ocekivao sam ruske filmove.

Cika Milonja mi je jednom objasnio zasto se selo Postenje izgovara na tri nacina:” Dolazi od dve reci –pod- i –stenje”, znaci ispod stena, naselje ispod stenja. Tog imena ima sirom Srbije, i van nje. Neki kazu ekavski-Postenje- drugi kazu-Postijenje-to je ijekavski, a opet neki kazu-Postinje-to je ikavski, u Podrinju ima naseljenika iz Dalmacije, rudara”. .Setih se da u Uzovnici neki kazu”rijeka”, ili pak”rika”.,ili”reka”..Cika Milonja je objasnjavao da je pola Uzovnice crnokoso, a pola plavo-ko Svabe, Sloveni se mesali sa drugima”

Obozavam crkve, kupolu, visoke zidove, krst na vrhu, prostrana dvorista, skoro uvek crkva brdu. Setno daleko zvono tako potseca na mir i spokojstvo, svoje ljude i rodni kraj. Crkve su toplina koja raduje, idu nebu, sa belim zidovima, ogradom , prostranim dvoristima sa klupama, , uvek napravljene na uzvisenju, iz daljine se vide, prvo se pojave kupola i krst, onda odjekne setni daleki ton zvona, medju svojima smo , medju znancima. Koliko je ovde bilo vasara, kola, veselja i tuga. Kad dodjem crkvi pogledom pomilujem ogradu. Kada vidim svestenika to je jos veca radost. Preci moje majke su vekovima bili svestenici.

Loznica je blizu rodnog kraja, isto govore, rastezu, ima ijekavice, kazu kao i u Ljuboviji Jovo, ne Jova.,ali ih ima koji kazu  Jova, to su macvani. Loznica je  ipak nesto malo drugacija. Prvo,  to je poveca varos, posle Ljubovije izgleda kao neki veliki grad  iz filmova i knjiga. Velike zgrade, siroke ulice, prodavnice, knjizare, otkud ovoliki automobili, na vecem je prostoru. Kroz grad ide recica Stira. Malo dalje je nesto veca reka  Jadar koja dolazi iz planina, ide  Drini, ali je ovde blatnjava, zapala u mulj, useceno korito u plodnu zemlju, spora, ne volim takve reke, volim brze bistre planinske vode.sa ribicama koje suknu iz vira kao strelice, u Jadru neke nagojene, mirne, jedva se krecu, kao u  akvarijumu.. Okolo prema Macvi je bericetna  ravnica, plodno, bogato, velike kuce, velike pomocne poljoprivredne zgrade, ogromna dvorista, velike obradjene njive ,  konjska kola velika kao galije ,neki drugi ljudi , nisu  kao oni u Azbukovici, nego su ,barem mi se tako cini, hladniji, zatvoreniji. U Azbukovici je sve sto je covek stvorio nekako manje, ali su velika brda, planine, brze bistre recice, siroka brza valovita Drina.,proziran ostar vazduh, ljudi srdacniji, otvoreniji. Ali i ovde kao i u Azbukovici vrednoca, svi rade od jutra do mrkle noci.

Otac moga druga  je bogat zemljoradnik , cuvaju ovce i svinje tamo ka Lesnici, pored Drine, Drina je Drina,  iako je ovde ravnica, brza je,  valovita, ama to su iste one strelovite ribice, isti penusavi valovi, ali su  predeli  oko nje drugaciji,  velike guste, tamne sume u ravnici pored Drine, negde sam video slike, citao o Sremu, tako me posteca na Srem. Macva je ravna, bogata, kao Srem, a nije ni ravni Srem daleko. Loznicani su poreklom podrinci, radjevci , azbukovacni, slicno etnicko poreklo je i  macvana.

Tugujem za planinama, za mene kuca sa cijeg praga se ne vidi vrlet ili obrisi surih vrhova  nije kuca. .Sa jedne strane nase kuce rastuzuje beskrajna ravnica, ali sa druge neizmerna radost,  vide se blizu  oveci strmeni planine Gucevo., jos vise mame tamo preko Drine ,veseli , plavicasti obronci Majevice u Bosni. Kad cujem rastegnutu radjevsku, azbukovacku jekavicu, to me beskrajno obraduje.Ipak su oni nasi.,nisu ovo tudjinci.

Sretoh neke Macvane, kazu da su od Ljubovije, odselili se Macvi, pobegli od vrleti, penjanja po strminama, dosli u milinu, pitominu, ravnicu. Postali bogati. Onda bezali od planine, sada ne mogu bez nje, kazu -stalno ceznu, vracaju se da vide, sanjaju da dodju opet u planinu, da se nagledaju stenjaka i sneznih vrhova, Drine sa visine, medju urvine, vukove, orlove, u snegove, kise, magle.Da se nadisu vazduha, i da zimi uzivaju u pucketanju drveta u furuni, da dozive bozicnje cesnice, polozajnika, da vide decu u prostrtoj  slami ispod stolova, sijela i prela., stalno zamisljaju olistale sume pod stenjakom. Jedan sused spominje selo Veliku Reku na Drini ka Ljuboviji, kaze njegovi stari pricali kad su silazili  iz planine , najednom puce pogled na  neku veliku reku, kakvu nikad nisu videli, navikli na potoke, recice, a ono velka Drina, i tako dadose selu ime Velika Reka,neki kazu Velika Rijeka. Jedni su iz Amajica.Kazu da ime njihovog sela dolazi od turskih reci:AMA, sto je uslo sa istim zacenjem i u nas jezik, I ICH.Ich znaci NISTA.Objasnise, dosli Turci u selo, traze plena, pretresli sve vajate, ambare,  nisu nista nasli, odlazeci besni na alatima povikase na izlazu iz sela AMA ICH. Nasi to posrbili-AMAJIC.

T.Krsmanovic: SAGA O ...ICIMA-

Petnaesti  oktobar 1944 -Poludeo stric moga skolskog druga.

Dvoriste   N….. N…strica moga druga Djure,  vrlo bogatog  seljaka iz Loznickog polja na iskraju Loznice, pa to je vec skoro Macva, odaje bogatstvo, sirinu,  nacickano svakojakim pomocnim zgradama, kolima, poljoprivrednim alatima,  spravama, ambarima, cardacima, stalama. Kuca velika, bela. Bogatstvo na svakom koraku,  zito, kukuruz, hrana, stoka..Vredna celjad  samo vrvi, izlazi i ulazi, kao u mravinjaku, u kosnici, rade od jutra do maraka, svi slozni. Video sam slicno bericetno bogatstvo u Uzovnici jedino na imanju bogatog Mise Kojica, Kojica  kuce  su pod brdom, u ravnici, njive, sume, vocke, stoka, brojna vredna celjad. ( Slican utisak sam stekao i u Lonjinu  i na Staroj Ljuboviji, ,kad god se prodje pored kuca gazda Zivka i Djordjije Savica samo se vidi bericet i bogatstvo)..

N… N, postariji stamen covek, ,ali prerano osedeo , beo kao ovca,  deluje  vrlo razumno,  kao neki profesor. Zbog necega je stalno zabrinut., skoro ocajan. Ponesto shvatam ,njegov sin je poginuo  nedavno na Sremskom frontu. To je jednom poverio mami .” Odveli mi sinka, skolarca, jos dijete.,izgubi uludo glavu, na pravdi Boga “.Trgnuh se od straha  kad cuh sta kaze. Cuh, samo su ga pozvali u komandu grada,  kratko mu saopstili da je  njegov sin poginuo braneci otadzbinu, boreci se protiv fasista. Partizani koji su prosli kroz ratne strahote, su cesto bili ljuti na one koji se nisu borili, nazivali su ih “tatini sinovi”, “lenjivci, kajisari, koji su se krili i plandovali dok su oni stradali boreci se i za njihovu slobodu.”.Na neki nacin partizani su u pravu, pomislih, ali mnogi nisu isli u partizane iz opravdanih razloga, takva opsta osuda  bi cesto mogla biti pogresna.. Vise puta sam cuo ovog neobicnog coveka da je spominjao  ozlojedjen  rec”rekvizicija” ( oduzimanje imovine za potrebe partizana).

Jednom uciteljica izgovori po prvi  put nepoznatu rec rec”kulak”.Neki su rekli  za N N…da je kulak,  da su kulaci bogati ljudi, eksploatatori, koji su zemlju oteli od siromasnih, da su kulacima u Rusiji oduzeli  zemlju., da to treba uciniti i kod nas..

