Kad roditelji daju nadimak   

Roditelji su skloni da svojoj deci daju imena od milja, nadimke, i dok su mala, deci se ti nadimci uglavnom sviđaju. Problem nastaje kad dete malo poraste, a roditelji ga i dalje zovu nadimkom iz vrtića.

I kad bi se bar setili da vas tako zovu onda kad vaše društvo, dečko ili devojka nisu u blizini, ali ne: veselo će vas nazvati Pilence, Žabice, Bombonice, Lutkice, Buckice ili nekim nesnosnim nadimkom izvedenim iz vašeg imena onda kad vam je celo društvo na okupu, ili kad su vam tu dečko ili devojka. Joj, blama! Pocrvenite, poželite u zemlju da propadnete i znate da će vas prijatelji "ubiti" od zezanja čim se vaši roditelji udalje. Koji užas! Još ako počnu, kao što to roditelji umeju, da pokazuju vaše slike kad ste imali dve godine i golišavi trčali po plaži... Pomislite da vam ne preostaje ništa drugo nego da se ošišate, ofarbate, podvrgnete plastičnoj hirurgiji toliko drastičnoj da vas ni rođena majka (naročito rođena majka koja vas pred svima blamira tim glupim nadimkom!) više ne prepoznaje i preselite se u neki drugi grad ili u neku daleku zemlju gde niko za vas ne zna.

Nećete, naravno, uraditi ništa toliko drastično. Šta onda? Kako se spasti? Kad se vaši roditelji udalje, pridružite se prijateljima u smejanju vašem nadimku, ako je to ono za šta su raspoloženi (ima i onih koji će vas saosećajno pogledati, ispričati šta su njima njihovi roditelji napravili i neće vam se podsmevati); a posle, kada vam prijatelji odu, zamolite roditelje da popričate s njima.

Taj razgovor treba da bude bez ikakve dreke i optuživanja sa vaše strane, inače ćete biti viđeni samo kao derle koje se duri i nećete postići ništa što želite da postignete. Setite se da vas roditelji vole i da tim nadimkom ne žele da vas ponize pred prijateljima, već vam na taj način izražavaju svoju ljubav - ako ih zbog toga napadnete, osećaće se kao da ih napadate što vas vole, kao da odbijate njihovu ljubav. Oni u tom nadimku ne vide ništa loše, vi ste za njih još uvek njihovo dete, njihovo Pilence ili šta već.

Smireno recite roditeljima da je vama neprijatno kada vas pred prijateljima, dečkom ili devojkom zovu vašim nadimkom iz vrtića. Možete majku da pitate kako bi se ona osećala da se vaša baka, njena majka, pojavi kod nje na poslu i pred svima je (kolegama - i muškim i ženskim, šefovima...) nazove svojom malom guskicom, ili kako ju je već zvala kad je bila mala; ili da pred njenim kolegama i šefovima pokazuje njene slike kad je bila mala i golišava. Uverite svoje roditelje da znate da vas oni vole i da tim nadimkom ne misle ništa loše, uverite ih da i vi njih volite - i zamolite ih da vas pred vašim vršnjacima zovu imenom. Valjda su vam i ime dali zato jer im se dopada?

Ovakvo objašnjavanje trebalo bi da reši problem. Ako ne, ostaje vam samo da trpite i da se ne nervirate previše - niste jedini kojima se to dešava i neće ni taj nadimak večito trajati.

Izvor: Krstarica

Моја ћерка и дан-данас ужива да је ословим надимком који користим од њеног рођења.

Зове се Вања,а ја је, најчешће, ословљавам са Вањичак. 

ja uopshte ne uzivam kad me cale oslovi sa nadimkom iz detinjstva 

ja imam superiška nadimke

reci...

između ostalog ćućosan i princezica

ћућосан?     

ima tu još bisera

Реци, сад, ти.

da, ajde ostali recite