Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Napomena: Govor mržnje, uvrede i svako drugo ponašanje za koje moderatori budu smatrali da narušava ugled i red na forumu - biće sankcionisano.
Idi dole
Stranice:
1 ... 6 7 9
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Fudbal: Legende nasih reprezentacija  (Pročitano 202653 puta)
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Stojković Dragan - "Piksi"

Rođen   03/03/1965
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   84
Golova za reprezentaciju   15
Debitovao   12/11/1983
Igrao u klubovima   FK Radnički Niš, FK Crvena Zvezda, Olympic Marseille, Verona, Nagoya Grampus(Jap)

Dragan Stojković rođen je 3.03.1965 u Pasipoljani, kraj Niša.

Sa 175cm i 73kg briljirao je na poziciji centralnog veznog igrača. U detinjstvu dobio nadimak "Piksi" po aktuelnom crtanom filmu tog vremena.

Svoju profesionalnu karijeru započeo je u FK Radnicki Nis u sezoni 1981-82. Sledeće 4 sezone za Radnički je u 69 mečeva postigao 8 golova. Nakon toga prelazi u Crvenu Zvezdu gde u narednih 5 sezona postiže 48 golova u 120 utakmica za "crveno-bele".

Nakon prelaska u Olimpik iz Marseja 1990. bori se sa povredama,a jednu sezonu nastupao je i za Italijansku Veronu. U leto 1994 Stojković potpisuje za Japansku ekipu Nagoya Grampus Eight, koju tada sa klupe predvodi Arsen Venger a na terenu predvodi proslavljeni Engleski reprezentativac Gari Lineker. U popularnim "kitovima" provodi sedam uspešnih sezona, a nakon veličanstvenog oproštaja 2001. prekida sa aktivnim igranjem. Dragan Stojković je sa 183 mečeva, i sa postignutih 57 pogodaka jedan od internacionalaca koji su obeležili Japanski fudbal tih godina,a i danas jedna od tribina stadiona Nagoje Grampus Ejt nosi "Piksijevo" ime. Najbolji igrač Džej lige (MVP) 1995.godine.

Na reprezentativnom planu 84 puta je oblačio dres sa nacionalnim grbom,postigavši 15 pogodaka.
Nastupao je na 2 Evropska (84,2000) i 2 Svetska šampionata (90,98).
Zbog sankcija propustio priliku da postane verovatno prvi reprezentativac sa više od 100 utakmica.

Bio je i predsednik FS SCG, a trenutno se nalazi na mestu predsednika FK Crvena Zvezda.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Nenad Stojković

Rođen   26/05/1956
Mesto u timu   Odbrana
Utakmica za reprezentaciju   32
Golova za reprezentaciju   1
Debitovao   26/06/1977
Igrao u klubovima   FK Partizan (Beograd), AC Monaco (Fra)

Rođen 26. maja 1956. u Širokom (kod Prizrena).

Sa 16 godina postao je član beogradskog Partizana, za čiju prvu ekipu je debitovao 1976. i odigrao 430 utakmica i postigao 21 gol. Kao odbrambeni igrač, najčešće bek i centarhalf, isticao se hitrinom, dobrom igrom glavom i sposobnošću da iz odbrambenih redova započne ofanzivnu akciju. U "crno-belom" dresu Partizana osvajao je dva državna prvenstva: 1977/78. i 1982/83. godine.

Pored 17 utakmica za mladu reprezentaciju (1976-1978), odigrao je i 32 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, u kojoj je učestvovao na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i Prvenstvu Evrope 1984. u Francuskoj.

Debitovao je za nacionalni tim 26. juna 1977. u prijateljskom susretu protiv Brazila (0:0) u Belo Horizonteu, a poslednju utakmicu odigrao je 19. juna 1984. protiv Francuske (2:3) u Sent Etijenu, na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984.

Svoj jedini pogodak za reprezentaciju postigao je 17. novembra 1982. protiv Bugarske (1:0) u Sofiji, koji je odlučujuće, pomogao da se naš nacionalni tim kvalifikuje za finalni turnir Prvenstva Evrope 1984.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Safet Sušić

Rođen   13/04/1955
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   54
Golova za reprezentaciju   21
Debitovao   05/10/1977.
Igrao u klubovima   FK Sarajevo(Sarajevo), Paris Saint-Germain(Fra)

Safet Sušić - Pape, rođen je 13. aprila 1955. godine u malom bosanskom gradiću Zavidovićima.

Jedan od najboljih fudbalera Evrope i sveta u svojoj generaciji, Sušić je bio jedan od onih fudbalskih umetnika koji je sa elegancijom gazele prolazio kroz protivničke obrane, ostavljajući gledaoce bez daha i dilemom jesu li dobro videli ili ih samo oči varaju. Blistavu karijeru započeo je u Krivaji iz Zavidovića. Brat Sead, po mnogima i veći talenat od Safeta ali njegov fudbalski put umnogome je obeležio život van sportskih terena, odveo ga je 1978. na igralište Krivaje, što je bilo presudno u sportskom opredeljenju Safeta Sušića. U prvom timu Krivaje igrao je kada je imao 16 godina.

Godine 1972. odlazi na Koševo u juniorsku ekipu Sarajeva. U prvom timu Sarajeva debitirao je 3. avgusta 1973. godine na Koševu protiv Crvene Zvezde u letnjoj ligi šampiona. U dresu Sarajeva odigrao je 350 utakmica i postigao 250 golova.

Kao izraziti napadač-golgeter, isticao se visokom individualnom tehnikom i vrlo atraktivnom igrom. Dobio je brojna priznanja: 1979. proglašen je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera, 1980. za najboljeg sportistu SR Bosne i Hercegovine, a 1981. dobio je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva.

Za reprezentaciju Jugoslavije prvi put nastupio je u Budimpešti 5. oktobra 1977. godine u susretu sa Mađarskom i postigao dva gola. U to vreme nastala je i poštapalica "ne može Borota (čuveni jugoslovenski golman-excentrik i slikar amater poznat kao prvi čovjek nikada slabije obrane jugoslovenske reprezentacije op.a.) primiti koliko Safet može dati". U prvih deset reprezentativnih susreta, tri puta je postigao het trik. Za "A" reprezentaciju do kraja 1981. odigrao je 20 utakmica.

Godine 1979. proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije a u sezoni 1979/80. bio je najbolji strelac u Prvoj ligi, zajedno sa Kostićem iz Napretka. Reprezentativni početak kakav je Sušić imao u nacionalnoj selekciji Jugoslavije, niko i nikada nije imao.

Debitovao je na čuvenom Nep Stadionu u Budimpešti i već u toj prvoj utakmici postalo je jasno ko će biti naslednik velikog Dragana Džajića, u to vreme jednog od najboljih igrača na svijetu. Već u sledećem susretu nosio je Džajin dres sa brojem 11 i utrpao je Rumunskom golmanu Moraruu tri komada u Bukureštu, bizarna utakmica u kojoj su Rumuni Borotu savladali već u drugom minutu na kraju je završila rezultatom 6:4 za Jugoslaviju, a Sušić je uz tri gola uspeo pogoditi i stativu nakon koje je Mužinić postigao drugi pogodak za Jugoslaviju. Zvezda je rođena.

Protiv Italije na Maksimiru, 1979. godine, Sušić je praktično sam pobedio tada skoro nepobedive Italijane. Ni Gentile ni Konti nisu uspeli zaustaviti fudbalskog maga, tri gola pospremio je u mrežu Italijana i majstorski namestio četvrti za Zajeca.

