IN < - Četnici, Ravnogorski četnički pokret, Draža Mihajlović - >LO
(1/51) > >> :: Odgovori!
Četnici
Četnici su pripadnici dobrovoljačke srpske gerilske formacije koja je nastala tokom 19. veka i koja je organizovana i pomagana od strane vlasti u Srbiji u cilju slabljenja turske moći na Balkanu i ostvarivanja interesa spoljne politike Srbije. Isto ime se odnosi i na ostatke vojske Kraljevine Jugoslavije koje je reorganizovao Dragoljub Mihailović, a čije je formalno ime bilo Jugoslovenska vojska u otadžbini.
srpski četnici u Makedoniji
Bugarske komite u Makedoniji
Od ukidanja Pećke patrijaršije svi pravoslavci su bili podređeni patrijaršiji u Carigradu koja je zastupala grčke interese, negirajući postojanje drugih nacija pod njegovom upravom, što u velikoj mjeri izaziva revolt Srba i Bugara. Godine 1872. bugarska crkva dobija samostalnost i počinje sa osnivanjem škola, crkvenih opština i biblioteka. Oni koji nisu htjeli da prihvate ova nastojanja, ostajali su pod upravom carigradske patrijaršije. Srbija 1885. godine počinje sa prosvjetnom i kulturnom akcijom, u isto vrijeme tražeći da se postavljaju srpske vladike u krajevima gdje su Srbi većina. Tome su se Grci žestoko protivili. Za to vrijeme, Bugari, pošto su imali nacionalnu crkvu koja je osnivala škole, ostvaruju svoj uticaj naročito u gradovima, dok po selima to teško uspjevaju.
Da bi pojačali svoj uticaj Bugari se odlučuju na oružanu akciju. Počinju da šalju čete u Makedoniju i Staru Srbiju i dižu bunu u oblasti Strume. Pripadnici ovih četa kasnije se nazivaju komitama. Jedna grupa osniva organizaciju VMRO sa ciljem da se izbori za autonomiju Makedonije. Čitavu teritoriju dijele na reone kojima su na čelo postavljali vojvode. Ljudstvo je organizovano po desetinama na taj način da nijedan komita nije znao imena ostalih devet. U početku u ovu organizaciju ulaze i mnogi Srbi čiji je cilj bio oslobođenje od Turske. Kasnije, glavni uticaj u ovoj organizaciji preuzima Vrhovni komitet sastavljen od visokih bugarskih oficira, čiji je cilj bio priključenje Makedonije Bugarskoj. Zbog toga sve više dolazi do sukoba između Srba i Bugara. Bugari sve više pritiskaju Srbe da bi ih naveli da napuste carigradsku patrijaršiju i priključe se njihovoj crkvi često koristeći ubistva kao metod ubjeđivanja. Na udaru su bili naročito sveštenici, učitelji i školski nastojnici.
Od 1897. do 1903. godine takve akcije ne daju očekivani uspjeh. VMRO je zato želela akciju koja će privući pažnju Evrope i ubrzati ostvarenje ciljeva. Zato na Svetog Iliju 1903. dižu ustanak u Kruševu gdje su većinu stanovništva činili Vlasi. Zbog loše organizacije ustanak je propao, a najviše je stradalo lokalno stanovništvo, dok su se čete iz Bugarske povukle. Tada je počeo još veći teror Bugara prema Srbima što je navelo Srbe da se sami organizuju.
"Srpska revolucionarna organizacija" i "Srpska odbrana"
U septembru 1903. godine osnovana je u Beogradu «Srpska revolucionarna organizacija» i njen Centralni odbor. Za predsjednika je izabran dr Milorad Gođevac a za članove Vasilije Jovanović, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković, Ljubomir Jovanović-Čupa, Ljubomir Davidović, Golub Marić i akademik Ljubomir Stojanović.
Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafailović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju.
U to vrijeme, zbog sve većeg nasilja Bugara, Srbi u Staroj Srbiji i Makedoniji su se i samostalno organizovali. Micko Krstić, Pavle Mladenović i Jovan Stanojković-Dovezenski osnovali su čete u svojim krajevima i prvi pružili organizovani otpor Bugarima.
U Skoplju 1905. godine Srbi stvaraju udruženje Srpska odbrana koje je počelo sa organizovanjem četa na terenu, najpre sastavljenih od mještana koji su bili pod uticajem viđenijih ljudi i učitelja, a kasnije su čete formirane i u Srbiji i prebacivane preko granice. Čete su bile različite jačine, a vođa je imao titulu vojvode. Formirana su dva Gorska štaba za teritorije desno i lijevo od Vardara. U početku je to više bila stvar privatne inicijative, jer zvanično Srbija nije podržavala ovu akciju zbog protivljenja velikih sila. Kasnije, sve jači je bio uticaj srpskih oficira, a od 1905. godine rukovođenje je preuzelo Ministarstvo inostranih poslova.
Do 1907. godine Srbi su stvorili dobru vojnu organizaciju, čija je najveća aktivnost bila izražena na području Skopskog i Bitoljskog vilajeta. U više borbi četnici su uspjeli da potisnu bugarske čete, tako da su ovi zadržali uporišta uglavnom u gradovima, jer tamo zbog prisustva turske vojske nije smjelo da bude oružanih sukoba. Ipak, odigralo se i više borbi sa turskom vojskom i naoružanim grupama Albanaca, tako da su srpske čete i pored velikih žrtava, uspjele da stave pod kontrolu veći dio teritorije današnje Makedonije.
U ovim borbama istaklo se više vojvoda. Među njima najpoznatiji su bili: Micko Krstić, Jovan Stojković-Babunski, Gligor Sokolović, Vasilije Trbić, Jovan Dolgač, Krsta Kovačević-Trgoviški, Ilija Jovanović-Pčinjski, Lazar Kujundžić, Savatije Milošević, Kosta Milovanović-Pećanac, Vanđel Skopljančev, Todor Krstić-Algunjski, Sreten Rajković-Rudnički, Đorđe Skopljanče, Vojin Popović – Vuk, Vojislav Tankosić...
Krajem 1907. godine došlo je do razmimoilaženja u četničkom pokretu. Jedna grupa je htjela da se akcijom rukovodi iz Beograda, a druga je bila za prvenstvo Skoplja. Centralni odbor je poslao kapetana Alimpija Marjanovića.
Godine 1908. u Turskoj se desila Mladoturska revolucija, čije su vođe propagirale jednakost svih stanovnika bez obzira na vjeru. Zbog toga, pod pritiskom velikih sila, došlo je do obustave četničke akcije – do raspuštanja četa na terenu.
U to vrijeme je došlo do krize zbog aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske. Pošto se očekivao rat stvoreni su četnički odredi i raspoređeni duž Drine. Njima su komandovali Vojislav Tankosić, Vojin Popović-Vuk i Jovan Babunski. Tada je stvorena i organizacija Narodna odbrana sa ciljem da prikuplja dobrovoljce i sredstva za pomoć Srbima u Bosni i Hercegovini, ali je ubrzo pod pritiskom evropskih sila, njena aktivnost morala da bude obustavljena a Srbija je bila primorana da prihvati aneksiju.
