Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 26
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Četnici, Ravnogorski četnički pokret, Draža Mihajlović  (Pročitano 460774 puta)
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 


УСТАНКА НА МАЈЕВИЦИ


Појава првог герилца поробљене Европе-Вожда Трећег Српског устанка ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића који се и поред свих противречности свога времена ставио на чело поробљеног народа, представљао је велики морални подстрек за српски народ. Од тада до данас, Равна Гора ће бити симбол отпора и борбе српског народа за слободу. Српски народ притиснут великим невољама насталим после распадања отаџбине и доласком окупатора и његових слугу, каналисао је своју виталност и жељу за опастанак у четнички покрет који ће одиграти пресудну улогу у спашавању народа од биолошког истребљења. Четнички покрет се суочио са распећем свога народа прошлим и садашњим, са његовим « Грдним Судилиштем ». Историчар Веселина Ђуретић то описује на следећи начин: “ Све историјске теме српског двадесетог века фрагменти су историје српског хода по мукама. Наши судари са вишеструко надмоћнијим нападачима завршавали су се великим погибијама, и војске и народа”
 Уласком Краљевине Југославије у рат и њеним брзим сломом, чији се узроци могу наћи у заблудама и апсурдностима тога времена, српски народ је остао на миилости и немислости својих највећих непријатеља. Тако се и српски народ Семберије и Мајевице нашао под ударом Хитлерових хорди и његових хрватско-муслиманских кољача. На територији Семберије и Мајевице вршљале су банде Хрвата и муслимана које су вршиле незапамћен погром над српским народом. Поред масовних убистава, становништво ових крајева је било изложено константним депортацијама у логоре смрти: Јасеновац и Стару Градишку. На почетку Другог светског рата Мајевица и Подмајевица  су  бројали око 49 српских села. На крају рата већина ових села је била спаљена а становништво побијено на најзверскији начин. По зверству се највише истицала СС Ханџар дивизија која је била састављена од домаћих муслимана који су добровољно отишли у СС трупе.
 Инстиктивно осећајући да му је биолошки опстанак доведен у питање, српски народ у овим крајевима је схватио да мора да крене у борбу на чивот и смрт против бројних непријатеља. Четништво је представљало једини спас. Народ је прилазио четницима јер су се они први организовали схватајући ситуацију у којој се народ налазио. Највећи број четничких бораца је дошао из редова радника и сељака.
 Анализирајући извештаје које је добијао из ових крајева, ђенерал Михаиловић је одмах увидео да је народу преко потребан помоћ. Зато је већ у пролеће 1942. године Врховна четничка команда са Равне Горе шаље своје официре да преузму командовање свих одреда у овим крајевима. На Мајевицу је упућен мајор Доброслав Рачић, у Сребреницу Владу Милутиновића, на Романију Миодрага Момчиловића, а на Озрен Бору Митровића. На Мајевици је тада формиран четнички корпус са четири бригаде који је контролисао велику слободну територију. На челу мајевичких четника биле су три истакнуте личности: војвода Радивоје Керовић, Стево Дамјановић-Лека и Ђуро Биђић.
 
 
 

Страдање Последње Четничке Формације на Мајевици


 Комунисти су између 18-ог и 20-ог јануара 1946. године опколили остатке четничких формација под командом војводе Радивоја Керовића. Ноћу 18-ог јануара четничке снаге су уз надчовечанске напоре и херојство својствено само српском народу, успели да пробију комунистички обруч, али су непријатељске снаге уводиле свеже трупе опремљемне најмодернијим наоружањем добијеним од Британаца. Борбе су се наставиле на превојима Мајевице где су четнички борци поново били окружени и коначно сви изгинули. Многи су остајући без муниције сами себи одузели живот желећи да избегну комунистичку тортуру. У чину који је у Србима пробудио сећање на злочине из времена турског зулума, комунисти су мртвом војводи Керовићу одсекли главу и набили је на колац у Војводином родном селу Тобуту код Лопара. Превој на Мајевици остаће у историји обележен као место где су пали и крв просули последњи четнички хероји.
Реч на Крају
 Голгота народа у овим крајевима настављена је дуго по завршетку рата са једином променом што су Хрвати и муслимани нацистичке униформе заменили комунистичким. Активан отпор у шумама је трајао све до 1953. године. Судбина српског народа се до тада одвијала у сенци Косова а од тада се развија у сенци Јасеновца, Јадовна и осталих стратишта. Ово је само део трагике српског народа која траје од Косовског боја 1389. године.
 И поред све несреће и трагике које су задесиле српство остаје нада да све док у српском народу буде људи попут војводе Керовића који су спремни да се жртвују за правду и слободу српског народа, српски народ ће имати будућност.
 Попис српских жртава, као и њихово страдање из области Семберије и Мајевице потресно су описане у књизи Љубе Керовића, синовца ратног команданта Семберије и Мајевице војводе Радивоја Керовића.
 

