Rusi su napustili Srbiju

Video sam šta je trebalo da vidim i moje prisustvo u tim zabačenim krajevima postalo je izlišno: Rusi koji su pomogli ustanike u vođenju operacija napustili su Srbiju. Ostala je pobuna, zavađena raja, i nije dostojno Otomanskog carstva da se jedan bivši veliki vezir sa njim neposredno hvata u koštac. To su bednici pozavađeni između sebe, koji će se sami iskriviti i pasti nama pred noge. Tu ne treba kaljati ruke.

Davil je sa divljenjem gledao taj kip bola koji tako mirno i dostojanstveno laže. Ono što je vezir govorio bilo je u punoj protivnosti sa stvarnošću, ali mir i dostojanstvo sa kojim je to kazivao bili su sami za sebe moćna i prkosna stvarnost".

Da se ovde radi o takijahu, ne treba ni dokazivati. Vezir govori neistinu islama i carstva radi. Jer, kako nas uči šerijatska teorija: "Po islamskom shvatanju državna vlast je odvrgnuta pravu, a glavna dužnost državnog poglavara je zaštita i provođenje šerijata". Kako šerijat uči da je pravi islam uvek pobednički, a ovde gubi, onda je zaključak da se tu i ne radi o pravom islamu. Zato vezir govoreći neistinu u vezi s ustankom u Srbiji štiti islam. Ali ovde je mnogo važnije ona druga činjenica da vezir to radi sa lakoćom… koja ne može da ne izazove poštovanje kod Davila. A to je ono što je centralno u takijahu. Laž je postala toliko deo bića vezira da je neodvojivo od njegovog života.

Ali to što je razvijeno do takvog nivoa u duši i psihologiji velikog vezir, razvijeno je na isti način kod svakog najobičnijeg muslimana. Jer, svaki njihov postupak, ma kako prozaičan bio, ima, kako veli Seid Husein Hasr: "Miomiris Boga i ništa nije profano, jer je sve sveto". To znači da je i ručak i spavanje i seksualni čin, sve islamski utemeljeno. Tako da je svaki akt koji musliman čini islamski akt. I ako svaki takav akt bude od strane nemuslimana iskorišćen za napad na islam, onda se takva sekcija mora sprečiti. TO znači da se takijah može koristiti za sve i svašta. Pogotovu za nešto što čini deo šerijata u užem smislu.

Npr. institucija očinstva. Prema šerijatu ako se utvrdi da je neki brak nepravno tj. pravno manjkavo sklopljen, pa se razvede na sudu, rezultat je da se takvi bivši supružnici odvoje. To znači da oni seksualno prestanu da opšte. Jer, je seksualni odnos, prema šerijatu, dozvoljen samo u braku ili sa robinjama. Dešava se međutim, da takva žena, koja formalno, seksualno ne opšti ni sa kim, rodi dete.

Prema šerijatu ako takva žena rodi dete i do dve godine posle razvoda ocem deteta računa se bivši muž. Ako znamo da nije biološki moguće da žena nosi dete dve godine u stomaku, jasno je da je ona u međuvremenu morala sa nekim da vodi ljubav, da bi se dete začelo. Ali, pošto je neudata onda je takav ljubavni odnos smrtni greh. Seksualni odnos, odnosno , prekršaj je u takvom slučaju veoma teško dokazati. Šerijat predviđa da u tom slučaju moraju četvorica verodostojnih svedoka dokazati da su videli seksualni akt. Pri tome se njihovi iskazi ne smeju razlikovati ni u jednoj sitnici. Ako neko od svedoka promeni iskaz, ili ga povuče. Onda se taj zbog uvrede časti optužene kažnjava javno sa osamdeset udaraca bičem.