Septembra iste godine, mesto radnje beogradska Marakana, utakmica protiv Argentine. Opet na scenu stupa Pape i sa tri gola pobeđuje tada aktuelne svetske prvake predvođene legendarnim Kempesom. Kako se utakmica zahuktava, argentinski selektor Menoti uviđa da Sušića ne može čuvati jedan igrač pa mu konstantno kroz utakmicu dodaje po još jednog čuvara, nakon svakog Safetovog gola na njemu se menjaju i dupliraju čuvari. Utakmica je završena sa četiri Argentinca koji u isto vreme čuvaju Sušića a ovaj je ipak uspio postići tri pogodka.

Nakon ovih bravuroznih izdanja u nacionalnom dresu, i nakon što je ispunio zakonsku normu od 28 godina starosti potrebnu za odlazak u inostranstvo, za Sušića je nastala prava potera od strane najvećih klubova Evrope. Posao sa Interom je već bio dogovoren i Sušić je navodno potpisao predugovor međutim u sve se umiješao Torino sa boljom ponudom i nakon što je Sušić odlučio potpisati za Torino, Inter se žalio fudbalskom savezu Italije i kao rezultat svega Sušić je dobio jednogodišnju suspenziju za dolazak u Italiju.

Posle toga Sušić odlazi u Francusku, u Paris Saint Germain i tamo ostaje do kraja svoje nogometne karijere. U Parisu je bio i ostao najveća nogometna legenda PSG-a, pre i nakon njegovog dolaska taj klub više nije bio isti. Moglo bi se reći da je sa dolaskom Safeta Sušića PSG prelomio tu neku nevidljivu granicu i ušao u red najvećih klubova Francuske. Možda i najbolju ocenu kvaliteta i fudbalskog znanja o Sušiću dao je Miroslav Ćiro Blažević rečima «Ćiro je trenirao svetske igrače, ali je Safet Sušić neponovljiv, jedan i jedini. On je bio umjetnik!»

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 54 utakmica i postigao 21 gol, učestvujući 1982. na Svetskom prvenstvu u Španiji i 1990. na Svetskom prvenstvu u Italiji, kao i 1984. na Prvenstvu Evrope u Francuskoj.

Debitovao je za reprezentaciju 5. oktpbra 1977. protiv Madarske u Budimpešti sa dva postignuta gola, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao 14. novembra 1990. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo protiv Danske (0:2) u Kopenhagenu.

Danas Safet Sušić kao trener živi i radi na relaciji Francuska – Turska.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Dragoslav Šekularac

Rođen   08/11/1937
Mesto u timu   Vezni red
Utakmica za reprezentaciju   41
Golova za reprezentaciju   6
Debitovao   30/09/1956
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda(Beograd), Santa Fe(Brazil), Milionaris(Kol),Carlsrue(Nem)

Dragoslav Šekularac (rođen 8. novembra 1937. godine, u Štipu) ponikao je, i proslavio se, u timu Crvene zvezde, za koju je odigrao oko 470 utakmica i postigao oko 150 golova. Dobio je epitet fudbalskog mađioničara. Igrao je, najčešće polutku.
Posle C. zvezde, proveo je pet godina u Santa Feu i po godinu dana u Milionarisu i Karlsrueu.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 41 utakmicu i dao 6 golova.

Igrao je na svetskim prvenstvima u Švedskoj i Čileu.
U Čileu su ga izveštači uvrstili u idealnu jedanaestoricu Šampionata!

- Tamo, u Čileu, zaista sam igrao u velikoj formi. Ali, nije to glavni razlog što se sećam tog Sedmog Šampionata sveta. Bili smo, na pomenutoj smotri, zreli za finale! Neprežaljena je sportska nepravda što smo izgubili od ČSSR u polufinalu, pošto smo prethodno vratili milo za drago Nemcima. Jerković je zabio jedan gol, ali su Čehoslovaci jeftino došli do svog prvog pogotka, kada je Jusufi hteo da načini ofsajd zamku. Deklasirali smo suparnika i bombardovali gol Šrojfa, ali uzalud. Skoblar, Galić i Jerković nisu mogli da pogode mrežu,kao da je bila začarana. U retkim kontranapadima Česi su dali još dva gola i razbili našu iluziju o tituli.

- U sećanju mi je duboko urezan, kao najlepši momenat, onaj hitac Perice Radakovića u mrežu Farijana. Nemci su nam, konačno, u Santjagu platili ceh za sve ranije gorčine.
Najteži trenutak bio mi je, kada sam protiv Čileanaca, u susretu za treće mesto, propustio šansu da izjednačim. Igrao se, mislim, 87. minut. Našao sam se, sam, osam metara pred golmanom Godojem.
Posle toliko prohujalih godina, nastojim da objasnim sebi: zašto nismo postali finalisti i, eventualno, osvojili "zlatnu boginju". U stvari, nedostajao nam je jedan odbrambeni igrač tipa Vasovića i nismo imali jednog Džajića. Eh, da je taj šampionat , kojim slučajem organizovan dve godine kas nije ... I da nam je rukovodstvo bilo bolje , . .
Ipak, nismo se stideli. Osvetlali smo obraz. Izbacili smo 3-4 igrača velikog formata. Izgarao je ceo tim. Sećam se da je, recimo, Vladica Popović igrao zaista dobro.
Bilo je nekih peripetija i oko premija.

A u Čile smo ispraćeni bez pompe. Krenuli smo mesec dana ranije. U Ariki sačekali su nas povoljni uslovi. Miran kraj. Prava oaza. Prijatna klima. Lepo vreme. Igrali smo ping-pong. Trenirali pre i posle podne. Dospeli u pravi čas u top formu. Družili se. Osećali zajedništvo. Sve to nam je pomoglo da iznenadimo javnost i da se svrstamo u favorite.
Smetalo nam je što utakmici između Čehoslovaka i nas nije prisustvovalo ni 5.000 gledalaca, jer istog dana meč između Brazila i Čilea pratilo je oko 80.000 "tifoza".
Uopšte, pitam se treba li davati organizaciju grandioznih takmičenja zemljama koje nisu renomirane fudbalske nacije.
U Čileu su, protiv ekipe ČSSR, nesrećno prošli i Mađari. No, Brazilci su ispravili sve nepravde i ubedljivo pobedili Masopustovu družinu. A impresionirao je Pele, od koga sam želeo da naučim fudbalske čarolije. Njega i Sivonja sam nastojao da kopiram i da tom repertoaru dodam neku svoju karakteristiku.

Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Miloš Šestić

Rođen   08/08/1956
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   21
Golova za reprezentaciju   
2
Debitovao   10/10/1979
Igrao u klubovima   FK Crvena Zvezda(Beograd),
Olympiakos(Grč),
FK Vojvodina(Novi Sad)

Rođen 8. avgusta 1956. u Milosavcima (kod Banja Luke).

Krajem 1984. godine u većini anketa proglašen je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera. Igrao je najčešće u dresu sa brojem 7, ali je bio svestran napadač, vrlo hitar i sa majstorskim driblingom u punom trku, da bi, kada mu krene, bio neuhvatljiv za odbrane protivnika.

Počeo je da igra 1972. u Jedinstvu iz Stare Pazove, a 1974. je došao u beogradsku Crvenu zvezdu za čiji prvi tim je debitovao 24. aprila 1974. protiv Olimpije u Ljubljani. U dresu "crveno-belih" odigrao je ukupno 441 utaktnicu i postigao 108 golova, osvojivši četiri titule državnog prvaka (1977, 1980, 1981. i 1984) i jedan trofej Kupa (1982). Oproštajnu utakmicu odigrao je 9. decembra 1984. protiv Sarajeva (4:1) u Bepgradu. Od kraja 1984. karijeru je nastavio u Grčkoj, dresu ekipe Olympiakos - Pirej (Atina).

Zvezdane trenutke doživljava u Novom Sadu kada u sezoni 1988/89 Vojvodini donosi titulu državnog prvaka !

