nije nista .... jos .... samo me zanima ko je napisao taj tekst? 

nemam pojma pogledati ću.

Није тачна цифра од 100 000 Срба,као ни  300 000 Турака. По многим историчарима,много тачније је да је било око 10 000 - 15 000  Срба и око 70 000 - 80 000 Турака. Јако је тешко било проценити број војника ,али историчари су јединствени у процени да је Турака било 7 до 10 пута више...

Bilo je mnogo vise turske vojske nego Srpske otprilike 9-10 puta vise. Sto se tice ishoda Srbi su je dobili ali sa velikim gubicima jer je poginulo pola Srpskih vitezova i vojske dok turci maltene nisu ni osetili te gubitke jer su imali izuzetno veliku vojsku. Broj od 100000 i 300000 ljudi je nerealan jer niko u to vreme nije mogao sakupiti tu vojsku tako da se odbacuje ta mogucnost.
A ona hrvatska bitka?!  Ne znam sta da kazem, na to stvarno ne vredi odgovarati! 

Влатко Вуковић Косача (? - 1392) био је господар Хума и један од најбољих војсковођа краља Твртка I.

Предводио је српску војску у победи над Турцима код Билеће 1388. године. Нашао се на челу одреда који је краљ Босне послао кнезу Лазару и они су чинили лево крило српске војске у Косовском боју, из кога се вратио и известио о српској победи.

Влатко је владао Хумом у другој половини XIV века и на том месту је наследио свог оца великог војводу Вука, а од ближе родбине имао је брата Храну, чији га је син Сандаљ касније наследио. Један је од родоначелника властелинске породице Косача која је владала тим областима и одани вазал и сарадник краља Твртка I. Када су Турци предвођени пашом Лала Шахином (који је предводио Турке у Маричкој бици) 1388. године продрли у његову област, Влатко им се 27.08. недалеко од Билеће супротставио и потукао их.

Наредне године је добио задатак од свог суверена Твртка да предводи одреде које је он послао свом савезнику Лазару Хребељановићу против Турака. Влатко је са собом понео и један топ који је добио од свог суседа Дубровачког кнеза, пошто се налазио у добрим односима са Дубровачком републиком и тај топ ће касније чинити једино српско артиљеријско оружје у Косовском боју. Лазар је њему препустио команду над левим крилом које су чиниле трупе краља Босне. После окончања боја вратио се у краљевину Босну доневши са собом вест о српској победи, на основу чега је затим Твртко слао извештаје о хришћанској победи у чију славу су звонила црквена звона у Паризу.

Умро је 1392. године, а сахрањен је на гробљу близу данашњег села Бољуни, недалеко од Столца у Херцеговини. Наследио га је његов братанац Сандаљ Хранић.

На његовом гробу је исклесано:
„Асе лежи добри чоек Влатко Вуковић. Војвода Влатко је први побиједио Турке код Билеће 27. августа 1388. Умро је 1392. Велики је војвода из куће Косача. Особа од посебног поверења краља Твртка.“




Грб Вуковића
П.С. Vindex он није Бошњак већ Србин.У томе је велика разлика.

Vindex ima zaista mnogo primera za srpsko junastvo da bi se sad svako pojedinacno nabrajalo. Ne moramo toliko bezati u proslost. Evo ti nekih svezijih primera: I svetski rat - bitka na Ceru, kolubarska bitka, proboj solunskog fronta, odbrana (unapred osudjena na propast pa bi se shodno tome pre mogla nazvati samoubistvom) Beograda pod komandom majora Gavrilovica, a da se radilo o velikom junastvu, to svakako potvrdjuje gest nemackog komandanta Makenzena koji je podigao spomenik palim srpskim borcima na kome velica njihovo junastvo.

Jedan od najsvetlijih primera nase herojske proslosti i neprihvatanja tudjina na nasoj zemlji je visevekovna borba crnogorskih plemena protiv Turaka (gde je taj razmer koji pominjete debelo bio na turskoj strani). Crnogorci se nikada nisu povlacili, jer je izvuci se (pobeci) netaknut iz bitke bila gora kazna od smrti. Gubitak casti, javno zigosanje, pa cak i osveta su se desavale prema kukavici. Bitka na Mojkovcu izmedju Austrijanaca i Crnogoraca u prvom svetskom ratu isto potvrdjuje sve sto sam malopre naveo.

Hrvatska je gotovo celu istoriju provela pod vlascu tudjina. Nemoj se uvrediti, sam to rekao , ali to je cinjenica, koja vazi i za sve ostale u okolini pa dobrim delom i za Srbe. Srbi su takodje velik deo svoje istorije proveli pod stranim silama, konkretno Turcima, ali Turska u periodu kad je pokorila Srbiju pa sve do konacnog osvajanja Balkana i kasnijih napada na Bec je bila najmocnija drzava, a vojno daleko najnaprednija, u svetu. I bez obzira na to nikada se nije desilo da svi Srbi budu pod turskim jarmom, jer nikada nisu uspeli (bolje receno njihove okolne pase nisu uspele) da do kraja nametnu svoju vlast u Crnoj Gori.

