Овде и тамо
БАЛКАНСКА СЛАГАЛИЦА
Боље би било да размишљамо да сутра, прекосутра, будемо први који ћемо признати Косово. Тако би допринели његовој демократизацији и најбоље помогли Србима који тамо живе. Па онда брже ка ЕУ

Марти Ахтисари је протутњао Београдом.

Борис Тадић је у пуном капацитету примио специјалног изасланика УН за Косово, иако су лица без осмеха наговестила озбиљност тренутка. Војислав Коштуница је одбио да се састане са Финцем, није хтео ни да додирне папир који је овај месецима састављао, иако је сигурно да сам није писао текст.

Народњаци заоштравају став захтевајући од евентуалних коалиционих партнера да свако признавање независности Косова буде проглашено за „противзаконито, нелегитимно и ништавно”. У ДС-у се чуде. Чему служе поједине страначке платформе, када Србија има свој раније усаглашен став?

Цементирајући имиџ због кога га на Западу називају националистом, Коштуница је одржао реч и избегао Ахтисарија. Као да ће радни документ нестати уколико га међународни поштар не уручи. Није крив глас, већ гласник.

Сем пизме и покушаја избегавања државничке одговорности – те влада није легитимна, те није легална већ је техничка – не видим у томе ишта добро. Многи се присећају времена када је Милошевић америчком амбасадору преко стола бацио неотворено писмо државног секретара Џејмса Бејкера. После знамо шта је било.

Неће они тако са нама, поново одавде љутито грми „патриотски блок” претећи „озбиљним последицама” онима који се усуде да признају независност Косова. Мора да се тамо тресу од страха и неизвесности кад чују да Вашингтону и Бриселу наговештавамо прекид дипломатских односа. Ако не то, барем тужбу Међународном суду правде или предлог да Савет безбедности осуди такав чин. Да ли ћемо их кажњавати тако што ћемо забранити улазак капитала из инкриминисаних земаља?

Стара епика 14. века замотана у фолк паковање небеске Србије: Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине.

Иако би да политику око Косова представе као конзистентну, чврсту и надасве патриотску, много је ту збрке. Нико да објасни шта значи „суштинска аутономија” коју узалуд нудимо косовским Албанцима. То је нека врста „унутрашње независности”, изрекао се један Коштуничин саветник па је брже-боље морао да се исправља због употребе проказаног појма „независност”.

„Етничка мобилизација охрабрује масе уверавајући их да ће имати сигурност у ‘строго омеђеним етничким границама’. Како ових граница у стварности нема, а етничка лојалност је у служби борбе за власт, снага етничке мобилизације постаје неконтролисана и штетна”, пише Душан Јањић у књизи „Записи из Србије”.

Стално слушам да хоће да нам узму Косово. Како да га узму, када оно и није наше? Губили смо га дуго, а тапија на земљу предата је међународној заједници потписивањем Кумановског споразума. Проблем који од тада није решен тиче се људи, Срба и других неалбанаца? Ахтисаријев извештај зато инсистира на правима мањина.

А шта ако Ахтисари тако формулише статус Космета да свако може да га тумачи како жели? Шта ако у његовом документу не буду поменути ни „независност” Косова ни „суверенитет” Србије?

Пошто је могуће да му је дојављено да ће управо тако бити, народњачки „фронт одбијања” жури да поентира. За домаћу употребу. ДСС–НС се показује као „тврди играч” који ће сутра себи приписати заслугу ако Ахтисари у извештају изостави појам „независност”. Такав капитал би онда да преточе у премијерску и друге важне министарске фотеље. Шта буде после, мање је важно.

Досадашња климава кохабитација Тадић–Коштуница прети да се претвори у конфронтацију. Делом због Косова, делом због чврсто дефинисаних захтева народњака који знају шта траже за себе, а остатак „дају на коришћење” ДС-у иако овај има већу популацију посланика ДС-а у Скупштини.