Uz 15 utakmica i šest golova za omladinsku (1973-1975), 13 utakmica i 11 golova za mladu (1977), kao i 13 utakmica i četiri pogotka za olimpijsko-mediteransku reprezentaciju (1979-1980), odigrao je i 21 utakmicu i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije.

Debitovao je 10. oktobra 1979. protiv Španije (0:1) u Valenciji, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grobom je odigrao 3. aprila 1985. protiv reprezentacije Francuske (0:0) u Sarajevu.
Učestvovao je na Mediteranskim igrama 1979. u našoj zemlji, na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984. u Francuskoj.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Milutin Šoškić

Rođen   31/12/1937
Mesto u timu   Golman
Utakmica za reprezentaciju   50
Golova za reprezentaciju   0
Debitovao   11/10/1959
Igrao u klubovima   FK Partizan (Beograd)

I danas se za najdarovitije mladiće kaže: To je golman Šoškićevog sjaja! Takva konstatacija, Čak i posle tri decenije, znači priznanje za Milutina Šoškića, vratara Partizana i državne reprezentacije.
Brojna porodica crnogorskog ratnika, oficira Šoškića, posle oslobođenja dolazi u Beograd. Tu tri sina uče školu: najstariji je najviše voleo knjigu, s lakoćom je učio, posvetio se nauci, danas je profesor Pravnog fakulteta; Milutin se posvećuje fudbalu, sve je tome podredio, a najmlađi pokazuje pragmatičan duh - odlazi u automehaničare. Tri sina, tri različite sudbine. Ono što im je zajedničko, to je časnost i dostojanstvo. U svim životnim nevoljama stajali su uspravno, takvo su vaspitanje poneli iz kuće. Takvi su i danas.

Kao jedanaestogodišnji švrća Soškić je sa nekim drugovima iz razreda krenuo na stadion Crvene zvezde. Tu su bili testirani. Manjoj grupi, medu kojima je bio i on, rečeno je da će biti članovi mlađih pionira. Tako je mali Šole počeo da trenira.
Jednog dana su on i njegovi drugari iz kraja otišli na Stadion JNA. Gledali su treninge svojih vršnjaka. Dopala im se atmosfera i pitali su da li bi oni mogli sutra da dođu na trening. Rečeno im je da će ih probati. Bili su primljeni.
- Ne umem to da objasnim - kaže Soškić. - Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta drugo, tek osetio sam da mi je u Partizanu lepše, atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam za ceo život ostao na Stadionu JNA; sa povremenim intervalima odlaska i vraćanja.

Šoškić je bio i omladinski rcprezentativac Jugoslavije, kapiten i najbolji pojedinac Partizanovog juniorskog tima koji je osvojio dve titule prvaka države.
Za prvi tim "crno-belih" odigrao je 387 utakmica, za reprezentaciju Jugoslavije 50 puta čuvao gol.
Po povratku iz inostranstva posvećuje se trenerskom pozivu. I danas je profesionalac u SAD.

Oženjen je, ima troje dece. Već je prešao 60 godina (rođen je 1937. u Peći), ima nekoliko kilograma više, po kosi mu je popadale inje.
U onoj godini kada je tek osnovan Kup šampiona Evrope, Partizan je, mada nije bio jugoslovenski šampion, dobio poziv da bude učesnik. Tvorci te ideje su želeli da već na slartu afirmišu ovo takmičenje i pozvali su najbolje timove našeg kontinenta. A te 1955. godine Partizan je imao tim velikog potencijala.
Portugalski predstavnik, Sporting iz Lisabona, bio je prvi rival. Tamo su "crno-beli" igrali 3:3, a u Beogradu je pobeđen sa 5:1! Bio je to Milutinovićev dan, postigao je tri gola!
Sledeći protivnik je Real iz Madrida. Tada je Franko vladao u Španiji, nismo sa tom zemljom imali nikakve odnose, ali se za kraljevski klub znalo. Prvi meč u Madridu se završio neočekivanim porazom našeg lima - 0:4! Međutim, igra nije bila u skladu sa krajnjim rezultatom. Partizan je bio dostojan protivnik, Beograđani su dali čak dva gola koje je sudija poništio bez pravih razloga.
Revanš se igrao januara 1956. Stadion JNA je bio krcat. Svi su želeli da vide Di Stefana, Genta, Santamariju, Munjoza... velike zvezde Španskog i evropskog fudbala.Teren pod snegom. To je bilo neprijatno iznenađenje za goste; za domaće navijače prijatno iznenađenje je bilo u tome što se na golu "crno-belih" pojavio omladinac Milutin Šoškić.

- Bio sam iznenađen kad sam čuo sastav tima - priseća se Šoškić tog srećnog trenutka svoje karijere. - Igraću protiv takvih asova. To me je inspirisalo. Tremu sam imao samo dok utakmica nije počela. Kasnije sam igrao mirno. Nisam primio gol, delovao sam sigurno za jednog debitanta na jednoj tako važnoj utakmici. Tako sam promovisan u prvotimca. Žao mi je samo što nismo dali i četvrti gol a bilo je toliko šansi. Valok, Herceg, Miloš... svi su mogli bar još jednom da savladaju Realovog vratara. Sećam se daje Di Stcfano tu utakmicu odigrao fantastično. Nikad nisam video da jedan svetski as toliko trči. On je bio pred našim golom, a već sledcćeg trenutka je skakao i glavom odbijao loptu ispred svog golmana. Kakav majstor fudbala! Da njega nije bilo, Real bi otišao iz Beograda katastrofalno poražen. Ko zna, možda bismo te godine mi bili prvaci Evrope, a ne Real...

Mađari su uvek bili protivnik koji je uživao najveći respckt publike. Tog 11. oktobra 1959. godine u Beogradu je gostovala mađarska reprezentacija. Na golu "plavih" bio je Vladimir Beara. Gosti su igrali sjajno, pobedili su (4:2), njihov centarfor Albert dao je Beari tri gola.
U drugom poluvremenu selektor Timanić udovoljava zahtevu "velikog Vladimira", koji rukama pokazuje da želi da bude zamenjen. Tirke se okreće klupi za rezervne igrače. Vitki mladić ustaje, zagreva se kratko, svlači trenerku i prilazi aut-liniji.
Bio je to tužno-srećni trnutak: svi smo znali da se od reprezentacije opraštao Vladimir Beara, golman svetskog formata i međunarodnog ugleda; na scenu stupa Milutin Šoškić, već dve godine prvi golman Partizana. Negde na centralnoj liniji susreću se Beara i Šoškić. Stisak ruke, stariji tapše svog naslednika, nešto mu govori, bodri ga, želi da on nastavi njegovim putem. Stadionom se razlegao silan aplauz. Gledaoci zahvalno pozdravljaju "velikog Vladimira" i istovremeno se okreću onome koji dolazi, aplaudiraju Šoškiću...