Sve u svemu na kraju smo dobili drzavu i zasrali stvaranjem Juge, ali sta je tu je. Vi ste kroz istoriju postupali mudrije.  Isli ste lagano, da tako kazem i dobijali sve veca ovlascenja i samoupravu pisanim dogovorima sa Madjarima i Habzburgovcima, mi smo bili malo nestrplijviji pa smo slobodu trazili sabljom. Jedini izuzetak toga ti je 2. srpski ustanak i Milos Obrenovic koji je mesanim sredstvima, ali opet vise upotrebljavajuci diplomatiju, postigao cilj.

Po mojim saznanjima na Kosovu je bilo oko 15000 Srba i 50 000 Turaka. Glavne srpske snage su slomljene na zastitnim bedemima koji su napravljeni od kolaca. Isto tako procitao sam da su Srbi pustili Turke da naprave kamp, mjesto da su ih napali ponoci i iznenadili.

Pogrijesili ste temu. Tema je koliko je to srpsko junastvo (nesumnjivo da ga je bilo) uticalo na srpsku politiku danas. Da li je taj mentalitet Srba bio presudan kod odlucujucih pitanja poslednjih godina?

Junacki!

Sve sto mi danas znamo o kosovskom boju su mitovi i legende.Bolje reci izmisljene narodne price koje su vjekovima velicale srpsko junastvo i do danas poprimile mitske dimenzije.  Cinjenice govore da pobjednik samo boja nije poznat(ali nakon bitke Srbija je pala u ruke Turcima tako da je konacni ishod na strani Turaka),Vuk Brankovic nije izdajica,da li je Obilic ubio Murata se takodje ne zna jer jedino narodne pjesme tvrde tako dok neki istorijski izvori tvrde da je Murata ubio Bajazit zbog preuzimanja vlasti(poznato je da je kasnije Bajazit ubio i svog brata iz istog razloga),razlika u brojnosti mi nije poznata. A sto se tice Hrvata i cinjenice da su veliki dio svoje istorije proveli pod Austrijom kao i Srbija pod Turskom ako cemo biti realni oni nisu ni imali puno razloga za pobunu jer je Austrija kulturno i u svakom drugom pogledu osim mozda u vojnom bila razvijenija od Turske tako da je Hrvatska pod Austrijom dozivjela procvat dok smo mi pod Turcima propadali.Posljedice ovoga se vide i danas jer su Hrvatska i Vojvodina mnogo razvijenije od predjela gdje su vladali Turci.

Milan Tepic

"Jedanput ljudi daju rijec…Ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao rijec da cu da branim ovu zemlju ako joj bude tesko…" govorio je major Milan Tepic. Dvadeset i devetog septembra 1991. ne zeleci da prepusti neprijatelju oruzje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepic digao je u vazduh vojno skladiste u bjelovarskom Bedeniku i sebe i tako se pridruzio svom davnom sunarodniku resavskom vojvodi Stevanu Sindjelicu.


slava mu

Veljko Milanković je rodjen 5.januara 1955. u jednom selu na Vučijaku kod
Prnjavora.Ovaj veliki junak je od prvih ratnih dana dosta učinio u borbi svog
naroda za opstanak.Na Vidovdan 1991. je odlučio da bude jedan od onih koji
ce ići u Golubić kod Knina na obuku.Posle te ratne obuke kod Kapetana
Dragana dobija čin poručnika.Mnogi su tad rekli da je teško odrediti da li je
Veljko više naučio od vrsnih instruktora ili oni od njega. U svom rodnom kraju
formira jedinicu “Vukovi s Vučijaka”.Uvek je bio medju prvima sa svojim
Vukovima,gde god je bilo teško. Velike zasluge ima u oslobadjanju Jasenovca.
Borio se svugde – Modriča,DerventaPakrac,Okučani,Bosanska i Kninska
Krajina.I kad je bio ranjen sa gipsom na nozi je išao dalje u borbu. Bio je prvi
sa svojim Vukovima u probijanju Koridora.U analima ovog rata ostaće zapamćeno:
“Momci ‘večitog poručnika Milankovića’ izveli su jedini klasičan juriš ‘na noz’
vidjen u ratu 91/92.Krećući u napad na zabunkerisano brdo Jakeš razvili su se u strelce,
izneli zastavu u prve redove i posle komande NOŽ NA PUŠKE poleteli
grudima na neprijateljske rovove…Devet ih je poginulo,dvadesetak ranjeno –
Jakeš je pao.”
Vukovi su svog hrabrog viteza izgubili u borbi kod Kašića gde biva ranjen.
14.februara 1993. podlegao je teškim ranama,ali i dalje živi u srcima svojih Vukova
i svekolikog srpstva.
NEKA MU JE VEČNA SLAVA!