U južnoj Srbiji i Makedoniji, Bugari i Albanci su ponovo počeli da vrše nasilje nad Srbima. U to vrijeme ubijeni su i vojvode Micko Krstić i Gligor Sokolović. Stanje je bilo takvo da je 1911. godine ponovo počelo slanje četa i prenos oružja, da bi se ojačale lokalne čete. Pred početak Prvog balkanskog rata Gorski štab je stavljen pod komandu štaba Prve armije. Četnici na terenu su organizovani da bi izazivali pometnju u pozadini turske vojske. Na granici, čete su okupljene u odrede pod komandom vojvoda Božina Simića, Vojislava Tankosića i Vojina Popovića - Vuka. Prve borbe i zauzimanje karaula izveli su četnici. Kozjački odred vojvode Vuka je učestvovao u Kumanovskoj bici i imao je ozbiljne gubitke. Prvi je stigao u srednje povardarje i u Azotu (oblast između Velesa i Prilepa) se spojio sa odredom Vasilija Trbića. Prekovardarski odred je učestvovao u borbama između Debra i Kičeva, u okolini Ohrida i u Bitoljskoj bici. Nakon završetka rata četnički odredi iz Srbije su raspušteni, a lokalne čete su i dalje vodile borbe sa Albancima i bugarskim četama. Četnici Vasilija Trbića su imali značajnu ulogu u gušenju pobune Albanaca 1913. godine na području Debra.
Veleški vojvoda Jovan Babunski
Prvi svjetski rat
Pred Prvi svjetski rat četnici su raspoređeni u četiri odreda: Zlatiborski, pod komandom Koste Todorovića, Jadranski, pod komandom Vojina Popovića, Rudnički, pod komandom Vojislava Tankosića i Gornjački, pod komandom Velimira Vemića. Namenjena im je uloga komandosa. Nastupali su kao prethodnica, a u odstupanju su ostajali u neprijateljskoj pozadini. Učestvovali su u svim značajnim bitkama do proterivanja neprijatelja i oslobođenja Beograda 1914. godine. Pojedine čete su djelovale 1914. godine u borbama u istočnoj Bosni i doprle u blizinu Sarajeva.
Četnički odredi su imali velike gubitke pa su preostali četnici stavljeni pod komandu vojvode Vuka, početkom 1915. godine. U septembru iste godine ovaj odred je upućen na granicu gdje je vodio borbe sa Bugarima. Posle sloma, odred se sa srpskom vojskom povukao preko Albanije na Krf. Pošto je bio sveden na 450 boraca, odred je popunjen dobrovoljcima i upućen na Solunski front. U borbama na Sivoj steni i Gruništu odred je desetkovan, a vojvoda Vuk je poginuo. Preživeli četnici su posle toga raspoređeni u operativne jedinice. Pored ovih odreda, postojale su i neke manje četničke formacije među kojima i jedinice Jovana Babunskog i Cene Markovića, koje su 1917. godine stavljene na raspolaganje francuskoj vojsci na Solunskom frontu.
Posle okupacije u Crnoj Gori su formirane manje četničke grupe. Djelovale su samostalno i nepovezano. Na jugu Crne Gore nisu uspjele da se održe, kao na sjeveru u teško prohodnim planinama. Na kraju rata razvile su ozbiljnu akciju i razoružale su više austrougarskih jedinica.Na teritoriji Srbije je takođe ostao jedan broj četnika i vojnih obveznika koji su, organizovani u manje ili veće grupe, pružali otpor austrougarskoj vojsci. To je najviše došlo do izražaja u Toplici, Jablanici i Pustoj Reci.
Krajem 1916. godine, posle ulaska Rumunije u rat, sa Solunskog fronta je po naređenju Vrhovne komande, poslat u Toplicu vojvoda Kosta Pećanac da organizuje četničke jedinice koje bi u trenutku proboja fronta otpočele akcije protiv okupatora. U isto vrijeme, njegov zadatak je bio da spriječi prevremene akcije. Stanje je bilo takvo da je narod želeo ustanak, očekujući skori dolazak srpske vojske. Pećanac je naišao na već dobro organizovane jedinice, od kojih je najbolji bio odred pod komandom Koste Vojinovića. Do ustanka je došlo nakon odluke Bugarske da izvrši prisilnu mobilizaciju u Srbiji. Pećanac se protivio otvorenom ustanku jer je očekivao odmazdu, pa je zato smatrao da treba organizovati manje akcije. Ipak, pod uticajem ostalih, 21. i 22. februara 1917. doneta je odluka o početku ustanka, što je na kraju prihvatio i sam Pećanac. Vođe ustanka su, pored Pećanca, bili i vojvoda Kosta Vojinović, braća Toško i Milinko Vlahović, pop Dimitrije Dimitrijević, Jovan Radović i četovođa Milan Dečanski. Za nekoliko dana su oslobođeni Kuršumlija, Prokuplje, Lebane, Blace i Vlasotince, i došlo se nadomak Niša i Leskovca. Ustanika je bilo između 13000 i 15000, naoružanih uglavnom puškama. Okupacione snage su protiv četnika morali da angažuju tri redovne divizije povučene sa fronta, bugarske komitske čete, avijaciju i svu policiju, ukupno oko 52000 ljudi, odlično naoružanih. I pored jakog otpora došlo je do sloma ustanka krajem marta 1917. Ipak, sa pružanjem otpora je nastavljeno sve do kraja 1917. godine. Treba napomenuti da je u toku gušenja ustanka vršen neviđen teror od strane okupatora, tako da su žrtve procenjene na 20000 ljudi. Najduže se održao odred vojvode Koste Vojinovića. Njegovi ljudi su pružali otpor sve do 23. decembra 1917. godine, odnosno vojvodine smrti.
U vrijeme približavanja srpske i savezničke vojske, posle proboja Solunskog fronta, četnički pokret je ponovo ojačao i učestvovao u oslobođenju, tako da su neke veće garnizone (Peć, Nikšić) zauzeli upravo četnici.
Četnici u Drugom svjetskom ratu
Brzim slomom Kraljevine Jugoslavije, Sile osovine komadaju područje Kraljevine Jugoslavije na manja područja s direktnom upravom dodijeljenom raznim saveznicima (Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji); stvara se nove države poput NDH, ili se ustoličuju kolaboracijske vlade u Sloveniji i Crnoj Gori.
Etnička razbijenost srpskih etničkih prostora je pružila okupatorima mogućnost za brže napredovanje i osvajanje vlasti. Najteža sitaucija za srpski narod je bila u onim zemljama koje su ušle u marionetsku tvorevinu Nezavisnu Državu Hrvatsku. U tim krajevima, ustaše otvoreno pomažu okupatru i počinju sistematski genocid na srpskim življem.
11. maja 1941. godne nastaje ravnogorski pokret na čelu sa đeneralom Dragoljubom-Dražom Mihailovićem. 15. april 1941 godine, je bio prekretnica u karijeri pukovnika Mihailovića. Tog dana, pukovnik Mihailović je rešio da se izdvoji od glavnine trupa Druge armije i krene ka Drini. Slučaj je hteo da njegova borbena grupa sa zastavom 41. pešadijskog puka ostane jedina aktivna organizovana jedinica u kraljevini, i tako bude stožer jedne od vojnih formacija koje su tokom rata pružale otpor silama Trojnog pakta i njihovim saveznicima na bazi četničkog ratovanja. Na Ravnoj gori je osnovan prvi štab i ona će tokom ratnih godina postati simbol srpskog četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu. Po dolasku na Ravnu Goru 11. maja 1941. godine, Mihailović je doneo odluku da organizuje pokret otpora. U toj početnoj fazi organizacije Ravnogorskog pokreta postavljen je temelj kasnijoj vojnoj organizaciji: operativne trupe, vodovi, čete, bataljoni; kasnije i brigade i korpusi. Ljudi koji su upućivani na određen teren davali su instrukcije i organizovali narod. Srpski narod u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, istočnoj i zapadnoj Bosni, Tromeđi kao i u Dalmaciji i delu Like masovno je prilazio i pomagao Mihailovićevom pokretu.
