реци ми молим те где си набавио "фамозне" дражине инструкције

Zato si i mentalno poremecen moralles... komunizam je posle rata ubio 300.000 hiljada ljudi, dokazimi o ubistvima cetnika i drazinu direktnu umesanost.

Ali to nemozes... crne trojke nisu ni bile pod drazinom komandom, ali one su bile odgovor osvete.

Pretpostavljam da si ti demokrata i da kultivises zapadne vrednosti(tj nadash se da ih kultivises ali ocigledno nemas pojma). Cetnicki pokret Ravne Gore je bio demokratski pokret koji se borio za parlamentarizam i monarhiju.

Црвени терор

Бројни злочини извршени током Другог светског рата имали су призвук политичког екстремизма, али би захтевали посебну обраду. Овде ћемо се задржати на политичком екстремизму насталом после уласка комунистичких снага у Србију, када почиње раздобље цвеног терора. Овај терор имао је своје исходиште већ током постојања такозване Ужичке совјетске републике када је најпре на најсвирепији начин мучен, а затим убијен и Живојин Павловић, писац Биланса совјетског термидора, прве жестоке критике совјетског поретка међу Србима. У припремама, мучењу и убиству учествовало је цело руководство КПЈ. 

   Талас црвеног терора обновио се у лето 1944. у Црној Гори и Србији, а затим је у пролеће 1945. дошао и до Хрватске и Словеније. Неутрални истраживачи процењују ове злочине на око 100,000 убијених,  док антикомунистички аутори говоре о чак 300,000 жртава. За сада се чини да је нижа бројка поузданија. Од овог броја  преко 10,000 је убијено само у Београду,  на хиљаде по разним српским градовима, и око 30,000 људи у збегу, међу којима су само мањину чинили усташе убијено је у Блајбургу у Кочевском Рогу у мају 1945.

Ускоро по уласку комунистичких снага у Београд генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић су изјавили да правда „укључује освету“.  Оваквим изјавама подстицан је „етос одмазде“, како је то приметио Иван Јанковић.  Када је на насловној страни Политике, 27. новембра 1944, објављен списак од 105 особа које су стрељане одлуком Првог корпуса НОВЈ страх се још више раширио Београдом јер је постало изесно да су гласнине о хиљадама стрељаних неистомишљеника биле тачне. Три недеље раније књижевник Марко Ристић објавио је напис на насловној страни Политике. Он се заложио да се направе два инвентара: „инвентар моралне лепоте (несебичности, хероизма и свести), и инвентар страхоте и срамоте.“ О овом другом инвентару Ристић је приметио следеће: „На то нас обавезује и будућност и наша и наше деце. Јер неуклоњени издјаник је квасац будућег издајства, а некажњени злочинац подстрек за будућа злочинства. Нема, не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, ‘обухвата освету’, ‘укључује освету’, - без насилне смрти фашизма.“  Ристић је овим текстом само описао оно што се већ догађало у Београду – масовно стрељање припадника бивших режима које је однело према садашњим, још увек непотврђеним, проценама најмање десет хиљада живота.

   Терор спровођен током 1944/1945. имао је четири нивоа:
1.   најекстреминији облик била је физичка ликвидација од стране Озне.
2.   други ниво прeдстављала су јавна суђења на тзв. Судовима срппке националне части.
3.   трећи ниво чинили су цивилни и војни судови у којим је тужилац имао готово статус судије.
4.   четврти ниво представља је плански створена атмосфера страха која је имала за циљ да све представнике грађанске класе преплаши на смрт и обесхрабри их да врше било какву политичку акцију. Део ове атмосфере чинило је и брисање “буржоаских елемената” из бирачког списка. За изборе за Уставотворну скупштину, новембра 1945, 253,108 бирача је избрисано из бирачких спискова.   

   Током 1946-1947. када се војно-полицијски апарат Брозове власт, сада већ испуњен масовним убицама, борио за консолидацију власти убијено је више хиљада грађана од стране УДБ-е, док је више десетина хиљада ухапшено.  Терор на селу присилио је 250.000 сеоских домаћинстава да уђу у задруге током 1949. До јуна 1950. преко 400,000 сеоских домаћиснстава која су држала 28% обрадиве земље била су присиљена претњама смрћу да уђу у задруге.

