Zen Arhitekture


Zen,

Poreklo

 Mnogo od onog što mi danas znamo o Zen budizmu u Zapadnom svetu, došlo je iz Japana, mada se njegovo poreklo može pratiti unazad u Indiji sve do perioda pre oko 2.500 godina i perioda rodjenja budizma. Medjutim, iako su koreni zena nastali u Indiji, Kina je bila ta koja je stvarno utrla put njegovom razvoju. Iz Kine, zen je proširen u Koreju u IV veku, da bi finalno dosegao Japan u XII veku. Prema budističkoj tradiciji, Siddartha Gautama, čovek koji je postao poznat kao Buda (Buddha) – što šnači "Onaj koji je probudjen" – rodjen je u severnoj Indiji 563.g.p.n.e., a njegov otac bio je bogat maharadja, ili kralj plemena Shakya. Iz mudrosti koji je Buda dostigao prosvetljenjem, Buda je formulisao svoje učenje, koje, mada je bilo intenzivno praktično, bilo ispunjeno saosećajnošću i nadom u nameri da se ostalima pokaže put koji se nalazi izvan granica patnji i bremena svakodnevnog života. Mada je budizam verovatno zasnovan u Kini već u I veku, originalan oblik zena, poznat kao ch’an, nije nastao kao samostalno učenje sve do V veka. Čovek koji je doneo ovo učenje sa sobom bio je budistički misionar Bodhidharma, koji se smatra za 28-og indijskog patrijarha nakon Bude i prvim kineskim budističkim patrijarhom. Tokom sledećih nekoliko vekova, verovanja Bodidharme bila su asimilirana od strane kineske filosofije, a mnogi taoistički učenici dodavali su sopstvene interpretacije i adaptirali osnovne postulate ove antičke kulture. Zato je ch’an, pre sopstvene transformacije u japanski zen, postao osnov spiritualne tradicije indijskog budizma i kineskog taoizma i konfučijanizma. Nakon dolaska u Japan, zen je vrlo brzo procvetao, naznačavajući novi period umetničkih dostignuća i intelektualnog ispunjenja. Pesnici, slikari, arhitekte, baštovani i studenti, svi zajedno, otkrili su u zenu filosofiju koja je afirmisala njihove stavove i ostvarivala dublje značenje njihovom radu. Klasa ratnika, aristokrata, kao i običnih ljudi, takodje je otkrila ovu filosofiju kao prikladnu za njih. Zen je upotpunosti odgovarao japanskoj psihi i tradiciji, tako da je procvetao dajući japanskoj kulturi novu energiju i smisao.
Danas, postoje zen budistički manastiri, utočišta i centri po celom svetu, uključujući Ameriku i Evropu. Zen je protkan u sve nivoe društva i uticao je na forme umetnosti, arhitekture, jezika i kulture savremenog života. Ostaje uticajna spiritualna snaga koja nastavlja da dostiže svoj momentum u savremenom svetu.