« Poslednja izmena: 27. Nov 2006, 14:49:27 od vlado85 »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Дражин пут  од Сарајева до равне горе

 

Почетак Другог светског рата затиче Краљевину Југославију политички и војно неспремном. У годинама пред Други светски рат постаје јасно да Хрвати сматрају ову заједницу нужним прелазним злом које ће им донети незвисност. У складy са тим, они су чинили све да подрију темеље југословенске државе како би се она распала у њима погодном тренутку. Тај тренутак је дошао када је постало јасно да ће Немачка напасти Југославију. Хрватски официри и политичари су јавно прокламовали да то није њихов рат, а тајно су Немцима доставили све југословенске ратне планове.  Заузврат Немци су им обећали квази-независност под немачким патронатом. Напад Немачке на Југославију, 6-ог априла 1941. године, затиче Југословенску армију непотпуно мобилисану и без способног вођства. Када се томе придода и хрватска издаја постаје јасно да се ова армија не може одупрети Вермахту и да је само питање времена када ће настати расуло.  О унутрашњој ситуацији у Југославији између два рата биће више речи у једном од следећих чланака. 
Почетак Немачкога напада на Југосалвију затиче пуковника Драгољуба-Дражу Михаиловића на месту команданта оперативног одељења Друге армије чији се штаб налазио у Сарајеву. Командант Друге армије је био дугогодишњи Дражин пријатељ генерал Драгосалв Миљковић. По раније састављеном ратном плану Друга армија је требала да брани део граничног фронта према Мађарској.  Не желећи да остане у позадини, пуковник Михаиловић већ 6-ог априла захтева да оде на фронт да би се лично уверио о стању и омогућио команди јасан вид у ситуацију. То му бива одобрено и он већ 7-ог увече стиже у Ђаково. Са њим је био његов класни друг капетан Вуковић. Дуго пре немачког напада, пуковнику Михаиловићу је било јасно да Хрвати неће хтети да се боре и да је једини ефикасан отпор Немцима могућ у планинама где ће бити неутралисана њихова техничка надмоћност. Ове његове слутње се обистињују, по доласку у Ђаково он затиче извештаје о масовном дезертерству Хрвата и отвореном неприајтељству становништва према југословенској војсци. Оваква ситуација га наводи да обавести команду да се Армија налази на непријатељској територији(Хрватској) и захтева повлачење јужно од Саве где би се стабилизовао фронт. То му бива одобрено. Пуковник Михаиловић је планирао да се из Ђакова повлачи преко Винковаца и Гуња према Брчком. Он је сматрао да ће се ово повлачење извршити без проблема јер је тај терен контролисао Никола Калабић, командант позадинске службе Друге армије, који је био познат од раније као изузетно способан официр.
Повлачећи се према Брчком, пуковник Михаиловића је прешао мост на Сави и сместио штаб у Брчком, желећи да стабилизује фронт на десној обали Саве на правцу Добој-Дервента-Босански Брод. Веза са Врховном командом била је потпуно прекинута тако да су штабови армија били препуштени сами себи. Друга армија се споро повлачила ка Брчком крећући се у малим групама које су биле стално нападане од стране локалних Хрвата. Коначно 13-ог априла последњи делови Друге армије су се повукли на десну обалу Саве и мост је срушен. Међу последњим групама стигла је група војника 41. пешадијског пука. Војници овога пука хрватске националности су дезертирали и заробили команданта и остале Срба официре. Са групом која је стигла у Брчком стигао је и наредник Божо Перовић који је донео пуковску заставу. Он ће постати нераздвојан Дражин пратилац.
Увиђајући безизлазност ситуације, пуковник Михаиловић је већ 13-ог априла наредио повлачење из Брчког преко Дервенте ка Босанском Броду. Пре покрета, од пристиглих групица војника он је формирао нову формацију “Брзи одред”. Брзи одред је већ 14-ог априла имао свој први окршај са усташама које су запоселе Дервенту. Без пуно потешкоћа усташе су растеране и Одред је наставио пут ка Босанском Броду. Због прилика на терену, пуковник Михаиловић је био приморан да нареди повлачење назад ка Добоју. 15-ог априла у селу Шеварлије код Добоја, Брзи одред је има први окршај са Немцима. Водила се тешка борба скоро цео дан. У јекy борбе пуковник Михаиловић прима курира из Врховне команде који му доноси вест о капитулацији и нарђење да се преда најближој немачкој команди. На то, пуковник Михаиловић одговара:” Капитулација ? Та реч не постоји у нашем војном речнику. “
После борбе са Немцима, пуковнику Михаиловићу постаје јасна ситуација у којој се он и земља налазе. Он прикупља остатке Брзог одреда, наређује уништавање технике и тешког наоружања и одлучује се за покрет у пределу вододелнице реке Спрече и Криваје. Он јасно процењује ситуацију и схвата да је његов једини избор повратак у Србију и герилске операције против Немаца. Његово размишљање се јасно оцртава у говору који је одржао својим преосталим војницима у Петровом Селу 20-ог априла 1941. године.  Повод за овај говор је било проналажење летака о безусловној капитулацији југословенске војске. У свом говор пуковник Михаиловић каже:
“Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Енглези су наши савезници.Оваква хетерогена војса каква је била наша, није била способна ни за какву борбу. О томе сам ја писао и говорио, али … Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи.
Малена Србија водила је Први и Други балкански рат, Први светски рат. Из ових ратова он је изшла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао како се гине и мре за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити са своју слободу, са бољу и срећнију Југославију.
Живео Краљ! Живели наши савезници Енглези!”

