Da li su na pomolu veliki klimatski poremećaji na Zemlji
Pet stepeni do katastrofe
Kraj jedne od najtoplijih godina otkako se mere vremenske prilike i jedan dramatičan izveštaj o globalnom zagrevanju na dnevni red su stavili i „klimatsku bezbednost”

Na snimku Nase iz septembra 2005. zabeležena je najniža koncentracija leda u Arktičkom moru ikada snimljena satelitom, kada se površina pod ledom smanjila na 5,30 miliona kvadratnih kilometara. Prema izveštajima eksperata UN i kanadske vlade, led na Arktiku se topi toliko brzo da se između Atlantika i Pacifika otvara novi pomorski put, uz rizik teritorijalnog spora između Kanade i Sjedinjenih Država.
(fotoAFP)


Kada je grupa britanskih turista prošle nedelje stigla u zemlju iz koje Deda Mraz sa svojim irvasima započinje svoje božićne pohode deci celog sveta, čekalo ih je veliko razočaranje: umesto snežnih predela, sačekao ih je sivi pejzaž. Laponija, oblast na krajnjem severu Finske, čuvena po svojim belim pejzažima i ponoćnom polarnom suncu, upravo je izašla iz najtoplije jeseni u poslednjih 350 godina i ulazila u zimu koja, po prognozama, ni izdaleka neće biti hladna kao obično. Svetska meteorološka organizacija čije je sedište u Ženevi, saopštila je da će 2006. u anale ući kao šesta najtoplija otkako su počela meteorološka merenja (u Britaniji 1659).
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) upravo je objavila izveštaj sa sumornim prognozama za evropsku industriju zimskih sportova smeštenu u lancu Alpa, na teritorijama Francuske, Švajcarske, Italije, Nemačke i Austrije, koja godišnje privuče oko osamdeset miliona skijaša i lokalnim ekonomijama donese oko pedeset milijardi evra prihoda. Jedan od zaključaka OECD-a jeste da bi sva skijališta na visini ispod 1.500 metara mogla u dogledno vreme da zatvore svoje kapije. A to znači svako drugo i Italiji i većina u Nemačkoj.

Alpi, naime, nikada nisu bili ovako topli u poslednjih 1500 godina, tvrde austrijski meteorolozi. Snega, i to ne u izobilju, u pretposlednjoj nedelji decembra, tamo je bilo samo u centrima iznad 1.500 metara visine, a početkom meseca, kada počinje sezona, vladalo je sumorno raspoloženje u gotovo svim skijalištima. U mondenskom Sent Moricu u pogonu je bilo samo 9 od 56 ski-liftova, u Kortini Dampeco 3 od 45, Garmiš Partenkirhenu 2 od 27. Najviše je pogođena Austrija gde je palo samo između 10 i 15 santimetara snega. Asocijacija italijanskih zimskih hotelijera već je izračunala da je katastrofalan uvod u sezonu već doneo štetu od šesto miliona evra.

Podjednako razočarani su bili i ljubitelji Kopaonika: na Svetog Nikolu, kada je pisan ovaj tekst, veb-kamera postavljena na vrhu jednog od tamošnjih hotela pokazivala je samo pet santimetara belog pokrivača… Prognoze su doduše najavljivale sneg koji je prvi put počeo da pada na Beograd.


OTAPANjE HIMALAJA: Vesti o klimatskim promenama dolaze sa svih meridijana. Jedan američko-kanadski naučni tim saopštio je da je u novembru arktički ledeni pojas bio za dva miliona kvadratnih kilometara manji nego što bi trebalo da bude, iznoseći pri tom i podatke koji upućuju da se približava trenutak kada bi moglo da počne ubrzano topljenje polarnog leda, iz čega je proistekla i prognoza da bi taj „večiti led” mogao sasvim da nestane već do 2040.

Drugi izveštaj, publikovan nekako istovremeno, skrenuo je pažnju na otapanje lednika na Tibetanskom platou, na Himalajima, „postojbini zime”. Kineski naučnici tvrde da će globalno zagrevanje izazvati smanjivanje površine sa teškim posledicama na 80 odsto od ukupno 46.377 glečera. Njihovo otapanje bi prvo izazvalo poplave, a potom suše u slivovima Jangcea, Ganga i Mekonga, tri reke koje održavaju egzistenciju gotovo milijardu ljudi.

Prema izveštaju Svetskog fonda za divljinu (WWF) iz 2005, glečeri na Tibetanskom platou, koji zauzima veliki prostor na granici Kine i zemalja Južne Azije, u minulih 40 godina su se smanjili za oko 6.600 kvadratnih kilometara, tako da sada pokrivaju ukupno 105.000 kvadratnih kilometara.