1943. godine u Teheranu na konferenciji trojice odlučeno je da se Mihailović odbaci kao saveznik.
Četnička brada
Srpski običaji nalažu, kad neko blizak iz porodice umre, da se pušta brada i ne brije se četrdeset dana od dana sahrane. Slična namena je bila i kod četnika koji žale za izgubljenom, odnosno okupiranom otadžbinom.
Zanimljivosti
* U SAD 1943. izdane su poštanske marke s likom Draže Mihajlovića, u seriji poštanskih maraka o okupiranim zemljama.
* Takođe u SAD-u za vrijeme 2. svjetskog rata su vodeći izdavači stripova izdavali priče o četnicima:
o DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
o Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943)
o Black Cat No 1 (neobjavljen) 7. sept. 1945.
Strip "Black Cat No 1"
Izvor: Wikipedia
Jugoslovenska vojska u otadžbini
Jugoslovenska vojska u otadžbini (četnici) je srpska nacionalistička i rojalistička gerilska organizacija u Drugom svetskom ratu koju je 13. maja 1941. na Ravnoj gori osnovao pukovnik Dragoljub Mihailović, kao snagu odanu jugoslovenskoj kraljevskoj vladi u igznanstvu. U Drugom svetskom ratu četnici su uključivali najviše Srba i Crnogoraca.
Nakon nekoliko početnih okršaja sa okupatorskim silama osovine, četnici su se podelili, od kojih se jedan deo borio protiv Nemaca, dok se drugi skoncentrisao na borbu protiv komunističkih partizanima, ponekad sarađujući sa Italijanima (koji su ponudili zaštitu od ustaških zločina), a ponekad čak i sa nemačkim snagama. Nakon 1943, Saveznici, koji su podržavali četnike, su preusmerili svoju podršku rivalskim partizanima. 1944. kraljevska vlada je priznala partizane kao legitimnu jugoslovensku oružanu snagu i naredila četnicima da se pridruže novoosnovanoj Jugoslovenskoj Armiji. Neki četnici su to odbili i u aprilu i maju 1945, dok je pobednička Jugoslovenska Armija oslobađala zemlju, oni su se povukli prema Italiji, dok se manja grupa povukla u Austriju. Mnogi su zarobljeni od strane partizana ili su vraćeni u Jugoslaviju od strane britanskih snaga. Nekima je suđeno za izdaju i oni su oslobođeni, osuđeni na zatvorsku kaznu ili smrt. Mnogi su pogubljeni bez suđenja, posebno u prvim mesecima nakon kraja rata. Zadnje četničke jedinice pod komandom Dragoljuba Mihailovića su zarobljene u istočnoj Bosni i Hercegovini. Njemu je suđeno, proglašen je krivim za izdaju i pogubljen je.
Nakon Drugog svetskog rata, izbegli četnici i drugi nacionalistički srpski emigranti su osnovali nacionalistička udruženja u zemljama kao što su Sjedinjene Države, Velika Britanija i Australija i nastavili su da podržavaju četničku ideologiju, koja je bila protivzakonita i progonjena u novoj socijalističkoj Jugoslaviji.
Krajem 1980ih, kada je Slobodan Milošević došao na vlast u Srbiji, četnici su nezvanično rehabilitovani i progon njihove literature i ikonografije je prekinut. Nove opozicione stranke su otvoreno podržavale ulogu četnika u Drugom svetskom ratu, tvrdeći da je zvanična istorija falsifikovana.
Političari kao što su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su organizovali paravojne jedinice i tražili da Srbi koriste silu da bi rešili nacionalističke renzije u Jugoslaviji i da bi osigurali da teritorije koje su naseljavali Srbi u drugim jugoslovenskim republikama ostanu sa Srbijom. Tokom jugoslovenskih ratova koji su sledili, mnoge srpske paravojne jedinice su nazivale sebe četnicima, a Hrvati i Bošnjaci su često koristili tu reč da opišu bilo kakvu srpsku oružanu jedinicu, bilo regularnu ili paravojnu.
Tradicionalna četnička zastava
Poreklo
Četnici su prvobitno osnovani kao rezultat makedonske borbe protiv Otomanskog carstva. Uskoro su ostale etničke grupe na Balkanu osnovali svoje četničke odrede: Srbi, Bugari, grčki Andarti i albanski Kacaci. U početku im je Otomanska vlast pružala malo otpora, pošto su različite grupe bile primarno zauzete sukobima između njih samih. U Hercegovini, oni su se borili protiv Turaka, a u severnoj Makedoniji protiv Turaka i pro-turskih Albanaca.
Na početku Balkanski ratoviBalkanskih ratova postojalo je 110 VMRO, 108 grčkih, 30 srpskih i 5 vlaških odreda. Oni su podržavali svoje strane u turskoj pozadini u Prvom balkanskom ratu.
Drugi svetski rat
Nakon predaje kraljevske jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu 1941, neki od preostalih jugoslovenskih vojnika su organizovali Kraljevsku jugoslovensku vojsku u otadžbini pod pukovnikom |Dragoljubom Mihailovićem da se bore protiv nemačke okupacije. Činili su je skoro isključivo etnički Srbi. Mihailović je naredio svojim jedinicama da se naoružavaju i da čekaju njegova naređenja za konačni napad. On je izbegavao akcije za koje je cenio da su malog strateškog značaja. Glavni razlog za ovo je činjenica da je bio tipičan oficir iz Prvog svetskog rata.
Između 1941. i 1943, četnike su podržavali zapadni saveznici. Magazin Tajm je u članku iz 1942. uzdizao uspehe Mihailovićevih četnika i označio ih kao jedine borce za slobodu u nacističkoj okupiranoj Evropi. Međutim, i Titovi partizani su se borili protiv nacista za to vreme. Nemci su i Titove i Mihailoviće glave su ucenili na 100.000 rajhsmaraka.
Tokom Drugog svetskog rata, četnici su se sukobljavali sa dva glavna neprijatelja: nemačkim okupatorim i ustašama, fašističkim režimom Nezavisne Države Hrvatske, sa jedne strane i ideološki suprotstavljenim komunističkim partizanima sa druge strane.
Nakon ustanka u leto 1941, gerilske aktivnosti četnika i partizana su se povećale, a snage nacističke Nemačke su se oštro svetile nad civilnim stanovništvom. Nemci su uveli kaznene mere protiv gerilskih aktivnosti: 100 bi bilo streljano Srba za svakog ubijenog pripadnika Vermahta i 50 za svakog ranjenog vojnika. Rivalski pokreti, Titovi partizani i Mihailovićevi četnici su sarađivali na početku, ali su se kasnije okrenuli jedni protiv drugih, pa je u Srbiji izbio građanski rat.