Iz velikog dvorista ka putu  idu polako velika konjska kola,  na prednjem sedistu sedi  N.N.ov  mladji sin, razbarusene plave kose, posnazniji mladic, drzi cvrsto dizgine u rukama, konj ide polako, poslusno, digao rep. Pozadi  njega na cilimu N….N, ispruzio se kao prostac, beo kao zid. Vrlo neobican izraz lica   stvara neizmeran  neobjasnjiv strah, istinski uzas. Ta grimasa se ne da opisati. Taj izraz lica izaziva neki vrlo neobican tragican osesaj,  radja prisustvo neke neobjasn jive  opasnosti. Kao da je to manifestacija  neke vrste  ludila toga coveka, kao da se iza njegovog lica krije demon, to samo slika moze docarati, slika govori vise od hiljadu  reci. Otkud to, do juce je bio sasvim  drugaciji? Bio je uprkos svega krajnje miran, nepokretan, kao da je  mrtvac. A bio je ziv.  Ali se videlo da se uzasno pati sam sa sobom. Nevidjeno zlo-ludilo ga iznenada pogodilo-to je prvi utisak. A najtezi je susret sa licnim ludilom, nastaje sukob sa sobom, nekadasnja normalnost se bori sa nastalim ludilom, licnost se cepa. Kada boli zub, to je deo tela, licnost se bori protiv bola tela, ali kada je u pitanju licnost, boli licnost, sama sebi pravi bol..Nema odbrane.same licnosti od same sebe. Izgledao mi je apsolutno porazen, potucen do nogu, ponizen, potpuno obespomocen. Kao da ga je neko iznenada udario kamenicom strahovito u glavu , surovo ga oborio , bespogovorno pobedio. To je najveci, najbolniji  poraz. .Svugde okolo je vladala apsolutna tisina, zgranutost, svi su uzasno bili zaplaseni  njegovim primerom.

O cemu se radi-sevnu misao. Bolest, iznenadna.,otkud bolest? Zasto bas on? Rat. Strah, brige. 

Odlazeci nasoj kuci mama rece snuzdeno  uzdisuci:”E moj covece,  sta ti bi da uludo olako izgubis glavu.”. Sta je on kriv sto se razboleo, niko ne odredjuje da li ce se razboliti? Da nije mozda nedovoljno vodio racuna o svome zdravlju, da se nije opijao?

Kola izadjose na put, sirok, asfaltiran, vuku coveka koji je najednom izgubio razum. Konj podigao rep, zvucno izbacuje balegu. Siri se karakteristican miris. Zivot je surov, nemilosrdan, ali i prozaican.

- Deseti  juni  1945 godine, -Poseta bake Save.

Kad god sretnemo baku Savu, stalno zavijena glava, ona vrlo cesto pati od nesnosnih glavobolja. Zacas   zaplace, ne moze da  preboli gubitak sina, brata, rodbine. Ujko Bozo vrlo lep mladic, puca od bistrine i snage, sada demobilsan, zeli da se upise  u neku srednju skolu u Valjevu. On je zbog necega neraspolozen, nesto postoji, tuzan je,  ne znam zasto. Verovatno zbog neprilika oca., ratnih gubitaka brata, rodbine . Baka   Sava prica  mami kako dedi Vasi zabranjuju  da radi, proglasavaju ga za reakciju u Bratuncu, hoce da oduzimaju, narezuju  poreze.:” Zoro, stalno je Vaso u krevetu, bio je zdrav ko dren.”.Mama ne voli da slusa ove politicke razgovore, ali to nikad ni najmanjim gestom ne pokazuje da ne povredi baku Savu,  nas decu upucuje da se igramo. Razmisljam ,da li to baka prica njenom bratu Dragi, partizanskom oficiru , kako on na to reaguje? Zasto on ne zastiti sestru i njenog muza? Hteo bi, ali ne sme, ne moze-pomislih.

Tomislav Krsmanovic:Nastavljam Dnevnik

LOZNICA

- Avgust 1944 godine datum nepoznat)-Odlazak u Loznicu

Stariji brat treba da nastavi dalje skolovanje, u Ljuboviji ima samo osnovna  skola,  roditelji su odlucili   da ga upisu u gimnaziju u obliznjoj povecoj varosi Loznici. U Loznici zive Stanojevici bliski  ocevi rodjaci, pomogli su nam da nadjemo stan  blizu njihove kuce, tamo na iskraju varosi, kod Rasadnika.

Deda upregao konjska kola, podjosmo u ranu zoru, majka sa troje dece, sa najneophodnijim stvarima. Mrak.je, ali polako svice, postaje sve vidljivije.Kroz skripu tockova kola se nesto nacu dole ka Drini, riknu kao govece. “To je rikoc, drinska ptica, javlja se samo nocu, ima takav glas ”.-objasni deda. Svanu, sinu toplo avgustovsko sunce, konj vuce kola polako  sve putem iznad  Drine, koja se plavi sa uzvisice , kao ogromna zmija palaca bukovima, gmize besno po sprudovima, sisti vrtlozima, naidjose splavovi, zariju se u penu i plavu vodu, skoro nestanu, onda se pojave.okupani, bljeste na suncu,  kao da nije bilo nista.

Nasa kola pristize polako jedna limuzina, stade tacno naspram nas. Deda viknu konju resko”O,O”.Iz automobila izadje povisok crnomanjast covek u uniformi partizanskog oficira sa sjajnom crvenom petokrakom na titovki, i blestecim epoletama na ramenima, smeje se grohotom ,sija od radosti  kao sunce, deda zaustavi kola, pozdravi se kratko i uljudno sa njim.  To je bio brat bake Save, Drago Beatovic, od 1941 se pridruzio partizanima, majka uzviknu radosno ”Ujko Drago”.On ponudi , ucini mi se vise reda radi, da nas poveze autom do Loznice, mama se uctivo zahvali. Cim ga videh odmah ga se setih , onako visokog, crnomanjstog, nasmejanog   sa njegovom cetom partizana u Uzovnicu kod dede Velizara, kada je ruski avion. bombardovao Krsmanovica cagelj-ostrvo u Drini. Jos mi u usima zvone detonacije bombi i njegov reski glas..Tako znacajan covek,a mamin ujak. Partizani su dobri ljudi, oni nas brane.

Pre nego sto smo  nasa majka i nas  troje dece dosli u Loznicu, jednu noc smo proveli kod mamine  rodjake slicnih godina  u susednoj Banji Koviljaci.,gde je zivela su muzom cutljivim i ozbiljnim covekom, koji ih je ostavljao same da piju kafe i izvrcu fildzane. Isto kao sto cine u Bratuncu, pa one su Bosanke. Nocu je tamo negde preko Drine odjekivala kanonada, mitraljezi, topovi, haubice, radovalo me je da je Drina tu blizu, pa ovo je rodni kraj. Zamisljao sam je da je tu odmah iza kuce, onakva kakvu je znam, da sjakti penusavim brzacima na sablaznoj mesecini. Muz mamine rodjake sapnu  preplaseno se osvrcuci, kao da se zbog necega plasi da ga  neko ne cuje:” Ama biju se tamo na Majevici sa cetnicima”

U Banji Koviljaci svugde ledeni strah, zabrinuto iscekivanje.

Nase  novo  prebivaliste u Loznici  je dvorisna omanja kuca- prizemljusa, belih zidova, vlasnica vec postarija proseda udovica, ima dva sina, jedan je mladic od oko dvadesetak godina,  javlja se u prolazu uctivo,  a drugi nesto mladji od nase majke,snazan smedj muskarac, posmatra nas pomalo nadmeno, potseca na nekog siledziju  sa ulice. Ali  nas ne uznemirava.

Zagubismo magnet,  jednog dana se naoblaci, nastade uzbuna, mora se naci magnet, jer kazu da privlaci grom. Magneta nigde nema. Strah ipak prodje.Nabavili smo zecice, gajimo ih u kafezu u dvoristu. Rodjaci Stanojevici imaju dve cerke i sina, sa njima smo cesto zajedno.Rasadnik je veliki, uredjen, mnogo drveca, sadnica, aleje u hladovini prosto mame prolaznike da odahnu,  sve sija.u vrlo raznobojnom bujnom cvecu.

Loznica je posle Lubovije  veliki grad. Skola je na brdu, u centru , kod Crkve,  velika lepa zgrada, prostrane ucionice,  red, disciplina. Pazim na casovima, ucim, zelim da budem odlican, i  najbolji kao dosada, ali vidim da to ovde ide mnogo teze.Tako je bilo i posle Uzovnice dolaskom u Ljuboviju. Lakse je biti odlican u selu, ili maloj varosici, ovde je  veca konkurencije, stroziji kriterijumi, a i ne znaju me, treba da se nametnem..Nema kao u Ljuboviji kad dignem ruku i govorim, da me pohvali uciteljica ili ucitelj, umesto toga neka vrsta nezainteresovane hladnoce. To me zaboli  jer mi se to pricini kao odbojnost, iako znam da nema razloga za to. Kazem sve dobro, mlaka podrska, nema one prave pohvale. ,ohrabrenja. A kad neko drugi odavde digne ruku  i  kaze, onda ga uciteljica  glasno hvali, radosno mu govori.To je bolan osecaj zapostavljenosti, beznacajnosti, ali je tako.Nisam se mirio sa time, to me nije obeshrabrilo, naprotiv postajao sam sve borbenji, uporniji..Ne poznaju me  trudim sam se jos vise..Shvatam da se moram nametnuti .Ipak, kretalo je nabolje, ali vrlo sporo..

