Сретен Жујовић - Црни (1899-1976), учесник НОР-а и друштвено-политички радник СФРЈ.

Биографија

Рођен је 24. јуна 1899. године у селу Мала Врбица код Младеновца у имућној породици. У раном детињству се преселио у Београд где је завршио основну школу и гимназију. Ту га је затекао Први светски рат. По избијању рата, отишао је у легију странаца и борио се на Западном (француском) фронту против Кајзерове Немачке.

По завршетку рата се враћа у земљу и почиње да се оријентише према радничком покрету. У Краљевини СХС је учествовао у класној борби преко синдиката и то одмах по формирању КПЈ, 1919. године.

У Комунистичку партију Југославије је примљен 1924. године. Неколико пута је долазио у сукобе са владајућим режимом који га је прогонио као опасног комунистичког идеолога. У таквим околностима, илегалним путевима напушта земљу 1933. године и одлази у Париз, где је завршио права на Сорбони. Затим одлази у Совјетски Савез и долази у прве контакте са представницима Коминтерне.

Као искусан комуниста примљен је за члана Заграничког бироа ЦК КПЈ за време Милана Горкића. На том положају одлази више пута у Париз где се упознао са будућим секретаром КПЈ Јосипом Брозом Титом.

И поред тога што је био велики присталица Милана Горкића, Тито га је уврстио у чланство КПЈ 1938. године у Шмартној Гори. Ту је радио на обнављању партијских организација у Србији, које су биле разбијене у време Шестојануарске диктатуре. На Петој земаљској конференцији КПЈ, октобара 1940. године у Загребу, изабран је за члана Централног комитета на предлог Тита.

Други светски рат

За време окупације, Сретен Жујовић се стално налазио у партијском активу. По формирању Главног штаба НОПОЈ-а 27. јуна 1941. године, улази као члан Главног штаба, а по формирању Главног штаба НОП одреда Србије, био је командант Главног штаба, заједно са Филипом Кљајићем, Родољубом Чолаковићем, Бранком Крсмановићем и Николом Груловићем.

Учествовао је на војном саветовању у Дуленима и Столицама у септембру 1941. године. За време Ужичке Републике, био је повереник Народног одбора за финансије и био је присутан у заједничким преговорима између Тита и Драже Михаиловића у Струганику и Брајићима, октобра 1941. године.

По повлачењу главнине партизанских снага из Србије, био је лакше рањен и прешао је на територију Санџака заједно са Филипом Кљајићем, да би се од тада па све до половине 1944. године налазио са Врховним штабом НОВЈ.

На Првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. године, изабран је за члана његовог Председништва, а на Другом, новембра 1943. године, за повереника за саобраћај у Националном комитету ослобођења Југославије.

У Београд поново долази 23. октобра 1944. године и учествује у првим органима власти по ослобођењу града. После ослобођења Србије, учествовао је у стварању Народног ослободилачког фронта Србије и синдикалних организација.

На конституисању Југословенског Народно Ослободилачког Фронта (ЈНОФ) Србије 14. новембра 1944. године у Београду, ушао је у њен састав као потпредседник Покрајинског комитета КПЈ за Србију.

Учествовао је и на конституисању Антифашистичке Скупштине Народног Ослобођења Србије (АСНОС) од 9 до 12. новембра 1944. године у Београду када је изабран у њено Председништво. По формирању привремене владе ДФЈ марта 1945. године у Београду, Жујовић је вршио функцију министра финансија.

На првим изборима за народне посланике Уставотворне скупштине, кандидован је за посланика из Другог Београдског рејона и по победи снага Народног Фронта, постао је народни посланик нове скупштине. У првој Влади ФНРЈ, вршио је функцију савезног министра за финансије.