Krajem 1941. Nemci su započeli veliku ofanzivu na područja Ravne gore i Užičke republike. Mihailović je ponudio primirje, ali je ono odbijeno, pa je najveći deo četnika morao da se povuče u istočnu Bosnu i Sandžak. Tamo su došli su sukob sa ustašama.
Kako su snage fašističke Italije bile protiv komunista i ustaša u njihovoj južnoj uticajnoj zoni, četnici su sarađivali sa Italijana kako bi mogli da se bore protiv ustaša i komunista. Saveznici su mrko gledali na ovo, ali su nastavili da šalju pomoć četnicima još neko vreme. Četnici su takođe sarađivali sa Nedićevim kvinskiškom režimom u Srbiji. Konačno, četnici su se počeli koncentrisati na borbu sa partizanskim snagama, svrstavavši se uz nemačke snage u Bosni.
Zapadni saveznici su u početku podržavali četnike jer su oni bili bolji izbor po njih od potencijalno pro-sovjetskih komunističkih partizana. Saveznici su planirali invaziju na Balkansko poluostrvo, i zato su jugoslovenski pokreti otpora bili strateški važni, pa je postojala potreba da se donese odluka koju od dve strane podržati. Brojne misije su slane na Balkan da utvrde činjenice na terenu. U međuvremenu su Saveznici prekinuli planiranje invazije na Balkansko poluostrvo i konačno prekinuli svoju podršku četnicima, zbog njihove saradnje sa silama Osovine, a umesto toga su podržali partizane. Na Teheranskoj konferenciji 1943. i Jaltskoj konferenciji 1945. Staljin i Vinston Čerčil su odlučili da zajednički podele svoj uticaj u Jugoslaviji.
16. juna 1944. na ostrvu Vis je potpisan sporazum Tito-Šubašić između partizana i kraljevske vlade. Partizani su bili priznati od strane kraljevske vlade za regularnu jugoslovensku armiju. Dokument je pozivao sve Slovence, Hrvate i Srbe da se pridruže partizanima, što su Mihailović i mnogi četnici odbili. 29. avgusta kralj Petar II Karađorđević je smenio generala Mihailovića sa mesta načelnika štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini i 12. septembra imenovao Tita na njegovo mesto.
Do kraja rata, četnici su još uvek bili važni zbog svoje brojnosti. Neki su se povukli sa nemačkim snagama na sever da bi se predali britansko-američkim snagama; Mihailović i nekoliko njegovih sledbenika (uključujući oca Radovana Karadžića) su pokušali da se probiju do Ravne gore, ali su ih zarobili Titovi partizani. Marta 1946, Mihailović je doveden u Beograd, gde mu je suđeno i pogubljen je u julu po osnovu optužbe za izdaju.
Četnička ideologija
Četnici su bili rojalisti, a njihov pozdrav je bio "Za kralja i otadžbinu". Oni su bili za porodične vrednosti i privatnu svojinu i zato su bili ideološki suprotstavljeni komunistima, koji su odbacili monarhiju. Četnici su se borili za obnovu bivše Kraljevine Jugoslavije, a neki od njih da se osnuje Velika Srbija.
Mnogi četnicu su puštali brade tokom rata, što je tradicionalni pravoslavni način da se iskaže tuga. Na ovaj način su pokazivali svoju tugu zbog okupirane otadžbine koja je bila razrušena ratom. Rečeno je da će držati svoje vrate dok se ne vrati kralj.
Neki etnički Hrvati, Slovenci i bosanski Muslimani su se takođe pridružili četničkim snagama. Većina njih su bili demokratski orijentisani jugoslovenske patriote ili monarhisti, anti-komunisti i anti-fašisti. Oni se nisu borili za Veliku Srbiju, već za oslobođenje Kraljevine Jugoslavije.
Ali, pošto četnički pokret nije imao jaku hijerarhiju, brojne četničke jedinice su imale nacionalističku ideologiju. Takođe, tokom rata Dragoljub Mihailović je promenio svoju poziciju od jugoslovenskog unitariste do srpskog nacionaliste.
Kolaboracija i ratni zločini
Nekoliko četničkih vođa jeste sarađivalo sa Italijanima i Nemcima. U okupiranoj Srbiji, nacisti su postavili za vođu Milana Aćimovića, a kasnije bivšeg ministra vojnog, generala Milana Nedića, koji je vladao do 1944. Mala grupa četnika je imala ogroman uticaj na ovu vladu i sarađivala sa nemačkom okupacionom upravom od početka, a kasnije su usmerili sve svoje napore na uništenje komunista i Hrvata, u koje su uvrštavali Hrvate i muslimane (koji su smatrani Hrvatima u NDH).
Četnici su delovali polu-nezavisno. Jedna grupa je ostala pod predratnim vođom Kostom Pećance i sarađivala je sa Nemcima protiv partizana. U NDH, četnici pod komandom vojvode i sveštenika Momčila Đujića su se sami organizovali kao odgovor na ustaške napade na srpska sela.
Većina četnika se svrstala uz Dragoljuba Mihailovića, 48-godišnjeg armijskog oficira kojeg je Nedić osudio na vojnom sudu i za koga se znalo da ima bliske veze sa Britancima. Na početku rata Mihailović je pružio nekakav otpor italijanskim i nemačkim snagama. Do 22. jula 1941. jugoslovenska vlada u igznanstvu je objavila da je neprekidan otpor nemoguć. Kasnije tokom rata, kako su partizanske snage jačale, četnici su pokušali da izbegnu višestruke linije fronta izbegavanjem sukoba sa Nemcima, a umesto toga su usmerili svoje napore prema uništavanju komunista (i civila za koje su verovali da pomažu ili skrivaju partizane). Četnici s videli njihevu ideološku borbu protiv partizana važnijom od njihove borbe protiv Nemaca. Na svom vrhuncu Mihailovićevi četnici su tvrdili da imaju 300.000 boraca.
Tokom i nakon Drugog svetskog rata, komunistička vlast u Jugoslaviji je povremeno dokazivala četničku saradnju ili neutralnost sa silama Osovine. Ponekad su falsifikovane slike bilo lake za primećivanje. Na primer, na omotu knjige koja govori o saradnji četnika sa okupatorima se nalazi slika koja pokazuje nemačkog oficira sa četnicima. Međutim, originalna slika iz februara 1944. je preživela. Saradnja se dalje može osporiti činjenici da su se mnogi četnici borili u velikim bitkama protiv Nemaca, kao što je bitka u Kraljevu 28. oktobra, u kojoj je poginulo oko 250 četnika i još hiljade civila.
Posleratno doba
Tokom završnih godina Drugog svetskog rata, mnogi četnici su dezertirali 1944. i početkom 1945. kada je garantovana opšta amnestija za rojalističke snage. Mnogi četnici su iskoristili ponudu; ovaj tretman se odnosio i na domobrane, ali nije proširen i na ustaše.
Izvor: Wikipedia
Dragoljub Draža Mihailović
Dragoljub Draža Mihailović (*27. april, 1893., Ivanjica - †18. jul, 1946., Beograd), poznat i kao Čiča, bio je srpski general koji je postao ratni heroj u Prvom svetskom ratu i koji je posle vodio jugoslovensku kraljevsku vojsku u otadžbini, poznatiju kao Četnike u Drugom svetskom ratu.
