Rekao sam da su pokusali da mu uzmu pasos,a ne da su mu uzeli...Koj' sam ja debil,raspravljam se tu sa tobom.Koje si ti uopste godiste?

Dečak džin – čudesni golman
Strahinja Milić (16) na rukometnom turniru u Pragu pokazao da je sportski biser kakav se retko rađa. – Na nagovor u rukomet, ali i među stative

Zvezda iako je pre samo osam godina načinio prve rukometne korake: Strahinja Milić



Strahinja Milić je, za samo pet meseci, dva puta ustalasao našu rukometnu javnost. Prašina koju je podigao krajem 2006. odlaskom u danski Silkeborg sa nepunih 16 godina još se nije ni slegla, a ponovo se našao u epicentru pažnje. Blistavi debi za seniorsku reprezentaciju, koji je začinjen titulom najboljeg golmana na međunarodnom turniru u Pragu, pokazao je da se radi o pravom sportskom biseru kakav se, kako je i sam selektor Srbije Jovica Cvetković istakao, retko rađa.

– Ovo mi je najsvetliji trenutak u dosadašnjoj karijeri. Sam poziv za reprezentaciju bila je veličanstvena stvar, da ne govorim o onome što je usledilo na samom turniru u Pragu. Trebalo mi je pet minuta da se priberem kada je oficijalni spiker izgovorio moje ime proglašavajući najboljeg golmana turnira. Taj momenat pamtiću dok sam živ – prenosi Strahinja Milić utiske sa turnira u Pragu na koji je otišao sticajem okolnosti (otkazi zbog povreda četvorice golmana).

Kako kaže nije imao tremu uprkos tome što su neki saigrači i protivnički igrači i duplo stariji od njega:

– Za kratko vreme svi reprezentativci su me odlično prihvatili i bodrili, što mi je znatno olakšalo debi u seniorskoj konkurenciji. Veću tremu sam imao kada sam dobio poziv nego kada sam počeo meč protiv Švajcaraca. Na parketu se uvek osećam sigurno bez obzira na to ko mi je protivnik i koliki je ulog – ističe Milić, koji za sebe kaže da je po prirodi opušten i da mu to mnogo pomaže da gotovo nikada ne izgubi kontrolu na terenu.

Malo je nedostajalo da ovog u svakom smislu sportskog džina (težak 130 kg, visok 200 cm), koji bi prema predviđanjima mogao da naraste još pet cm, rukomet nikada ne upozna. Kada se 1999. u jeku bombardovanja naše zemlje preselio iz Prištine, u kojoj je rođen 22. decembra 1990, u Beograd, svojom konstitucijom odmah je zapao za oko lovcima na talente u osnovnoj školi „Branislav Nušić”.

– Igrajući između dve vatre zapazio me je pokojni Toma Čukalović koji me je pozvao na trening rukometaša Partizana, na koji se nisam odazvao jer sam sebe video u košarci. Posle mesec dana „ubeđivanja” presudio je poziv trenera mlađih kategorija Partizana Zorana Todića koji me je na duhovit način privoleo da počnem da treniram rukomet – „Izađi iz tog frižidera i da si odmah došao na trening” bile su Todićeve reči koje su aludirale na moju građu – rekao je Milić čija je korpulentnost genetski uslovljena budući da mu je majka krupna, a da je krupan bio i pokojni otac, koji je preminuo pre dve godine. Takođe, i braća su povukla na tu stranu. Obojica treniraju rukomet, stariji (17) u Obiliću, a mlađi (12) u Partizanu.

I Milićevi rukometni počeci nisu prošli bez ubeđivanja. Dugo se opirao zamislima svog prvog trenera Todića i kasnije Aleksandra Brkića da bude golman:

– Ta generacija Partizana imala je samo jednog golmana, tako da kada smo na treninzima igrali između sebe neko od igrača morao je da stane na gol. Jednom prilikom lopta je pogodila u glavu golmana, koji je uvek služio za ispomoć. Ponudio sam se da popunim rupu, ali samo na tom treningu. Međutim, i na narednim treninzima, a potom i na „Svetosavskom turniru”, stalno su me gurali na gol iako sam želeo da igram pivotmena. Opirao sam se jedno vreme i na kraju popustio, – kaže popularni Džambo, koji od malih nogu nosi taj nadimak i koji nema nikakve veze sa njegovom građom, na šta se prvo pomisli.

Milić je gazio kilometarskim koracima. Trenirajući vredno pod budim okom Todića, Brkića, potom čuvenog Mihajla Radosavljevića i trenera svih golmana Partizana Miodraga Koljenšića, ogroman talenat je za tili čas pretočio u dela. Osvojio je pregršt titula u mlađim kategorijama, mnogo puta proglašavan za najboljeg golmana u našoj zemlji. Bio mu je dovoljan samo jedan ozbiljniji izlet van zemlje, evropsko kadetsko prvenstvo u Estoniji 2006. gde su naši osvojili sedmo mesto, da zaintrigira i rukometnu Evropu. Usledili su pozivi sa svih strana. U dogovoru sa svojim menadžerom Sašom Bartićem odlučio za danski Silkeborg.