Zen,

Principi

 Da bi se shvatio duh zen-a i njegov uticaj na arhitekturu, enterijer i druge oblike umetnosti, bitno je dublje razumevanje japanske estetike i razumevanje da je umetnički senzibilitet Japana nastao poreklom iz kineske kulture. Osnovna snaga vodilja japanske umetnosti i dizajna predstavlja orijentalna sposobnost da se shvati život iznutra a ne spolja. Nisu samo promene način na koji se stvari opažaju i izražavaju, već je to uspostavljanje različitog seta vrednosnih kriterijuma baziranih na unutrašnjim vrednostima i dubljem shvatanju prirode. Na svom najviše fundamentalnom nivou, jednostavnost i ljubav prema prirodi predstavljaju osnovu zen shvatanja, mada japanska estetika ide dublje od toga.
Mnoge od estetskih vodilja zen umetničkih formi potiču iz ukusa potčinjenim konceptima wabi i sabi. Wabi se odnosi na potčinjenu lepotu nerazdvojivu u jednostavnosti i mirnoći, spokojstvu, a sabi se odnosi na rafiniranu elegantnost – na način da objekti postaju dostojni poštovanja i lepi zbog toga što sadrže patinu svog doba i na taj način inspirišu posmatrača sa dubokim osećajem strahopoštovanja. Wabi sabi zajedno opisuju naklonost prema jednostavnim svakodnevnim stvarima, kao što su zdele za čaj ili mrve bambusovog čaja, koji se koriste na rafiniran način. Wabi može da se odnosi na jednostavne radosti življenja u primitivnoj slamnatoj kolibi – što je tipično za japanske čajne kuće, što može da kreira osećaj želje za opozivanjem svega onog što je zemaljsko u korist čudima prirode i života u mističnoj kontemplaciji. Kad se ovaj sens prirodne jednostavnosti kombinuje sa sensom antikviteta ili primitivne rustičnosti, to može da kreira sabi. Ljubav prema jednostavnosti i rustičnom, izražena kao wabi sabi, vodila je prema prihvatanju estetike koja je obuhvatala ceremonuju ispijanja čaja i shodno tome uticajan kult čaja. Jedno od estetskih shvatanja bilo je suki, što ima značenje nečega što je oblikovano na prirodan način, tako da pokazuje istinsku prirodu bez pokazivanja teškog rada koji je načinjen da bi se kreirala ova lepota. Princip shin takodje se smatra principom zen dizajna. Odnosi se na sve ono što je retko i uredno, mirno a što je kreirano ljudskim rukama, na primer, shoji pregrada ili zid gletovan posebnom glinom. Shin se često kombinuje sa so, a što je poznato kao gyo. So označava crte oblikovanja koje koriste materijale u njihovom prirodnom stanju, kao što je bambusov slamnati krov ili tatami podna strunjača, načinjena od pirinčanih vlakana. Još jedan princip zen dizajna može se pridodati prethodnim, to je tehnika yohaku-no-bi, sa značenjem "lepota ekstra bele boje". Upotreba ovog principa može da bude vidjena u praznim prostorima zen vrtova, područja belog u zen slikarstvu i crtežima, ili čisti, nenatrpani enterijeri zen prostorija. Ovaj pozitivan sens štedljivosti fokusiran je pre na ono što je preostalo od dizajna nego na ono što je smešteno u dizajn. Kao takav, yohaku-no-bi predstavlja inherentan deo rada japanskih dizajnera, arhitekata i umetnika, modernih i starih, a uobičajeno se smatra kao "ekonomija forme". Poreklo principa yohaku-no-bi mogu da budu proniknuti u samoj suštini zen misli i meditacije, koja uči ideju koncentracije na koncepte ku ("praznina") i mu ("ništavost"). Možda je najeluzivniji (najneuhvatljiviji) princip yugen – reč čiji kineski prethodnik kombinuje značenje za "slab" ili "bled" sa drugim značenjem "tame" ili "misterioznog". Originalno, yugen se odnosi na poeziju i ima značenje nečeg "suviše dubokog da bi bilo vidjeno", ali, vremenom, izraz se odnosio na nešto što je produbljeno, suptilno ili teško razumljivo, ali što sugeriše na njegovu misterioznu prirodu. Postoje takodje drugi termini koji prenose suptilnost zen umetnosti. Medju njima nalaze se: shibui, što ima značenje "rezervisano", "uzdržano", "trezveno", "tiho" ili "oskudno"; koko ima značenje "strog", "asketski"; kanso znači "jednostavno".- Slično, shizen predstavlja koncept koji sugeriše prirodnost i bliskost sa prirodom koja se manifestuje u mnogo zen tradicija, bilo da je to aranžiranje cveća, arhitektura ili unutrašnji dizajn.
Na kraju, dolazimo do koncepta fukinsei ili koncepta asimetrije. Japansku naklonost ka asimetriji nije lako objasniti. Ona može da potiče od porekla rase iz azijskih šuma, gde su prirodne forme izgradile sens za organskom lepotom, ili od fundamentalnog zen verovanja o posmatranju individualnih stvari kao savršenih same po sebi, bez potrebe za simetrijom. Kod zen dizajna, shodno konceptu fukinsei, asimetrija se koristi da kreira vitalnu silu u kojoj su suprotnosti postavljene izmedju "levog" i "desnog" i, često, izmedju volumena i forme. U tipičnom japanskom dizajnu vrta ili jedne kuće, oko se ne zaustavlja niti na jednoj dominantnoj tački dizajna, ali se konstantno vraća gledajući efekat celine.

