Pravoslavlje :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Хришћанство је најраспрострањенија религија. Ову религију карактерише монотеизам (вјеровање у једног Бога) и вјеровање да је Исус Христ син божији.

Хрићшани верују у једног Бога, Свету Тројицу и старозаветног Месију Исуса Христа. Не одбацивши стари завет "Исус Назарећанин" је настављач старе традиције на темељима Јудаизма, као Бог и Син Божији, по коме су Хришћани добили име. Основна и најважнија разлика између Јудаизма и Хришћанства је у томе што Хришћанство проповеда спасење у Васкрсењу, вером и покајањем, у васкрслог Бога и Месију, који је дошао да спасе свет.

Историјски развој традиционалних хришћанских заједница
1 Увод
1.1 Хришћанске општине
1.2 Милански едикт
2 Подела хришћанске цркве
3 Подела римокатоличке цркве
4 Распрострањеност
5 Види још

Увод
Хришћанство је настало у првом веку нове ере на простору моћне Римске империје. Један од битних предуслова за настанак хришћанства јесте измешаност народа, измешаност култура и језика, па и измешаност религија на територији огромног Римског царства у то време. Због тога је хришћанство од самог настанка наднационална, универзална религија. Други битан услов за настанак хришћанства јесте класна неједнакост у Римском царству. Потлачени слојеви народа су у новој религији видели спас, средство избављења из ропства и сиромаштва. Хришћанство је проповедало једнакост и зато је у почетку било прихваћено од стране нижих, а одбацивано од стране виших слојева друштва.

Хришћанске општине
У првом веку нове ере хришћани су се тајно окупљали на заједничким верским обредима, проповедима и молитвама. Заједнице хришћанских верника звале су се хришћанске општине, било их је у свим деловима царства, и у њима је имовина била заједничка. Али, хришћанство је само у почетку било религија угњетених и потлачених, да би временом све више богаташа, несигурних и незадовољних државном влашћу, приступало новој вери. Хришћанске општине су се све више шириле и богатиле. Тада хришћани мењају своје учење и од својих присталица почињу да траже послушност и покорност државној власти. Ускоро је нестало и имовинске једнакости међу хришћанима. Крајем другог века нове ере све хришћанске општине ујединиле су се у једну заједницу чији је поглавар постао римски епископ, касније назван папа (грчки: pappas, латински: papa - отац). Седиште папе је у Ватикану. Тако је створена верска организација Хришћанска црква.

Милански едикт
Цар Константин Велики који је владао од (306. – 337.) увидевши безопасност , шта више потенцијалну корисност нове религије по државу, због хришћанског учења да је свака власт од бога, 30. априла 313. године Миланским едиктом проглашава равноправност хришћанства са осталим религијама, и оно убрзо постаје и званична државна религија у Римском царству. Интересантна је чињеница да, иако је био први хришћански владар, Константин није био крштен, већ га је пред смрт крстио Еузебије. Између цркве и државе склопљен је обострано користан савез. Касније је хришћанство постало владајућа религија европских народа. У име хришћанства вођени су многи ратови са циљем покоравања народа и наметања истог.

Оснивачем хришћанства сматра се Исус Христос (хебрејски Јошуа) по коме је хришћанство и добило име. Исус је обично лично име, док Христос значи месија, помазаник, од бога послат. Најновија истраживања говоре да је Исус ипак историјска личност. Наиме, Исуса у својим делима спомињу и нехришћански писци из првог века (Тацит, Јосиф Флавије). Ипак, основни извор података о Исусовом животу, раду и учењу представља Библија (грчки: “књиге”), света књига хришћанства, односно Нови завет.

Нови завет је збирка списа идеолога и оснивача ране хришћанске цркве, писаних на грчком и делимично на јеврејском језику у првом и другом веку нове ере. Иначе, и сам Исус је говорио арамејски. Овај језик данас је мртав. Нови завет садржи укупно 27 списа канонизованих у неколико фаза закључно са четвртим веком, иако су сви текстови били довршени до средине другог века. Садржи четири јеванђеља (грчки: evangelion - добра вест) и то по Матеји, Луки, Марку и Јовану. Прва три јеванђеља су синоптичка. Нови завет такође садржи рану црквену историју (дела апостолска), двадесетједну посланицу и једну апокалипсу (откровење Јованово).