Информбиро

По избијању првих несугласица између Информбироа и КПЈ, стао је против ставова Југословенског Централног комитета и подржавао линију Информбироа. На седници ЦК КПЈ која је одржана на Дедињу 12. априла 1948. године устао је одлучно против слања писма ЦК КПСС, као одговор на оптужбе које су изнесене у ранијем писму против ЦК КПЈ. Идућег дана, поново се састао ЦК КПЈ и дискутовао о Жујовићем испаду. Сретен Жујовић је искључен из Политбироа ЦК КПЈ и удаљен са свих функција на Петом конгресу КПЈ јула 1948. године. Налазио се краткотрајно у кућном притвору а потом у остацима затвора Главњача у Београду. Био је строго изолован - није добијао никакву штампу и то је спровођено толико стриктно да су скидане и налепнице са шибица. У изолацији је ради `сламања` садржан две и по године а да против њега није вршена никаква истрага. У време најтежих сукоба са Информбироом, се приступило решавању његовог случаја који је совјетска пропаганда непрекидно оживљавала. По Ђиласовој и Кардељевој препоруци му је дата документација о судском процесу против мађарског револуционара Ласла Рајка, да би се после тога изашло у сусрет и његовој жељи да добије све комплете "Борбе" од дана његовог хапшења, на основу чега је увидео природу совјетске политике као империјалистичке и по сопственој жељи 11. новембра 1950. године је дао изјаву Централном комитету КПЈ, а затим слично упутио и "Борби" где је говорио о својим заблудама и грешкама које је починио према КПЈ. На јавној конференцији за штампу 25. новембра 1950. године у присуству многобројних иностраних новинара, Жујовић је причао о својим заблудама, говорећи да је добио заслужену казну.[1]

Тада је био пуштен из затвора, да би после пада Ранковића који се томе противио поново био примљен у Савез комуниста Југославије, али само као члан. На прослави 50-годишњице СКЈ, на централној свечаности која је одржана у Београду 1969. године седео је у реду са старим борцима и истакнутим револуционарима. До свог пензионисања, Жујовић је био комерцијални директор листа "Борба" и директор Привредног института. Повукао се из политичког живота 1971. године и живео је све до своје смрти у Београду.

Умро је 11. јуна 1976. године у Београду.

Сретен Жујовић је имао чин генерал-потпуковника ЈНА у резерви, који му је одузет пресудом Војног суда части града Београда због антипартијске делатности за време Информбироа.

Поред тога, одликован је: Орденом партизанске звезде првог реда, Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ и Партизанском споменицом 1941. године. Војни суд части му је поред чина одузео и сва поменута одликовања.

Владимир-Владо Дедијер (1914—1990), академик, историчар, публициста новинар и учесник НОР-а.

Биографија

Порекло породице Дедијер потиче из Херцеговине, из места Чепелице, код Билеће. Владов отац Јевто Дедијер, био је доцент географије на Београдском универзитету.

Владо је рођен 4. фебруара 1914. године у Београду, где је провео детињство и младост. Ту је завршио основну школу, гимназију и новинарсво, а затим се активно укључио у радники покрет. Уређивао је неколико новина у земљи, међу којима је била „Политика“, „Време“ и „Краљевски лист“.

Иако није био члан ни КПЈ, ни СКОЈ-а, Владо Дедијер је радио у корист комунистичке пропаганде. Познавао је одлично директора „Политике“, Владислава Рибникара са којим је упознао Тита по доласку у Београд 1941. године.

У време избијања устанка имао је задатак да организује политичко-пропагандни рад, да подучава комунисте и да ради у листу „Борба“ као уређивач, заједно са Милованом Ђиласом. Одатле је почело њихово велико пријатељство.

Владо Дедијер је по формирању првих партизанских одреда постављен за политичког комесара Крагујевачког НОП одреда. Учествовао је заједно у опсади Краљева, половином октобра 1941. године, када је био рањен у ногу.

После тога, одлази у Врховни штаб и ради у агитационо-пропагандном одељењу читавог рата. У бици на Сутјесци изгубио је своју жену, др. Олгу Поповић-Дедијер, која је била шеф хируршке екипе Друге пролетерске дивизије.

После завршетка рата, одлази на оснивање Уједињених нација у Сан Франциско. По повратку у земљу, као веома образован човек, добија место предавача историје НОБ-а на Београдском универзитету. Током рата брижљиво је водио свој Дневник, који је после рата објављен.

У Београду се по други пут оженио, овога пута Вером Дедијер. Био је представник Југословенске делегације на конференцији мира у Паризу 1946. године. По повратку, добија задужење да буде уредник листа „Борба“.

За време сукоба са Стаљином био је члан разних преговарачких мисија. Ту је почео да прикупља и податке за своје чувено дело, по коме ће касније постати познат - „Прилози за биографију Јосипа Броза Тита“.