Воја је повукао линију. Баш ме занима да ли ће се Борис одазвати. Рекао је да воли да „изађе на црту”. ДС ће морати одлучније да се одреди ако не жели да већ на првом кораку разочара своје бираче. Тадић је на тему Косова лавирао не желећи да закуца своју позицију. Приклањао се популизму истичући да Србија неће правити уступке, али је међу реткима јавно признао да је „Косово данас ближе назависности и сваки грађанин у Србији то зна”.

Народњацима је сада Косово тест па су на консултацијама код Тадића показали да уопште не журе са састављањем нове владе. Тапка се у месту, игра на време и на фотеље. Изашли су са платформом за Косово и готово ултимативно траже да се друге странке изјасне да ли су за или против. Све подсећа на косовску преамбулу Устава која испаде да је важнија од нове конституције.

Али, Ахтисари неће да чека. Кога, шта? Човек ради свој посао и нема илузија да преговарачка мрцварења могу ишта битно да промене око „последње нерешене слагалице на Балкану”. Он је почетком децембра у Берлину јасно рекао да је очекивање преговорног компромиса „глупост”.

Није од тога далеко ни Коштуница који сматра да се у Бечу дешавало позориште, а не преговори отворени фебруара 2006. Проблем је у томе што је преговарачима – Београду и Приштини – поодавно додељена улога статиста.

Оно што се зове међународна заједница, и када греши или се о неког огрешује, не одустаје. Једном покренут замајац се не зауставља. Чак и када Ахтисари скандалозно изјави да су Срби криви као народ.

Позивали смо се на Повељу УН и принципе територијалног интегритета и суверенитета држава. Говорили да је „апсолутна бесмислица” говорити да је Косово изузетан случај. Нису помогли ни појачана дипломатска активност Београда, истина – закаснела, ни поделе унутар ЕУ, ни тврђи став Русије у Контакт групи.

Сада ДСС–НС, попут радикала, прете заоштравањем. Американци су разочарани платформом Воје и Веље. Све се поклапа са приближавањем Москви и литургијским понављањем да ће Руси уложити вето на независност Косова. И за ову премису важи питање: а шта уколико независности не буде? Руси се неће бунити.

Читам коментар РИА Новости поводом спорне територије Абхазије. Руски политичари и дипломате дуго су страховали од „интернационализације” проблема отцепљењу склоне кавкаске републике. Онда су променили став: интернационализација може да промовише националне интересе Русије – под условом да дипломате науче да мудро одаберу приоритете. Москва сада истиче значај УН и Савета безбедности као фoкусних тачака међународне заједнице.

Не постоји „глобална антиабхаска завера”, а да би Русија ојачала своју позицију гаранта мира у турбулентном региону мора да створи савез са Америком и земљама ЕУ, водећи флексибилнију и прагматичнију политику. Све је готово дијаметрално супротно од заоштрених ставова ДСС–НС о Косову.

Има још. Абхазија је два пута била пред Саветом безбедности. Русија и САД су пронашле компромисно решење: резолуција оштро критикује Грузију, а усвојена је пошто је Москва прихватила да позитивно гласа око проблема Северне Кореје. Ако је неком поента промакла, да нагласим: велики су се договорили. Шта ћемо када се нагоде и око Косова?

Боље би било да размишљамо да сутра, прекосутра, будемо први који ћемо признати Косово. Тако би допринели његовој демократизацији и најбоље помогли Србима који тамо живе. Па онда брже ка ЕУ.
Ко смо, шта смо без Косова, готово драматичним гласом питао се својевремено Коштуница пред Храмом Светог Саве. Не знам како ће лидер ДСС-а описати свој идентитет без Косова, али лично немам тај проблем. И уверен сам да нисам једини који не мисли да му се укида будућност.
Бошко Јакшић
[објављено: 04.02.2007.]

Taj Kasa bi mogao malo da začepi svoju gubicu da ne bi dobio preko iste.

Objavi rat za ustavom potvrdjene svoje teritorije , pa pokaže kom obojci kom opanci , a ne da se premijer krije od pregovora ko papčina ........

Čemu čekanje, aj još večeras na Koosvo. Mi smo za vama.

Podela Kosvova bi bila pogubna po stanovnike Kosova.


Ocemo Kosovo za DRZAVU! sto pre to bolje!