После овог говора пуковник Михаиловић је наредио да се поруши део пруге Завидовићи-Хан Пијесак и нападну четири железничке станице са усташким посадама. Двадесет другог априла овај напад је успешно извршен али је рушење пруге без одговарајуће опреме потрајало више од два дана. У међувремену, Михаиловићевој групи се прикључио Добојски четнички одред јачине 30 бораца са војводом Митром на челу. 24-Ог априла Дража долази у село Солун где од избеглица сазнаје за судбину Срба у НДХ. 
25-Ог априла Немци из Олова шаљу муслимане да нападну Михиаловићеву групу, али пуковник Михаиловић бива обавештен о овом нападу и у заседи успешно одбија муслимански напад. 26-Ог априла Михаиловићева група напада неамчку колону код Хан Пијеска и заробљава већу количину ратног материјала. Истога дана, пуковнику Михаиловићу долази делегација локалних Срба који му саопштавају да су изложени сталним нападима од стране муслимана из села Жепе. Када је размотрио ситуацију, пуковник Михаиловић је наредио да му доведу најугледније муслимане из овога села. Када су они дошли, бивају очински упозорени на последице оваквог држања. После разговора са муслиманима Михаиловићева група наставља да избегава немачке потере и креће се ка Дрини. У току овог периода групи долази највеће појачање: група официра и подофицира под командом Миодрага Палошевића-Палоша. Палошевић је био четник још у Првом светском рату и његово ратно искуство ће бити драгоцено.
 29-Ог априла Миахиловићева група прелази реку Дрину изнад села Заовине. По преласку реке наредник Божа Перовић развија заставу 41. пука коју је све време носио, а одред пева државну химну и “Ој Србијо”.
Уследио је одмор у селу Зовине који је трајао до 3. маја. Тога дана Немци шаљу јаке борбене формације из више гарнизона да униште Михаиловићеву групу. Вештим манерврисањем у рејону планине Таре, пуковник Михаиловић избегава све потере мада се неколико пута нашао у  веома незавидном положају.
 На Ђурђевдан, 6-ог маја 1941, Михаиловићева група прелази друм Бајина Башта – Ужице и дели своју групу на два дела : добојски четници бивају упућени правцем Рудник-Островица са наредбом да се споје са главнином за 10 дана. Остатак са пуковником Михаиловићем на челу (са изузетком неколицине који су се изјаснили да желе да оду својим кућама) полази ка планини Сувобору. Тих дана пуковник Михаиловић је упроно размишљао о центру одалкле би кренуо своју борбу. Знао је да су Сувобор и околне планине идеална локација али и даље није где тачно да постави свој штаб. Михаиловићева  група прославља Ђурђевдан, четничку славу у усамљеној друмској кафани. Поново се развија застава 41. пука и Дража храбри друге својим речима. После прославе они настављају покрет.
 Ноћу између 10. и 11. маја пуковник Михаиловић стиже у Струганик(код Ваљева) са намером да посети кућу војводе Живојина Мишића у кјој се налазио војводин син Александар, Михаиловићев стари пријатељ и ратни друг. Александар се врло обрадовао Михаиловићу и његовој групи. Када је чуо Михаиловићева размишљања, Александар Мишић му предлаже да успостави свој штаб на Равној Гори због њеног географског положаја. Недостатак путева у овом пределу представљао је заштиту од брзог немачког продора док географски положај нуди брз приступ скоро свим деловима Србије. пуковник Михаиловићприхвата Мишићев предлог и упућује се на Равну Гору. Он ступа на Равну Гору 11. маја 1941. године око подне. Његово ступање на Равну Гору се сматра почетком Трећег српског устанка. Овај датум је потврђен из више незвисних извора.
 Пут од Сарајева до Равне Горе представља завршну фазу метаморфозе пуковника Михаиловића из официра југословенске војске у легендраног вођу српског народа. Ова метаморфоза је почела његовим сазнањем да Југославија каква јесте води у пропаст српског народа а завршила се његовим доласком на Равну Гору. Његов пут представља одисеју која је ставила судбину српског народа на његова леђа. Он је ово бреме часно носио све до своје смрти. Пуковник Михаиловић је пример како и у данима када се чини да је све пропало и када се чини да је српство изгубљено, српски слободарски дух проради у оним личностима који ће за Србију урадити највише.     
« Poslednja izmena: 05. Dec 2006, 13:13:48 od Mistreated »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Предраг Раковић-четнички мајор и војвода Љубићки.


Основну школу и гимназију завршио у Чачку. За време гимназијских дана дошао у сукоб са напредном комунистичком интелигенцијом. По одласку у Београд, уписује Војну Академију.

За време априлског рата био је на службовању у жандармеријској станици у Чачку. Избегао је заробљавање и повезао се са групом пуковника Драже Михаиловића.

На Равну Гору је дошао почетком јуна 1941. Ту је добио инструкције да организује Љубићки срез са поручником Радишом Чековићем. Раковић је формирао први четнички одред у Пријевору и околним селима.

По појављивању првих партизанских одреда у Љубићком срезу, Предраг Раковић води заједничке преговоре у селу Губеревцу 21. јула 1941. са партизанским представницима које је предводио Момчило-Моле Радосављевић око заједничке борбе са Немцима.

Учествовао је са партизанским одредима у освајању Чачка. По повлачењу главнине четничких снага из Србије крајем 1941, Предраг Раковић остаје са једним делом својих снага у Србију и добија овлашћење да се легализује под командом генерала Милана Недића како би прикупљао оружје од српских добровољачких јединица.

По наређењу пуковника Косте Мушицког, командант Петог добровољачког одреда, капетан Марисав Петровић је легализовао Раковићев одред 1. маја 1942. под именом "Самостални четнички Љубићки одред Танаско Рајић", а седиште му је било у Чачку.

Након неуспелог атентата који је организовао Војко Чвркић на Дражу Михаиловића, поручник Раковић је изведен пред Војни Суд због небудности. Ипак је пресуда донета у његову корист и он је ослобођен кривице.

По организацији ЈВуО у Црној Гори у лето 1942., поручник Раковић је унапређен у чин капетана и дата му је улога команданта Другог Равногорског корпуса који се налазио у Србију. Недалеко затим, по указу југословенске владе у Лондону, капетан Раковић је унапређен у чин мајора и дат му је орден "Карађорђеве звезде".

И поред тога што се налазио као легализовани командант у Србију, Немци су у лето 1943. спалили родну кућу капетана Раковића у селу Пријевору код Чачка. Његова мајка и најмлађи брат су на време успели да побегну. Исте године, Раковић је од старог Илије Бирчанина добио и титулу четнички војвода.