Dosao je kraj godine, odlicnim djacima su davali za priznanje knjge, ali samo onima ciji imucniji roditelji su za svoj novac kupili knjige za  skolu. Znaci knjige samo deci imucniih roditelja. Boli ta mala nepravda, neravnopravnost.

Loznica ima veliku pijacu, petkom se slegnu seljaci iz okolnog Jadra ,sidju brdjani iz Radjevine.
sa kajmakom, sirom, jajima, vocem, povrcem, slaninom, suvim mesom. Ima bioskop. Skola organizuje predstave za djake,velika zgrada, na ulazu stoji teco Milonja Kicovic, on je ucitelj, ozenjen je sestrom zeta nase majke Miladina Racica svestenika iz Uzovnice. Bio je jedno vreme ucitelj u Uzovnici.  On je takodje kao i teco Miladin Crnogorac, iz Vasojevica, smeje mi se obradovan sto me vidi :” Nemoj sedati na pocetku reda, da ne smetas onima koji ulaze, sedi u sredinu”. Tu su i njegova dva sina Dragan i Bozo, cerka Seka nije dosla. Daju se francuski i engleski filmovi, nema ruskih. A ocekivao sam ruske filmove.

Cika Milonja mi je jednom objasnio zasto se selo Postenje izgovara na tri nacina:” Dolazi od dve reci –pod- i –stenje”, znaci ispod stena, naselje ispod stenja. Tog imena ima sirom Srbije, i van nje. Neki kazu ekavski-Postenje- drugi kazu-Postijenje-to je ijekavski, a opet neki kazu-Postinje-to je ikavski, u Podrinju ima naseljenika iz Dalmacije, rudara”. .Setih se da u Uzovnici neki kazu”rijeka”, ili pak”rika”.,ili”reka”..Cika Milonja je objasnjavao da je pola Uzovnice crnokoso, a pola plavo-ko Svabe, Sloveni se mesali sa drugima”

Obozavam crkve, kupolu, visoke zidove, krst na vrhu, prostrana dvorista, skoro uvek crkva brdu. Setno daleko zvono tako potseca na mir i spokojstvo, svoje ljude i rodni kraj. Crkve su toplina koja raduje, idu nebu, sa belim zidovima, ogradom , prostranim dvoristima sa klupama, , uvek napravljene na uzvisenju, iz daljine se vide, prvo se pojave kupola i krst, onda odjekne setni daleki ton zvona, medju svojima smo , medju znancima. Koliko je ovde bilo vasara, kola, veselja i tuga. Kad dodjem crkvi pogledom pomilujem ogradu. Kada vidim svestenika to je jos veca radost. Preci moje majke su vekovima bili svestenici.

Loznica je blizu rodnog kraja, isto govore, rastezu, ima ijekavice, kazu kao i u Ljuboviji Jovo, ne Jova.,ali ih ima koji kazu  Jova, to su macvani. Loznica je  ipak nesto malo drugacija. Prvo,  to je poveca varos, posle Ljubovije izgleda kao neki veliki grad  iz filmova i knjiga. Velike zgrade, siroke ulice, prodavnice, knjizare, otkud ovoliki automobili, na vecem je prostoru. Kroz grad ide recica Stira. Malo dalje je nesto veca reka  Jadar koja dolazi iz planina, ide  Drini, ali je ovde blatnjava, zapala u mulj, useceno korito u plodnu zemlju, spora, ne volim takve reke, volim brze bistre planinske vode.sa ribicama koje suknu iz vira kao strelice, u Jadru neke nagojene, mirne, jedva se krecu, kao u  akvarijumu.. Okolo prema Macvi je bericetna  ravnica, plodno, bogato, velike kuce, velike pomocne poljoprivredne zgrade, ogromna dvorista, velike obradjene njive ,  konjska kola velika kao galije ,neki drugi ljudi , nisu  kao oni u Azbukovici, nego su ,barem mi se tako cini, hladniji, zatvoreniji. U Azbukovici je sve sto je covek stvorio nekako manje, ali su velika brda, planine, brze bistre recice, siroka brza valovita Drina.,proziran ostar vazduh, ljudi srdacniji, otvoreniji. Ali i ovde kao i u Azbukovici vrednoca, svi rade od jutra do mrkle noci.

Otac moga druga  je bogat zemljoradnik , cuvaju ovce i svinje tamo ka Lesnici, pored Drine, Drina je Drina,  iako je ovde ravnica, brza je,  valovita, ama to su iste one strelovite ribice, isti penusavi valovi, ali su  predeli  oko nje drugaciji,  velike guste, tamne sume u ravnici pored Drine, negde sam video slike, citao o Sremu, tako me posteca na Srem. Macva je ravna, bogata, kao Srem, a nije ni ravni Srem daleko. Loznicani su poreklom podrinci, radjevci , azbukovacni, slicno etnicko poreklo je i  macvana.

Tugujem za planinama, za mene kuca sa cijeg praga se ne vidi vrlet ili obrisi surih vrhova  nije kuca. .Sa jedne strane nase kuce rastuzuje beskrajna ravnica, ali sa druge neizmerna radost,  vide se blizu  oveci strmeni planine Gucevo., jos vise mame tamo preko Drine ,veseli , plavicasti obronci Majevice u Bosni. Kad cujem rastegnutu radjevsku, azbukovacku jekavicu, to me beskrajno obraduje.Ipak su oni nasi.,nisu ovo tudjinci.

Sretoh neke Macvane, kazu da su od Ljubovije, odselili se Macvi, pobegli od vrleti, penjanja po strminama, dosli u milinu, pitominu, ravnicu. Postali bogati. Onda bezali od planine, sada ne mogu bez nje, kazu -stalno ceznu, vracaju se da vide, sanjaju da dodju opet u planinu, da se nagledaju stenjaka i sneznih vrhova, Drine sa visine, medju urvine, vukove, orlove, u snegove, kise, magle.Da se nadisu vazduha, i da zimi uzivaju u pucketanju drveta u furuni, da dozive bozicnje cesnice, polozajnika, da vide decu u prostrtoj  slami ispod stolova, sijela i prela., stalno zamisljaju olistale sume pod stenjakom. Jedan sused spominje selo Veliku Reku na Drini ka Ljuboviji, kaze njegovi stari pricali kad su silazili  iz planine , najednom puce pogled na  neku veliku reku, kakvu nikad nisu videli, navikli na potoke, recice, a ono velka Drina, i tako dadose selu ime Velika Reka,neki kazu Velika Rijeka. Jedni su iz Amajica.Kazu da ime njihovog sela dolazi od turskih reci:AMA, sto je uslo sa istim zacenjem i u nas jezik, I ICH.Ich znaci NISTA.Objasnise, dosli Turci u selo, traze plena, pretresli sve vajate, ambare,  nisu nista nasli, odlazeci besni na alatima povikase na izlazu iz sela AMA ICH. Nasi to posrbili-AMAJIC.

- Petnaesti avgust .1944 (datum nepoznat) g-Poseta  Valjevu

Idemo u posetu  rodjacima u Valjevo, jos vecem gradu. od Loznice. Ide  autobus oko sedamdeset  kilometara , predivni predeli, kroz prozor autobusa promicu vec poveca brda, jaruge, samo prominu  veliki pravougaonici belih skola, sve su iste, onda se pomole vitki zvonici  crkava, krajputasi, stada ovaca, cobanice, cobani duvaju u dvojnice.. Ono sto najvise razgaljuje je sto potseca na rodni kraj, pa to je isto. Udje poneki seljak  sa sajkacom, seljanka  sa maramom,  govore ama bas isto kao u Azbukovici. “Ovde se susrecu  Jadar, Podgorina, Radjevina i Azbukovica, PosavoTamnava”-okrete se mami sa sedista ispred nas  jedan covek u urednom gradskom odelu. “Jos vise , nekako vise potsvesno osecam vibriranja Srbije i Bosne, ovde ima cak titraja Crne Gore, Hercegovine, Krajine, Hrvatske.,preko Macve u ovaj kraj se preliva Srem.”-dodade ovaj nepoznatio covek koji se predstavi da je Crnogorac ucitelj u susednom selu..Mama ga slusa bez reci uctivo.

U razgovor se umesa jedan pogrbljen izradjen covek sa znojem izmascenom sajkacom na glavi:” Ama moji sisli ozgo od Ljubovije niz Drinu, pa ovamo, moj predak Miros, visoko u stenama iznad rijeke Trijesnjice nadje u pecini cele i sace, uspne se, izvadi sedam kablova cista  lijepa meda, kad je uzimo osmi , poceo se puzati uz uze, primeti na njemu veliku zmiju kako se ka njemu ustremila, uzme noz isijece zmiju, , uze se prekine, te i on i kabal padnu u provaliju,  razbiju se. Ovo nasi uzmu kao predskazanje,da se tamo ne moze ziveti, odsele se vamo Valjevu”

Uvece u Valjevu odosmo u bioskop., strani film”VECITI STUDENT”. Posle predstave  mamina rodjaka potsmesljivo rece da u Valjevu ima podosta onih koji su zapoceli studije,  mnogi nece ni zavrsiti.,lencuge-rece . “Rat ih prekinuo”-odgovori joj sa uzdahom mama. .