– Nisam se mnogo dvoumio jer se takva ponuda ne odbija. Pogotovo, što sam bio razočaran tretmanom u Partizanu. Bio sam u potpuno drugom planu kod trenera Nikole Jevremovića. Najviše zahvaljujući Mikiju Radosavljeviću, koji je verovao u mene, trenirao sam s prvom ekipom, ali uvek sam bio skrajnut sa strane – kazao je Milić, koji napominje da mu je u Silkeborgu sve potaman iako je u startu imao malih problema, pre svega zbog jezičke barijere. – Po dolasku su mi mnogo pomogli Grubanov, Đanković i Jonovski s kojim sam jedino mogao da se sporazumem, a jedva čekam leto kada će stići Gajić i Dragićević. Takođe, druženje sa Obradovićevom i Bulatovićevom, igračicama Slagelsea, koji je na dva i po sata vožnje udaljen od Silkeborga, čini mi boravak u Danskoj mnogo lepšim. U klubu me, inače, drže ko malo vode na dlanu. Da sam pre godinu dana napisao kakav odnos i uslove želim u nekom klubu bilo bi to upravo ovo što imam u Silkeborgu. Za sada treniram i igram prijateljske utakmice, a prvu zvaničnu ću odigrati na leto kada će mi biti gotovi papiri. Sa Silkeborgom imam ugovor do 2010, a potom bi trebalo da nastavim karijeru u nemačkom Kilu, koji, doduše, može da me „povuče” iz Danske kada god hoće pre toga.

--------------------------------------------------------------------------

Srbija na prvom mestu

Milić je potvrdio da su mu Danci ponudili da brani za njihovu reprezentaciju na šta je on odgovorio da želi da brani samo za selekciju Srbije:

– Bez obzira na to što sam mlad otišao u inostranstvo Srbija je za mene jedina zemlja za koju bih branio. Mislim da ovakav način razmišljanja nikada neću promeniti i uvek ću se sa velikim ushićenjem odazivati na poziv za reprezentaciju.

--------------------------------------------------------------------------

Fasciniran Šterbikom

Strahinja Milić što zbog konstitucije, što zbog golmanskog umeća, izuzetno podseća na najboljeg golmana današnjice Arpada Šterbika, koji mu je idol od početka rukometne karijere:

– Kada sam 2004. upoznao Šterbika imao sam osećaj da sam dotakao nebo. Imam pregrš kaseta sa njegovih utakmica i mnoge sam gledao po nekoliko puta. Fascinira me njegov stil i bio bih najsrećniji čovek na svetu kada bih ostvario karijeru poput njega.

Novo Bojičić
[objavljeno: 12.04.2007.]

Izvor: Politika

u jebote koliki je ...da li mozda neko ima njegovu sliku

Čudo na golu
Z. ĆOROVIĆ, 10. april 2007

DESILO nam se i jedno lepo iznenađenje u rukometu. Šesnaestogodišnji Strahinja Milić podigao je pehar za najboljeg golmana na turniru "TV Kup 2007", koji se prošlog vikenda igrao u Češkoj. Reprezentacija Srbije osvojila je drugo mesto (iza domaćina, ispred Rusije i Švajcarske), ali je na prvom mestu dobila čuvara mreže za velika dela.
- Kao da još nisam svestan šta mi se desilo - oduševljeno, dečački priča Milić. - Prvo, igrom slučaja sam se zatekao u Beogradu kada je bilo okupljanje reprezentativaca. Selektor Cvetković je imao velikih problema sa golmanima, pošto su zbog povreda otkazali Šijan, Perić i Marjanac. Moj bivši trener u Partizanu, Aleksandar Brković, predložio je Cvetkoviću da dođem na probu. Tako sam dobio šansu.
To je bila prva epizoda. Druga, ona najlepša, desila se u Pragu. Strahinja, ne samo što je sa 16 godina i tri meseca ušao u istoriju kao najmlađi golman reprezentacije svih vremena, već je, na tom svom prvom zadatku bio briljantan.
- Sjajno sam dočekan i prihvaćen u reprezentaciji, momci su fernomenalni, tako da sam se odlično uklopio. Krenulo me je na golu, mislim da sam branio i bolje od svojih mogućnosti. Protiv Švajcarske sam imao 20 odbrana, u finalu sa Češkom 18. Kada je zvanični spiker na kraju saopštio moje ime kao najboljeg golmana turnira, bio sam presrećan. Oduševljeni su bili i saigrači, kao i selektor Cvetković koji mi je rekao da računa na mene...
Na žalost, Strahinja je još jedan primer javašluka u srpskom rukometu. Nije bio dobar za nas, tako da su ga stranci brže bolje "zgrabili".
- Od decembra sam u danskom Silkeborgu, gde sam pozajmljen igrač, pošto sam ugovor sklopio sa nemačkim Kilom. Inače, ponikao sam u Partizanu, gde na mene nisu ozbiljno računali, iako sam imao preko 50 nastupa za mlađe reprezentativne kategorije. Zato mi je malo krivo što nikada nisam stao za gol prvog tima. Ipak, u ovom klubu sam mnogo toga naučio, zbog čega sam zahvalan trenerima Miodragu Kovljenčiću i pre svega, Mikiju Radosavljeviću - ističe Milić.

RUKOMETNA PORODICA
STRAHINJA Milić (22.12. 1990.) je rodom iz Prištine. Sa porodicom je došao u Beograd 1999, kako kaže, posle rata. Odmah po dolasku je otišao u Partizan. Obojica njegove braće, Vukoje i Uglješa, takođe treniraju rukomet na mestu pivota. Zbog korpulencije, Strahinja od malena ima nadimak Džambo. Visok je 200 cm, a težak 130 kg.

Izvor: Novosti

Malo izgleda debeo ali to je valjda i dobro za golmana,pokriva pola gola

a i kad tresne lopta manje boli 

Upoznao sam dečka i mali je prva liga a i ima velike šanse da uspije,ali sad je sve na njemu ako bude radio biće odličan golman.u suprotnom biće još jedan od onih koji je mogao da bude ali mu je neko-nešto smetalo ili ga neko nije volio...