Zen,

Arhitektura

 Zen izdvojeni arhitektonski stil bio je rasprostranjen željom ranih zen kaludjera za jednostavnošću i njihovom potrebom za traganjem za mirom. Discipline zena same po sebi doprinele su izrastanju svojih sopstvenih principa dizajna, koji su prirodno proistekli iz skromnog života sveštenika. Mnogi zen manastiri i druge gradjevine iz perioda XIII veka bili su inspirisani ranijim kineskim modelima perioda Sung (960-1279) i bili su konstruisani u kara-yo, ili "kineskom stilu". Mada nisu partikularno zen po svojoj spoljašnjosti, ove gradjevine uvode arhitektonske predstave koje su još uvek integralne u japanskoj arhitekturi. Na primer, sala za meditaciju, ili zendo, predstavlja verovatno sobu u zen manastiru koja postaje arhetipom jednostavnog zen stila. Stroga priroda ovog velikog prostora, sa jednostavnom drvenom strukturom, slamnatim tatami strunjačama, i sa malo nameštaja, virtuelno je nepromenjana od asketske ere Kamakura, kad je nastala. Prirodan, uzdržan prostor zendo-a sa svojom čistotom forme i oblika, radikalno je uticao na japanski unutrašnji dizajn i vodio je modernom zen prostoru za stanovanje, onakvom kakav je poznat danas.
Od perioda XIII veka pa nadalje, uticaj nepretenciozne zen arhitekture, sa sensom za spiritualnom slobodom u harmoniji sa prirodom, proširio se po celom Japanu i uticao je na projekte japanskih kuća za stanovanje i drugih tradicionalnih gradjevina. Poput arhitektonske tradicije drugih zemalja, japanske kuće su u sebi nosile lokalne materijale za gradnju, uticaje lokalnog prirodnog okruženja i klime. Po celom Japanu, izobilje gradjevinskog materijala kao što su drvo i drugi prirodni materijali, kao glina, bambusova trska i hartija – koji su svi imali kapacitet male apsorbcije toplote – bilo je korišćeno da se postigne dobra otpornost gradjevina na toplotu i včažnost i relativno dobre performanse gradjevina na česte zemljotrese. Medjutim, tipovi objekata koji su predstavljali fundamentalne zen inspiracije nisu bili toliko religiozni koliko su bili sekularni – da napomenemo kućicu za čaj ili chashitsu. Ova skromna, jednostavna struktura vodi poreklo iz druge polovine XVI veka a bila je gradjena od prirodnih materijala u primitivnom stilu seljačke kolibe. Njena unutrašnjost je skoro sasvim prazna. Pod je pokriven tatami strunjačama; zidovi su napravljeni od prirodnog drveta i mešavinom blata i gline koja liči na gipsanu zidnu oblogu. Poput prozora, shoji pregrada načinjena od pirinčanog papira stvara meko difuzno svetlo koje daje enterijeru utisak mirnoće. Niski ulaz, ili nijiriguchi, oblikovan je tako da se oni koji su pozvani na čaj osećaju ponizno i skromno: gosti literarno treba da puzeći udju u sobu za čaj – akcija koja označava da sve socijalne različitosti i ponosi treba da budu ostavljeni iza ulaza u ovaj "svet čaja".