Po povratku u Loznicu pricam roditeljima moga  druga o filmu “Veciti student”. Njegova majka u pregaci, zaposlena odbrusi :”Nece da zagreju stolice, lencuge, kakav rat ,kakvi bakraci, sve im drugi kriv “ Sa njima je sused postariji bogat  seljak,  sed, mudrog lica,  oborio glavu, ruke spustio niz stolicu, vise kao polomljene grane, nesto ga pritislo, osvrcuci se oko sebe plasljivo, na kraju se skoro   obrecnu majci druga :” Nekima je zabranjeno da studiraju, reakcija, deca narodnih neprijatelja, kako ce da zavrsi studije kada ne daju da se upise .Moj sestric bi  najbolji student u Beogradu, sad ne moze, kazu voli Drazu Mihajlovica, poslase  ga na Sremski front”. Osvrcuci se preplaseno rece  ljutito:” Koga Drazu, nikad taj nije vidio ni cuo za cetnike, ja znam, sve sam gledo svojim ocima ovih ratnih  godina, traze izgovor da uzmu imovinu i zemlju  na pravdi Boga, kazu  drzavni neprijatelj,  a treba njima licno za njih. Svoje ne dam, tudje ocu, to su ti komunisti”


-Prvi septembar 1944 godine-Nervna kriza partizana

Zeleznicka stanica Loznica je velika, pored zidova naslagane pravogaone ploce od nekog svetlosivog metala, rece neko da je to antimon izvadjen iz  obliznjeg rudnika Zajaca. U skoli uciteljica kaze da je to za nasu vojsku koja isteruje okupatora i domace izdajnike iz zemlje, i za izgradnju porusene  zemlje.

Na utrini nedaleko od Zelezncke stanice polegla ceta partizana, toplo, raskomotili se, skinuli  naoruzanje, ispruzili se po travi. Odjednom  se jedan  zategnu kao opruga,  poce da se baca tamo-amo , pobesne kao neka divlja zver,  udari mu pena na usta. Svi skocise na njega, obuhvatise ga, stegose noge, ruke, i tako ga drze dok se ne smiri. To sam video vise puta, kazu da je to reakcija na  uzase rata..

Neko rece da  je nedavno neki partizan u nervnoj krizi  ubio naseg  daljeg rodjaka Kljacica partizana iz Zvornika, posvadjali se zbog sitnice,  mladic izgubi olako zivot. zbog dzempera.


-Deseti  septembar 1944 godina, - Nasao sam novcanik

Silazim sa jednog brdasceta Loznice kroz neko zbunje,  trcim radostan kuci, i  pravo nogom na novcanik. Iznenadjen dignem ga, pun novca, neka dokumenta.Prva  misao: jadni covek koji ga izgubi. Odmah da ga dam, da ga obradujem. Kome? Vlasti. Kretoh trceci ka centru grada  majci., sav uzbudjen i radostan drzim pobednicki novcanik visoko u ruci, posle nekoliko koraka u zbunu nabasah pravo na nasmejanog mladog partizana ,visokog i plavog kao Nemac , koji kao da je virio iz obliznjeg sumarka, kao da je sve gledao.. Smeje se siroko, prosto  miluje nekim odusevljenjem , ali ovaj krupni partizan u sebi ima nesto sto izaziva zebnju, nepoverenje, pruzam mu novcanik radosno, on  uzima novcanik kao da zna sta je po sredi , zagrli me.ovlas. Nista ne kaze, ali vidim da je obradovan   mojim postenim gestom. Kao da je ovo bila neka vrsta provere-sevnu mi misao. Partizani su za mene ipak simpaticni, cene postenje.

A ono sto cujem o oduzimanju imovine, Sremskom frontu, to je svet odraslih, mali sam da to shvatim. Obracun sa prosloscu, kasnije ce sve doci na svoje mesto. A u skoli sve bolje, sretan sam ..


-- Petnaesti  oktobar 1944 -Poludeo stric moga skolskog druga.

Dvoriste   N….. N…strica moga druga Djure,  vrlo bogatog  seljaka iz Loznickog polja na iskraju Loznice, pa to je vec skoro Macva, odaje bogatstvo, sirinu,  nacickano svakojakim pomocnim zgradama, kolima, poljoprivrednim alatima,  spravama, ambarima, cardacima, stalama. Kuca velika, bela. Bogatstvo na svakom koraku,  zito, kukuruz, hrana, stoka..Vredna celjad  samo vrvi, izlazi i ulazi, kao u mravinjaku, u kosnici, rade od jutra do maraka, svi slozni. Video sam slicno bericetno bogatstvo u Uzovnici jedino na imanju bogatog Mise Kojica, Kojica  kuce  su pod brdom, u ravnici, njive, sume, vocke, stoka, brojna vredna celjad. ( Slican utisak sam stekao i u Lonjinu  i na Staroj Ljuboviji, ,kad god se prodje pored kuca gazda Zivka i Djordjije Savica samo se vidi bericet i bogatstvo)..

N… N, postariji stamen covek, ,ali prerano osedeo , beo kao ovca,  deluje  vrlo razumno,  kao neki profesor. Zbog necega je stalno zabrinut., skoro ocajan. Ponesto shvatam ,njegov sin je poginuo  nedavno na Sremskom frontu. To je jednom poverio mami .” Odveli mi sinka, skolarca, jos dijete.,izgubi uludo glavu, na pravdi Boga “.Trgnuh se od straha  kad cuh sta kaze. Cuh, samo su ga pozvali u komandu grada,  kratko mu saopstili da je  njegov sin poginuo braneci otadzbinu, boreci se protiv fasista. Partizani koji su prosli kroz ratne strahote, su cesto bili ljuti na one koji se nisu borili, nazivali su ih “tatini sinovi”, “lenjivci, kajisari, koji su se krili i plandovali dok su oni stradali boreci se i za njihovu slobodu.”.Na neki nacin partizani su u pravu, pomislih, ali mnogi nisu isli u partizane iz opravdanih razloga, takva opsta osuda  bi cesto mogla biti pogresna.. Vise puta sam cuo ovog neobicnog coveka da je spominjao  ozlojedjen  rec”rekvizicija” ( oduzimanje imovine za potrebe partizana).

Jednom uciteljica izgovori po prvi  put nepoznatu rec rec”kulak”.Neki su rekli  za N N…da je kulak,  da su kulaci bogati ljudi, eksploatatori, koji su zemlju oteli od siromasnih, da su kulacima u Rusiji oduzeli  zemlju., da to treba uciniti i kod nas..

Iz velikog dvorista ka putu  idu polako velika konjska kola,  na prednjem sedistu sedi  N.N.ov  mladji sin, razbarusene plave kose, posnazniji mladic, drzi cvrsto dizgine u rukama, konj ide polako, poslusno, digao rep. Pozadi  njega na cilimu N….N, ispruzio se kao prostac, beo kao zid. Vrlo neobican izraz lica   stvara neizmeran  neobjasnjiv strah, istinski uzas. Ta grimasa se ne da opisati. Taj izraz lica izaziva neki vrlo neobican tragican osesaj,  radja prisustvo neke neobjasn jive  opasnosti. Kao da je to manifestacija  neke vrste  ludila toga coveka, kao da se iza njegovog lica krije demon, to samo slika moze docarati, slika govori vise od hiljadu  reci. Otkud to, do juce je bio sasvim  drugaciji? Bio je uprkos svega krajnje miran, nepokretan, kao da je  mrtvac. A bio je ziv.  Ali se videlo da se uzasno pati sam sa sobom. Nevidjeno zlo-ludilo ga iznenada pogodilo-to je prvi utisak. A najtezi je susret sa licnim ludilom, nastaje sukob sa sobom, nekadasnja normalnost se bori sa nastalim ludilom, licnost se cepa. Kada boli zub, to je deo tela, licnost se bori protiv bola tela, ali kada je u pitanju licnost, boli licnost, sama sebi pravi bol..Nema odbrane.same licnosti od same sebe. Izgledao mi je apsolutno porazen, potucen do nogu, ponizen, potpuno obespomocen. Kao da ga je neko iznenada udario kamenicom strahovito u glavu , surovo ga oborio , bespogovorno pobedio. To je najveci, najbolniji  poraz. .Svugde okolo je vladala apsolutna tisina, zgranutost, svi su uzasno bili zaplaseni  njegovim primerom.

O cemu se radi-sevnu misao. Bolest, iznenadna.,otkud bolest? Zasto bas on? Rat. Strah, brige. 