Kuran o tome veli "One koji okrive poštene žene, a ne dokažu to s četiri svedoka, sa osamdeset udara biča izbičujte… (K. 24.4.). Šta iz toga možemo zaključiti: dete koje se rodilo na takav način mora biti plod ljubavi nedozvoljene po šerijatu. Time se žena koja je to počinila pokazuje kao loša muslimanska, ali i onaj ko je sa njom zgrešio. Prema tome, dva muslimana su slabi vernici. Time cela zajednica slabi. Da se to ne bi desilo, dete rođeno 24 meseca posle razvoda braka, svojih roditelja, pripada ocu koji je bio muž. Tako se svi zajednički obmanjuju ali zajednica ide dalje. To je kolektivni takijah, kojim islam mnogo dobija.

Čitava priča sa četiri svedoka ima, kao sve i islamu, istoriju vezanu za Muhameda. On je imao šezdesetak godina kad je njegova miljenica Ajša imala petnaest. Prilikom jednog pohoda ona je išla s Muhamedom i vojskom. Muhamed je sebi uzeo jednu robinju. Desilo se da je ljuta Ajša zaostala za karavanom i da se vratila u pratnji mladog i lepog Arapina. Posle toga, počeli su da kruže glasovi da je prevarila Muhameda sa tim mladićem. Muhamedu se tada javio anđeo objavivši mu da se od sada preljuba dokazuje sa četiri svedoka, a da se lažljivci bičuju. Tada su oni koji su širi i ove priče izbičevani. Esad Be nam to opisuje ovako "Abu Bekrovi ljudi (Ajšin otac prim. M. J. ) povališe ih na zemlju i izbatinaše nemilosrdno, nije bilo milosti, jer je sa čašću Ajše božji poslanik branio jedinstvo države". Branjenjem časti muslimana pred nevernicima brani se, ne pojedinac, nego zajednica.

Slična je priča o alkoholu. Opšte je poznata stvar da se prema islamu i najmanja konzumacija alkohol strogo kažnjava. Profesor islamskog prava Sušić nam o tome kaže "Kazna iznosi osamdeset batina za počinioca". Andrić nam, međutim, pokazuje da muslimani piju, ne svi, ali mnogi da. Ali oni u principu krijući piju. Javno, ne, poštuju propise vere. I odjednom se dešava da u pripoveci Nemirna godina" dolazi oficir, osmanski normalno, koji javno traži vino. Andrić to opisuje ovako: "A nije se malo tražilo od gazde Jevrema … ponekad i sasvim neočekivane stvari… Komandant je tražio da u se u kasabi nabavi bure dobrog vina. Nastala je opšta zabuna. Tako otvoreno nije se nikad niko ovde ogrešio o propise i dobre običaje islamskog sveta. S vremena na vreme čulo bi se za neke turske činovnike ili oficire da potajno piju vino, znalo se da ga hrišćani drže po kućama, ali ga otvoreno niko u kasabi nije točio ni trošio… O tome da turski komandant javno traži i troši vino, govorilo se mnogo u kasabi.
Piše: Dr Miroljub Jevtić

Laž - uzvišen cilj
Laže se, jer to dovodi do ostvarenja višeg cilja. Do konačne pobede islama u celome svetu

Među muslimanima stvar je izazvala nemo a duboko zaprepašćenje i pojačalo težak utisak koji je na njih i inače ostavljala ova čudna vojska, sastavljena od poturčenjaka iz bela sveta, a upućena ne protiv neprijatelja carevine i islama, nego protiv bosanskog begovata. Neki najugledniji govorili su o tome otvoreno i žalili se čak i pred gazda Jevremom. Slušajući ih, kod njega se javljao osmejak. Naravno, unutrašnji osmejak koji nije menjao nijednu crtu lica. Poslao je bure s vinom, zlurado a i bez žaljenja trljajući ruke i razmišljajući jednako o mogućnostima koje za raju svakako otvora ovakvo vreme u kome turski komandanti piju vino bez skrivanja i zazora".