По образовању "националног фронта" против комунистичке опасности, мајор Раковић је послат у лето 1944. послат у Београд као пуномоћник генерала Михаиловића да координира између Милана Недића и Михаиловића у ради заједничких циљева. У Београду му је за политичког саветника додељен Александар-Цинцар Марковић, министар спољних послова у влади Цветковић-Мачек. Тада је у Београду уместо убијеног пуковника Милоша Масаловића, на месту шефа војног кабинета Милана Недића доведен предратни Михаиловићев пријатељ, генерал Миодраг Дамјановић, који се вратио из немачког заробљеништва. Тако је Михаиловић преко Дамјановића и Раковића искоришћавао споразум са Недића да би од њега узимао оружје и муницију за потребе своје војске.

Главну улогу у том послу одиграо је лично мајор Раковић и његова мудра политика. Раковић је преко генерала Дамјановића успео да издејствује да се ЈВуО упути 10.000 пушака, 50.000 метака, 20.000 пари униформи и 100 милиона из Народне Банке у Београду.

По одлуци Владе Националног Спаса да се све њене формације претопе у четничке под команду генерала Михаиловића, мајор Раковић је напустио Београд и поново се вратио у западну Србију јел је требао да се заустави партизански продор из Босне.

Раковићев комбиновани корпус се супроставио партизанској дивизији која је надирала у Србију. По уласку трупа Црвене Армије у Србију крајем лета 1944., Раковић је био притешњен око Чачка. Ту је писао командантима Совјетске војске да заједно нападну Немце. Ускоро је пристигао контигент тзв.Југословенске добровољачке бригаде пуковника Марка Месића који је захтевао да се Раковић и његови одреди хитно ставе под заповедништво Тита.

Мајор Раковић ово није прихватио, па је покушао самостално нешто да учини. 6. октобра 1944. у сарадњи са мајорима Дујом Смиљанићем, Драгишом Пеливановићем и потпуковником Драгославом Рачићем напао је Немце у Чачку, али без успеха. У околини града га је сустигло потерно одељење КНОЈ-а, које га је прогонило, па је Раковић са све радио-станицом морао да бежи.

Задатак који је по одласку у Босну Дража Михаиловић поставио Раковићу тицао се да обезбеди повратак главнине четничких снага у западну Србију и да обавештава Врховну Команду о најновијим догађајима.

Мајор Раковић је чинио све на обједињавању преосталих четничких снага у Србију, наступајући у име Врховне Команде. Почетком децембра 1944., Раковић се са радио-станицом сместио у селу Миоковци близу Чачка. На "Светог Николу" је послао последњу поруку Дражи Михаиловићу.

15. децембра 1944. у јутарњим часовима, батаљон из састава Друге пролетерске дивизије је дознао где се крије мајор Раковић и одмах је блокирао село и кућу где се Раковић са својим пратиоцима сместио. Командант батаљона је позивао Раковића на предају. Да не би жив пао у руке партизана, мајор Раковић је извршио самоубиство, док се његова пратња предала. Заробљена је и радио-станица, а у торби мртвог Раковића пронађене су и шифре за радио-станицу. Тело мајора Раковића је тога дана било изложено на пијаци у Чачку.

Мајор Предраг Раковић је био познат и као најригорознији четнички командант. Поред тога, као командант Другог Равногорског Корпуса због недисциплине и самовоље казнио је смртном казном потпуковника Милутина Јанковића и пуковника Јеврема Симића-Дршку.

Најмлађи брат мајора Раковића који је побегао испред Немаца 1943., Живорад Раковић догурао је до места професора Београдског универзитета, а једно време је био и народни посланик у Савезној скупштини.



IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Коста Пећанац


Коста Миловановић Пећанац је рођен 1879. године у селу Дечани, у близини манастира Високи Дечани. Датум његовог рођења је немогуће утврдити јер се Пећанац у војним документима водио само под годином рођења. Отац Косте Пећанца Милован је био заштитник манастира Дечани. Оца и мајку су му убили Арбанаси приликом напада на Високе Дечане. Пећанац је одрастао у специфичним условима. Био је принуђен да раније сазри, да врло млад постане самосталан и води бригу о себи.

У Србију долази 1892. године када је имао 14 година. Радио је као најамник. У 21. години живота отишао је на одслужење редовног кадровског војног рока. Крајем 19. и почетком првих година 20. века, на простору Македоније је започето комитско бојевање. Подручје дејстава српских комитских чета била је превасходно територија Македоније. Коста Пећанац као млад комита се борио у овим сукобима. Учествовао је у бици код Шупље Стене, близу Пчиње и на Челопеку, код манастира Матејче. Ђакон владике жичког, војвода Јован Грковић-Гапон предложио је тада Косту Пећанца за војводу. На великом четничком скупу на Божић 1904. Кости Пећанцу је дата титула војводе. Имао је 25 година.

Од 1910. године појачале су се борбе у Македонији, којима се придружио Пећанац. Оставио је своју трудну жену и децу, узео свој карабин и отишао у бој.

За време Првог Балканског рата, Пећанац је мобилисан као припадник Треће армије и борио се у редовној војсци, као наредник у другом пуку Моравске дивизије. Борио се код Мердара где је Арнауте поразио. Затим учествује у бици код Куманова и учествује у ослобођењу Метохије. Следи Други балкански рат, кога сам Пећанац назива "бугарски рат". Учествује на фронту од Китке на Осоговској планини, дуж реке Злетовске и Брегалнице. Одбацује Бугаре са својим снагама чак код Грљана.