Još nam i danas svetli ta slika: odlazak starog ljubimca i dolazak nove zvezde. Bio je to ne samo sportski već i životni trenutak, podsećanje one večne igre -jedni odlaze, drugi dolaze...
I tako je jugoslovenska reprezentacija dobila novog čuvara mreže. I pored toga što je Šoškić već bio formiran golman, malo je ko verovao da će u dresu reprezentacije proslaviti "zlatni jubilej". Jer je to doživeo još samo Beara. Čak su i Glazer, Mrkušić, Ćurković, Krivokuća, Pantelić i svi drugi mogli samo da snevaju o velikom trenutku takvog jubileja. Godinama je uža odbrana naše reprezentacije bila nepromenjena: Šoškić, Durković, Jusufi... Selektori su se menjali ali su tri asa ostajala kao igrači najvećeg povercnja.
Nasleđujući Bearu, mladi Šoškić je znao kako velika odgovornost počiva na njegovim ramenima. Taj strah Šole pretvara u pojačanu stimulaciju. Vežba fantastično, brani sve bolje, postaje ljubimac navijača i golman poverenja za sve stručnjake.
Kao i svi fudbaleri koji su dugo branili boje državnog tima, i Šole je imao svoje zvezdane trenutke, kao i pomračenja. Uz jednu posebnost: njemu se greške nikad nisu praštale! Čim bi selektor ocenio da je on krivac za poraz, šansu bi dobijali Krivokuća, Vidinić, Škorić... A Šole je sve te udarce stoički podnosio. Nikad nije klonuo duhom. Naprotiv, to ga je gonilo u novi red, uspehe, novo poverenje sastavljača reprezentacije.

Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. reprezentacija Jugoslavije je bila jedan od favorita za medalju, pored Mađara i Italijana. Gol "plavih" je branio Milutin Šoškić. Na utakmici protiv Bugara imao je loš dan, trenutna indisponiranost kakva se događa mnogima, posebno čuvarima mreže.
Srećom, tu utakmicu nismo izgubili (3:3). Šoletov klupski drug Milan Galić, kapiten našeg tima, osetio se pozvanim da popravi ono što je njegov klupski drug pogrešio. Gale je na toj utakmici, kao i toliko puta u dresu reprezentacije bio nezadrživ. Probijao se kroz redove bugarske odbrane kao tenk. Dao je sva tri gola i tako su "plavi" ušli u polufinale. Ta utakmica je igrana u Napulju. Neočekivano, komisija selektora (Nikolić, Lovrić, Tirnanić) donosi odluku da protiv Italijana brani Blagoje Vidinić.
U finalu proliv Danaca, Šoškić je opet na klupi. Pati, tuguje intenzivno, onako kako to mogu samo veliki strasnici, a Šoškić je to bio u fudbalu.
Dobili smo finale (3:1) protiv Danske, Šoškić ima zlatnu olimpijsku medalju, zaslužio je. Sjajno je branio u kvalifikacijama i svim utakmicama pre onog kobnog meča protiv Bugara.
- Nikad nisam razumeo zašto nisam imao pravo na grešku, slab dan - jada se i danas Milutin Šoškić. - Najteže mije bilo kad sam u Napulju određen da budem rezerva. Nisam tražio objašnjenje, primio sam tu odluku mimo, bar spolja. Samo ja znam kakvu sam pustoš i patnju nosio u duši. Tako sam shvatio - a život mi je to kasnije potvrdio - da je na ovom svetu više muka, nepravdi i patnji nego radosti, zadovoljstva, pravde...

Šezdesetih godina "Partizanove bebe" su do te mere bile nadmoćne u našem prvenstvu da su u pet sezona četiri puta bile šampioni, tri puta zaredom. Na golu je stajao kapiten Milutin Šoškić.
Ta generacija "crno-belih" postigla je nezaboravan uspeh na međunarodnoj sceni - igrala je u finalu Kupa Šampiona Evrope! bilo je to u Briselu, 11. maja 1966. Pobedio je Real iz Madrida (2:1) posle Partizanovog vođstva (Vasović).
- Taj finalni meč se ne zaboravlja - uverava nas slavni vratar. - U tom trenutku smo bili bolji od Reala. Na žalost, imali smo rukovodstvo koje je bilo na niskom sportskom nivou. Nikad slabije u istoriji Partizana. I to u trenutku kad je trebalo da bude na najvećoj visini. Sećam se da su moji drugovi na dan utakmice vodili pregovore sa menadžerima, neki išli sa suprugama i devojkama u šoping, sve je bilo važnije od utakmice. Nije bilo prave koncentracije niti potrebne psihološke pripreme za jedan tako važan meč. To je bila šansa moje generacije, to nikad neću prežaliti. Uopšte, kakva je to bila greška što se taj veliki Partizanov tim raspao. Svi smo bili spremni da ostanemo za male pare, ali se u klubu nije imalo s kim razgovarati. Kakav je to bio udarac za Partizan i reprezentaciju kad smo odjednom otišli u svet Miladinović, Kovačević, Galić, Vasović, Hasanagić, Pirmajer, Bajić, Rašović, Davidović, ja...

Pre briselskog finala Šoškić je doživeo najveće priznanje: pozvan je u "tim sveta" na utakmicu Engleska - "ostatak sveta" koja se igrala na Vcmbliju 1965, Jašin i Šoškić su branili po jedno poluvreme. Tako se naš golman našao medu najvećim asovima tog vremena.
- Bili su to nezaboravni trenuci - kaže popularni vratar. - Oko mene su bili čuveni igrači Evrope i Latinske Amerike. Više sam ih znao iz novina i sa televizije nogo što sam protiv njih igrao. Najbliži mi je bio Lav Jošin. Lako smo se sporazumevali. Oduševio me je kao čovek, a o tome koliko je bio veliki golman ne treba trošiti reči. l ostale slavne zvezde su vrlo jednostavni momci. Zapazio sam, što je pojedinac veći fudbaler, skromniji je i prirodniji. Umišljeni su oni mali koji pričaju samo o sebi.

I Šoškić je delio sudbinu svih jugoslovenskih igrača: otišao je u svet kad su se stekli uslovi. Menadžeri su mu nudili više klubova, on se odlučio za FC Keln, poznati zapadnonemački klub u kojem je pre njega igrao Zlatko Čajkovski, kasnije bio trener koji je s ovim klubom osvojio i titulu prvaka.
U novom klubu Šole je primljen sa velikim uvažavanjem, naravno, i dobrim finansijskim uslovima. Bio je poznat u toj zemlji. Počeo je dobro da igra, iznenadio je čak i Nemce svojim radnim fanatizmom. I kad je krenuo ka zvezdama, došlo je ono najgore - slomio je nogu! Jedan odviše smeli pad i nepažnja protivnika učinili su da dođe do preloma potkolenice. Gips, duga rehabilitacija, ponovni treninzi... i opet je stao na gol popularnog kluba. Navijači su to pozdravili sa velikom nadom.

I kako se često u životu događa, sreća kratko traje - došla je nova povreda. Novi lom noge. To je već zabrinulo lekare, ne i Šoleta koji se nikad nije predavao. Ipak, više nije bilo kao pre. Počeo je da razmišlja o kraju karijere. Zglob je ostao otečen, nastaviti sa igranjem nosilo je novu opasnost, odlučio je da skine golmanske rukavice. Vratio se u Beograd. Upisuje Višu trenersku školu, potom ga za trenera zove OFK Beograd. Preuzima tim sa Karaburme, radi savesno, uspešno i u novom klubu (a staroj ljubavi jer su mu "plavi" uvek bili dragi) ostaje pet godina.
Zovu ga drugi klubovi, odlučuje se za Kikindu. Stvorio je dobar tim, uneo je nešto novo među klubove Druge lige - odbio je svaku ponudu koja nije bila časna borba. A ugroženi klubovi su moljakali, nudili novac, pretili sudijama... nije vredelo. Šole je ostao dosledan sebi, moralu, svom sportskom uverenju.

