Za mene još uvek ima dosta posla
Što je gore za državu, što je više političara koji zloupotrebljavaju svoj položaj, ili rđavo rade svoj posao, to je više posla za mene. Ova zemlja je pravi eldorado za nekoga ko ljude i pojave gleda kao ja

Moje pamćenje doseže u neko predratno vreme, započinje svoju životnu priču Predrag Koraksić Koraks (Čačak, 1933). Pamtim, kaže, da smo se stalno selili, pošto su i otac i majka bili učitelji. Svake godine u drugo selo. Seća se sela Liješanj iznad Zvornika, gde i danas osnovna školi nosi ime po njegovom ocu Stojanu, i posebno vremena pred Drugi svetski rat, kada je iz Miokovaca svakodnevno pešačio pet kilometara do škole u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, i često i zimi, običavao da izuje opanke, pregazi Čemernicu i na drugoj strani se obuje.

Jednu selidbu posebno pamti. Imao je "dečje boginje" i u vozu nisu mogli da mu obezbede zamračen prostor, pa mu je delimično trajno oštećen vid na levom oku. "Ceo život slikam samo na desno, a šta bih napravio da sam koristio oba", šali se Koraks.

Roditelji su dosta uticali na Vas?
- Otac mi je, kako se to nekad govorilo, bio napredne, komunističke orijentacije. Bio je veoma talentovan muzički horovođa i osnivač hora u selu Katrga koji i danas postoji. Majka je iz jedne bosanske porodice iz Fojnice, a upoznali su se službujući po bosanskim selima. Inače, otac je bio najbolji drug Ratka Mitrovića i posle prve ofanzive preplivao je Moravu i dobio upalu pluća.

Jedno vreme bio je komesar bolnice, koju su četnici posle pregovora Tito - Draža opkolili i sve ih odveli u Brajiće na Ravnu goru. Bila je jesen 1940. godine i on je jedini preživeo streljanje, ali nije imao sreće. Dopuzao je ranjen do potoka, tu ga otkrije žena iz četničke familije, "otkuca" četnicima, koji ga potom ubiju.
   
      

Nečujam

"Za vreme gradnje kuće pođem trajektom u Split radi lajsni za parket. Krenem natrag s tovarom i u luci sretnem drugara iz zemunske gumnazije Igora Vidana, čiji je otac bio oficir, a koji je i studirao u Beogradu. Pričamo tako, uz pokoju lozovaču, kad zazvoni trajekt. Uđem, smestim se, stavim lajsne pod glavu i računam da sam za najmanje jedan sat u Supetru, gde su već gosti na ručku. U neko doba vidim brdo i čini mi se da idemo prema Šolti, pored Čiova. Pitam barbu do mene kako se zove ovo misto, on kaže: Nečujam. Ponovim glasnije, pa se izderem misleći da je gluv, a drugi do njega mi kaže da barba dobro čuje, ali se misto tako zove - Nečujam. Vratim se u Split, sednem u drugi trajekt i, umesto na ručak, stignem na večeru.
      
      
      
   
   
      

Slavili duple slave i "brojeve"

Koraksić navodi kao zanimljivost da su u jednom periodu u istoj kući živele četiri generacije. Deda, po majci (103 godine namirio), baba, njegova majka, on, brat Ljubiša, supruga Branka i njegova deca Uroš i Tanja. Sve vreme su se, najviše zahvaljujući babi, slavili svi praznici, državni i crkveni. "Oba Božića, jer mi smo se po ocu osećali pravoslavcima i to je baba poštovala, ali je govorila: 'Slavićemo i ove brojeve', misleći na 1. maj i 29. novembar".
      
      
      
   

Cela familija je bila osuđena na smrt?
- Posle smo niz Trsinu pobegli do Čačka, sklonili se kod kumova, pa nekako stigli do ujne u Beograd. Mati ilegalno odlazi u Zemun, gde je bila nemačka vlast. Inače, deda sa majčine strane je Splićanin, veoma dobro se razumevao u finansije i pre rata bio je šef poreske uprave Grada Beograda. Šestog aprila 1941. godine i njegova familija dolazi u Zemun, a ujna je iskamčila ausvajs i za mene i mog brata Ljubišu.

Morao sam imati drugo ime i pričali su mi da su me pisali kao Franjo Božić, što je bilo majčino devojačko prezime. Nisu nas dirali dok četnici nisu Gestapou rekli za majku i odveli je u Glavnjaču. Nemci su je držali deset dana i, pošto se četnik koji je trebalo da je prepozna iz ko zna kog razloga nije pojavljivao, oni je puste. Drugi deda po ocu, Budimir, prešao je Albaniju, bio na Krfu i umro o osamdeset i nekoj 1947. godine.

Odlazite u Batajnicu kod Ante Pavelića?
- E, ali to nije onaj Pavelić, nego dr Ante Pavelić, batajnička legedna. Onda smo otišli u Ugrinovce, a posle rata vratili smo se u Zemun, u jednu "švapsku" kuću u Crnogorskoj ulici, odakle sam krenuo u Zemunsku gimnaziju.