Odlazeci nasoj kuci mama rece snuzdeno  uzdisuci:”E moj covece,  sta ti bi da uludo olako izgubis glavu.”. Sta je on kriv sto se razboleo, niko ne odredjuje da li ce se razboliti? Da nije mozda nedovoljno vodio racuna o svome zdravlju, da se nije opijao?

Kola izadjose na put, sirok, asfaltiran, vuku coveka koji je najednom izgubio razum. Konj podigao rep, zvucno izbacuje balegu. Siri se karakteristican miris. Zivot je surov, nemilosrdan, ali i prozaican.

- Deseti  juni  1945 godine, -Poseta bake Save.

Kad god sretnemo baku Savu, stalno zavijena glava, ona vrlo cesto pati od nesnosnih glavobolja. Zacas   zaplace, ne moze da  preboli gubitak sina, brata, rodbine. Ujko Bozo vrlo lep mladic, puca od bistrine i snage, sada demobilsan, zeli da se upise  u neku srednju skolu u Valjevu. On je zbog necega neraspolozen, nesto postoji, tuzan je,  ne znam zasto. Verovatno zbog neprilika oca., ratnih gubitaka brata, rodbine . Baka   Sava prica  mami kako dedi Vasi zabranjuju  da radi, proglasavaju ga za reakciju u Bratuncu, hoce da oduzimaju, narezuju  poreze.:” Zoro, stalno je Vaso u krevetu, bio je zdrav ko dren.”.Mama ne voli da slusa ove politicke razgovore, ali to nikad ni najmanjim gestom ne pokazuje da ne povredi baku Savu,  nas decu upucuje da se igramo. Razmisljam ,da li to baka prica njenom bratu Dragi, partizanskom oficiru , kako on na to reaguje? Zasto on ne zastiti sestru i njenog muza? Hteo bi, ali ne sme, ne moze-pomislih.

Tomislav  Krsmanovic, Dnevnik, Sagas o.....iicima:

-Juli 1945 godine- Uzovnica, narodni obicaji-Zetva.                                                         

Svi su raspolozeni, gledaju se veselo, prekosutra je zetva, radilo se cele godine, sada se ubiraju plodovi rada, psenica je obilato rodila, vlat puna modrog  zrnevlja. Samo da Bog da da bude lepo vreme, gledaju svi u nebo, kazu bice sutra lep dan. Deda Velizar je kao i svi drugi u selu  radi  svaki dan po ceo dan do mrkle noci, rano leze  cim se smrkne, rano ustaje  u cik zore.Ima  obicaj da pre podne malo prilegne, navika mu je da nagne karlicu i pije mleko. Svaki dan je pio pomalo rakije, dzane ili sljivovice. Sisao bi u tamni prohladni podrum ispod vajata, kod kacare,  gurnuo nategu u bure , i mirisao strasno izvlaceci rakiju u posudu..Retko je bio pijan. Uvece je jeo beli luk i slanine

Sav sijajuci zadovoljan zbog zetve deda stoji u koporanu, iz njega izbija snaga uprkos njegovih godina, : “Sutra rano izujutra idi da pozivas da nam dodju na zetvu”.Izdiktira mi sve mestane koje treba pozvati, uzeh hartiju i zabelezih .Kazi bas ovako :” Dodjite sutra na zetvu kod Velizara Krsmanovica, u duganjama”.Ja sam to malo izmenio, odem do kapije kuma Nenada Vasica, oprezno dozivam imenom gazdu , gledajuci na opasne seoske pse, rekoh veselo DOBAR DAN, a onda ih pozvah uctivo  i glasno da dodju sutra na zetvu”. Svi su dolazili , jer je to moba, pozajmica, kada bude njihova zetva, ili neki drugi poljski rad, doci ce neko od nasih.

Dan zetve je , deda gleda u zazareno nebo:”Upekla zvijezda” . Njiva se zove DUGANJE jer je dugacka ,u donjem delu  sela, kada se krene putem skoli i crkvi, pocinje od  izrovanog  makadama  kojim kada prodje gruvajuci neki kamion  se digne oblak prasine. Duganje se pruzaju od obliznje Radenkove kovacnice, sve pored kuce kuma Vukica, pogled se gubi, sve do pod brdo, do kuca Svetozara Ere-Mitrovica.i Pucarevica. U rano jutro pocese da se okupljaju, niko ne zakasni, svi dosli, kasnjenje bi bila velika  sramota. Sunce zapece, oni sa srpovima orni, mladi, ili sredovecni  ,zdravi, poletni, okomise se na uspravnu psenicu kao vuci na ovce. Samo padaju vlatovi, idu napred, grabe, samo prsti, iza njih ostaje ostra strnjika, polegli vlatovi po tlu  kao da je prosao neki kijamet .Iza njih idu drugi koji vezuju vlatove u snopove. Neki pocese da uzvikuju, uzdizu srpove.iznad glava.Devojke i zene zapevase vrlo arhaicnu izvornu grlenu pesmu, zamisljao sam da su tako pevali stari Sloveni, pogotovu jer su bile u maramama, vecina plave i zelenooke. Ali ih je bilo i crnih kao Ciganke, a ono ciste Srpkinje. Tu je bio i Ciganin sa cemanetom,. kada one stanu on zastruze veselo po strumama,  svi poskoce, on kaska za njima zasipan  vlatima psenice,.udara gudalom u drvo cemaneta uzvikujuci:” Puna ti je kecelja, belih kocki secera”.

Nema odmora, pauze, pojaci mladic ode po vodu na izvor , donosi vodu u vuciji, drvenoj povecoj posudi, kao malo burence, tamna braonkasta daska savijena, izlizana, nabubrila od vode, lici mi na drvenu vodom nabubrelu cev na Vasinoj vodi ( izvoru) na Staroj Ljuboviji, opkovana gvozdenim posivelim obrucima. Teska je, snazni zetelac je nosi na ramenu. Onda je  spusti u hlad velikog  drveta pored medje..Zedni zeteoci dolaze jedan po jedan, podignu vuciju visoko iznad glave, ima otvor kroz koji voda tece, nagnu ga u usta. Svi zdravi, niko se ne plasi zaraze, nikome se ne gadi sto svi piju iz istog suda. Jeli vucija dolazi od reci “vuci”,povuci? Ili je to turska rec?

Sunce gori, znoj lije, pobesneli zeteoci samo grabe srpovima, samo padaju snopovi. Sto vise poznjeti, da nista ne ostane za drugi put. Zene sa maramama , brisu znoj , neki muskarci po ceo dan po najvecoj zezi u sajkacama-kako im nije vrucina ,neki gologlavi ne smeta im sunce. .Mama mi rece da se cuvam suncanice, da stavim kacket. .Jedan vec sredovecan covek zastade, pogleda oko sebe , i rece:” Joj jare, sve gori”. Zaljubjeni mladici i devojke bacaju skrivene tople poglede. A veceras ce biti kolo, pa ce se moci pribliziti, uhvatiti za ruke..Joj radosti,  prionuse srpovima jos poletnije.

Kada vec prodje podne, svi gledaju cekaju redare, eno ih ,idu putom od nasih kuca , njih dve nose na obramicama sudove sa hranom, donose kupus, pasulj, pite, juke, bungur, sir, kajmak, proju, prostrse zastore po zemlji u hladovini, zeteoci stadose, odahnuse. Posedase po zemlji i izgladneli navalise na hranu. Posle rucka odahnuse jedno pola sata. Opet jurnuse kao u napad na psenicu. Tako sve do sumraka.

Zanimljivo je bilo posmatrati kako tolika velika grupa obavlja svoje organske potrebe koje mora da obavi. To su cinili krajnje diskretno, iznenadno, kada niko ne vidi, kao da se stide, ali sta se tu moze, sto se mora je prirodno, nikad nisam nikoga video da ode, niti pogotovu da ga vidim, njega ili nju, kako se negde saginje, ukriva. Nikad traga na zemlji.

Psenica poznjevena, u snopovima, onda ce biti nosena na gumno, gde ce biti  podjevena u stogove. Da ceka vrsidbu. Ranije su vrli konjima koji su gazili po psenici, ili tukli motkama, sada dolazi motorna vrsalica Moskovljevica  iz plodne Macve,  zacas izvuce i najmanje zrnce iz svakog vlata.

Kad se smrknu, svi zajedno kretose glasno pevajuci sa srpovima na ramenima nasoj kuci, odvojeno devojke , odvojeno mladici.. Sevaju pogledi, poneki mladic nesto  dobaci, one se zasmeju tiho, stidljivo. To je bio vrlo lep i uzbudljiv tezacki prizor. Neki odose Drini da se iskupaju, osveze.

Kada dodjose kuci , pre vecere, devojke sa vencima cveca na glavama, okicene po telu grancicama, uspese se malo vise na maloj uzbrdici u dvoristu, uhvatise se za ruke, pocese da pevaju, da ukrstaju ruke i da se ispod njih veselo provlace Odjeknu opet neka vrlo neobicna, arhaicna pesma.,lici na neke ruske pesme.