Za taj svet ogrezao u korupciju, dogovaranju rezultata i lažima, Šoškić je bio stručnjak starinskog kova, naivna poštenjačina, neko ko nema veze sa stvarnošću. Istrajao je. Igračima je imponovao, a u rukovodstvu su ljudi bili podeljeni.
- Bilo mi je lepo u Kikindi - priznaje Šoškić. - Ostao bih i duže da nisam živeo odvojeno od porodice, bio sam potreban deci koja su rasla u svim iskušenjima današnje omladine i zato sam se vratio u Partizan. Nadao sam se da ću jednog dana biti prvi trener, takvu šansu nisam nikad dobio, valjda je to moja trenerska sudbina.
Radio je sa Milutinovićem i Bjekovićem. Ne kao trener golmana, već u svojstvu jednog od trenera. Ipak, žal za neispunjenom željom je ostao. Kad se pomene to da se golmanima kao trenerima ,,ne veruje", boli ga. Oči postaju dva ponora tuge, njegov svetli osmeh odjednom je taman, a izraz lica opor.
Godine prolaze, Šoškićev plamen nade - da bude prvi stručnjak Partizana - polako se gasio. Aristotel kaže da je "nada san budnih". A posle svega, "budni" as se miri sa onim što ga okružuje. Ostaje da radi u klubu koji mu je bio više nego ljubav mladosti. Tako emotivni ljudi kao što je on, sve primaju pojačano. I ljubav i patnju.
Dok je bio golman s njim je sunce ulazilo u odaje Partizana, danas nije tako; sad drugi igraju, nose njegov dres, oni su važni... Ipak, Šoškić i danas kaže da je dolaskom u Partizan ušao na vrata sreće.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Ivica Šurjak

Rođen   23/03/1953
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   54
Golova za reprezentaciju   10
Debitovao   21/10/1973.
Igrao u klubovima   NK Hajduk - Split (1964-1981),
Paris Saint-Germain (1981-1982),
Udinese Calcio (1982-1984),
Zaragoza CD - Španija (1984-?)


Put od dečaka koji je najbolje driblovao u celoj Gajevoj ulici, na dnu stare splitske četvrti Varoši, do zvezde ,,Majstora s mora", počeo je uz pomoć novinskog oglasa. Kad ga je sestra Vinka, posle anonse u splitskom dnevniku ,,Slobodna Dalmacija", odvela 1964. godine na ,,plac" Hajduka pred trenere Kačića i Mladinića, ovi ga više nisu puštali. Kasnije, kao junior, bio je miljenik trenera Ivića, kome je uzvraćao izuzetnim zalaganjem na treninzima i primernom disciplinom.

Sigurno je bila srećna okolnost što se našao u možda najboljoj mladoj generaciji Hajduka, koja je ikad ponikla iz ovog kluba. Igrao je zajedno sa Peruzovićem. Mužinićem, Jovanićem, Luketinom, Pokrajcem, Mijačem, Boljatom... Trener Tomislav Ivić, koji je takođe počinjao sjajnu karijeru, stvorio je omladinsku ekipu bez premca: u sezoni 1969/70. godine Hajduk je osvojio ,,duplu krunu" - prvenstvo i Omladinski kup Jugoslavije.

Svi ovi igrači su postali prvotimci Hajduka, a medu njima je Šurjak, koga su svi drugovi oslovljavali sa ,,Šuro", bio najveća nada.
Dres prvotimca prvi put je obukao 9. septembra 1970. u prijateljskom susretu sa NK Omiš (4:0), a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio 3. oktobra 1971. u susretu sa Partizanom (2:1) u Splitu, u kome je postigao pobedonosni gol za Hajduk. Te sezone ,,Šuro" je odigrao 22 prvenstvene utakmice i postigao šest golova. Put ka daljem uspehu bio je otvoren, ali je sve ostalo u senci neuobičajeno slabog plasmana Hajduka koji je prvenstvo 1971/72. godine završio na desetom mestu. To je za sve bio priličan šok, jer je samo sezonu ranije, prvi put posle 16 godina, Hajduk uspeo da se popne na šampionski tron.

Nenaviknuti na ovakve neuspehe, navijači su stvorili ,,vruću" atmosferu u kojoj se trener Zebec neočekivano povukao, a kormilo tima je preuzeo trener Ivić koji je trebalo da završi nekoliko godina ranije započeti posao - da od nekadašnjih omladinaca sa Šurjakom na čelu, stvori novi šampipnski tim.
Još jedna sezona, u kojoj je Šurjak odigrao 30 utakmica i postigao osam golova, bila je poslednja rata cene da ova ekipa stasa i počne da ubira plodove dugogodišnjeg rada i velikog truda. Hajduk je završio prvenstvo na devetom mestu, ali je trener Ivić znao da će u novoj sezoni njegovi puleni biti najbolji. Hajduk je 1973/74. godine zaista bio prvak Jugoslavije, a Šurjak je sa sve 34 odigrane utakmice i osam postignutih golova postao zvezda splitskog tima.

Visok 189 cm (mnogi su smatrali da bi bio i odličan košarkaš), dugog koraka i vrlo brz, s izvanrednim driblingom koji je majstorski izvodio u punom trku, veoma prodoran i pokretljiv, sa vrlo jakim udarcem i radijusom kretanja koji je pokrivao skoro tri četvrtine igrališta, ,,Šuro" je postao glavna ofanzivna poluga tima.
Uz to, imao je i neiscrpnu energiju, davao je primer borbenosti i požrtvovanosti i tako se nametnuo kao vođa ekipe i istinski kapiten tima.
Dve pobede u Kupu - to su dve najlepše uspomene Ivice Šurjaka u dresu splitskih ,,belih", posebno ona 17. maja 1972. protiv zagrebačkog Dinama u finalu. Pre ove za Šurjaka nezaboravne utakmice, Dinamo je u odlučujućim borbama za trofej predsednika Tita dvaput pobeđivao Hajduk, a samo dvadesetak dana pre ovog finala, Zagrepčani su usred Splita pobedili u prvenstvu sa 5:1!
Borba je i ovoga puta bila žestoka, Hajduk je golom Jovanića u poslednjim trenucima prvog poluvremena postigao vodeći gol, ali je Senzen već u 55. minutu izjednačio. A onda je zablistala Šurjakova fudbalska zvezda: u 59. minutu postigao je pogodak odluke! Hajduk je pobedio sa 2:1 i osvojio Kup, a Šurjak, kako je sam mnogo puta ppdvlačio, postigao najmiliji gol u karijeri.
A postigao je još jedan nezaboravan, ponovo u finalu Kupa i - opet protiv Dinama. Četiri godine kasnije, 25. maja 1976. godine, Hajduk i Dinamo ponovo su odlučivali po-bednika Kupa. Za 90 minuta igre mreže su ostale netaknute. Posle velike borbe, bitka je odlučena pogotkom Šurjaka u 105. minutu igre. Hajduk je pobedio sa 1:0, slaveći četvrtu uzastopnu pobedu u Kupu! Sledeće godine osvojio je i po peti put veliki trofej - što predstavlja svojevrstan rekord. Ovaj poslednji Kup. posle odlaska Jerkovića u Švajcarsku, primio je novi kapiten tima - Ivica Šurjak.

U dresu Hajduka Šurjak je do jula 1981- odigrao 487 utakmica i postigao 127 golova. Osvojio je tri titule prvaka Jugoslavije (1974, 1975. i 1979. godine) i čak pet puta uzastopno trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije: 1972-1977. godine.
Uz transfer od oko tri miliona francuskih franaka, jula 1981. godine potpisao je za francuski prvoligaški klub Paris Saint-Germain, a posle jedne sezone obreo se u Italiji i postao član ekipe Udinese Calcio iz Udina. Ali, igrao je samo polovinu vremena predvidenog ugovorom, jer je klub angažovao i dvojicu poznatih brazilskih asova Zica i Edinha, tako da za trećeg stranca nije bilo mesta u timu. Šurjak se u međuvremenu našao na transfer listi, primao je sve prinadležnosti predviđene ugovorom, ali nije igrao. Imao je sve - osim zadovoljstva koje pruža igra, lepi potezi, golovi i aplauzi gledalaca...

