Nikada mi nije bilo bitno da li je neko bogat, mozda zato sto sam uvek imala sve sto sam pozelela. Koliko god to ne moguce zvucalo ali nije mi bilo bitno kako nego izgleda, jer izgled je nesto sto nam je dato, kako nosimo izgled tako se covek moze voleti jos vise. Jedino sto mi je uvek bilo bitno i sto sam trazila je da sa nekim mogu da razgovaram, ne samo oni isprazni razgovori uz kafu, vec i o ozbiljnijim temama, cak i ne samo pricati, treba sa nekim umeti i cutati. I sad, posle svega, kad razmisljam o tome nije mi jasno zasto sam ga odbila od sebe. Bice koje mi je pruzilo neizmernu ljubav. Njega je bila privilegija poznavati, a tek imati. Mogla sam biti njegova, ali ne, odbila sam ga od sebe. Ovih dana smo pricali, rekla sam mu mnoge stvari, rekla sam dosta stvari i koje ne mislim, da , mnogo toga je trebalo precutati, trebala sam mu i reci. A on, on je i pored svega toga meni postavio pravo pitanje... “Jesi li ti ikada bila zaljubljena, ali stvarno zaljubljena?! Ti ne umes da volis!”... U tom trenutku mislim da me je uhvatilo neko ludilo, da ne shvatite pogresno, nije on kriv, ja sam bila ljuta na sebe, cak sam mu spustila i slusalicu. Posle par minuta stigla mi je i poruka od njega, ono sto je napisao, nije pogresio ni jednu rec, zasluzila sam i gore. Posle toga sam samo sedela i gledala bezciljno u telefon. U glavi mi je odzvanjalo.... jesi li ti ikada bila zaljubljena.... Pogled sam uputila ka ormanu, dugo sam razmisljala da li da ustanem i otvorim ga, ipak, mislim da je dovoljno vremena proslo, ustala sam, otvorila sam, ugledala sam kutije, znala sam koja je njegova, polako sam je izvukla, ruke su mi se tresle, ovo sam tu zakopala pre pet godina, dovoljno je vremena proslo, nadam se, duboko sam udahnula i skinula poklopac, samo jedan pogled me je vratio u proslost... .... tog leta sam, tada ne znajuci, poslednji put bila na moru, mesec dana uzivanja, moju kosu koja je prelazila polovinu ledja skratila sam na jedva nekoliko santimetara, i jedina briga mi je bila, ma ne, ja nisam imala briga. To je bio najsrecniji period u mom zivotu. Te jeseni sam krenula u srednju skolu i mislila sam da je ceo svet moj. I bio je! Ne znam zasto ali oduvek sam imala slabo pamcenje i dobrog dela zivota se ne secam jasno, ali tog dana, taj dana nikada necu zaboraviti. Secam se da sam bila izrazito srecna i nekako sa nestrpljenjem sam ocekivala veliki odmor, kad je zvonilo bila sam jos nervoznija. Izasli smo u dvoriste, po dzepovima jakne sam trazila cigarete, bile su mi u ruci?!, izvadila sam jedan dugi winston 100’s, upaljac, nigde nema upaljaca, podigla sam glavu ne bi li ugledala nekoga iz razreda ko ima ‘vatre’, i tad! Ne, nisu stali svetovi, stao je univerzum! Prestala sam da disem. Srce mi je lupalo. Stomak, o ti divni leptirici, osetila sam ih po prvi put. I te oci! Tog momenta je krenula na razglasu pesma devojka sa cardas nogama, i osmehuo mi se, on se meni osmehnuo! Kisa je pocela da pada, ali ja sam ostala i dalje nepomicna. Posle dva casa o njemu sam znala sve, broj telefona sam trebala da dobijem sutra, moja najbolja drugarica je isla sa njegovom sestrom u razred, za mene je tada svet postao jos lepse mesto, ma da se sve srusilo ja bi se i dalje smeskala zadovoljno. Nisam ga zvala, nisam mogla, sedela bih drzeci telefon u rukama ali nikad ga nisam pozvala, dok, jednog dana sam cula taj glas kako trazi mene.... “Ej malecka pa sto me ne zoves?! Rekla mi je Masa da ti je dala broj, ajde me nazovi ponekad”... I sad kao da je ovde, jos cujem njegove reci kako mi odzvanjaju u glavi. I to je bio pocetak. Satima, danima, nedeljama smo pricali preko telefona, druzili smo se u skoli. Sa njim sam mogla pricati o bilo cemu, sa njim sam mogla osvojiti svet, sa njim sam mogla i da cutim.... Sada, posle osam godina, ta ljubav mi izgleda cudna, godinu dana smo se druzili, moja zaljubljenost je odavno prerasla u ljubav, i onda, onda se to desilo, sreli smo se sasvim slucajno u gradu, posle par pica krenuli smo kuci, pratio me je, dosli smo do mene, secam se, bio je 8. avgust 1996 godine, rukama mi je drzao lice... “ej malecka, pa ti drhtis”.... onda me je jako zagrlio, poljubio me je iza uha, pogledala sam ga... “necu tako”... nase usne su se spojile... Bilo je svanulo kad sam otisla kuci. Nisam spavala, slatka nervoza mi je bila u stomaku, jedva sam docekala jutro, nazvao me je. ...”ajde dodji do mene, zvala sam ga”... ...”ne mogu malecka, moram da idem”.... Verujem da je sada medju andjelima za ono sto je ucinio. Vama nista nije jasno, znam, ni meni tada nije bilo, zasto je morao da ode? Tako smo bili srecni. Da, od prvog dana sam znala cinjenicu da on umire, to mi nije bilo bitno, moje srce je kucalo samo za njega, znala sam da ce otici, htela sam da ga imam dok ne ode, nije mi dao. Bio mi je tako blizu, bio je pored mene a nisam mogla da ga imam, nisam smela. Zvuci lako reci srcu nemoj voleti, ne to nije lako, volela sam ga vise od zivota, jos uvek ga volim! Posle te veceri videli smo se jos samo tri puta, bilo je mucno i za mene i za njega. Dan kad sam saznala da ga vise nema je dan kad mi je nestalo pola srca... Gledam sad u kutiju, tri ispisane sveske sa pricama i pesmama, pisma, njegove slike, ulaznice sa Djoletovog koncerta, karte za bioskop... uspomene, secanja.... ... Kad bih vratila vreme, kad tog poljupca ne bi bilo, mozda, mozda moje srce tada ne bi bilo ovako ranjivo. Ne tad, kad bih vratila vreme u onaj dan, da samo nisam ugledala njegove oci, da nisam cula njegov glas, da nisam.... mozda bih tada mogla da se zaljubim. Mozda bih sada bila na nekom drugom mestu. Mozda bih mogla da mu kazem da i ja njega volim. A ovako... ovako mogu samo da mu kazem izvini, izvini sto ja vise ne umem i ne smem da volim. Izvini sto sam sebe i svoje srce ogradila od osecanja. Izvini sto ne dozvoljavam nikome da mi pridje. Izvini, za sve lepe reci, ne nisu to bile samo lepe reci,te reci sam izrekla jer sam to i mislila, ali izvini sto nisam znala i umela da prihvatim tvoju ljubav. Izvini sto sam zelela da te volim ali nisam znala kako. Izvini.
Biti zaljubljen je stvarno nesto sto ne moze uvek da se desi bilo kome i bilo kada ... ali pronaci osobu i spoznati je nesto najvise sto moze nekome da se desi. Tada i samo bivanje sa nekim po nekoliko sati, a ne progovoriti nijednu rec, je stvarno nesto sto treba znati i umeti.
Tema: 