Iznenadno svi  posedase po zemlji, poce vecera.

Posle vecere, zasvira svirala, uhvatise se u kola, samo drma.,jos zivlje, snaznije nego kada su zeli. Momci se stide da pridju svojim simpatijama. One oborile mazno poglede zemlji, samo pilje. Utom naidje crnomanjast  visok snazan covek, bela seljacka  kosulja i gace ukrivaju masu kostiju i misica koji se valjaju ispod, vide se rucurde Zivka Tomica nabreklih  vena, on viknu kratko:” Zasvriaj i za  pojas zadjeni”. Skoro istog momenat frulas prekide, kolo se kao po komandi obori na zemlju ko pokosena trava, posedase, spustise ruke na tlo, zacutase. Ne cuje se ni rec.

Devojke stidljivo uz “ZBOGOM” odose kucama. Oni svi sanjaju o sledecoj zetvi, gde ce moci da ostvare svoje ljubavne snove.

-Trideseti juli 1945 –Raspre izmedju dva rodjaka Dragoljuba i Milica Krsmanovica Jovinog

Kocoperni cetrnaestogodisnji Dragoljub je sin dede Milutina brata naseg dede Velizara. Njegov vrsnjak Milic je sin Jove Krsmanovica sina pokojnog dede Simeuna koji je takodje brat naseg dede Velizara.( Pokojni deda Simeun je onaj sto je poginuo 20 januara 1941 godine, na nasu Slavu Svetog Jovana, kad se okliznuo na stepenicama svoje kuce u Uzovnici).

Dragoljub i Milic su ne samo bliski rodjaci, nego i vrsnjaci, povrh svega susedi., kuca do kuce u zaseoku Krsmanovici. Kada se sve ovo zna o njima, prirodno je da se oni druze i slazu..Ali je povremeno medju njima bilo i nesporazuma, koji su umeli das se zatruju, ili cak pretvore u neku vrstu sukoba. Dragoljub se odlucio da ostane u selu, na imanju oca, a Milic da ide na skole. Milic je u medjuvremenu postao partijski aktivista, omladinac koji agituje po selu. Dragoljub je bio sasvim drugacijih politickih ubedjenja..Milicevi stricevi cika Ljubo i Vaso su politicki uticajni, narocito cika Ljubo, to je bilo presudno da se sam Milic opredeli  za novu politicku ulogu. Pak, kada se radi o Dragoljubu, on  u njegovoj najblizoj porodici nije imao nikoga politicki uticajnoga.kao sto to ima Milic.

Cika Ljubo je bio oficir ,povrh svega jedan od najboljih boksera poluteske kategorije u zemlji, a cika Vaso uticajan profesor.. Cika Vaso se u Kraljevini Jugoslaviji ozenio tetka Ankom  takodje profesorkom iz Botosa u Banatu, koja potice iz vrlo imucne zemljoradnicke porodice, njenim roditeljima su komunisti odmah pose rata oduzeli oko 80 hektara plodne zemlje. Ona je bila ogorcena na novi poredak  zbog toga. Kada se cika Vaso vratio na kraj rata u zemlju, dosao u Botos,  tetka Anka mu rece ljutito:” Sto si se vratio, tamo su ostali nasi, ovi njihovi  se vratili”. Stekla neki prebrz utisak  da je cika Vaso komunista. Ova razlicita politicka opredelenja su se na neki nacin odrazavala  na odnose u porodici cika Vase. Cika Vaso i tetka Anka su dolazili leti u Uzovnicu, sa malom cerkicom Mirom, mladjom nekoliko godina od mene.  Milic.je cesto bio u drustvu sa uticajnim stricom Vasom..Mozda je to Dragoljubu ponekad zasmetalo.

Jednom on u sali dobaci smejuci se glasno:” Milic Ancic( mislio je na tetka Anku), Jovin vrancic( Jovo je Milicev otac). Skoro da se potukose jednog dana u njivi dok su cuvali stoku.


-Juli 1945-Bratunac- Deda Vaso-lisen prava  glasa, rekvizicija

Baka Sava stalno sa pokvasenim zavojem oko glave, isla je svugde kod lekara, u Tuzlu, Beograd, ne pomaze.Ali kad mi dodjemo ona sve zaboravi od radosti sto nas vidi. Cuo sam vec vise puta od Bake Save da je deda Vaso lisen prava glasa, da ga javno napadaju na skupovima u Bratuncu .Jednom je to rekla pred  njenim bratom Dragom Beatovicem, oficirom, koji je stajao i slusao je vazno pored vrata. Nista nije kazao.Cutao je namrsten, zabrinut..Ujko Bozo je uvek kada je to govorila cutao kao zaliven. Stalno place za najblizim nestalim srodnicima u ratnom vihoru. Deda Vaso  ustade iz kreveta u sobi, sede pored nas, deluje bolesno, vise lezi  nego sto je na nogama, a do nedavno bio  vrlo vitalan, kao cigra.

Cuh u Bratuncu razgovor u prolazu dve zene sapucu :” Ama Vasi Dzambasu ( tako zovu moga deda Vasu) oduzeli jer je kapitalista , obogatio se eksploatisuci radnike i seljake”. Nije mi  bilo jasno kako je deda Vaso i koga eksploatisao. On je  bogat trgovac, imetak stekao trgovinom stoke. Kako se to obogatio? Opet sam saznao odgovor, neki mladici bratunacki politicki akivisti u koznim kaputima, vazni i tajanstveni, oni  Jovo i Hasan, razgovarali jednom , verovatno me nisu videli, ja prisluskujem :” Ama Vaso kupi jeftino stoku, proda skupo, vara naivne seljake,  prevarant” Zapitah se u sebi, ko njima brani da trguju ?Pa ako je tako onda bi sve trgovce trebalo kazniti. A u Bratuncu toliko radnji, trgovina.

Bio sam prisutan jednom kada se Baka Sava zalila ujki Dragi. Zatecen, utucen , pomalo nervozan.,rece joj beo u licu da se strpi ,bice bolje.

Ovde nesto nije jasno, ne razumem,  ali se i ne trudim mnogo da razumem, potiskujem u zaborav.  Mali sam, sta ja tu mogu, odnos vlasti je prema meni i roditeljima dobar. Nije zadovoljan  ni Deda Velizar. Bice im valjda  bolje, to je sada tako dok se nova vlast ne ucvrsti, onda ce svima postati bolje, cim je tako ima neki razlog.. Nikad nisam cuo ni oca, ni majku, da kazu nesto protiv vlasti. Slusali su svoje roditelje cutke, bez odobravanja, bez osporavanja. Ima neki razlog cim im tako cine. Bice bolje.Ali je otac ucestvovao u Uzovnici u politicki razgovorima, uzovnicani su strasni politicari. Razgovarli su cesto o ratu u Koreji, Cercilu, Ruzveltu.

Dosao je ujko Bozo na otsustvo, oficir.Nesto ga muci. Pozva me uvece u bioskop, nije kazao kino, kako kazu u Bratuncu, nego bioskop, kako kazu u Srbiji. Bioskop je u velikoj zgradi, bilo je malo sveta. Davao se neki ruski film. Kada smo se vratili kuci bila e mrkla noc, kuca daleko od glavne ulice, idemo kroz pustaru, rat je bio do juce, strah od ustasa, vidim za pojasom ujaka veliki revolver.

Tata je poslao depesu, radosna vest, dobio je naimenovanje  za Sefa Duvanske stanice u Zitkovcu, kod Aleksinca, juzna Srbija.Svi smo zivnuli, radujemo se.  Skolska godan pocnije 1 septembra, imacu  vremena da se pripremim, uselim u novi stan, upisem  u skolu. Roditelji su radosni sto se vracaju u juznu  Srbiju, za nju ih vezu najlepse uspomene. Ali je se toliko stvari ipak promenilo.

T.Krsmanovic:SAGA O..ICIMA-1945-1965 g-Trideseti juli 1945 –Raspre izmedju dva rodjaka Dragoljuba i Milica Krsmanovica Jovinog

Kocoperni cetrnaestogodisnji Dragoljub je sin dede Milutina brata naseg dede Velizara. Njegov vrsnjak Milic je sin Jove Krsmanovica sina pokojnog dede Simeuna koji je takodje brat naseg dede Velizara.( Pokojni deda Simeun je onaj sto je poginuo 20 januara 1941 godine, na nasu Slavu Svetog Jovana, kad se okliznuo na stepenicama svoje kuce u Uzovnici).