Uz četiri utakmice i dva gola za omladinsku (1971) i tri susreta i jedan pogodak za mladu reprezentaciju (1972-1973), Šurjak je odigrao i 54 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao 10 golova. ,,Zlatni jubilej" - 50. utakmicu u dresu sa državnim grbom - proslavio je 21. novembra 1981. protiv Luksemburga (5:0) u Novom Sadu.

Debitovao je u državnom timu 6. juna 1973. protiv Španije (0:0) u Zagrebu, u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. U igru je ušao tokom utakmice, zamenivši desnog beka Petra Krivokuću. Sledeću utakmicu odigrao je tek pola godine kasnije. 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koja nas je dovela do ,,majstorice" sa Španijom. Opet nije igrao celu utakmicu (zamenio je Jerkovića), ali je postigao svoj prvi pogodak za reprezentaciju, dok je poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao na Svetskom prvenstvu u Španiji, 24. juna 1982. godine protiv Hondurasa (1:0) u Saragozi. Posle toga više nije pozivan u državni tim. Spada među igrače za koje ni strućnjaci nisu bili načisto na kom mestu može najviše da pruži. Šurjak je u reprezentaciji igrao "vezistu", centarfora, levo krilo, čak i levog beka! Međutim, uvek je najviše pružao kao levo krilo. Ali, igrao je u vreme kad je Dragan Džajič bio neprikosnoven na ovom mestu, tako da je i to, najverovatnije, razlog što je često menjao mesta u nacionalnom timu.

Zenit karijere dostigao je u vreme kad reprezentacija Jugoslavije nije postigla nijedan zapaženiji međunarodni uspeh, kad je na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine doživela fijasko.
Dugog koraka i vrlo brz, prodoran i sa snažnim udarcem, Šurjak je u dresu splitskog Hajduka odigrao 487 utakmica i postigao 127 golova
Ali, ušao je u anale splitskog Hajduka kao odličan, izuzetno korektan i odan igrač, kao kapiten tima u vreme kad su "Majstori s mora" osvojili najviše trofeja, medu kojima je pet uzastopnih pobeda u Fudbalskom kupu Jugoslavije - podvig koji će teško biti dostignut.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Todor Veselinović

Rođen   22/10/1930
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   37
Golova za reprezentaciju   28
Debitovao   14/05/1953
Igrao u klubovima   FK Vojvodina(Novi Sad)


Veselinović se rodio 22. X 1930. godine.

Za Vojvodinu je igrao od 1948-1961 (Tu treba dodati jednu sezonu koju je odigrao za Partizan. Režimski klub se tu poslužio lukavstvom jer je Tozu pozvao u vojsku a kada je otišao stigla je komanda pravac Beograd) i za to vreme postigao je 586 golova (130 golova u prvenstvima Jugoslavije) i apsolutni rekord je svih vremena.

Za Vojvodinu je odigrao 546 utakmica. Nabolji strelac Prve lige bio je u sezonama: 1955/56 sa 21 golom, 1956/57 sa 28 golova,1957/58 sa 19 i 1960/61 sa 16 golova.

U reprezentaciji je bio isto toliko uspešan: za mladu je odigrao 14 utakmica i postigao je 20 golova, za B reprezentaciju odigrao je 6 utakmica i dao 3 gola i za A reprezentaciju odigrao je 37 utakmica i dao je 28 golova (na osnovu broja odigranih utakmica i broju datih golova Toza je najbolji strelac reprezentacije svih vremena).

Tozi je sve lako išlo od noge na terenu, salajački bon vivan koji je svoj talenat pronašao i usavršio. Vujke je bio primeer discipline, upornosti i marljivog rada. Toza je bio umetnik u kopačkama, plahovit, duhovit i neponovljiv.Nakon Vojvodine, u sezoni 1961/62. igrao je Đenovi a poslednju sezonu proveo je u Beču.

On je takođe bio veoma uspešan trener. Vodio je Vojvodinu, reprezentaciju SFRJ i jedan je od najzaslužnijih stručnjaka za razvoj Grčkog i Turskog fudbala. O Tozi će biti puno priča a sada možete pročitati njegov intervju iz knjige Pola veka.

Malo je takvih koji pri pomenu fudbalskog kluba Vojvodina ne asociraju odmah na jednog od njegovih najboljih igrača, majstor fudbalske veštine kakav se retko sreće, čovek koji je za Vojvodinu bio pojam, a ujedno i čovek kome je klub bio druga kuća. Naravno, reč je o Todoru Veselinoviću - Tozi!

Nestašni dečačić, sin Salajke, vrlo brzo se probio u red prvotimaca i tu bio nezamenljivi golgeter prefinjenog osećaja da iz bilo kog ugla savlada golmana, Poznato je da su mnogi golmani strepeli od Toze baš onda kada se nalazio u situacijama iz kojih običan šuter ne postiže golove. Felševi su njegovo omiljeno oružje, mada se često dešavalo da mrežu pogađa topovskim udarcima. Nije onda čudo što je takav igrač četiri sezone bio najbolji strelac Prve lige, a oko 30 puta državni reprezentativac.

Međutim, ono što je oduševljavalo gledaoce bile su majstorije ovog odistinskog majstora. Za njega nije bilo igrača koje ne može da predibla, nema situacije iz koje ne može da umiri loptu, ili je ne može uputiti gde je najpotrebnije....- i sve to uz jedan retko dopadljiv stil i sa lakoćom.

U naponu snage, negde pri kraju takmičarske sezone 1957/58. godine, dobio je oko ruke žutu traku. Te godine Boškov i Krstić otišli su na odsluženje vojnog roka, tako da je njemu kao najstarijem po stažu pripala kapitenska dužnost.Vojvodina se tada nalazila u nezavidnom položaju. Od sredine tabele, gde su crveno-beli nalazili, začelje nije bilo odvojeno većim brojem bodova. Vojvodina je potuvala u Beograd . Dočekivao ju je Partizan. Pobeda bi donela sredinu tabele, dok bi poraz bacio Vojvodinu u borbu za opstanak. U takvoj situaciji, bez dvojice najboljih, Veselinović se našao u ulozi kapitena.

Evo šta Toza priča o tome:Shvatio sam ulogu kapitena kao počast, ali sa mnogo obaveza. Tih dana vodio sam mnogo pojedinačnih razgovora sa članovima ekipe. Nalazili smo se na pripremama u Čortanovcima. Obilazio sam sve mlađe igrače, razgovarao sa sa njima o važnosti svega što nas očekuje. I moram priznati da su u to vreme mladi igrači, Vučinić, Takač, Malešev i drugi sa puno razumevanja i ljubavi obećali da će se boriti i da će dati sve od sebe. Nošeni žarom i željom za pobedom, uspeh nam nije mogao izostati. Moj prvi kapitenski nastup slavljen je u sred Beograda ubedljivom pobedom nad Partizanom 5-1. I nikad neću zaboraviti sa koliko su ljubavi svi dali svoj udeo. Kao da je to bio povod za dalje uspehe, tako da smo na kraju završili sezonu u gornjem delu tabele.