Nakon rata streljan je od strane jugoslovenskih partizana pod optužbom da je sarađivao s okupatorom. 1948. god. američki predsednik Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom.
General Dragoljub Mihailović
Biografija
Predratno doba
Dragoljub Mihailović rođen je 27. aprila (po starom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u gradiću Ivanjica, pokraj reke Moravice, pedesetak kilometara južno od Čačka u jugozapadnoj Srbiji. Krstio ga je sveštenik Arsenije Prokopijević u ivanjičkoj crkvi, 15. maja, a kum je bio Jakov Jojić. U prepisu krštenice piše da je Jojić predsednik suda ivanjičke opštine, dok u originalu stoji samo njegovo ime. Prepis se razlikuje od originala i u jednom važnijem podatku: tu stoji da je Dražu krstio sveštenik Jovan Ajdačić, a Arsenije Prokopijević se ne pominje. Najzad, obema varijantama zajednička je greška u prezimenu, jer piše "Mihajlović", a ne Mihailović. Draža je dobio ime po Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, uglednom domaćinu raškog sela Tisovica. Bio je to znak zahvalnosti Smiljane i Mihaila prema tada već počivšem Dragoljubu Petroviću, što je blagosiljao njihov brak.
Dražin otac koji je bio sreski činovnik, zvao se Mihailo, a majka Smiljana.
Dražin otac Mihailo Mihailović rođen je 20. aprila 1863. godine u Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine, a kršten sedam dana kasnije, u crkvi Svetih Arhistratiha Mihaila i Gavrila. Prema protokolu krštenih, koji se danas čuva u požarevačkoj opštini, Dražin deda Milosav bio je zanatlija - papudžija. Istim zanatom bavio se i kum Toma Kostić, takođe "žitelj požarevački".
Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. To saznajemo iz Dražine krštenice, u kojoj piše: "Po rođenju ocu treće, majci prvo dete". Ali, u požarevačkoj opštini nema knjiga rođenih za period od 1870. do 1893. godine, tako da nam imena Mihailove prve žene i dvoje dece ostaju tajna. U porodici Mihailovića o njima nije ostalo sećanje, sem da po toj liniji imaju rođake u Grčkoj, sa kojima nisu u vezi.
Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u Srbiji. Kasnije se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska komunističke vojske u Beograd.
Draža, Milica i Jelica rano su ostali bez roditelja. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.
Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. U obe gimnazije bio je među najboljim đacima.
Vojna karijera
Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu te kao kadet učestvuje u Balkanskim ratovima 1912-13. Bio je odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi.
Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. Ali umesto na treću godinu studija, tog septembra 1912, 43. klasa Niže škole vojne akademije morala je u rat protiv Turaka, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugara.
Draža je bio u 2. prekobrojnom puku Drinske divizije, na dužnosti ađutanta u 1. bataljonu, pa je bio upućen na bojište. Drugi prekobrojni puk bio je u sastavu Drinske divizije, ali je pridodat Dunavskoj diviziji 2. poziva koja se tako sastojala od četiri pešadijska puka i učestvovala je u bici kod Kumanova. Posle Kumanovske bitke Draža je unapređen za narednika i bio je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost. U Drugom balkanskom ratu 1913, protiv Bugara, 2. prekobrojni puk je opet bio u sastavu Dunavske divizije 2. poziva, na pravcu od Stračina do Krive Palanke, ali je ubrzo odvojen i dodan Moravskoj diviziji 2. poziva i učestovao je u borbama na Zletovskoj reci i dalje na Kočanima.
Draža Mihailović je u ovoj bici učestovao, ne kao ađutant, već vodnik jedne pešadijske čete. Bio je ranjen i odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, a ubrzo posle bitke, 18. jula, proizveden je, zajedno sa celom svojom klasom, u čin potporučnika.
Odmor posle dva rata kratko je trajao pošto je izbila arnautska pobuna pa je Mihailović krenuo put Raške oblasti. Posle nekoliko meseci vraćen je u Beograd na doškolovanje. Ali već narednog leta ponovo zamenjuje školu za rov i iz pešadije ne prelazai u artiljeriju.
Prvi svetski rat
U Prvi svetski rat Draža Mihailović je stupio u 3. prekobrojnom pešadijskom puku 1. poziva, koji je pripadao Drinskoj diviziji. U Cerskoj bici učestovao je kao vodnik 3. čete 1. bataljona. Već 9. septembra postao je i zastupnik ranjenog komandira 2. čete 3. bataljona, kapetana 2. klase Čedomira Stanojlovića.
Potporučnik, vodnik 3. čete 1. bataljona Dragoljub Mihailović: u borbi hladan i priseban naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plamomištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio: predlog zlatne medalje za hrabrost.
Ratnu 1915. godinu Dražin 3. prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula, da bi krajem septembra nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca. Tu je dobio novu dužnost: komandir 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, Dražin bataljon je rasformiran 10. oktobra. Tada je Draža prekomandovan u pukovsko mitraljesko odeljenje, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara.
Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Polovinom tog meseca otpočela je albanska golgota. U sastavu svog mitraljeskog odeljenja, Draža se povlačio na potezu Berane-Podgorica-Skadar.
Dražin 3. prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Od 15. februara 1916. godine Draža je u sastavu mitraljeskog odeljenja 2. bataljona 23. pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem 3. i 2. prekobrojnog pešadijskog puka i poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.
Na Solunskom frontu Draža je učestovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gornicevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, Draža je teško ranjen. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini. Međutim, Draža je to odbio. Posle oporavka, vratio se na prvu liniju fronta, u svoju jedinicu, aprila 1917. godine.
Početkom sledeće godine, Draža je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani i jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu Draža je unapređen u čin poručnika, 25. januara 1918. godine.
Draža je u odlikovanjima bio ispred mnogih. Orden belog orla sa mačevima 2. reda dobio je 14. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka, jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije.
Međuratni period
Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje arnautske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde.
Ali Draža se nije dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.
Samo nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Draža je, 11. aprila, još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. Sledećeg meseca počinje i njegova nastavnička karijera: 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Sledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.
Te, 1920. godine, Draža se oženio sa Jelicom Branković, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Draža su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922 i Vojislava 1924 i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je dečiji lekar radiolog u penziji i danas živi u Beogradu.
Sledeće, 1921. godine, Draža Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi. Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase.
Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. Sledi prevođenje u đeneralštabnu struku, 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. Tako je major Dragoljub Mihailović završio najviše domaće vojne škole i stao u red najelitnijih oficira tadašnje Kraljevine. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Draža obreo u Parizu 1930. godine.
Pre nego što će otici u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na đeneralštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde.
Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine, a 17. decembra 1933. uniformu je ukrasio još jednim odličjem: Ordenom jugoslovenske krune 2. reda. Čin pukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.
Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojske i mornarice. Tu je ostao samo do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana prestolonaslednika Petra Karađorđevića.
Mihailović je maja 1936. godine povučen iz Sofije i premešten za vojnog atašea u Pragu. Pukovnik Draža Mihailović stigao je u Prag 22. maja 1936. godine, da tu ostane do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.
Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Tu je, 1. decembra 1937, na grudi prikačio još jedno odličje: Orden jugoslovenske krune 3. reda. Aprila sledeće, 1938. godine, Draža prelazi za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju, koji je pripadao istoj divizionoj oblasti.
Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Draža se vraća u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje svega nekoliko meseci, do avgusta, kad je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu.
Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u engleskoj ambasadi, nemački poslanik Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora. Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika đeneralštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.
Draža kao pukovnik, 1937. godine, sa Ordenom belog orla.
Drugi svetski rat
Draža će upravo iz Mostara, 6. aprila 1941, krenuti u četvrti rat u svome životu. Ratni raspored je glasio: načelnik operativnog odeljenja Druge armije. Mobilizacijsko mesto: Kiseljak kod Sarajeva.
Po potpisivanju kapitulacije, kralj i vlada su napustili zemlju. A u Skoplju general Nedić je održao sledeći govor: "Kralj i vlada napustili su Beograd. Verovatno su do sad već napustili zemlju. Vrhovna komanda jugoslovenske vojske više ne postoji. Ja nemam nikakvih vesti ni veza. Nikakva upustva i naređenja vam ne mogu dati. Naša vojska je svuda u rasulu. Neprijateljska vojska je ušla u našu zemlju i ne postoji sila koja bi je mogla zaustaviti. Neka svaki od vas uzme inicijativu u svoje ruke. Svako može postupiti onako kako mu savest i dužnost nalaže i neka snosi odgovornost za ono što je uradio".
U isto vreme, na drugom kraju zemlje, Dražina reakcija je bila sasvim drugačija. Na vest o kapitulaciji, on je okupljenim vojnicima, podoficirima i oficirima, održao sledeći govor: "Junaci!!! Naša je vlada, kao što vidite iz ovih letaka, sramno potpisala akt o našoj bezuslovnoj kapitulaciji pred nemačkom oružanom silom. Ja tu kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora, prema našim mogućnostima. Kada naši saveznici Englezi budu čuli za naše postojanje, oni će nas pomoći!"
Izbegavajući da ga okupator zarobi u aprilskom ratu, pukovnik Dragoljub Draža Mihailović se sklonio na Ravnu goru i sredinom maja 1941. od nekoliko oficira i podoficira (kojima su se postepeno pridruživali i drugi oficiri i po neki političar), oformio grupu svojih pristalica. Svoju aktivnost je usmerio na uspostavljanje veza sa britanskom obaveštajnom službom (uz pomoć američkog i turskog poslanstva u Beogradu) i preko nje sa jugoslovenskom emigrantskom vladom. Mihailović je već početkom avgusta uspeo da obavesti predsednika kraljevske vlade Dušana Simovića o svojoj grupi i njenim namerama, tražeći podršku i pomoć i stavljajući se vladi na raspolaganje. Mada ovo nije bila direktna veza već preko posrednika (Engleza) već od leta 1941. Draža Mihailović održava stalne kontakte i s Englezima i s emigrantskom vladom.. Noću između 17. i 18. septembra 1941. kod Petrovca na Moru iz savezničke podmornice iskrcala se kombinovana britansko-jugoslovenska vojno-obaveštajna misija, sa kapetanom Bilom Hadsonom na čelu, i stiže početkom oktobra na Ravnu goru u štab D. Mihailovića. Pored Hadsona u misiji su bili oficiri kraljevske vojske Ostojić i Lalatović i radio telegrafista Dragićević, koji se u Užicu priključio partizanima.
Od tada pa sve do potpunog razlaza Engleza i Draže Mihailovića (juna 1944.), četnici Draže Mihailovića su imali stalnu vezu i punu podršku emigrantske vlade. Ona je Dražu Mihailovića stalno unapređivala (od pukovnika do armijskog đenerala) i postavila za načelnika štaba komande jugoslovenske vojske u otadžbini i ministra vojnog.
Draža Mihailović je radi pridobijanja pristalica iz raznih društvenih slojeva, prvenstveno u srpskom narodu, pravio nekoliko političkih programa, koji posebno oni iz 1941. godine pokazuju njegova politička opredeljenja. U prvom programu od juna 1941., već u prvoj tački on sa Stevanom Moljevićem proklamuje svoja politička i vojno strateška opredeljenja. U njemu se kaže: Održavanje neprijateljskog stava prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada do daljeg ne ulaziti u neposredne borbe, osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u Hrvatskoj.... Za rad u prelaznom periodu D. Mihailović ističe da se po svaku cenu onemogući građanski rat među Srbima, što se direktno odnosilo na partizane koji su neprekidno izazivali građanski rat. U odeljku priprema za normalno stanje D. Mihilović kaže: Smatrati vladu u emigraciji legalnom vladom dok traje rat i po mogućnosti održavati vezu sa njom, što je potvrda njegovog strateškog opredeljenja – restauracija Kraljevine. U delu Programa koji govori o periodu sloma okupatora dominantna su dva zadatka:
1. kazniti sve koji su služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju srpskoga naroda, i
2. učiniti homogenim srpsku državnu zajednicu ,tj. stvaranje Jugoslavije i unutar nje Veliku Srbiju
Nemačka poternica za generalom Dražom Mihailovićem
25. maja 1942. izlazi članak u TIME magazinu o najvećem gerilskom borcu Evrope, Dragoljubu Draži Mihailoviću sa njegovom slikom na naslovnoj strani.
Ravnogorski četnički pokret prvenstveni se rukovodio ideologijom velikosrpskog državotvorstva. Dragiša Vasić i emigrantski ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić već su bili načisto s tim da Jugoslaviju uopšte ne treba obnavljati, ali iz jasnih spoljnopolitičkih razloga takav stav se nije javno iznosio.
Četnički proglasi često sadrže pozive na jedinstvo, slogu i ravnopravnost svih Srba, iz raznih srpskih predela , o čemu predratne vlasti nisu dovoljno vodile računa izazivajući opravdano nezadovoljstvo kod takozvanih srba prečana.
Ponašanje kraljevske vlade u Londonu, u određenim fazama i kralja, i krajnja politička nesposobnost,predstavljali su ogromno opterećenje za ravnogorski četnički pokret i ključni remetilački faktor u koncipiranju njegove jedinstvene, koherentne i čvrste ideologije. Većina emigrantskih političara su i dalje bili puni obzira prema Hrvatima, dok su ustaški pokolji srba nalagali kao jedino racionalno rešenje definitivno srpsko-hrvatsko razgraničenje. Dragiša Vasić je insistirao da se četnički pokret oštro kritički distancira od vršljanja kraljevske vlade i posebno njenih hrvatskih ministara koji su stvarali veliku zabunu u očima zapadnih saveznika po pitanju prilika u okupiranim južnoslovenskim zemljama.
Ravnogorska velikosrpska ideologija je, 1942. ovladala i svim sledbenicima generala Milana Nedića, pa je to vreme najvećeg entuzijazma u vojnim formacijama i političkim grupacijama generala Draže Mihailovića. Nesmotreni vojnički poraz na Neretvi, gde je Tito ostvario uspešno sadejstvo sa Nemcima i ustašama na antisrpskoj osnovi, uzdrmaće pokret i u njemu razviti izvesne centrifugalne tendencije, slabljenje discipline i idejnu dezorijentaciju tokom 1943. godine.