Andrić ovde rekao sve o takijahu. Uvek su pili, ali su to skrivali jer je to njihova slabost. Hrišćani za nju ne smeju da znaju, jer će je iskoristiti protiv pravog turčijata". Ali sada je sve otišlo dođavola, jer ne vredi skrivati, kad turski komandant, onaj koji treba da brani čistotu prave vere, ne samo da pije nego otvoreno to priča i traži vino. Pa čak i tad, oni najugledniji muslimani, kad je sve belodano, nemaju snage da to izgovore otvoreno pred gazda - Jevremom.

Čine to samo retki i vrlo teško, jer znaju oni dobro kako će to gazda Jevrem razumeti. Znaju oni, a zna i Andrić i tako i prikazuje. To je propast osmanske države i šansa za raju - i tako je i bilo.

Eto zašto vezir laže Davila, da je u Srbiji sve u redu, i zašto se kriju žene koje imaju vanbračne seksualne odnose. I što je još važnije, zašto se sve to laže uz mir i dostojanstvo. Laže se, jer to dovodi do ostvarenja višeg cilja. Do pobede islama.

Za sam kraj analize odnosa Ive Andrića i njegovog dela prema islamu, moglo bi se reći sledeće. Vidi se da je najpoznatiji srpski književnik 20. veka kroz čitavo svoje stvaralaštvo proveo nit koja je neodvojivo vezana za islam kao religiju ideologiju, kulturu i civilizaciju uopšte. Odnosi dveju religija bili su očigledni temelj na kome je izgrađeno grandiozno delo koje više govori o odnosnom periodu od bilo kakvih istorijskih priručnika. Samim tim, bez ove materije, predstavljene kako treba i valja, njegov rad bio bi loš i nekvalitetan.

A kako je literatura polje njegovog delovanja, a ona se obraća svima i za nju nije potrebno znanje osim sposobnosti da se čita, bez obzira na stepen obrazovanja, onda je jasno da je samo ona literatura koja uspe da nađe put do čitalaca značajna. Kada se sudi po tome, jasno je da je Andrić veliki pisac, zato što je našao put do čitalaca, kao nijedan pisac 20. veka, koji je pisao na srpskom jeziku. Kad se ima u vidu d aje tretirajući Bosnu i Bosance, morao da računa i na muslimanski deo čitalačke publike, ali i na sud drugih vera koje su u Bosni živele i žive. I kako je ta publika takođe poznavala muslimane, jasno je da niko od njih ne bi Andrića prihvatio, kao nikog drugog, da on nije poznavao temu koju obrađuje.

Sa te tačke gledišta, raspravljati o vrednosti njegovih stavova o islamu, i tačnosti poznavanja odnosa na njemu zasnovanih, pokazuje se kao besmisleno. Zato se ovaj autor nikada ne bi prihvatio takvog zadataka, da nije bio negativnih reakcija koje su htele da ga predstave u jednom svetlu, koje on ni kao čovek ni kao pisac, nije zaslužio. Pokazuje se da je već samo prihvatanje Andrića i široka prisutnost njegovih dela, kod čitalačke publike, najsigurniji dokaz da je sasvim dobro, i onako kako treba, obradio islam. Jer, inače ne bi bio realan i ne bi bio uverljiv.

A oni koji su ga napadali iz redova muslimana, nisu to činili zato što on temu koju obrađuje ne poznaje. Uostalom, od toga ne beži ni Muhsin Rizvić.

On veli: „Svoju romantičarsku identifikaciju sa svetom Bošnjaka Andrić je međutim, još ranije otkrio… otkrivajući tako i deo svoje duše i bića, svoga osećanja lepote, moralno preobraženog stanja strepnje, tajnovitosti i duhovnog azila… onda se vidi koliko je taj svet bio u duhovnoj skladnosti sa Andrićevim najintimnijim biće, bez obzira što ga on u svojim delima, pod pritiskom kompleksa i pragmatizma životne egzistencije, ideološki i istorijski odbacivao i ružio. Odbacivao ga i ružio, ali nije mogao bez njega. On je bio njegova mržnja i njegova ljubav".