На почетку Првог светског рата Пећанац се борио као редован војник. Био је наредник у другом пуку Моравске дивизије другог позива. Из рата ће изаћи као поручник. После пада Србије, 1915. године, Пећанац се са својом дивизијом повлачи преко Албаније. За време рата педантно је водио свој ратни дневник. За време боравка у Солуну, умро му је најстарији син Милован од тифуса.

Када су се бугарске окупационе трупе налазили на територији Србије, поново долази до враћања Косте Пећанца у Србију. По избијању Топличког устанка, већина народа се подигла против бугарских окупатора да брани своја огњишта. У српској врховној команди је направљен план за герилско ратовање унутар бугарске територије у Србији, а за ту улогу је одређен поручник Коста Пећанац. Пећанац је већ чуо за покрет још једног комите Косте Војиновића- Топличког који је већ водио борбу против Бугара. Поручник Пећанац је авионом пребачен у горњу Топлицу. Састао се са Костом Војиновићем 9. октобра 1916. у селу Гргуре код Блаца. Војиновић је предлагао муњевиту акцију, а Пећанац да буде изабран за вођу, па тек тада акцију. Пошто је Војиновић наставио ратовање, Пећанац му се придружио. Своје одреде Пећанац води против Бугара код села Петровац у околини Лесковца, али је ту био поражен и изгубио је доста својих војника. Одреди Косте Пећанца марта 1917. нападају Куршумлију и после победе улазе у град где народ кличе Кости Пећанцу и његовим четницима. После бугарске офанзиве из правца Ниша, Пећанац се повлачи према планини Радан. Напада Босилеград крајем априла 1917. Тада је излетео из свог склоништа, сакупио одред од 130 комита и кренуо на Бугаре. После заузимања града, спалио га је. Бугари предузимају још жешћу офанзиву крајем маја 1917. на читаву Топличку територију, а Пећанац се повлачи са својим четницима. Бори се за Пећ, Метохију и Санџак. Оставља самог Косту Војиновића бугарским потерним одељењима, а овај да не би пао жив бугарима у руке извршава самоубиство.

Након рата, Коста Пећанац учествује у гушењу Арбанаске побуне на Косову, а једно време ради као изасланик пуковске коморе. Изабран је за вођу удружења српских четника „Петар Мркоњић“ у априлу 1932. које се супроставља владајућем режиму. Долази до подела у четничкој организацији, па тако један број се издваја и формира „Удружење старих четника“, на челу са Илијом Трифуновићем Бирчанином. Пећанац остаје веран монархији и ради на омасовљавању свог покрета.

У Априлском рату налази се као командант Пете армијске области у Скопљу. За време окупације, у духу наредби коју је добио, Коста Пећанац шаље разне емисаре у разне крајеве Србије и наређује да говоре народу о узроцима капитулације и да под хитно стварају расположиве снаге за борбу против окупатора као четничке одреде. Они су, поред разговора на терену позивали угледне грађане и официре да долазе у Горски штаб који се тада налазио на планини Соколовици, близу Куршумлије. Захтевао је да се још не отпочиње са борбом против немачке и италијанске војске, да сви поштују окупаторску власт, не изазивају окупатора због репресалија и не чине ништа без његовог одобрења. Своју четничку активност, Пећанац је највише развио на подручју источне и јужне Србије. Након сабора на планини Видојевици, одржан је велики скуп у Лесковцу. Тада је Пећанац формирао Јаблански и Медвеђански четнички одред. Након тога, Пећанац одлази у Шумадију, где је на планини Букуљи 27. августа 1941. издаје проглас у коме позива све партизане да се врате својим кућама или ће он кренути да их уништи. Коста Пећанац је успоставио сарадњу са генералом Миланом Недићем у Београду, стављајући му своје одреде на располагање. Пре тога, Пећанац се преко Вере Пешић, одличног обавештајца повезао и са Немцима. Тада Коста Пећанац започиње оружане борбе против патизанских одреда. Након повлачења партизанског Врховног Штаба у Санџак крајем 1941. делатност Пећанчевих четника полако слаби. Пећанац ради на придобијању народа и уништењу преосталих партизанских одреда у источној Србији. Након пролећне офанзиве 1942. године и разбијања партизанских преосталих одреда у источној Србији, Пећанац је распустио своје одреде у Србији. Са својих 100 четника и старешина одлази у Соко Бању, где је примио апанажу од Владе националног спаса у Београду.Делатност Косте Пећанца је сада у циљу да преко Немаца покуша да уништи покрет Драже Михаиловића и тако да остане једини војвода у Србији. Када је Врховна Команда ЈВуО (Југословенска Војска у Отаџбини) ухаватила поруку да Пећанац жели да прода Михаиловића за 700.000 златних марака, Дража Михаиловић наређује команданту Делиградског корпуса, мајору Бранимиру Петровићу да се уз помоћ тројки ликвидира Коста Пећанац.

Четничка тројка у саставу Бранимир Петровић, Тилко Динић и Будимир Митровић је на превару ухватила војводу Косту Пећанца у селу Николинцу близу Соко Бање и заклала га 25. маја 1944. Коста Пећанац је сахрањен на њиви једног сељака на 20 метара од пута Соко Бања-Књажевац.

Након Пећанчеве погибије, већи део његових снага приступио је покрету Драже Михаиловића, а мањи број се прикључио народноослободилачкој војсци.

IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Krajnje beznadezan


Nemam ništa, al' za Srpsku dajem sve!

Zodijak Aries
Pol Muškarac
Poruke 10242
Zastava Pale - Republika Srpska
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Samsung S7220

Cetnicko oruzije kod jevrejskog groblja u Sarajevu.     

Vojvoda Slavko Aleksic komandir srpskih cetnika srpskog sarajeva.