Teheranska konferencija Staljina, Ruzvelta i Čerčila donela je odluku o obnovi jugoslovenske države i pružanju pomoći Titovim partizanima, i to 28. novembra 1943. dan uoči zasedanja AVNOJ-a. Mihailović je ostavljen na cedilu, zapadni saveznici su izdali Srbe, i pristupilo se planu definitivng uništenja Srpstva.
Kao pandam Drugom zasedanju AVNOJ-a od strane KPJ krajem 1943. godine, polovinom januara 1944. u selu Ba održan je Svetosavski kongres pripadnika JVuO.
Najteži udarac četnicima Draže Mihailovića ipak je zadao kralj Petar II Karađorđević. Kralj je smenio u junu 1944. godine Božidara Purića sa mesta predsednika vlade i postavio Hrvata Ivana Šubašića. Britanci su tako forsirali sporazumevanje dva Hrvata, Tita i Šubašića na srpsku štetu.
Izdaja zapadnih saveznika i prepuštanje cele Jugoslavije komunističkom tiraninu Titu ideološki su potpuno dezorijentisali Ravnogorski četnički pokret, jer su sve njegove političke projekcije počivale na proceni da će doći do iskrcavanja zapadnih saveznika na Balkanu, njihovih sukoba sa Sovjetskim Savezom u nepojmljivom antikomunizmu Ruzvelta i Čerčila. Ništa se od toga nije ispunilo. U vojnoj strukturi četnika dolazi do poremećaja, razbijanja jedinstva, nediscicpline i osamostaljivanja regionalnih komandanata, od kojih svaki počinje da vodi neku sopstvenu politiku. Mnogi od njih već otvoreno verbalno istupaju protiv Draže Mihailovića i njegove politike, osporavajući mu dalje vođstvo i kompetentnost.
Dragoljub Mihailović na naslovnici TIME magazina
Posle Drugog svetskog rata
Nastavak borbe i zarobljavanje
Petog maja se Mihailović poslednji put čuo sa radio-stanice. Na Uskrs 6. maja 1945. u 11 časova vojničke kolone su stale. Posle kratke službe pročitana je poslednja Mihailovićeva zapovest:” Produžićemo i danas ka postavljenom cilju. Naša borba i naša patnja su za prava čoveka, Bogom dana. Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam se obraćam dragi moji saborci, svojim pozdravom, Hristos Voskrese!”
Nedelju dana kasnije, praćena od komunističkih trupa i avijacije bivših saveznika, na Zelengori je izginula glavna masa Mihailovićevih snaga. Van očiju svetske javnosti, komunisti nisu zarobljavali ravnogorce. Najmanje 9300 Mihailovićevih boraca je likvidirano pre ili posle zarobljavanja. Ironično, prvi čovek koji se sa oružijem u ruci i gerilskim formacijama pojavio u borbi protiv Nemaca u proleće 1941. godine, ostao je poslednji i jedini u šumi 1945. godine. Kao što je nekada prvi ustao u protest protiv nemačke okupacije u Evropi, tako je po završetku rata bio takođe, prvi u protestu protiv nasilne uspostave komunističkog režima u Jugoslaviji.
Sudski proces
Suđenje đeneralu Mihailoviću održano je od 10-og juna do 15-og jula 1946. godine. Uz glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Dr. Stevanu Moljeviću, Dr. Mladenu Žujoviću, Dr. Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću, Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru Puriću, Dr. Momčilu Niniću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, Dr. Milanu Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušičkom, Bošku Pavloviću, Dr. Lazaru Markoviću i Dr. Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili Mihailo Đorđević (Predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.
Od 47 tačaka optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:
„Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom "četnici Draže Mihailovića" i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
Draža Mihailović nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije našlo u istorijskim udžbenicima, već uglavnom za zločine protiv NOB-a.
Mihailoviću je nametnut brz tempo suđenja koji on posle dugog mučenja nije mogao da prati. Navodni dokazi nisu bili dostupni odbrani. Shvatajući da je njegova presuda već doneta Mihailović odbija ponudu američkih vazduhoplovaca, spašenih nad Srbijom, da svedoče u njegovu korist. I pored svih nedaća, Mihailovićev branilac Dragić Joksimović je uspešno pobijao navode optužbe i pokazivao njihovu neosnovanost.
Đeneral Mihailović je 15-og jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna je izvršena 18-og jula 1946. godine u Lisičjem Potoku u Beogradu.
Draža pre sudom
Ordeni
Dragoljub Mihailović najodlikovaniji je srpski oficir u istoriji. Osim „Legije zaslužnih“ nagrađen je i francuskim ratnim krstom.
Odlikovanje De Gola
Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl De Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
„Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
De Golovo odlikovanje
Oreden Legije časti
Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.
Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravden sud Draži Mihailoviću.
Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.
Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa Silama osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio.
Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su operisale na Balkanu.
Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju "Holjard" (Halyard). Glavni cilj operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15. vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu.
Oreden Legije časti
Film o Draži
U vreme dok je Drugi svjetski rat uveliko besnio, u Holivudu su se snimali filmovi. Tako je Holivud postao jedan od centara antinacističke propagande i deo američke ratne mašinerije. U moru ovakvih filmova snimljena je i filmska epopeja o herojskom otporu četnika nacističkim okupatorima Kraljevine Jugoslavije.
Ovaj film o malom narodu koji se samoubilački odlučio na odbranu svog imena, časti, kralja i otadžbine snimljen je 1943. godine u režiji Luisa Kinga pod nazivom "Četnici - borbena gerila [1]". Uloga četničkog komandanta i vođe pokreta otpora pripala je Filipu Dornu.
U 73 minute, koliko traje ovaj film, prikazana je neustrašiva borba i smrtonosni sudari četnika i Nemaca u surovim planinskim krajevima Jugoslavije, kao i bezbrojni nemački pokušaji da se uhvati prvi gerilac okupirane Evrope.
Ovaj film svakako nije vrhunsko ostvarenje filmske umetnosti, ali predstavlja neoboriv dokaz o četničkom otporu okupatoru.
Naravno, sve ovo nije bilo dovoljno Britancima pa su promenom svoje zvanične politike ovaj film prikazivali bez uvodne špice pod imenom Partizani.
Izvor: Wikipedia
Četnici danas
Četnički pokret je u velikoj meri rehabilitovan u Srbiji tokom poslednjih godina, uprkos umešanosti nekih četnika u ratne zločine. Njih posebno slave srpski nacionalisti, ali ih sve političke stranke gledaju u vrlo drugačijem svetlu od onoga koji je bio u Titovom vremenu. Ovo je najviše zahvaljujući srpskom pro-monarhističkom političaru i sadašnjem ministru inostranih poslova Vuku Draškoviću, koji se borio protiv srpskog ultranacionalizma i Miloševićeve vladavine.
Mnogi Srbi takođe podržavaju četnike zbog jugoslovenskih ratova i neuspeha komunističke ideje. Sa druge strane, ostali Srbi, Hrvati i Bošnjaci i dalje gledaju ne četnike kao neku vrstu fašističkog pokreta, ne boljih od ustaša ili Handžar divizije koje su bile snage NDH.
Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, je imao titulu četničkog vojvode, koju mu je 1989. dao Momčilo Đujić, preživeli vođa četnika iz Drugog svetskog rata, koji je pobegao u SAD, iako je on opozvao ovu titulu 1998. pošto je Šešelj sarađivao sa Socijalističkom partijom Srbije Slobodana Miloševića.