Dragoljub i Milic su ne samo bliski rodjaci, nego i vrsnjaci, povrh svega susedi., kuca do kuce u zaseoku Krsmanovici. Kada se sve ovo zna o njima, prirodno je da se oni druze i slazu..Ali je povremeno medju njima bilo i nesporazuma, koji su umeli das se zatruju, ili cak pretvore u neku vrstu sukoba. Dragoljub se odlucio da ostane u selu, na imanju oca, a Milic da ide na skole. Milic je u medjuvremenu postao partijski aktivista, omladinac koji agituje po selu. Dragoljub je bio sasvim drugacijih politickih ubedjenja..Milicevi stricevi cika Ljubo i Vaso su politicki uticajni, narocito cika Ljubo, to je bilo presudno da se sam Milic opredeli  za novu politicku ulogu. Pak, kada se radi o Dragoljubu, on  u njegovoj najblizoj porodici nije imao nikoga politicki uticajnoga.kao sto to ima Milic.

Cika Ljubo je bio oficir ,povrh svega jedan od najboljih boksera poluteske kategorije u zemlji, a cika Vaso uticajan profesor.. Cika Vaso se u Kraljevini Jugoslaviji ozenio tetka Ankom  takodje profesorkom iz Botosa u Banatu, koja potice iz vrlo imucne zemljoradnicke porodice, njenim roditeljima su komunisti odmah pose rata oduzeli oko 80 hektara plodne zemlje. Ona je bila ogorcena na novi poredak  zbog toga. Kada se cika Vaso vratio na kraj rata u zemlju, dosao u Botos,  tetka Anka mu rece ljutito:” Sto si se vratio, tamo su ostali nasi, ovi njihovi  se vratili”. Stekla neki prebrz utisak  da je cika Vaso komunista. Ova razlicita politicka opredelenja su se na neki nacin odrazavala  na odnose u porodici cika Vase. Cika Vaso i tetka Anka su dolazili leti u Uzovnicu, sa malom cerkicom Mirom, mladjom nekoliko godina od mene.  Milic.je cesto bio u drustvu sa uticajnim stricom Vasom..Mozda je to Dragoljubu ponekad zasmetalo.

Jednom on u sali dobaci smejuci se glasno:” Milic Ancic( mislio je na tetka Anku), Jovin vrancic( Jovo je Milicev otac). Skoro da se potukose jednog dana u njivi dok su cuvali stoku.


-Juli 1945-Bratunac- Deda Vaso-lisen prava  glasa, rekvizicija

Baka Sava stalno sa pokvasenim zavojem oko glave, isla je svugde kod lekara, u Tuzlu, Beograd, ne pomaze.Ali kad mi dodjemo ona sve zaboravi od radosti sto nas vidi. Cuo sam vec vise puta od Bake Save da je deda Vaso lisen prava glasa, da ga javno napadaju na skupovima u Bratuncu .Jednom je to rekla pred  njenim bratom Dragom Beatovicem, oficirom, koji je stajao i slusao je vazno pored vrata. Nista nije kazao.Cutao je namrsten, zabrinut..Ujko Bozo je uvek kada je to govorila cutao kao zaliven. Stalno place za najblizim nestalim srodnicima u ratnom vihoru. Deda Vaso  ustade iz kreveta u sobi, sede pored nas, deluje bolesno, vise lezi  nego sto je na nogama, a do nedavno bio  vrlo vitalan, kao cigra.

Cuh u Bratuncu razgovor u prolazu dve zene sapucu :” Ama Vasi Dzambasu ( tako zovu moga deda Vasu) oduzeli jer je kapitalista , obogatio se eksploatisuci radnike i seljake”. Nije mi  bilo jasno kako je deda Vaso i koga eksploatisao. On je  bogat trgovac, imetak stekao trgovinom stoke. Kako se to obogatio? Opet sam saznao odgovor, neki mladici bratunacki politicki akivisti u koznim kaputima, vazni i tajanstveni, oni  Jovo i Hasan, razgovarali jednom , verovatno me nisu videli, ja prisluskujem :” Ama Vaso kupi jeftino stoku, proda skupo, vara naivne seljake,  prevarant” Zapitah se u sebi, ko njima brani da trguju ?Pa ako je tako onda bi sve trgovce trebalo kazniti. A u Bratuncu toliko radnji, trgovina.

Bio sam prisutan jednom kada se Baka Sava zalila ujki Dragi. Zatecen, utucen , pomalo nervozan.,rece joj beo u licu da se strpi ,bice bolje.

Ovde nesto nije jasno, ne razumem,  ali se i ne trudim mnogo da razumem, potiskujem u zaborav.  Mali sam, sta ja tu mogu, odnos vlasti je prema meni i roditeljima dobar. Nije zadovoljan  ni Deda Velizar. Bice im valjda  bolje, to je sada tako dok se nova vlast ne ucvrsti, onda ce svima postati bolje, cim je tako ima neki razlog.. Nikad nisam cuo ni oca, ni majku, da kazu nesto protiv vlasti. Slusali su svoje roditelje cutke, bez odobravanja, bez osporavanja. Ima neki razlog cim im tako cine. Bice bolje.Ali je otac ucestvovao u Uzovnici u politicki razgovorima, uzovnicani su strasni politicari. Razgovarli su cesto o ratu u Koreji, Cercilu, Ruzveltu.

Dosao je ujko Bozo na otsustvo, oficir.Nesto ga muci. Pozva me uvece u bioskop, nije kazao kino, kako kazu u Bratuncu, nego bioskop, kako kazu u Srbiji. Bioskop je u velikoj zgradi, bilo je malo sveta. Davao se neki ruski film. Kada smo se vratili kuci bila e mrkla noc, kuca daleko od glavne ulice, idemo kroz pustaru, rat je bio do juce, strah od ustasa, vidim za pojasom ujaka veliki revolver.

Tata je poslao depesu, radosna vest, dobio je naimenovanje  za Sefa Duvanske stanice u Zitkovcu, kod Aleksinca, juzna Srbija.Svi smo zivnuli, radujemo se.  Skolska godan pocnije 1 septembra, imacu  vremena da se pripremim, uselim u novi stan, upisem  u skolu. Roditelji su radosni sto se vracaju u juznu  Srbiju, za nju ih vezu najlepse uspomene. Ali je se toliko stvari ipak promenilo.

T.Krsmanovic-SAGA o ...icima:

-14 juli 1945 Uzovnica, Milic Krsmanovic, Jovin

Zeteoci jurisaju srpovima u njivi od skole ka kucama Kojica, stigose pod brdo, bas ispod kuca. Pod plotom mali izvor, pun zabokrecine i punoglavaca, niko ne pije. Luda Joka , vrlo crnomanjsta , ona je maloumna-tako kazu u selu, se nagela zedna da pije vodu sa ovoga izvora. Milic Jovin zadenuo srp za pojas je vuce da ustane, ubedjuje je da ne pije. Luda Joka drzi u ruci jednu travku, koja je takva da kada je po kozi guras  u jednom pravcu, ide u suprotnom, vrlo je opasna ako se metne u usta, sto je jezikom i nepcom vise guras napolje ona sve brze ide unutra, u grkljan, jednjak, pluca. Milic joj ote travcicu i baci je daleko. Uzovnica je selo, sve se zna, uveliko se prica da je Milic Jovin  zavrsio malu maturu u Loznici.,ide na ckole u Beograd, u Tehnikum , u Srednju brodarsku skolu..

- 15 juli 1945 g Uzovnica- Vitomir Djukic osudjen na smrt                                             
-
- Baka Sava uvek sva  u crnini,  nosi bele nakvasene obloge oko cela,  place, kaze mami  kroz suze:” Jadna moja Djuka ( bliska rodjaka bake Save),  Vitu ( muz Djukin) u Uzicu osudili na smrt, kazu  ratni bogatas, onda –preinacili na 10 godina robije, sve im oduzeli, a radili ko mravi godinama od jutra do mraka, sada ispade ratni bogatas”. “Nuto “izusti uzbudjeno zacudjena tetka Milena, mamina  mladja sestra
-
Dosao dedi u Uzovnicu u posetu neki ucen covek iz Ljubovije.Prica o vidjenim ljudima iz Podrinja, stalno spominje  na daleko poznatog Milovana Protica.Onda nekoga Vlajka Tadica iz Valjeva ali ciji je otac iz Gornjih Kosalja iznad Ljubovije,kaze:” Tadici su veliko pleme, razasuli se od Crne Gore i Hercegovine sve niz Drinu, Sumadiji, Srbiji i na druge strane”.”Knez Simo Kovacevic iz Postijenja je imao veliku zadrugu, 1.000 ovaca, 12 rala, 12 pari volova, 72 celjada, samo vri , jedna snaja se iznenada razboli, umre, bila nesto zanemogla. Ajoj, neko rece, ama ne jede vec nekoliko dana.Knez Simo ljutit prozbori-Ako se ovde od gladi umire, ovde nema ljeba, selimo se svi. I kretose, Simo rece: Tamo gde zastanemo, ako djeca pocnu se igrati pravljenja koliba, tu cemo nove kuce praviti, tek djeca pocnu praviti kolibe kod Brankovine. Tu zastanu  nastane se”. Uceni covek nastavi:” Mlovan Glisic nas cuveni knjizevnik, je poreklom iz  Zarozja, njegov predak je bio cuveni ajduk Glisa. Vojvoda Petar Vasic je iznad Ljubovije”.