Tu ste nacrtali prvu karikaturu?
- U sedmom razredu objavio sam prvu karikaturu, a likovno mi je predavao Milan Besarabović, inače vajar koji je pravio figurine od keramike, terakote. Nacrtao sam (bilo je vreme Informbiroa, kada su se kritikovale ličnosti, ali ne i pojave) čoveka u samici, sa potpisom: ministar postavljen na novi položaj. Aluzija na hapšenje jednog bugarskog ministra. Kasnije sam objavljivao u Ježu, a studirao sam (tri godine) arhitekturu. Shvatio sam da to nije posao za mene i zaposlio sam se u listu Rad, odakle me Slobodan Glumac odvodi u Večernje novosti gde sam ostao dvadeset pet godina.

Izgleda da je i Vas koštala Osma sednica?
- Svakako. Ipak, kada su svu vlast u zemlji preuzeli Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj za mene, moje karikature, više nije bilo mesta. Rade Brajović mi nije objavljivao radove, pa sam normu ispunjavao preko sportske i kulturne rubrike. Zapravo, iznuđivao sam otkaz, s kojim su nešto otezali, iako sam objavljivao u tadašnjoj Borbi koju je uređivao pokojni Staša Marinković.

Nakon Borbe slede Demokratija, Danas, Vreme, Naša Borba...?
- U jednom trenutku, mislim da je to bila ideja Mirka Klarina, Naša Borba je htela da sa još dvojicom kolega radim svakodnevno karikaturu u tom listu. Rekao sam da mogu sam i nastavio sam, sve dok list nije ugasila vlada, oktobra 1998. godine. Bio sam član redakcije nedeljnika Vreme, gde sam se i penzionisao. Ali i dalje radim svakog dana, za Danas, Ekonomist i mnogobrojne strane listove.

Mnogi su pomislili da će, ukoliko nastupe demokratske promene, za Vas biti manje posla?
- Uveren sam da će posla za mene uvek biti. Ljudska glupost je večita kategorija. Što je gore za državu, što je više političara koji zloupotrebljavaju svoj položaj, ili rđavo rade svoj posao, to je više posla za mene. Ova zemlja je pravi eldorado za nekoga ko ljude i pojave gleda kao ja. Izborio sam se za status i objavljujem samo ono što mislim da treba i to radim veoma odgovorno. Volim da se podsmehnem, ali nikako i da uvredim. Ovo što crtam je moj lični pogled, stav prema svemu što se dešava na političkoj i društvenoj sceni u zemlji. Urednici skoro nikad ne znaju šta će sutra biti objavljeno, a nije se desilo da ono što ponudim ne bude objavljeno.
   
      

Dlačice zečjih ušiju

Svi Koraksićevi radovi, galerija bezbroj likova, nastali su potezom četkice od dlačica iz zečjih ušiju. "Možda su zato moje karikature nežne", kaže.
      
      
      
   

Bračni par Milošević Vam je bila česta tema?
- Kad sada o tome razmišljam, nije mi baš najjasnije zašto sam bio pošteđen od Miloševića. Čuo sam da je on moje karikature pokazivao ljudima izvan zemlje kako bi se prikazao demokratom, ali stradanje ne mora da se svodi samo na batinanje ili zatvaranje. Za njegove vladavine nisam mogao da izlažem. Bio je jedan pokušaj, u "Sebastijanu" (15. marta 1995.) i pred samu izložbu (već se svet skupio) bilo je izvađeno pola karikatura. Tuda je prolazio Nikola Šainović i jadni kustos se uplašio pa skinuo nepoželjne radove (likove), a ja se naljutim i povadim sve redom. Dođu ljudi pred prazne zidove. "Izložbu" su snimile dve strane televizije.

Ipak ste izlagali?
- Jesam, 1997. godine u galeriji "Haos". Bilo je to vreme protestnih šetnji, išli su šetači i klicali mi, a policijski kordon u blizini. To je bilo sve za Njegovog vremena.

Bilo je i tužbi?
- Iz kabineta Dobrice Ćosića tužili su me zbog karikature - scene trule kobile, na kojoj su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić i Momir Bulatović, pogureni, sa nosevima u zadnjicama. Vreme se tada štampalo u novosadskom Forumu i pokrajinski tužilac je smatrao da se radi o "nedoličnom položaju". Suđenje je iznenada prekinuto, pošto je tužilac odustao.

Petog oktobra 2000. godine niste prestali, čak bi se reklo da ste dobili dodatnu inspiraciju?
- Bila je to za mene samo nova vlast, novi ljudi koji su nastavili da prave gluposti. Bilo je samo pitanje koliko koga ošinuti. U početku je bilo teško, kasnije su se sami nametali.