Veoma zanimljiva opasna na samom kraju Rizvićeve knjige, gde se, kako jasno vidimo, čak odustaje i od optužbe da Andrić isključivo mrzi muslimane. Jer se kako je on voleo muslimanski svet i da nije mogao bez njega. Kad se postavi pitanje šta njima tj. muslimanima smeta kod Andrića, onda je odgovor sledeći. NJima smeta što on taj svet nije video istim očima kojim su ga gledali i gledaju i oni, odnosno, što nije mogao da vidi nešto zašta i sa muslimani intimno znaju da ne postoji. Muslimani bi hteli da se islam i njegov dolazak idealizuje.

Hteli bi da Andrić misli isto što i kadija iz Sarajeva koji na pitanje nekog Engleza „Kako je bilo u Bosni pre dolaska Turaka?", odgovara: „Ko će znati kako je izgledalo sve ovo pre nego što nas je obasjala svetlost islama". Andrić nije vernik islama i od njega se to ne može tražiti. Ali to očigledno Rizvić ne može d a prihvati. Kao što ne može da racionalno razmišlja o svemu što se u prošlosti događalo. To se najbolje vidi u zamerci Andriću što muslimane naziva Turcima. Pa kako da ih Andrić drugačije zove?
Piše: Dr Miroljub Jevtić

Turci ili muslimani

Sam Atif Purivatra, jedan od najgorljivijih pristalica bošnjaštva, kaže: "Kroz stoleća muslimani su svoju pripadnost iskazivali u formuli: "Ja sam Turčin, musliman, musliman šućur el-hamdulilah. Ta je formula bila deo narodnog očitavanja i imala je sledeće značenje: Turčin u pravno-političkom smislu, budući da pripada turskom civilizacijskom pravnom i političkom okviru, musliman budući da je pripadnik islama, i naposletku, mumin-budući da je vernik". Samim tim, vidi se da je Andrić upravo u tom smislu upotrebljavao reč Turčin.

Znači, nije Rizvić u pravu kad kaže da je time Andrić negirao bošnjaštvo kao naciju. Nije, jer ni sami muslimani nisu tada, u vremenu koje opisuje Andrić, tu odrednicu koristili u današnjem smislu. Osim toga, veoma je važno da Rizvić veli ocenjujući jedan dijalog iz romana"Na Drini ćuprija", da Andrić, posle prestanka osmanske vladavine muslimane oslovljava verskim imenom. To znači da mu ni na kraj pameti nije bilo da negira da su oni etnički raznorodni od Turaka.

Upravo zato sve što je Andrić govorio jeste istorijski i islamološki tačno. Zato mu ni Rizvić niti bilo ko drugi ne može da stavi ozbiljne primedbe. Uostalom, sam Andrić je rekao: "Bez preterivanja mogao bih reći da sam prevrnuo gotovo svaki dokument koji se odnosi na prošlost Bosne, a da ne govorimo štampanoj literaturi, pa i više od troga: Morao sam da proučavam turske izvore i turska dokumenta, istoriju turske države, posebno doktrinu islama i islamske religije, hrišćanstva i slično". Bez toga ne bih mogao da pišem istorijske pripovesti". Zar između ostalog, i tu ne leži odgovor zašto se Andrićevi opisi onako poklapaju ili liče na pravne posledice koje izaziva šerijatsko pravo?

S obzirom na njegovu sposobnost nelogično je onda misliti da je on mogao da proučava doktrinu islama, a da je ne nauči. Odgovor otkuda onda napadi leži jedino u tome da se sve to svodi na izjavu islamskog teoretičara Mefdvudija da "onaj ko ne uzme učešće u džihadu, nikada ne može razumeti njegov značaj". ali taj odgovor je identičan onome, da niko nije postao žaba, žabu ne može proučavati niti razumeti!