GLOBALNO ZAGREVANjE I GLOBALNO UPOZORENjE: Kraj klimatski prilično vruće 2006. i jedan dramatičan izveštaj o globalnom zagrevanju na dnevni red su stavili „klimatsku bezbednost”, pokrenuvši čitavu lavinu globalnih upozorenja.

Ton debati bez sumnje dao je raport od blizu 700 strana koji je obelodanjen krajem oktobra u Londonu. Reč je o detaljnoj studiji o klimatskim promenama koju je, po nalogu britanske vlade, sačinio ser Nikolas Stern, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke. Osnovna poruka tog kompleksnog izveštaja, punog grafikona i jednačina, jednostavna je: čovekove aktivnosti su doprinele da se veoma poveća količina ugljen-dioksida, ključne supstance koja, proizvodeći efekat „staklenika”, utiče na povećano zagrevanje atmosfere i time izaziva klimatske promene koje se opisuju kao „globalno zagrevanje”.

Stern je dokumentovao kako je, od početka industrijske revolucije, količina ovog gasa sa 280 čestica u milion (ppm) narasla na današnjih 430, što je dovelo do toga da se zemlja zagreje za pola stepena, sa izgledima da za još pola stepena postane toplija u sledećih nekoliko decenija.

Ako se ispuštanje ugljen-dioksida u atmosferu nastavi ovim tempom, do 2050. bi njegova količina u vazduhu iznosila 550 ppm, što bi temperaturu podiglo za 2 do 3 stepena. Šta to znači postaje jasnije ako se zna da je u ledeno doba prosečna temperatura bila niža od sadašnje za samo pet stepeni.

Ako se ništa ne preduzme da se smanji ispuštanje ugljen-dioksida iz industrijskih postrojenja, uslovi za porast od tih pet stepeni koji bi doneli novu katastrofu, bili bi, prema ser Sternu, stvoreni već do kraja ovog veka.

Kao ekonomista, Nikolas Stern je izveo i jasnu računicu. Stabilizovanje sadašnjeg nivoa gasova „staklenika” koštalo bi jedan odsto od globalnog bruto proizvoda. Nastavljanje po starom odnosilo bi pak između 5 i 20 odsto od ukupno novostvorenog globalnog bogatstva svake godine.


KJOTO U NAJROBIJU: Hoće li nešto biti preduzeto? Još 1997, u Japanu je, na samitu industrijskih zemalja, lansiran Kjoto protokol, nazvan po gradu koji je bio domaćin, a predvideo je da se ukupne emisije štetnih gasova do 2012. smanje za pet odsto u odnosu na nivo iz 1990. godine. Kjoto protokol je, međutim, pravno stupio na snagu tek 16. februara 2005, kad ga je ratifikovala 141 zemlja. Danas ga prihvata 160 država i reguliše oko 60 odsto globalne emisije gasova koji zagrevaju planetu.

Prošlog novembra u Najrobiju je održan novi skup posvećen ovom protokolu, ali bez dogovora kako nastaviti posle 2012, kada sadašnji dogovor istekne. Generalni sekretar UN Kofi Anan je u Najrobiju globalno zagrevanje pripisao „nedostatku liderstva” u ovoj oblasti.


DISIDENT AMERIKA: Jedna od glavnih manjkavosti Kjoto protokola jeste što je iz njega već u prvoj godini administracije Buša Mlađeg, istupila Amerika (odlukom da ne započne proces ratifikacije) s obrazloženjem da šteti njenim ekonomskim interesima i činjenicom da ne obavezuje Kinu (zato što u protokolu ima status zemlje u razvoju).

Amerika nije bila impresionirana ni Sternovim izveštajem, ocenivši ga samo kao „jednom od mnogih studija” o klimatskim promenama. Sa pet odsto svetskog stanovništva, SAD su inače odgovorne za 25 odsto emisija štetnih gasova. Zvanični Vašington rešenje vidi u prelasku na nove tehnologije koje će redukovati zagađenje. Činjenica je međutim da „klimatska sigurnost” polako dolazi na dnevni red i u američkim debatama, a valja istaći da pojedine savezne države – u tom pogledu prednjači Kalifornija – donose sopstvene zakone kojima rešavaju pitanja zagađenja okoline i ispuštanja štetnih gasova.