Управо четири јеванђеља представљају извештај о Исусовом животу, о његовим казивањима и делима. Према Библији, Исус је зачет безгрешним зачећем. Идеја да је Исуса родила девица требало би да испуни веровање из Старог завета да је он Син Божији. Према историјским подацима рођен је у 31. години владавине римског императора Августа, у Ветлајему, у Јудеји, мајке Марије, у сиромашној јеврејској породици, која се склонила у Галилеју. Галилеја је планинска област западно од реке Јордан и Галилејског језера. Према Јосифу Флавију код Јевреја су у то време постојале три филозофске струје: фарисеји, садукеји и такозвани есенци. Треба напоменути да је Исус био попут рабина (хебрејски: учитељ, познавалац писма), односно јеврејски свештеник и да је он уствари изнутра реформисао јеврејску религију.

У Исусово време Палестина је имала извесну аутономију у оквиру Римског царства, а власт у Палестини су држали фарисеји. Есенци нису прихватали Законик који је по много чему био готово неподношљив и који су фарисеји наметнули народу, и због тога су (есенци) били презрени и изоловани од стране садукеја и фарисеја. Исус је и сам потицао из сиромашних кругова који махом нису поштовали законик и који су највише били погођени доношењем истог. Бранећи интересе свих Јеврејских племена Исус се сукобио са садукејима и фарисејима, довели су до његовог хапшења и разапињања на крсту. Исусов судија био је Понтије Пилат. Према Библији, Исус је након три дана Ускрсао из мртвих, својим васкрснућем победио смрт, вратио се Богу Оцу и отворио врата раја. Највећи хришћански празници су Ускрс и Божић. Божић је посвећен Христовом рођењу, док Ускрс слави Христово Васкрснуће.

Подела хришћанске цркве
Прво цепање, шизма (грчки: “расцеп”) извршено је 1054. године на римокатоличку и источну цркву (после реформације грчко-православну). Оно је било последица разапетости Римског царства између свог западног и источног дела, као и различитих филозофских оријентација и тумачења теолошких питања (на пример тумачење догме о Светој Тројици) у различитим деловима царства.

Римокатоличку цркву, као конкурента Бизантијском центру моћи и важности одликују општост, доминација, универзалност и наднационалност (грчки: katolikon - опште). Насупрот томе православље се развија управо кроз националне цркве (Српска Православна Црква, Руска, Грчка, Бугарска, Румунска...). Врховни поглавар Римокатоличке цркве је папа, док је на челу православне цркве патријарх или папа. Обе цркве себе сматрају јединим правим тумачима Библије.

Подела римокатоличке цркве
У шеснаестом веку у западном хришћанству се јавља снажан верско-политички покрет реформације чији је вођа био Мартин Лутер. Реформција је западно хришћанство поделила у две основне струје: римокатолицизам и протестантизам (латински: protestatio - протест). Повод за побуну Мартина Лутера била је продаја индулгенција односно опраштање грехова , чак и будућих, верницима за новац. Индулгенцију је одобрио папа Јулије II. Покрет реформације и противреформације, расцеп до ког је дошло у западном хришћанству били су повод за многе дуге и тешке верске ратове (Хугенотски рат, Стогодишњи рат). Касније је Жан Калвин створио своју интерпретацију протестантских учења. Оно што разликује протестантизам од римокатоличанства је одбацивање свих црквених одлука, неприхватање папе као посредника између Бога и верника и одбацивање култа светаца, икона и реликвија. Савремени протестантизам се дели на Лутеранску, Калвинистичку и Англиканску цркву.

Распрострањеност

Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици), плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом.Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свету, уз ислам, са највећим бројем верника. Хришћани чине већину у Европи, целој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци. Само римокатолика има чак 980 000 000 по подацима из 1991. године. Цркве римокатоличке исповести делују у Шпанији, Француској, Италији, Аустрији, Пољској, Мађарској, јужној Немачкој, Словенији, Хрватској, Чешкој, Словачкој, готово целој Латинској Америци. Англиканска црква развијена је у Енглеској. Протестантске цркве покривају све скандинавске земље, северну Немачку и Холандију. Калвинизам доминира у Шкотској, Швајцарској и Холандији, док Лутеранство преовлађује у Скандинавији, Немачкој и Балтичким земљама. Мањи број протестаната живи у Источној Европи и Француској.

Православље је заступљено у Југоисточној Европи (Србија и Црна Гора, Република Српска, Бугарска, Грчка, Румунија, Република Македонија, Албанија), у Русији, Украјини, Белорусији и Грузији, те на блиском истоку, а сада у порасту и у земљама западне европе, Америке, далеког истока.