Pretposlednji predsednik Srbije Milan Milutinović čak Vas je pozvao na kafu?
- Zvao me je i otišao sam. Kad može Koštunica kod Miloševića... Ispostavilo se da on sakuplja moje radove, naročito one na kojima je on. Na mojim karikaturama Milutinović nije bio glavna ličnost, često sam ga video kao malog od kužine, predstavljao ga kao fikus, ili ribu u akvarijumu... Pitam ga zašto ih sakuplja, a on kaže da to radi - za sina. Tokom razgovora sa Milutinovićem zaključio sam da mnogi nisu razumeli kako je ko nacrtan i podmetali su jedan drugom. Pričao mi je da je Milošević imao primedbu zašto Miru crtam onako debelu, zašto sa cvetom. Zbunilo me je da se on Miloševića plašio čak i u vreme dok je Sloba bio u kućnom pritvoru. "Ne pominjite ovo za Miloševića nikome, molim Vas!" Zašto, pitao sam ga. "Mnogo je opasno, nemojte ni za živu glavu", molio je Milutinović prateći me do vrata.

Vladan Batić, Vaš čest lik, otišao je korak dalje, pa je napravio izložbu karikatura na kojima je on?
- Bilo je to prošle godine, kada je Batić već bio u opoziciji. Izloženo je bilo preko 200 radova na kojima je nacrtan i nije se uopšte mešao u moj izbor.

Dobar deo života vezali ste se za Jadran, odnosno Brač i Supetar?
- Osamdesetih godina supruga Branka nasledila je neke kuće na Voždovcu i u Novom Sadu. Hteli smo kupiti kuću, ali smo zbog visokih poreskih dažbina odlučili izgraditi "kuću za odmor". Gradili smo je deset godina i kada je bila pri kraju - desilo se ovo. Poslednji put, pred raspad Jugoslavije, bilo smo u njoj maja 1991. godine. U međuvremenu je opljačkana (mada bez naročito vrednih stvari) i u njoj je sedam godina boravio policajac. Sredinom 1999. godine poručimo mu da dolazimo i da spremi - jednu sobu. Tako je bilo i naredne godine, a već 2000. smo bili sami.

Ne žalite se na meštane?
- Krasni ljudi, primili su me bolje nego svog. Sa Jozom (Pučo) sam igrao šah, radio je u katastru i on mi je sredio plac. Drugi, Josip Dubravčić mi je gradio kuću. Tri meseca i sve gotovo, grubi radovi. Taj moj Jozo tvorac je "bračke gramatike". Kada sam ga isplaćivao, bile su novčanice sa Titovim likom, a brojao je ovako: Jedan Tito, dva Titota, tri Titota, četiri Titota, pet Titotih... Danas izgleda neshvatljivo da se i tamo i kod nas mnogo stvari izmenilo.

Često sam išao na Vidovu goru, diveći se manastiru prosto prilepljen uz stenu, gde voda curi iz kamena. Voleo sam da odem u Nerežišće, gde su se ljudi bavili stokom i gde i danas postoje divlji konji koje meštani uzmu kada nešto rade i opet ih puste da žive sami. Iznad Nerežišća su nekad pravljene tri brane, kaskando, iz kojih se crpila voda. Danas se pije voda koja dolazi sa Cetine, a tri jezerca (Dunav, Sava i Morava, tako su ih zvali) verovatno krštena novim imenima i služe više poljoprivredi. U najvećem, Dunavu, mogao se okrenuti trajekt "Ero".

Posle 2000. Vaše karikature išle su u mnoga mesta u zemlji i u svetu?
- Izlagao sam u Njujorku, Parizu, Berlinu, Oslu, Švajcarskoj (dvaput), Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu (dvaput), Somboru, Zrenjaninu, Smederevskoj Palanci, Čačku (dvaput), Gornjem Milanovcu, Leskovcu, Paraćinu, Zaječaru, Užicu, Valjevu... U Leskovcu sam bio za vreme Miloševićevog mitinga u hali Limes pa smo, zbog angažovanja policije za bezbednost putnika, za Beograd lako preneli materijal za Otpor.

Na otvaranju nije bilo publike, a jedan od organizatora, koji je valjda govor pisao unapred, rekao je "Drago mi je da smo okupili u ovako velikom broju", iako nas je bilo samo devetero. Pre pet godina dobio sam nagradu likovne sekcije SANU "Ivan Tabaković", što mi daje pravo da u roku dve godine imam besplatnu izložbu u galeriji SANU. Do danas ništa. Sredinom prošle godine dobio sam visoko francusko priznanje - Orden legije časti.

Šta trenutno radite?
- Sa Nadom Korać spremam knjigu koja će biti svojevrsna hronika, sa objašnjenjima. Svaka karikatura će imati objašnjenje (u fusnoti) kako je nastala. Inače, svakog dana crtam karikaturu.

Koju knjigu čitate?
- "Ubilačke identitete" Amina Malufa.
Dragan Banjac