   Прогон је захватио и мањине, а посебно Немце, Турке, Италијане и Албанце. Према подацима Радне групе за документацију немачких исељеника о геноциду над немачком мањином у Југославији од 1944. до 1948. од октобра 1944. до јуна 1945. убијено је 9,500 Немаца. Од 12,000 депортованих у СССР у то време тамо је умрло 2000. Чак 170.000 Немаца од беба до стараца смештено је у концентрационе логоре, а од њих је тамо од глади и несузбијаних епидемија страдало 51.000. Око 40.000 жртава документовано је именом и презименом у делу Злочини над немачким становништвом у Југославији. 

   Када су у питању Италијани у Далмацији и Истри, према њима је примењена политика етничког чишћења. Овом политиком протерано је око 250.000 Италијана у аксији која је трајала од 1945. до раних педесетих година.

Рачунајући и жртве мањина Брозов терор однео је, дакле, у раздобљу од 1944. до раних педесетих. близу две стотине хиљада жртава које су физички ликвидиране. Ако се овоме дода и број протераних онда се приближавамо броју од једног милиона. Додамо ли и жртве колективизације на селу долазимо до збира од неколико милиона људи који су били предмет Брозовог терора. Комунистички терор у Југославији био је део глобалног терора који су комунисти спроводили широм света, у свим земљама у којима су дошли на власт. Црна књига комунизма представља анализу комуниситчких злочина из пера групе угледних француских историчара. Она показује да је на светском нивоу број жртава комунистичког терора достигао скоро сто милиона људи током XX века, а од тога 65 милиона жртава у Кини, и 20 милиона жртава у СССР-у. Аутори су проценили број жртава у Источној Европи на један милион.

Нови талас прогона обухватио је неподобне чланове партије после сукоба Броз-Стаљин. Од почетка 1948. до краја 1951. из партије је искључено 19,52% чланова или у апсолутним бројкама 102.168. Од тога 55.663 су означени као као информбировци или коминформовци.  Међу ухапшенима било је 1,722 официра УДБ-е, и између 4 и 7 хиљада официра војске.  Званично је партија признала хапшење 16,000 људи, мада је стваран број свакако већи. Већ 1953. Александар Ранковић је признао да је готово половина од 36,000 формалних хапшења била неоправдана. Међутим, сматра да је број приведених и ухапшених био знатно већи од званичног. По једној процени само у Хрватској овај број је износио 22,000.

Колико је монструозан био злочин Брозовог режима види се по томе да он није презао од тога да користи предратне затворе, затворе Гестапоа, па чак и бивше усташке логоре да би у њих сместио политичке противнике. Затворени информбировци, на пример, смештани су у Сремску Митровицу, логор ма Бањици и злогласну Главњачу, а ухапшени официри држани су у Јасеновцу.  Створен је и југословенски Гулаг – Голи Оток, јула 1949.

После састанка Броз-Хрушчов у Београду, маја 1955, дошло је до постепеног преласка тоталитарног поретка у ауторитарни. Режим југословенских комуниста више није био заснован на концентрационим логорима, али је задржан војно-полицијски апарат и разграната тајна полиција која је остала до краја главни стуб Брозове власти. Преко апарата СДБ-а  конролисано је становништво Југосавије. СДБ је деловао и у иностранству и стајао је иза бројних нераветљених убистава у круговима политичке емиграције, нарочито у позним шездесетим и седамдесетим годинама.

Мрежа СДБ-а мерила се у десетинама хиљада сарадника. Иван Бешлић, хрватски емигрант из БиХ, објавио је, 2003, књигу Чувари Југославије која се бави СДБ БиХ од 1970. до 1990. У овом раздобљу списак укључује 7000 сарадника и то само за БиХ. У тренутку распада земље број досијеа у СДБ-у достигао је монструозну цифру од једног милиона. Са таквом тајном службом било је могуће угушити било који опозициони покрет и продрети и у најмању опозициону групу.