Zbog svega toga, deluje otužno kada se kod Andrića pokušavaju pronaći neke netačnosti kao npr. čini Aleksandar Popović, orijentalista, koji živi u Parizu. On kaže govoreći o nobelovcu koji piše o islamskoj poeziji "nije bio upućen u osnove arapske, turske i persijske metrike", što je apsolutno pogrešno, ali se želi dokazati da Andrić nije poznavao islam. Zar ikome treba dokazivati da ova tri jezika postoje pre islama i da njihova poezija nije islamska zbog jezika, jer je ta poezija postojala i pre islamizacije.

Ili recimo kad Popović pokušava da ponovo dokaže kako Andrić ne zna islam, jer kaže, da se ritualno pranje pre molitve može obaviti mišlju. Popović veli da je to moguće samo kao metafora. Mi se pitamo, da li Andrić to i čini drugačije? I gde je Andrić uopšte rekao da nije mislio na situaciju da se čovek može naći vezanih ruku i nogu, ili biti u bolničkom krevetu, ili biti samo trup, bez udova, kao u pomenutoj pripoveci.

Još je jedan karakterističan pokušaj da se, opet korišćenjem Popovića, dokaže kako Andrić ne zna islam, onaj, gde se govori o zabrani slikarstva u toj religiji. Popović kaže: "…Andrićev junak Mula Šaćir, deklamuje ovde jednu od onih oveštalih predrasuda… o tobožnjoj zabrani crtanja i slikanja u islamu. Zaboravljajući ili ne poznajući tri činjenice: prvo, da arapski, turski, i persijski srednjovekovni rukopisi kao tepisi, posuđe, kutije, vaze, i sve moguće ostale stvarčice iz privatnog života vrve hiljadama crteža i slika na kojima su ovekovečene ne samo sve vrste životinja i ljudi, nego u jednom izvesnom broju slučajeva i sam prorok Muhamed.

Drugo - da se taj nesretni hadis (čija je interpretacija od strane neuke i revnosne tupe uleme postala u jednom trenutku neka vrsta nepisanog zakona) odnosi isključivo na pravljenje idola, i to u trenutku kad su monoteizam i vera u jedinog Alaha trebalo da budu uvedeni i ozakonjeni. Drugim rečima - da se u svakom slučaju, radilo ne o slikarstvu, nego o vajarstvu".

Da li je Popović neopterećen i objektivan kad ocenjuje Andrića, neka pokaže analiza onog što Rizvić koristi kao krunski dokaz protiv nobelovca. Crteža na posudama i sličnim predmetima bilo je toliko da to prosto bode oči, i samo slep to nije mogao da vidi. Pa ko će poverovati da je Andrić bio jedini čovek, koji se svaki dan muvao po muslimanskim radnjama i pijacama, gde su se ti predmeti prodavali, i da jedino on to nije video? A ako je sve to video, da li se Andrićeva slika odnosi na to ili na nešto drugo?
Piše: Dr Miroljub Jevtić

Slikari završavaju u paklu
Piše: Dr Miroljub Jevtić

Da li je Andrić u pravu neka pokažu oni koji valjda bolje od Popovića znaju šta je šerijatski stav o slici, i koji, što je još važnije, mnogo više od njega drže do toga, jer zbog prekršaja mogu goreti u paklenoj vatri. Pravni stručnjaci Rijasete tj. vrhovnog islamskog starešinstva o tome vele: "Zato je islam bio kategoričan u pogledu kipova i poprsja i strogo ih zabranio". Zatim dodaju: "U odnosu na slikarstvo i uklesane prizore tu je islamsko učenje popustljivije, pa je ulema prihvatila stanovište da tvorac takvog umetničkog dela, ukoliko nije izrađeno direktno ili indirektno za božanstvo, neće biti nevernik.