Ali, ne pamte se samo uspesi. Uostalom, bilo je i poraza. A oni se nekad dublje urezuju u pamćenje. Na terenu, kapiten je taj koji će svojim zalaganjem i svojim ponašanjem pokazati kako se fer podnosi poraz i pogrešna odluka sudije, ma koliko ona bila očigledna.Evo šta o jdenom takvom slučaju kaže Veselinović:U Budimpešti, na utakmici za Srednje evropski kup, igrali smo protiv domaćeg tima MTK. Sudija me je isključio iz igre. To je bio momenat kada mi je mozak strahovito brzo radio. Bio sam čak u nedoumici da li da poslušam sudiju i napustim teren, ili da izvedem čitavu ekipu sa terena. Nisam mogao da se pomirim sa tim da ostavim ekipu, pogotovo u tuđoj zemlji, da se bori a ja da gledam. Čini mi se da me je samo žuta traka naterala da ne učinim drugo, nego što je Sudija: zahtevao. Ja inače smatram da kapitensku dužnost treba shvatiti vrlo odgovorno i da kapiten nije samo zato da nosi žutu traku oko ruke, te da time bude obeležen. Kapiten mora biti najbliži saradnik treneru i uprave a na samom terenu ličnost koja svojom igrom mora dati do znanja svojim drugovima da ono što kaže bude poslednje.
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Franjo Vladić

Rođen   19/10/1951
Mesto u timu   Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju   24
Golova za reprezentaciju   3
Debitovao   11/10/1972
Igrao u klubovima   FK Velež(Mostar), AEK Atina(Gre)


Rođen 19. oktobra 1950. u Mostaru.

Počeo je da igra u mostarskom Veležu 1966, kao levo krilo i polutka, a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio u prvenstvu 1968/69. (osam utakmica i dva gola), da bi već u narednoj sezoni postao igrač koji je odigrao najviše prvenstvenih utakmica (34) za mostarske ,,Rođene".

U dresu Veleža odigrao je ukupno 602 utakmice (od toga 355 prvenstvenih) i postigao 163 gola, najviše u dresu sa brojem 10, kao povučena polutka. Isticao se dobrom tehnikom, odličnim dodavanjima i dobro plasiranim udarcima i golovima.

Dve sezone je, zajedno sa Bajevićem, igrao s uspehom u grčkoj prvoligaškoj ekipi AEK iz Atine (1979-1981), a kad se jula 1981. vratio u Mostar, nastavio je da igra za Velež.

Pored jedne utakmice za omladinsku (1970) i 11 za mladu reprezentaciju (1970-1972), za koju je postigao dva gola, odigrao je i 24 utakmice i postigao tri gola za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1972. protiv Engleske (1:1) u Londonu postigavši jedini gol za Jugoslaviju, a poslednju utakmicu odigrao je 1. februara 1977. protiv Meksika (1:5) u Leonu.

Odlomak iz knjige "Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Administrator
Capo di tutti capi


Underpromise; overdeliver.

Zodijak Gemini
Pol Muškarac
Poruke Odustao od brojanja
Zastava 44°49′N - 20°29′E
OS
Windows XP
Browser
Opera 9.02
mob
Apple iPhone 6s
Ime i prezime - Đorđe Vujadinović

Rođen   29/11/1909 - † 05/10/1990
Mesto u timu   Napadač
Utakmica za reprezentaciju   44
Golova za reprezentaciju   18
Debitovao   06/10/1929
Igrao u klubovima   FK BSK (Beograd)

Đorde Vujadinović je rođen 29. novembra 1909. u Kolarima kod Smedereva, umro 5. oktobra 1990. u Beogradu.

Bio je još u kratkim pantalonama kada je došao kod strica u Beograd. Očev brat nije imao dece, pa ga je posinio. Bio je vlasnik štamparije, zvala se "Sveti Sava". Odrastao je u građanskoj, dobro situiranoj porodici.

U BSK-u je kao igrač podmlatka i prvog tima proveo sedamnaest godina. Odigrao je oko 400 utakmica za BSK i 44 puta branio je boje Jugoslavije.

Kuća u kojoj stanuje nekada je bila njegovo vlasništvo.Sa trećeg sprata Vujadinović vidi stadion JNA. To je pre rata bilo igralište BSK-a i u mladosti tu je igrao fudbal, oduševljavao gledaoce... Tu je stvorio svoje sportsko ime i ostavio u našem fudbalu duboku brazdu, pa i posle toliko minulih decenija može se reći da je ličnost neprolazne vrednosti.

Svaki pogled s prozora prema stadionu budi sećanja daleke mladosti. Đorde Vujadinović nema umorno i naborano lice, ni mutan pogled, a glas mu je topao i zvučan. Svoj niski rast i danas nosi dostojanstveno. Ima desetak kilograma više nego u vreme kad je igrao. Kaže da je to zbog toga što je ostavio cigarete.

Ljudi velikog publiciteta imaju dva života: jedan se odigrava na jasnoj površini, pred očima javnosti, a drugi, koji nije okrenut prema svetu, samo je njihov.
Kako jedna sportska zvezda prima ovaj današnji suženi živol za koji se više niko ne intcresuje ? - hteo sam da doznam od Vujadinovića.
- Mladost i slava prolaze brzo - kaže Đokica Vujadinović - i kad čovek postane toga svestan, ostaje mu da bude opor, gorak i melanholičan ili da sve to mirno primi kao životnu neminovnost. Ja sam uvek bio gospodar vremena i nisam dozvolio da ono gospodari meni. Supruga i ja živimo lagodno i mirno svoje staračke dane, ne prizivamo mladost, ne gledamo stare fotografije, ne dozivamo u sećanje ono što je prošlo. Živimo ovaj život...

Vujadinović je svet ugledao u Kolarima, selu pored Smedereva. Ali, za svakog od nas, pravo mesto rođenja je ono u kome smo prvi put razumno sagledali sebe. Zato Vujadin kaže daje Beograđanin, tačnije: Dorćolac.
- Pored Dunava, tu gde je danas bazen "25. maj", kao mališan, neumorno sam trčao za loptom. Prvo je to bila krpenjača napravljena od starih ženskih čarapa, kasnije gumena lopta, pa fudbal. Kad bi taj teren bio poplavljen, selili bismo se na Kalemegdan, gde je danas restoran "Kalemegdanska terasa". Na tom platou teren je bio šljunkovit i kolena i laktovi su nam uvek bili odrani. Jednog dana zanos naše igre prekinuo je jedan čika sa šeširom, ozbiljnog lica:
- Mali - obratio se meni, - dođi sa ovom dvojicom na igralište BSK-a, da igrate u pravom klubu, u kopačkama i sa velikom loptom.
- Uh, pa to je daleko, mi stanujemo na Dorćolu. (Tada su igrališta BSK-a i SK "Jugoslavije" bila gde su danas Tehnički fakultet i hotel "Metropol")
- Ipak, obećali smo i, posle nekoliko dana, otišli. Odmah su nas primili, bilo je lepo igrati u dresu, fudbalskim cipelama i s velikom pravom loptom. Brzo sam napredovao, imao sam sreću da budem u generaciji koja je imala mnogo darovitih igrača. Naša navala u podmlatku BSK-a: Tirnanić, Valjarević, Krčevinac, Vujadinović i Zloković - kasnije je kompletna ušla u prvi tim.

Krajem dvadesetih godina fudbal je u našoj zemlji bio u velikoj ekspanziji. Omladina je ludovala za novim sportom koji je bio interesantniji od gimnastike, plivanja i atletike. Štampa je učinila mnogo za popularizaciju fudbala. Broj gledalaca povećavao se iz godine u godinu.
Paralelu između predratnog i današnjeg fudbala najduhovitije i najtačnije je izrazio Vojin Božović:
- Pre rata fudbaleri su bili sirotinja za koju su navijali bogataši. Danas su igrači bogataši, a gleda ih sirotinja.
- Sve do 1935. mi smo bili amateri koji su fudbal igrali sa antičkim oduševljenjem - tvrdi Vujadinović.
- Tek polovinom tridesetih godina počeli smo da dobijamo premije. Ja nisam želeo da primam novac. Bio sam službenik Narodne
banke, imao sam platu 2.100 dinara mesečno, a to je za ono vreme i vrednost dinara bio sjajan prihod za jednog momka.
Sećam se da je za to doznao predsednik BSK-a Fića Filipović, inače predsednik Okružnog suda, pa došao u banku da mi objasni kako treba da primam premije, da taj novac mi igrači zarađujemo i da je tako u velikom svetu, gde je fudbalska tradicija daleko veća. I pored toga, ja nisam uspeo da nađem sklad između zadovoljstva i toga da mi neko za to još i daje novac. Bio sam zbunjen.