Narodna skupština Srbije je 2004 usvojila zakon koji je izjednačio prava bivših četnika sa pravima partizana, uključujući pravo na ratne penzije. Prava su zasnovana na tezi da su oba bila anti-fašistička pokreta koja su se borila protiv okupatora i ova formulacija je ušla u zakon. Za je glasalo 176, protiv 24 i 4 uzdržana. Socijalistička partija Srbije i Socijaldemokratska partija su bile protiv ove odluke.
Ovo je izazvalo različite reakcije u srpskoj javnosti. Mnogi su odluku ocenili ispravnom i dugo očekivanom, uključujući Aleksandra Karađorđevića (sina poslednjeg jugoslovenskog kralja), kao i većina političkih partija. Među onima koji su protestvovali protiv ove odluke su bili Savez udruženja borava narodnooslobodilačkog rata (SUBNOR), srpski Helsinški komitet za ljudska prava, Hrvatski anti-fašistički pokret i predsednik i premijer Hrvatske.
www.superbosna.com o prvom okupljanju četnika na Ravnoj Gori
Četnici danas na Ravnoj gori
SlikaDanas će se na Ravnoj gori, "kolijevci" četničkog pokreta Dragoljuba Draže Mihailovića, prvi put u organizaciji države, održati tradicionalni skup simpatizera i članova Srpskog pokreta obnove (SPO), kojim će biti obilježena 60. godišnjica pobjede nad fašizmom u Drugom svjetskom ratu, uz, kako je najavljeno, "podsjećanje na doprinos toj borbi četničkog pokreta".
Vuk Drašković, predsjednik SPO, prvi put će skupu na Ravnoj gori prisustvovati u svojstvu ministra vanjskih poslova Srbije i Crne Gore, a ne samo stranačkog čelnika.
Prvi put također organizaciju skupa ne vodi stranka, već Organizaciono odbor Vlade Srbije za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova ustanovljen u sklopu Ministarstva kulture, kojem je na čelu također dugogodišnji član SPO, aktuelni ministar kulture Dragan Kojadinović.
Kojadinović je, inače, početkom svog mandata u vladi Vojislava Koštunice već punio stupce novina. Pisalo se, naime, o tome kako se voštana figura Dragoljuba Mihailovića, u prirodnoj veličini, nalazi ispred njegova ureda. Eksponat je nedavno premješten na Ravnu goru, gdje će biti izložen zajedno s četničkim zastavama i fotografijama, na izložbi koja će biti otvorena u nedjelju.
Sabori na Ravnoj gori, u jednom dijelu javnosti nazivani i "četničkim Woodstockom", održavaju se od 1991. godine, nakon što je 1990. godine prvi pokušaj okupljanja spriječila policija. Spomenik Draži Mihailoviću na Ravnoj gori postavljen je 1992. godine, potom je podignuta i crkva, kao i Spomen-dom u kojem će biti muzejska postavka i biblioteka. Draškovićeva stranka tvrdi da je i četnički pokret, kao i partizanski, bio antifašistički u Drugom svjetskom ratu.
Ta stranka je Skupštini Srbije predložila, a potom je i usvojen, Zakon kojim su pripadnici Ravnogorskog četničkog pokreta izjednačeni u pravima s pripadnicima partizanskog pokreta. Zakon, međutim, još nije primijenjen, s obzirom na to da parlament nije donio nužne prateće propise za njihovu primjenu.
Dan pobjede nad fašizmom državni dužnosnici obilježili su 9. maja polaganjem vijenaca na spomen-obilježja, otvaranjem prigodnih izložbi i sličnih manifestacija. Skup na Ravnoj gori smatra se završnicom državnih proslava.
Antifašisti, nekadašnji Titovi partizani, nisu se oglasili ni u povodu Dana pobjede ni o četničkoj proslavi.
U međuvremenu, ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike sačinilo je prijedlog uredbe koja definiše način i uslove za ostvarivanje boračkih prava pripadnika Ravnogorskog pokreta, o kojoj bi Vlada trebalo da se izjasni narednog četvrtka, najavio je srpski ministar Slobodan Lalović.
Lalović je rekao da će ta uredba definisati i način dokazivanja "pojma i svojstva ravnogorca", budući da usvojenim zakonom to nije regulisano, javlja Fena.
Prava ravnogoraca
Predloženo je da se boračka prava dokazuju na način na koji su dokazivana i prava partizana - dokumentacijom i izjavom svjedoka, s tim da svjedok treba da bude neko kome je to pravo već priznato.
Prema Lalovićevim riječima, sada se ne može reći koliki će broj korisnika takvo pravo steći na osnovu izmjena Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, kao i to koliko će vremena biti potrebno da se ono ostvari.
Prava će biti ostvarivana u onom vremenskom roku koji bude potreban da se obezbijedi pouzdana i vjerodostojna dokumentacija, ili će podnosilac zahtjeva tek morati da je pribavlja, rekao je on.
Izvor: superbosna.com
Galerija:
Još fotografija na http://www.rcp-brcko.net/slike/
Војвода Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачићу код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама "Емилијаде" (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године). Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран покрет "Равна Гора", чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.
Биографија
Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчило је рођен 27. фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.
У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.
Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.
У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.
У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.
Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.
Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.
Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.
У априлском рату 1941. склања се у село Кистање које су окупирали Италијани, а потом се враћа у Стрмицу, где води народ у борбу против усташа. У то време Ђујић сматра да деловање Комунистичке партије Хрватске представља велику опасност за православно становништво тих крајева. Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука "Петар Мркоњић", бива изабран за команданта дивизије. Наредне године, на предлог генерала Драже Михаиловића, војвода Илија Трифуновић Бирчанин даје Ђујићу звање четничког војводе.
Током четири ратне године Ђујић и његова Динарска дивизија штите српски народ тог краја од напада усташа те покушавају онемогућити дубљу инфилтрацију комунистичких идеја. Првих дана децембра 1944. године надмоћније партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици. У жестокој бици код села Пађени Динарска четничка дивизија пробија обруч, одлази у Лику, а потом у Словенију. Првог маја 1945. године Ђујићеви четници напуштају Словенију и одлазе у Италију где их западни савезници разоружавају.
Како је преживео Други светски рат, Американци су му дали у посед земљиште близу Чикага које се назива Libertywill (слободна воља). Tу се доселио заједно са својим официрима.
Ђујић на неко време прелази у илегалу пошто су југословенске власти тражиле његово изручење. После неколико година четници у емиграцији се консолидују и оснивају своја удружења. Војвода Момчило Ђујић био је на челу највеће четничке организације, Покрета српских четника Равне Горе, од њеног оснивања 1957. године. Истовремено, уређивао је гласило покрета, лист "Србија".
У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео "Југославију, заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".
Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству којима је изграђено више од 100 православних храмова.
Године 1991, након почетка оружаних сукоба између Срба и Хрвата у Хрватској, Момчило Ђујић у изјави за радио Б92 српском народу поручује: "Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите, са Хрватима не сме бити никаквих разговора - са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру доклен су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци".
Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао верни сапутник, сарадник и саучесник (бившег председника СР Југославије) Слободана Милошевића".
Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.
Момчило Ђујић и Свети владика Николај Велимировић
Војвода Момчило Ђујић