On će biti samo grešan". Zar to nije dovoljno za svakoga ko iskreno veruje da ako se mane slikarstva, neće završiti u paklu? Neka je kazna za taj greh samo tri dana bavljenja u vatri ili u bari, gde će mu krokodili gristi telo barem pet minuta. Ko će reskirati da to doživi? Onaj ko hoće taj rizik neka slika. Šerijatski stručnjaci dalje dodaju: "Slikanje vladara, narodnog vođe i sl. takođe je zabranjeno, ali je stepen grešnosti, manji, jer je van dometa pripodobe svemoćnom".

I na kraju dodaju"Po islamskom učenju nije zabranjeno slikarstvo na odeći, zidovima i slično. U tom pravcu poslanik nam je ostavio neke hadise iz kojih se razume da je ovakva delatnost samo mekruh". Kao što Abdulah Škarić, autor rečnika turcizama, prevodi, ova reč znači da je to nešto što je islamskim propisima pokuđeno, što ne valja raditi, ali nije izričito zabranjeno, to se vidi da ni na ovu vrstu slikarstva islam ne gleda blagonaklono. Prema tome, vidi se koliko je kritika Popovića osnovana.

Ali, najvažnije od svega jeste konstatacija samog Popovića da je slika društvenih odnosa koje opisuje Andrić manje-više korektna. A to je je ono što je dovoljno, jer on se nije bavio islamološkim studijama. Znači, čak i kad bi te sitnice bile tačne, to ne bi ostavilo posledice na opštu verodostojnost Andrićeve slike društvenih odnosa zasnovanih na islamu.

Ali zato Popović, koji se stručno bavi tim, kaže: "Nije nekorisno da podsetimo da je etnička pripadnost, iako je na jedan opšti način islam predstavljao određeni faktor jedinstva, uvek preovladavala. Tako da je jedan musliman iz Bosne ostajao bliži svom pravoslavnom komšiji, nego Albancu muslimanu sa Kosova ili jednom Turčinu u Makedoniji". Pitamo se ko može da prihvati ovu ocenu? To znači da je Mehmed-paša Sokolović bio bliži Srbima nego sultanu! Valjda je iz velike ljubavi 1568. dao da se sruše tri srpske crkve u Beogradu da bi podigao bezistan i karavansaraj. I to sve za života svoga brata patrijarha Makarija koji je umro 1574. Ili da li su bliže Srbima nego Turcima one četiri dahije koje su izazvale Prvi srpski ustanak. Ili Sulejman-paša Skopljak koji je svojim zločinima izazvao Drugi srpski ustanak. Ili bosanski mudžahedini koji u redovima OVK ratuju na Kosmetu i u Makedoniji?

Ili recimo kad Popović govori: "Može li se govoriti o uticaju islama na kulturni identitet muslimana Albanije" i Odgovara "Sigurno, ne". A šiptarski naučnici kažu nešto sasvim drugo. Tako npr. Stefanović Polo jedan od najcitiranijih albanskih istoričara kaže: "Dominacija zemljom više se sprovodila pomoću islamske religije, upotrebljene kao efikasno sredstvo asimilacije. Uticaj te kulture se osetio u izgledu gradova, uslovima života žene, porodice, u načinu ishrane". Ili recimo, savremeni akademik s Kosmeta Redžep Ćosja koji na pitanje koliko u usmenoj književnosti i životu albanskog naroda ima elementa islama, kaže: "Mnogo, zaista mnogo, a u životu albanskog naroda mnogo više nego u njegovoj usmenoj književnosti… u narodnoj nošnji, arhitekturi, običajima, kulturi života, posebno u gradovima ima toliko islamskog da se može govoriti o islamskom sloju albanske kulture".

Ove ocene onih kojima nikako ne ide u prilog da govore o snažnom prisustvu islama, pogotovu Stefaniću Polou, koji je hrišćanin, jer to u svetu ruši imidž Šiptara kao sekularizovanih nacionalista koji se bore za evropske vrednosti, sasvim su suprotne od Popovićevih. Uostalom, da li pitanje i zaključak da islam nije ostavio nikakav uticaj na kulturni identitet muslimana ima smisla? Ako islam nije uticao na muslimane, po čemu su oni onda muslimani?