Zen,

Enterijer

 Rani japanski enterijeri kuća za stanovanje bili su upotpunosti oblikovani kao religiozna arhitektura, pošto su graditelji toga doba težili da "uhvate" duh zena u svojim osećanjima vezanim za prirodu koja su proistekla iz taoizma. Ovo je dovelo do radjanja zen inspirisane japanske kuće, poznate pod imenom shoin-zukuri, koja je nastala u Muromachi periodu. Ona je zamenila kuću starog stila shinden-zukuri i podstrekla razvoj novog stila stanovanja koje je uključilo smele karakteristike koje su se nalazile u asketskoj kulturi zen kaludjera i bushi-ja, nove klase ratnika. Zbog uticaja zena na svakodnevni život, arhitekti su opremali shoin-zukuri mnogim elementima koje su pronalazili u hojo, rezidenciji zen opata. Na primer, shoin (iz kojeg je deriviralo ime za ovaj tip arhitekture) je bio pisaći sto u formi prozora, koji je često formirao deo malog studija ili prostora za rad i učenje. Takodje je postojao toko ili tokonoma – niša ili udubljenje sa uzdignutom platformom koja se danas koristi za izlaganje umetničkih radova ili umetničkih cvetnih aranžmana a takodje, što je bila upotreba u prošlosti, za izlaganje budističkih svitaka pisanih finom kaligrafijom. Nadasve, postojala je tana – polica ugradjena u zid sa funkcijom smeštanja svetih svitaka i svetih tekstova; u kasnijoj upotrebi, korišćena je kao prostor ostave.
Ostali elementi zen enterijera koji su bili preuzeti iz manastira uključivali su shoji pregrade i tatami prostirke za pod. Takodje je karakterističan ulazni hol, ili genkan, koji predstavlja klasičnu karakteristiku japanske kuće. Ipak bila je to jednostavnost i čistota zen manastira koja je imala najveći uticaj na graditelje ovih kuća, koja simbolizuje istinsku tradiciju zena. Na kraju, treba naglasiti da zen, na isti način kao što predstavlja sistem verovanja, nije imao tvrda niti stalna čvrsta pravila, pa su zen dizajneri pojedinih perioda mogli slobodno da eksperimentišu: njihovo jedino ograničenje bilo je zenovsko insistiranje na mirnom, spokojnom ambijentu i sredini u kojoj se boravi, gde je priroda diktirala teme a gde je izbegavana eklektična natrpanost. Mnoge ove karakteristike i danas su prisutne u japanskoj kući gradjene u modernom japanskom stilu – često su reinterpretirane ili modernizovane, ali sve zajedno su proistekle iz istog religioznog porekla.