--Dvadeset deveti juli 1945 godine, Tudje ocu-svoje ne dam.

Ovog leta na raspustu kod dede i babe se najcesce cuje rec” rekvizicija”.Velika ljutina zitelja Uzovnice zbog te reci. Danas je odrzan sastanak mesnih politickih aktivista sa ziteljima Uzovnice u meani  kod Dobre Panovica. Lokalni komunisticki aktivista…….. je sa improvizovane bine glasno i uzbudjeno objasnjavao, jos vise agitovao:” Narodnoj vlasti, nasoj hrabroj vojsci koja je slomila  kicmu stranom okupatoru i domacim izdajnicima,  su  potrebni hrana i odeca, vasa je patriostka  obaveza da date svoje viskove.”

Posle kratke tisine zacuse se  pojedini hrabriji:” Ama jes tako, al’ vala ne more jednima ovako drugima onako, nego neka bude po pravdi Boga jedinoga”.Onda nastade istinska graja:” Jes u pravi si  Jovo, dajemo u rekviziciju, od usta odvajamo, sve zivo od stoke poklasmo, a neki nista”.

Deda je dosao iz mesne kancelarije vrlo ljut.:”Rekvizicija , kazu da uzimaju viskove imucnih seljaka. Radim od ranog jutra do mraka,  tako svaki dan, imam nesto malo plodne zemle, a jos  vise ziratne, prezivljavamo jer radimo, oni nam otese sve od  usta ”. Baba Bojka dodade resko:” Tudje ocu, svoje ne dam”.

Ide Djojo Krsmanovic, puca od snage,  vrca ostroumnost iz ociju, i on  ogorcen:”Oni dole na Uzovnici( misle na one iz odbora koji odredjuju kolika ce biti rekvizicija po domacinu) odrede od oka, kako im se oce, svojima malo il’’nista, a nama odalame “.

Cesto sam se pitao, zbunjivalo me je :kako Djojo brat cika Ljube politicki uticajnog , i cika Vaso je uticajan, a on tako govori?

Razgovora nekoliko mestana Uzovnice:
-Deda Velizar:”Da je komunizam dobra stvar ne bi ga nama utrapili, nema ljeba bez motike, ne mogu drustvo pravde da ostvare najvece najbogatije zemlje na svetu , a da mi to uradimo, nasli budale da ih  zamlacuju, treba njima dati motike da kopaju , da im pamet dodje u glavu”
-Djojo Krsmanovic:” Ama oce tudje, oce oklapine, oce ljeba bez motike”
-Kum Velizar Kovacevic:” Peta kolona rasturi Jugoslaviju, svi sem Srba dezertirase, izdase. A sad  ovi Titini oce opet da pricaju kako Srbi zele da budu glavni u zemlji, da ih treba obuzdati”
-Deda Milutin Krsmanovic:” Ama i ovi ce opet rasturiti zemlju, svesce se na patrljak od Srbije”.

-14 juli 1945 Uzovnica, Milic Krsmanovic, Jovin

Zeteoci jurisaju srpovima u njivi od skole ka kucama Kojica, stigose pod brdo, bas ispod kuca. Pod plotom mali izvor, pun zabokrecine i punoglavaca, niko ne pije. Luda Joka , vrlo crnomanjsta , ona je maloumna-tako kazu u selu, se nagela zedna da pije vodu sa ovoga izvora. Milic Jovin zadenuo srp za pojas je vuce da ustane, ubedjuje je da ne pije. Luda Joka drzi u ruci jednu travku, koja je takva da kada je po kozi guras  u jednom pravcu, ide u suprotnom, vrlo je opasna ako se metne u usta, sto je jezikom i nepcom vise guras napolje ona sve brze ide unutra, u grkljan, jednjak, pluca. Milic joj ote travcicu i baci je daleko. Uzovnica je selo, sve se zna, uveliko se prica da je Milic Jovin  zavrsio malu maturu u Loznici.,ide na ckole u Beograd, u Tehnikum , u Srednju brodarsku skolu..

- 15 juli 1945 g Uzovnica- Vitomir Djukic osudjen na smrt                                             
-
- Baka Sava uvek sva  u crnini,  nosi bele nakvasene obloge oko cela,  place, kaze mami  kroz suze:” Jadna moja Djuka ( bliska rodjaka bake Save),  Vitu ( muz Djukin) u Uzicu osudili na smrt, kazu  ratni bogatas, onda –preinacili na 10 godina robije, sve im oduzeli, a radili ko mravi godinama od jutra do mraka, sada ispade ratni bogatas”. “Nuto “izusti uzbudjeno zacudjena tetka Milena, mamina  mladja sestra
-
Dosao dedi u Uzovnicu u posetu neki ucen covek iz Ljubovije.Prica o vidjenim ljudima iz Podrinja, stalno spominje  na daleko poznatog Milovana Protica.Onda nekoga Vlajka Tadica iz Valjeva ali ciji je otac iz Gornjih Kosalja iznad Ljubovije,kaze:” Tadici su veliko pleme, razasuli se od Crne Gore i Hercegovine sve niz Drinu, Sumadiji, Srbiji i na druge strane”.”Knez Simo Kovacevic iz Postijenja je imao veliku zadrugu, 1.000 ovaca, 12 rala, 12 pari volova, 72 celjada, samo vri , jedna snaja se iznenada razboli, umre, bila nesto zanemogla. Ajoj, neko rece, ama ne jede vec nekoliko dana.Knez Simo ljutit prozbori-Ako se ovde od gladi umire, ovde nema ljeba, selimo se svi. I kretose, Simo rece: Tamo gde zastanemo, ako djeca pocnu se igrati pravljenja koliba, tu cemo nove kuce praviti, tek djeca pocnu praviti kolibe kod Brankovine. Tu zastanu  nastane se”. Uceni covek nastavi:” Mlovan Glisic nas cuveni knjizevnik, je poreklom iz  Zarozja, njegov predak je bio cuveni ajduk Glisa. Vojvoda Petar Vasic je iznad Ljubovije”.

--Dvadeset deveti juli 1945 godine, Tudje ocu-svoje ne dam.

Ovog leta na raspustu kod dede i babe se najcesce cuje rec” rekvizicija”.Velika ljutina zitelja Uzovnice zbog te reci. Danas je odrzan sastanak mesnih politickih aktivista sa ziteljima Uzovnice u meani  kod Dobre Panovica. Lokalni komunisticki aktivista…….. je sa improvizovane bine glasno i uzbudjeno objasnjavao, jos vise agitovao:” Narodnoj vlasti, nasoj hrabroj vojsci koja je slomila  kicmu stranom okupatoru i domacim izdajnicima,  su  potrebni hrana i odeca, vasa je patriostka  obaveza da date svoje viskove.”

Posle kratke tisine zacuse se  pojedini hrabriji:” Ama jes tako, al’ vala ne more jednima ovako drugima onako, nego neka bude po pravdi Boga jedinoga”.Onda nastade istinska graja:” Jes u pravi si  Jovo, dajemo u rekviziciju, od usta odvajamo, sve zivo od stoke poklasmo, a neki nista”.

Deda je dosao iz mesne kancelarije vrlo ljut.:”Rekvizicija , kazu da uzimaju viskove imucnih seljaka. Radim od ranog jutra do mraka,  tako svaki dan, imam nesto malo plodne zemle, a jos  vise ziratne, prezivljavamo jer radimo, oni nam otese sve od  usta ”. Baba Bojka dodade resko:” Tudje ocu, svoje ne dam”.

Ide Djojo Krsmanovic, puca od snage,  vrca ostroumnost iz ociju, i on  ogorcen:”Oni dole na Uzovnici( misle na one iz odbora koji odredjuju kolika ce biti rekvizicija po domacinu) odrede od oka, kako im se oce, svojima malo il’’nista, a nama odalame “.

Cesto sam se pitao, zbunjivalo me je :kako Djojo brat cika Ljube politicki uticajnog , i cika Vaso je uticajan, a on tako govori?

Razgovora nekoliko mestana Uzovnice:
-Deda Velizar:”Da je komunizam dobra stvar ne bi ga nama utrapili, nema ljeba bez motike, ne mogu drustvo pravde da ostvare najvece najbogatije zemlje na svetu , a da mi to uradimo, nasli budale da ih  zamlacuju, treba njima dati motike da kopaju , da im pamet dodje u glavu”
-Djojo Krsmanovic:” Ama oce tudje, oce oklapine, oce ljeba bez motike”
-Kum Velizar Kovacevic:” Peta kolona rasturi Jugoslaviju, svi sem Srba dezertirase, izdase. A sad  ovi Titini oce opet da pricaju kako Srbi zele da budu glavni u zemlji, da ih treba obuzdati”
-Deda Milutin Krsmanovic:” Ama i ovi ce opet rasturiti zemlju, svesce se na patrljak od Srbije”.