Konačno o islamu u delu Ive Andrića valja reći sledeće: On sam je izjavio: "Za tvoje delo zaklanjaće se čestiti borci raznih pravaca i ideologija, i fanatici koji sa njim nemaju nikakve veze, i služiti se njime bezobzirno u meri u kojoj im to koristi i na način koji im najbolje odgovara, ne tražeći nekakav tvoj pristanak, tumačiće te proizvoljno, često i namerno naopako. Po tuđoj volji, a na svoju štetu, bićeš čas gvelf čas gibelin".

Ovaj citat jasno govori da Andrić možda uopšte ne bi voleo da se ova knjiga napiše i objavi. Zato smo dužni da kažemo da je i nismo pisali zbog njega, već zbog mnogih dilema koje su njegovi radovi izazvali, i s osnovnim ciljem da pokažemo da li je Andrić bio daleko od istine koju o sebi šire sami muslimani, ili ne. Iz tog gledišta, ova knjiga je politikološka, a ne književnoteorijska ili književno-istorijska analiza, nastala kao rezultat politizacije Andrićevog dela, na koji je kritička politička nauka morala da odgovori.

Nije mi se dalo da čitam ovo cjelokupno izlaganje, samo ću ti reći jednu stvar:

Hrišćani i Jevreji navodno:

7. Svoju decu ne smeju podučavati Koranu (piše se Kur'an)

9. Nikoga iz svoje sredine ne smeju sprečavati da postane musliman

80% stvari koje si napisao su puke laži i izmišljotine, (vjerujem da to nije namjerno s tvoje strane),ali ove dvije tačke su toliko kontradiktorne, da ne mogu vjerovati da si ih tako 'ladno stavio jednu do druge. I još čitava priča kako "Islam ne preza pred bilo kojim sredstvima da svi postanu Muslimani", a onda kažeš da Muslimani Hrišćanima i Jevrejima zabranjuju da čitaju Kur'an?

Najviše me strah da povjerujem (a često mi se tako čini) da Srbi jednostavno ŽELE da vjeruju sve ove gadosti i laži o Muslimanima jer im treba neki razlog da opravdaju svoju mržnju prema ovom narodu, a ustvari znaju da legitimnog razloga za to nema.

Kakav je status onih koji potajno prime islam a javno su pripadnici druge vere ili ateisti?

Sa stanovista Kurana i Serijata i onih koji su otvoreno islamiti?

U zavisnosti od sredine u kojoj zivis, i od problema sa kojim bi se susreo kada bi javno izrazio svoje misljenje o ISLAMU. Medjutim onaj koji primi veru netreba prikrivati bez obzira ljuti li se roditelji, rodjaci itd... Allah dz.s. pomaze onog koji je primio islam i koji se susrece sa problemima bilo to na poslu, u skoli, u porodici... Ima mnogo primera onih koji su se odricali svojih roditelja,drugova kada su primali islam, zna se da je u pocetku to veoma tesko ali  s bozjom pomocju sve dodje na svom mestu. Znamo da nam je Allah dz.s. najvazniji od svega tako da ne treba da nam bude problem da se izjasnimo kao Muslimani !!! Sellam...

S.S  - E.R

Hvala na odgovoru!

Ovo sam pitao sato sto mnogi misle da je vera puka kosulja koju mozes menjati kad god ti se prohte, ili od te vere uzimati samo ono sto ti se svidi, ko u samoposluzi.

Ko prihvata Alaha mora prihvatiti i islam, i ima obavezu da to ne sakriva, trpeci i posledice, ako sam pravilno shvatio.

Andriću mogu ti reć da pojma nemaš o islamu.
 

POZDRAVLJAM black_magic