LIDER EVROPA: Evropska unija dotle smatra da će do 2012. ispuniti svoje norme iz Kjoto protokola, nastojeći da u ovom pogledu nametne liderstvo. U Evropi je najživlja „trgovina ugljen-dioksidom”, primena sistema po kojem oni koji manje zagađuju mogu svoje „kvote ugljen-dioksida” da prodaju drugima koji premašuju dozvoljene nivoe, s tim da ukupna količina „dodeljena” EU ostane u predviđenim granicama. Zbog toga je nekim zemljama dozvoljeno da svoje emisije povećaju (Finska, Irska, Portugalija…), dok druge moraju da ih smanje. Ovih dana stižu međutim i upozorenja da bi Evropa mogla da zaostane u svojoj konkurentnosti zbog toga što više pažnje nego ostatak sveta poklanja ekološkim merama…


KINA, INDIJA I „TRI PLANETE”: U svim debatama o klimatskim promenama sve češće se pominju i dve danas najdinamičnije ekonomije sveta, Kina i Indija. Nijedna nije, kao zemlja u razvoju, obavezana Kjoto protokolom da smanji svoje emisije ugljen-dioksida. Kina je 2003. emitovala 78 odsto štetnih gasova u odnosu na količinu koju emituje Amerika. Ali glavni problem jeste taj što Kina i Indija zajedno imaju 2,4 miliona stanovnika; ako bi oni jednoga dana „po glavi” trošili podjednako energije kao prosečan Amerikanac, za njihove potrebe, i štetu koju bi time proizvodili, bile bi neophodne tri planete, konstatuje se u ovogodišnjem izveštaju „Stanje sveta” vašingtonskog instituta „Vorldvoč”.

Kina i Indija imaju dakle potencijal da unište planetu – ili da je spasu, time što će odabrati drugačiji model razvoja od zapadnog, koji prvo napravi štetu, a onda otklanja njene posledice. Da li će se to zaista i dogoditi, ostaje da se vidi. Zasad, njihovi apetiti za energijom su ogromni – i podjednako je dramatična njihova trenutna energetska neefikasnost. Kina sada troši tri puta više energije po jednom dolaru proizvoda od SAD…


IPAK JE KRIVO SUNCE: Postati odgovorniji prema planeti dakle potreba je dana, ali kako? Svim „hladnim analizama” o globalnom zagrevanju zajedničko je: sa sadašnjim tehnologijama niko ne zna kako da smanji emitovanje štetnih gasova, a da to bude i ekonomski i politički racionalno i prihvatljivo. Dramatičan scenario se odnosi na budućnost, a teške (i skupe) odluke treba donositi danas. Ako bi se na to obavezale razvijene zemlje, kako na to prinuditi one u razvoju (već pomenute Kinu i Indiju pre svega), a da to ne ugrozi njihov razvoj i uspori izlazak iz siromaštva mase ljudi?

I na kraju, nije li planeta bila „pregrejana” i ranije: pojedini naučnici ubedljivo dokazuju da je civilizacija u srednjem veku prošla kroz jedan takav period. I to ne zbog štetnih gasova, nego zbog Sunca. Nisu li upravo solarne promene doprinele ovogodišnjem dugom toplom letu, izuzetno prijatnoj jeseni i dolazećoj (pre)blagoj zimi?

Da li će se, na kraju, sve završiti kao i svi razgovori o vremenu: svi se uzdamo u prognozu, svesni da možemo samo da se prilagodimo, nemoćni da bilo šta promenimo?

Na kraju vrele 2006. izvesno je samo jedno: da se menja klima debate o klimi.

--------------------------------------------------------------------------

Prvi krivac – ugalj


U Zemljinu atmosferu godišnje se ispusti 43 milijarde tona štetnih gasova, prema podacima za 2000. godinu.

Glavni zagađivač (24 odsto) je takozvano fosilno gorivo koje se koristi za stvaranje pre svega uglja, a u manjoj meri nafte i prirodnog gasa.

Transport i industrija globalnom zagađenju (i globalnom zagrevanju) doprinose sa po 14 odsto. Zagrevanje stanova je takođe veliki zagađivač: 8 odsto.

Kao nuzproizvodi poljoprivrede štetni gasovi zagađuju atmosferu sa 14 odsto, dok seča šuma globalnom zagrevanju doprinosi sa 18 odsto.

--------------------------------------------------------------------------

Sumorna budućnost

Ugljen-dioksid izazvao je porast globalne temperature za više od 0,5 stepeni. Ako se ništa ne preduzme, čovek će zagrejati planetu za dodatnih 2 do 3 stepena u roku od pedeset godina. Porast temperature će promeniti fizičku geografiju planete i način na koji živimo. Poplave, oluje, epidemije i nestašice pitke vode će učestati, a najviše će trpeti najsiromašnije zemlje.

Posledice klimatskih promena će svet koštati između 5 i 20 odsto bruto proizvoda.

Mere za umanjivanje efekta gasova „staklenika”, da se izbegnu najgore posledice globalnog zagrevanja, koštale bi jedan odsto društvenog proizvoda globalne ekonomije. Ako se nešto ne preduzme, svaka tona ugljen-dioksida koja se ispušta u atmosferu nanosiće 85 dolara štete. Nivo ugljen-dioksida u atmosferi treba da se ograniči na 400 do 450 čestica na milion (ppm).

Milan Mišić

Izvor: Politika