Био је члан ЦК СКЈ од 1952. и савезног одбора ССРНЈ од 1953. године. Као уредник листа „Борба“, оптужен је да је помагао сређивање Ђиласових чланака, па је изведен пред Партијску комисију, а затим и пред суд у Београду 1954. године.

На тајном суђењу заједно са Милованом Ђиласом, изабрао је да га брани славни адвокат Здравко Политеа, који је 1928. године на „Бомбашком процесу“, бранио Тита, а касније је и кардинал Алојзије Степинац имао част да га овај адвокат брани. Осуђен је условно на годину и по дана. Касније му је суд поништио ту одлуку.

Владо Дедијер је решио да се повуче из политичког живота. Поднео је оставку на чланство у СКЈ и ССРНЈ августа 1954. године.

После политичке каријере, почео је да се бави писањем. Одлази у САД 1955. године где је и добио звање Академика историјских наука. Повремено је из Америке долазио у земљу где је радио као аутор у писању књига.

Владимир Дедијер је у Америци постао члан Раселовог суда, а затим и председник истог суда који је испитивао ратне злочине у Вијетнаму, кршење људских права у Латинској Америци и низ других.

Активно је радио и у Српској академији наука у Београду. Био је један од коаутора у уџбенику „Историја Југославије од 1918“, у издању београдског Нолита 1972. године.

После Титове смрти, поново одлази у Америку, у Вашингтон, где скупља грађу за нове биографије о Титу.

Као председник Раселовог суда радио је на питању злочина у логору Јасеновац (1941-1945). У Америци је радио на припремању Трибунала Раселовог суда о концентрационом логору Јасеновац. У ту сврху, враћа се поново у Југославију 1989. године и заједно са вишим научним сарадником Антуном Милетићем ради на писању књиге о Јасеновцу. Поново је отишао у Америку и ту га је снашла трагична смрт.

Пред крај свог живота је ослепео, пожелео да се врати и умре у својој земљи, али је изненада преминуо од јаког срчаног удара 30. новембра 1990. године у Бостону, где је обављена и кремација. Његова урна, уз све војне почасти, положена је крај његова два трагично преминула сина Бранка (умро 1958.) и Бранка (погинуо 1966.), 21. децембра 1990. године у Љубљани.

Као заслугу у заједничком раду, Антун Милетић је после Дедијерове смрти објавио књигу „Против заборава и табуа-Јасеновац (1941-1945)“, где је поред свог имена, уписао и име Владе Дедијера, који је тада већ био мртав.

Носилац је Партизанске споненице 1941. године, одликован је Орденом партизанске звезде првог реда и имао је и чин потпуковника ЈНА у резерви.

Библиографија

Од његових многобројних књига, најважније су следеће:

    * Дневник 1941—1945, Београд I 1945, Беогрд II 1946, Београд III 1951.
    * Партизанске штампарије, Београд, 1945.
    * Белешке из Америке, Београд 1951.
    * Париска мировна конференција, Београд, 1947. и Загреб 1948.
    * Југословенско-албански односи (1939—1948), Београд 1949.
    * Дневник 1941—1945 (II издање, Београд, 1951.
    * Сарајево 1914. године, Београд, 1952.
    * Тито говори, Њујорк, 1953.
    * Тито против Москве, Милано, 1953.
    * Јосип Броз Тито, Прилози за биографију, Љубљана 1953, Београд 1953, и 1972,
    * Изгубљена битка Јосифа Висарионовича Стаљина, Сарајево, 1969. Љубљана 1969, Београд 1978.
    * Историја Југославије (заједно са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Симом Ћирковићем), Београд, 1972.
    * Једна војна конвенција: Есеји развитка међународног права, Лондон, 1974.
    * Интересне сфере, Београд 1980.
    * Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 1, Ријека, 1980.
    * Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 2, Ријека, 1981.
    * Пут за Сарајево, Загреб, 1983.
    * Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита-Књига 3, Београд, 1984.
    * Вољена земља, Лондон, 1985.
    * Ватикан и Јасеновац-Документа, Београд, 1987.
    * Протеривање Срба са огњишта (1941-1945), Београд, 1989.
    * Геноцид над Муслиманима, Љубљана, 1990.
    * Против заборава и табуа-Јасеновац (1941-1945) објавио Антун Милетић одмах по смрти Владимира Дедијера, Сарајево, 1991.