Ima jedna poslovica (a i istina je) koja glasi... "Posle kise uvek dodje Sunce!"
LudaCHe opet se slazemo  :wink:

Da li neko zna onu Ducicevu pricu o crnim i bjelim konjima. Mislim da je to dobra definicija zivota uopste.

Uvijek ti se desavaju sranja, ali poslje njih dodje dobar period. Pa i sranja su dio igranke.

kad sam ja u pitanju, sve je uvek komplikovano i za sve moram zestoko da se pomucim
BUT, moja himna je: don't worry, be happy
jer sve ovo ce da prodje, jednog dana...
:wink:

Evo jednog dela pesme koja mi uvek pomaze da se oraspolozim (deo je zatamljen) kada padnem u neku vrstu "bedaka":

...And when your fears subside and shadows still remain, I know that you can love me when there`s no one left to blame. So never mind the darkness we still can find a way `cause nothin` lasts forever even cold november rain...


by the way pesma je od Guns`n`roses, november rain!

E brate svaka ti čast. Nema šanse da bi se toga setio, ali i ja često slušam tu pesmu, i sad kada malo razmislim, kada sam pre jedno nedelju-dve ima neki mnogo gadan dan (to se potrefilo sa brisanjem one teme) baš sam slušao tu pesmu i prvi put sam razmišljao o tome šta se tamo peva. I sećam se tih reči.

Sumljao si u mene druze  :wink: !!! Nego ima tu jos mLogo drugih pesama koje bomazu da se izvucemo iz bedaka ali otom potom!!!

Zato sto dolazi prava utopija na ovaj nas svet. Dolazi carstvo nebesko.

"Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
   Stvari bih cenio, ne po onom što vrede, već po onom što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da za svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške Suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje Sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica....
   Bože moj, kada bih imao jedan komadić života...ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim, da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da s ezaljubljuju.
   Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
   Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas ljudi... Naučio sam da čitav svet želida živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shavtio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga još mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od velike koristi, jer kada me budu spakovali u sanduk, ja ću nažalost početi da umirem..."

I'm Pesimista prikriven optimizmom....