Zen,

Vrt

 Nigde ne vidimo toliko jasno duboki, prožimajući uticaj zen budizma koji je on imao na japansku kulturu, nego u zen vrtu. Da bi se razumela duhovna suština ovog jedinstvenog stila pejsažiranja, potrebno je poznavati geografske uslove u kojima je zen vrt nastao, isto kao i kompleks uticaja prirode i društva koji su formirali njegov oblik. Japanski arhipelag se sastoji od dugog uskog niza ostrva; više od 75 procenata japanske kopnene mase pripada planinama, dok je ostali deo zemlje komponovan od stepenastij zakošenih dolina i uskih priobalnih zaravni. Topla morska klima i frekventne kišne padavine kreiraju vlažnu, maglovitu klimu koja podržava bogatu i raznovrsnu floru. Ovakva klima, kombinovana sa ograničenjima nedostatka zemljišta za gradnju i razvijenim gajenjem pirinča na terasastim poljima, načinila je uticaj na stvaranje karakterističnog japanskog vrta.
Pored prirode, najraniji uticaj na stvaranje japanskog vrta došao je od kineskog vrta koji je prvi put kreiran pre oko 5.000 godina. Antička tradicija taoističkih pejsaža, ispunjena simbolizmom, verovatno je dospela u Japan preko Koreje u VII veku, uspostavljajući okvirne principe zen vrtova. Zen budizam, ipak, nije dospeo u Japan sve do kasnog XII veka, verovatno sve do 1250, za vreme ere Kamakura (1185-1333), kad su vrtovi radjeni pod uticajem zena postali česti. Čak i u to vreme, jak kineski uticaj se zadržao na vrtovima podignutim u dvorištima oko budističkih hramova. Mnogi artefakti iz kine su u to vreme prenešeni, kopirani, ali i rafinirani. U tom periodu, japanska intelektualna elita je pronalazila svoju višu afirmaciju života tako što je prevazilazila trivijalnost sveta i pronalazila skrivene spiritualne istine u zenu. U periodu prosperiteta, za vreme vladavine Miromachi-ja, 1392, pojavljuje se alegorična forma dizajna vrta, koja se izražava sa jačim namerama, što dovodi do stvaranja onog što danas nazivamo pravim zen vrtom. Dizajneri su nastojali da kreiraju balans izmedju snaga koje daju život i koje kontrolišu naturalan svet i harmonije i reda sadržanih u zenu, što je dovelo do stvaranja apstraktnog stila vrtlarstva. Ključni elementi koje su koristili bili su jednostavnost i sugestivnost; a ova dva kvaliteta vodila su kreiranju vrtova sa vrstom stilizovanog naturalizma do podražavanja dubljeg afiniteta izmedju čoveka i prirode i usadjivanja cenjenja svakodnevnih stvari. Nadasve, zen vrtlari su želeli da obezbede fizičku okolinu za tihu kontemplaciju i meditaciju. Vrt je bio mesto gde su sveštenici, učenici, nobl gradjani ili ratnici mogli da pronadju predah od rigoroznog svakodnevnog života. Tu, u neprekinutoj mirnoj nebeskoj atmosferi, načinjenoj da bi se stvorili uslovi za dublje razumevanje zen principa, svi oni su mogli da uzvise svoju svest o lepoti i istini i podele je sa prirodnim svetom, dostižući cilj – zen prosvetljenje.
Budući da su rani zen vrtovi bili skromno izraženi, oni nisu naličili današnjim, više stilizovanim japanskim vrtovima. Ornamentalne ikone, kao što su kamene lanterne, bazeni za vodu ili kamenovi na koje se staje pri prelaženju vode – koje su tipične za klasičan dizajn japanskog vrta – bili su kasniji pridodati elementi u čajnim vrtovima u periodu vladavine Azuchi-Momoyama (1568-1600) i narednom Endo periodu. Nasuprot, zen baštovani su bili vrlo asketskog ukusa. Njihovo konstantno traganje za unutrašnjom istinom u eksternalnom svetu, načinilo ih je prezrivim prema veštačkim predekorisanim formama.
Mnogi vrtovi budističkih hramova bili su alegorički – bili su projektovani da odražavaju religiozne tehnike zena i verovatno su ih koristili za prenošenje budističkih poruka; takodje su impersonirali mistične pejsaže antičke Kine. Elementi koji su imali spiritualna značenja uključivali su suve kamene vodopade – kare-san-sui. Mostići, poznati pod japanskim nazivom hashi, bili su više alegorični nego funkcionalni elementi u zen vrtu. Alegorični su bili zato što su smatrani da spajaju svetove – često onaj ljudski i drugi, spiritualni, kao i nebo i zemlju. Simbolizam je korišćen i kod kansho – teien (kontemplativnih vrtova, vrtova za kontemplaciju)u dvorištima zen hramova, gde su kameni mostovi ponekad bili podignuti iznad peščane ili šljunčane izgrabuljane površine ili kosine, načinjene da izgleda kao tekuća voda reke. Kameni mostovi su imali značenje čovekovog prelaska iz fizičkog sveta u više spiritualno stanje svesti.
Za vreme Muromachi perioda (1392-1568) elementi zen vrtova su poprimili novi kontekst i namenu, pošto novi vrtovi oko hramova nisu više bili planirani za odmor, već za spiritualno istraživanje. Ovi vrtovi nisu bili, ipak, primarno korišćeni za meditaciju – već pre za kontemplaciju, kao što njihovo ime kansho-teien ("kontemplacioni vrtovi") implicira. Ukratko, ovi vrtovi hramova su bili potpuno sa različitom svrhom od vrtova dizajniranih jedino za fizičko uživanje ili lepotu: umesto toga, kontemplativni vrtovi su bili dizajnirani kao produbljena ekspresija zen filozofije i kao sredstvo samo-istraživanja i samo-ispitivanja, kao staza koja vodi ka prosvetljenju.