Ruski dobrovoljci, Kozaci, koji su se borili za sarajavo u radovima cetnicke jedinice Vojvode Slavka Aleksica

Cetnici vojvode Slavka Aleksica nose cetnicki barijak 1995



« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 15:49:08 od vlado85 »
IP sačuvana
social share


Svi kalendari drevnog naroda Maja završavaju se za dvije i po godine, kao da svijeta posle toga neće ni biti...
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Никола Калабић


Никола Калабић (рођен 20. децембра, 1906.) је био српски војник и заповедник Југословенске војске у отаџбини (четника)

Рођен је у Подновљу код Дервенте, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Има сестру Ангелину, рођену 1912. године, која данас живи у Ваљеву.

Николин отац се развео од Јоке после Првог светског рата, и затим се женио још тру пута. Николу је у почетку водио са собом, тако да се он школовао у местима очевог службовања, а накратко и у Новом Пазару.

Завршио је шест разреда гимназије, а затим је уписао геодезију у Београду. На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковиђима код Ваљева, у породици старих радикала-пашићеваца. Борка и Никола су се венчали 1929. године у ваљевској цркви, а следеће године, трећег августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан. Прву службу су добили у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево, где Калабићи и данас живе. Никола Калабић је до почетка Другог светског рата радио у ваљевској катастарској управи.

Први дан рата, 6. април 1941. године, резервног поручника Николу Калабића зазекао је у кревету: нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи. Скинуо је гипс и отишао у Шабац, где му је био ратни распоред. Вратио се кући после двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазнао да се у немачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љуба Новаковић, командант Ваљевског гарнизона Пети пук. Помогао је генералу да се извуче, а затим му је однео неопходне потрепштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на шта је он одговорио: Пречи су ми краљ и отаџбина, заклео сам се. Пећанац је поставио поручника Николу Калабића за војводу церског и ваљевског.

Али после свега три дана, Никола се вратио са Букуље. По Боркином сведочењу, био је нерасположен и пун горчине. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је кренуо са Недићем. Никола је псовао на сав глас, био је убеђен да ће Недић сарађивати са Немцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, сведочила је Борка.

За пуковника Дражу Михаиловића, Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката, иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом-препоруком, лета 1941. године одлази на Равну Гору, Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића. Од новембра 1941, Никола је командир чете Горске гарде његовог величанства краља Петра II Карађорђевића.

Нешто касније, 19. децембра исте године, Немци су одвели на Бањицу Николину и Боркину родбину, где је требало да буду стрељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавештајног официра Јанка Кошутића, преко његових веза у управи града.
У пролеће 1944. године за Горску гарду непријатељ број један постају комунисти. До тада, делови гарде су водили само локалне сукобе са комунистима, углавном на свом терену у централној Шумадији. Због велике несразмере снага, то су више биле потере него праве борбе. По енглеском наређењу, партизанима су приступиле две комплетне италијанске дивизије, и припало им је сво италијанско наоружање до кога се могло доћи. Због енглеске подршке, преко радио Лондона и на лицу места, комунистичке мобилизације су имале успеха, нарочито међу хрватским живљем. Влатко Мачек је позвао Хрвате да приђу комунистима. Хрвати су иначе, у великој већини ступали у усташки покрет, док је приступање партизанима било редак изузетак. Масовнији приступ партизанском покрету је уследио после хитлеровог пораза на Стаљинграду, кад је исход рата већ постао јасан.

Пролећа 1944. године ђенерал Михаиловић оснива до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је Четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба, капетаном Нешком Недићем.

Четврту групу јуришних корпуса чинило је пет јуришних корпуса, састављених од најелитнијих брагада из западне и централне Србије, којима је додељено најбоље расположиво наоружање. Једна таква јединица није могла без капетана Николе Калабића. Он је био командант Другог јуришног корпуса, снаге око 1.800 људи. У овај корпус су ушле две бригаде Горске гарде и једна бригада из Шумадијске групе корпуса.

На челу свог другог јуришног корпуса, Калабић је учествовао у свим великим биткама против комуниста у Србији, лета и јесени 1944. године: у Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику, поново у Жупи, на Јеловој Гори и на прилазима Равној Гори.

После упада Црвене армије у Србију, Четврта група јуришних корпуса је расформирана, и Калабић је поново на челу Горске гарде. Према Босни се повлачио у јужној колони преко Санџака.

Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подељене су у три борбене колоне. На челу средње колоне, која је поред осталог имала да се стара и о безбедности врховне команде, потпуковник је Никола Калабић. Тачно месец дана касније, после великих напора, све три колоне су стигле до краја свога пута: уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмоћнијих комунистичких снага. Преживеле групе војника су се упутиле на своје матичне територије, да наставе борбу. Са неколико десетина својих људи, Калабић је успео да стигне у околину Ваљева.

На Зеленгори, комунисти су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку и ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николином савету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка одведене у затвор.

Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуће. После неког времена, га је поверио свештенику Миру Глушцу, благајнику у једној бригади Горске гарде.

Овај план би успео, и Никола би спасао свог сина, да комунисти у то доба нису масовно хапсили и стрељали српске свештенике. Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, који се позива на сведочење фочанског свештеника Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и стрељани су у селу Блажуј, код Сарајева, на врелу Босне.

О судбини Николе Калабића постоји неколико верзија од којих се ни за једну са сигурношћу не може тврдити да је тачна.


IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Операција ваздушни мост


Највећа акција спашавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату изведена је у Србији. Била је то драматична "Операција ваздушни мост", изведена од стране авијације САД-а у сарадњи са српским четницима генерала Драже Михаиловића.
Наиме, када је од краја 1943. године авијација Западних савезника почела да бомбардује нафтна поља у Румунији, која су била од виталног значаја за Хитлерову ратну машину, њени авиони из база у Италији летели су преко Србије. Тако су многи авиони, погођени од стране немачке противваздушне одбране, пали изнад Србије. Видевши дим из авиона и отворене падобране, немачке јединице су хитале према пилотима. Али, српски четници су увек стизали први. Потом су Немци уценили све савезничке пилоте, нудећи велике количине злата. Међутим, ниједан није продат.
Српски четници су на тај начин спасили око 700 савезничких пилота. Највећи број пилота евакуисан је са импровизованог аеродрома у селу Прањани код Чачка, августа 1944. године. Хиљаде четника блокирало је околне немачке гарнизоне, док су савезнички авиони, из ноћи у ноћ, слетали на сеоски аеродром и одвозили оборене пилоте у Италију...
Овим догађајима посвећена је књига Миодрага Д. Пешића, публицисте из Београда, који је својевремено, као млади четник, учествовао у "Операцији ваздушни мост".
Овде преносимо делове из Пешићеве књиге, као и ексклизивна документа и фотографије.


С лева на десноt: OSS пуковник Albert Seitz, шеф америчке мисије, SOE генерал Charles Armstrong шеф британске мисије и генерал Михаиловић


OSS капетан, George Musulin и четнички капетан Звонко Вучковић, који је организовао евакуцаију Америчких пилота са аеродрома Прањани na Равној Гори. Капетан Звонко Вучковић је био командант првог Равногорског корпуса.


« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 14:12:12 od Mistreated »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Муслимани, Хрвати и Словенци у Равногорском покрету


услимани, Хрвати и Словенци у Равногорском покрету ђенерала Драже Михаиловића. Опште место комунистичке пропаганде представља "доказана чињеница" да је четнички покрет био чисто српски. Четнички покрет Драже Михаиловића јесте био већинско српски, али ту је било хиљаде Мулсимана, Хрвата, Словенаца и других (Пољака, Рома, Јевреја, Енглеза, Американаца..). Ова страна је посвећена управо њима...

Муслимани у четницима


Велики број Муслимана у току другог светског рата прикључио се покрету Драже Михаиловића и његових славним војводама и четовођама на подручју источне Херцеговине, сјеверне Босне па и Србије.
Напоменимо само неке од њих:

� судија Мустафа Пашић из Мостара,
� доктор Исмет Поповац из Коњица,
� Мустај-бега Хаџихусеионовића,
� поручник Хуснија Ченгић,
� Смајо Ћемаловић из Мостара,
� Мустафа Берберовић из Благаја,
� Абид Пргуда,
� Омер Калајџић,
� Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,
� Мустафа Лехо из Благаја,
� Џемал Кршлаковић - имама - мудериса из Коњица,
� Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима.
� Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића, био је делегиран испред групе београдских Муслимана у Централни комитет Равногорског покрета Драже Михајловића
� хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,
� доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду,
� имам Абдулах Хоџић из Београда,
� управник "Гајретовог" дома у Београду Мухамед Ћемаловић,
� Фехим Мусакадић - Муса био носилац споменице "Солунског фронта" и одликовања династије Карађорђевић
� Мухамед Мулалић, родом са подручја западне Херцеговине, изградио је своје духовно биће на југословенско - српској литератури и стваралаштву у цјелини
� Смајо Ћемаловић из Мостара
� Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)
� активни поручник Омер-бег Ченгић
� Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени Коморански одред формиран на терену између Бродарева - Бијелог Поља - Пријепоља и бројио неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису прешли Лим иако су у току 1943-4. покушавали неколико пута.
� и многи други...

Уочи Другог светског рата једна струја југословенских муслимана нагињала је Хрватима и она ће потом подржати НДХ. Друга струја, која је била мања, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове.

Хрвати у четницима




Божо Лакић из с. Косоре код Врлике, Хрват. Грозио се хрватских злочина, побегао је од усташа када су покушали да га мобилишу. Отишао је код војводе Ђујића и рекао: "Браћо, стид ме је што сам Хрват кад видим крваве усташке злочине. Дошао сам да се са вама борим против тих сатанских кољача. Ево моје пушке, па ме или убијте са њом или ме примите као брата саборца". Ускоро постаје командир чете у Цетинској бригади, којом је командовао такође Хрват, Јанков из Сплита. Божо је емигрирао са осталим четницима, преминуо је у Милвокију, где је и сахрањен по римокатоличком обреду
   
Словенци у четницима

   
Породица Шуштерич, из Жалца, једна од најугледнијих словеначких фамилија.
Јосип, резервни капетан, пре рата је био пријатељ и сарадник пуковника Драже Михаиловића. Током рата Јосип обавља дужност председника Равногорског одбора у Поповцу и председника Војног суда Иванковачког корупса.
Бојан - у народној песми опеван као "Бојан избеглица" - активни капетан, био је командант летеће бригаде Ресавског корпуса.
Урош, по завршеној Равногорској војној академији на Хомољским планинама, постаје четник Ресавске бригаде...
Урош данас живи у Љубљани и води судски спор против словеначке државе, због клевете Равногорског покрета ("издајници", "сарадници окупатора"...)

Словенац г. Урош Шуштерич са споменицом Равногорског покрета



Мајор Јожеф Певец, Словенац, активни официр, командант Центра везе Дражине Врховне команде. Велики стручњак, одличан официр, поуздан човек. Волео шалу и добро друштво. Погинуо на Зеленгори маја 1945. у борби против комуниста. Мајора Певеца изванредно описује његов помоћник, мајор Радослав Филиповић, у свом ''Ратном дневнику 1942-44'', који су управо објавили ''Погледи''. И Филиповић је погинуо 1945.

Јоже Мелехера, командант Долењског члетничког одреда, најјаче четничке јединице у Словенији.

У Америци је недавно објављена књига сећања Метода Милача под насловом "Отпор, затвор и присилни рад", а поднаслов гласи: "Један словеначки студент у Другом светском рату" ("Resistence, Imprisonment & Forced Labor)
« Poslednja izmena: 06. Dec 2006, 15:57:23 od Mistreated »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Они који говоре да су Четници сарађивали са окупатором вероватно на ово мисле !

Генерал Милан Недић


На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије".
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
"Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
"Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:
"Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17
Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића




Генерал Милан Недић за време Другог светског рата
« Poslednja izmena: 07. Dec 2006, 02:02:09 od Mistreated »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Jet set burekdzija


Србија

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 7739
Zastava Apatin
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 2.0
mob
Nokia 
Димитрије Љотић


Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета "Збор" Димитрија Љотића, тзв. љотићевци ("Српски добровољачки корпус"). "Збор" је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм "Збора" подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа (земљорадника, лекара, адвоката...) сразмерно њиховом учешћу у броју становника. "Збор" је учествовао на изборима 1935. и 1938. године, али добио је тако мало гласова да ни његов председник није ушао у парламент. Међутим, значај љотићеваца, као немачких људи од поверења, нагло расте са окупацијом Србије, свеједно што Љотић није узео ни једну функцију у окупационој управи, него је деловао из сенке. Према Предрагу Ивановићу, писцу књиге "Ко су љотићевци", Димитрије Љотић и Немци нису испоштовали трећи услов под којим се Недић прихватио положаја председника "српске владе". Била је то могућност да у случају потребе образује оружану силу од 50.000 људи ради завођења реда у Србији. Већ два дана по формирању владе, 31. августа 1941, генерал Недић је од Немаца затражио одобрење о образовању војске од 30.000 људи, али они су одговорили да толики број неће бити потребан пошто "Збор" организује одреде од својих добровољаца. За разлику од недићеваца, љотићевци су у потпуности били на следовању немачке војске.35
У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:
"Покрет "Збор" представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе... У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса ставио испред борбе против немачког Вермахта... Сврха Српског добровољачког корпуса (је у) искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу с Немачком. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и Драже Михаиловића."36
У првој тачки љотићевске заклетве говори се о "верној служби српском народу", али се већ из ставке два види њихов ратни циљ: "Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике Драже Михаиловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот."37
Мада се њихова пропаганда, као уосталом и немачка, јер је то било прихватљивије масама, највише усмеравала против комуниста, љотићевци су се ипак више борили против четника, пре свега зато што током већег дела рата у Србији није ни било већих комунистичких јединица.
Љотићевским корпусом је командовао бивши југословенски пуковник - а раније аустроугарски официр - Коста Мушицки. Љотић је касније унапредио Мушицког у чин генерала. Пошто је придобио само мањи број активних официра, Љотић је додељивао чинове активистима "Збора", од којих је најпознатији Марисав Петровић. Овакве команданте Дражини официри називали су "штука официрима", док су за љотићевце често користили термин "крџалије" (према арнаутским пљачкашким бандама, које су Турци употребљавали као своје помоћне одреде).
Свеукупно, Димитрије Љотић је лета 1943. године имао 3.200 војника,38 сврстаних у четири батаљона. Касније је формиран и пети батаљон, па је и бројно стање љотићеваца повећано. У последњој фази рата батаљони се преименују у пукове. Четири пука била су под командом немачке 104. ловачке дивизије, а један под командом 1. царског бугарског окупационог корпуса.
Љотићев корпус је, дакле, имао бројно стање као и један од већих четничких корпуса. Али, док је на пример мајор Драгутин Кесеровић увек могао да рачуна на свих 3-5.000 војника свог Расинског корпуса, са Љотићем то није био случај. Наиме, Немци су распоредили љотићевце по разним крајевима, јер су им ови, једини Срби од поверења, свугде били потребни као тумачи, познаваоци терена и домаћих прилика, и сл. Борбена вредност љотићеваца била је мала и због мешања партијске са војном организацијом. Сам Љотић, мада је имао чин пуковника, није учествовао у борбама, ни у овом ни у претходним ратовима (био је болничар). Историја не бележи ни једну битку љотићеваца. Без Немаца поред себе, водили су само мање борбе. А заједно са Немцима највеће су следећа три њихове борбе: септембра 1943. код Сече Реке против Црногорске четничке бригаде (доживели су тежак пораз), крајем фебруара 1944. против Горске краљеве гарде код Тополе (такође су поражени) и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
Тако, са војне тачке гледишта љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина. Један од њихових највећих злочина је убиство Симке Милетић, мајке мајора Драгослава Рачића, у селу Годачица испод Гледића лета 1944. године. Симка није хтела да бежи заједно са укућанима, рекавши да ни једна војска не дира бабе. Љотићевци су је сурово претукли и после неколико дана је преминула.39 Сарадња четника са љотићевцима, као на пример са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера. Димитрије Љотић је до краја живота веровао у немачку победу, што се види из његовог чланка "Нови рат", објављеног у званичном листу "Збора" "Наша борба" 7. априла 1945. године (погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији, истог месеца). У том чланку вођа "Збора" је предлагао Немцима да поведу герилски рат на својој територији, то јест да се боре до последњег.



Толико о Четницима који су сарађивали са фашистима.
Сада мислим да је што се овога тиче много јасније.
« Poslednja izmena: 07. Dec 2006, 02:08:48 od Mistreated »
IP sačuvana
social share
Leeds United....Movin' On Up


“Jedan za sve – svi za jednoga” lozinka nasa “Smrt ili slavu”
Boze daj nam snage da stvorimo otadzbinu pravu.
Pogledaj profil WWW
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 26
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.172 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.