Vujadinović nije govorljiv čovek, stidljivo priča o sebi. Njegova skromnost je uzbudljiva, takav je bio i na terenu. Igrao je bez faula, odluke sudija primao je mirno, bio je uvek okrenut igri. Samo je jednom izgubio nerve. Bilo je to u Montevideu, na polufinalnoj utakmici prvog svetskog prvenstva.
- Protiv Urugvaja sam već u šestom minutu doveo naš tim u vođstvo. Na stadionu muk. Bili smo veliko iznenađenje šampionata i domaći navijači pretrnuli su od straha. Posle deset minuta, Moša daje drugi gol - 2:0. Ali, gle čuda, sudija ne priznaje pogodak. Razlog je samo njemu znan. Ubrzo, događa se čudo. Napad Urugvajaca se završio tako što je lopta otišla u gol-aut. Policajac koji je bio iza gola, ležerno vraća loptu u teren, da ne bi pala u kanal s vodom koji deli igralište od vatrenih navijača. I tada se događa ono što nikad nismo mogli da zamislimo: levo krilo njihove reprezentacije šalje loptu u naš gol. To je bio gest gladnog golgetera, ambicioznog napadača koji je želeo pobedu, i danas sam ubeđen da taj mladić nije hteo to da iskoristi kao šansu. Ali, na opšte zaprepašćenje, sudija pokazuje na centar. Pokojni Ivković, koji je najteže podnosio nepravdu, uostalom, zbog toga je i život izgubio na Banjici, za vreme okupacije, kidiše na sudiju. Bio je besan kao ris. Onako preplanuo od sunca, bio je kao sam đavo. Zubi su mu se beleli, oči kao dva noža. Tražio je da se gol poništi. I Moša je besneo. Nije vredelo: morali smo da krenemo sa centra. Toga trenutka za nas je utakmica bila završena. Bezvoljni, dekoncentrisani i pomireni - stali smo. Tada sam prvi i jedini put prišao sudiji povukao ga za rukav. Nisam znao španski, ali sam mu rukom pokazao na policajca. Poželeo sam da izađem sa terena. To je bio naš jedini poraz na šampionatu - 1:6.

Pre rata, državni tim se nije mogao zamisliti bez Đorđa Vujadinovića. Pa, i pored toga što je preko deset godina bio član reprezentacije, odigrao je samo četrdeset četiri zvanične utakmice.
- Mnogo puta selektorima sam morao da otkažem put sa državnim timom. Moj posao u banci nije dozvoljavao duga odsustva. Sećam se kad sam tek došao u Narodnu banku, kao svi novi službenici, upoznavao sam odeljenja, jedna koleginica, inače šef odeljenja, rekla mi je daje čula da sam ja poznati sportista i da ne zna kako ću uskladili službu i fudbal. Iskreno sam joj odgovorio da ću ostaviti sport. Usprotivila se: "Nemojte, vi možete koristiti dane svog godišnjeg odmora". Tako je i bilo. Sve do rata, odnosno do odlaska u zarobljeništvo, nisam nijednom koristio godišnji odmor. Tada je bilo teško dobiti takvu službu. Direktor Narodne banke bio je Milan Protić, otac današnjeg poznatog sportskog novinara Stojana, i navijač BSK-a. Ali, za mene nije bilo privilegije. Danas fudbaler, ako je zaposlen, može da odsustvuje koliko hoće. U preduzeću se niko ne buni, čak se ponose što imaju fudbalsku zvezdu u svojim redovima, A posao?...
Vujadinović se najradije seća pobede nad reprezentacijom Engleske u Beogradu -2:1. Tada je bio kapiten. Beograd je bio opijen tim uspehom. Pa ipak, sutra ujutru Đokica je bio na svom radnom mestu.

Sportisti su, kao i glumci, vrlo teški ljudi. Svako o sebi o misli je najbolji. Vujadinović je bio izuzetak. A to kazuje i ovaj primer njegove objektivnosti i ljudske širine.
Uoči rata, aprila 1940. reprezentacija Jugoslavije igrala je u bečkom "Prateru" utakmicu proliv Nemačke. Kako je to bilo posle "anšlusa", ta selekcija je bila kombinacija najboljih igrača Nemačke i Austrije. Posebno su na glasu bili bečki asovi - Binder i Haneman.
Ali, "plavi" su igrali sjajno. Već u prvom poluvremenu vodili su sa 2:0 (golove su postigli Glišović i Velfl), da bi na kraju rezultat glasio-2:1.
Novinari su gotovo jednodušno, Vujadinovića proglasili junakom tog meča. Naša leva polutka nije tako mislila.
- Ne, Sveta Valjarević je bio strateg te naše velike pobede, tvrdi Vujadinović. -Igrao je majstorski, rekao bih nepogrešivo. On je bio najinteligentniji fudbaler kojeg sam znao, mada sam ja uvek važio za čoveka koji ume da misli na terenu. Ne, Valjarević je jednostavnost doveo do savršenstva. Nažalost, to novinari nisu umeli da zapaze.

- Ja nisam znao za ona mala zadovoljstva koja su svakodnevno imali moji drugovi iz tima. Oni su se oko podne skupljali "Kod Milanovića" (tu se danas nalazi poslastičarnica "Kod konja", pored bioskopa "Jadran" - ranije "Uranija"). On je držao najbolje pecivo, čuvene pogačice. Dolazili su i dokoni bogataši, lepotice, studenti... Inače, navijači su nas gledali kao pobožne slike. Glišović, Lehner, Dubac, Manola, Mrkušić,Nikolić... svi su oni kao studenti imali dovoljno slobodnog vremena i dolazili su na "zborno mesto". Ja sam radio. l Valjarević, koji je bio oficir. Ni uveče nisam bio gost kafana, živeo sam sportski.

Po dolasku iz zarobljeništva Vujadinović se posvećuje radu s mladima. Bio je trener u fudbalskoj školi "Partizana" i OFK "Beograda'', a godinama i selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
U Partizanu i OFK Beogradu odškolovao je generacije dečaka. Istovremeno je dugo bio selektor omladinske reprezentacije Jugoslavije.
S njim je, kao predsednik omladinske komisije FSJ, neprekidno saradivao arh. Kosta Popović, nekada takođe fudbalcr BSK-a. Sarađivali su izvanredno.
I kad je bio u najzrelijim godinama za jednog sportskog učitelja, Đorde Vujadinović odlučuje da mesto selektora prepusti mladom i ambicioznom Miljanu Miljaniću. Mnogi to nisu mogli da shvate.
- Radeći u omladinskoj školi Crvene zvezde zapazio sam Miljana kao najdarovitijeg trenera među onima koji rade s mladima - objašnjava Vujadinović posle toliko godina taj svoj gest. - Pozvao sam ga da mi bude pomoćnik u radu sa juniorskom selekcijom. Brzo sam shvatio da je moj prvi sud tačan. Rekao sam Kosti Popoviću da prepuštam Miljanu s najvećim poverenjem rad sa mladima. I nisam pogrešio:
Miljan je kasnije napravio veliku trenersku karijeru, postao najpoznatiji jugoslovenski stručnjak u svetu.
Taj neuobičajeni gest Miljanić je umeo da ceni. Inteligentno je osetio da ta Vujadinovićeva odluka više govori o njegovom karakteru, plemenitosti, širini duha... I u pravu je. Danas se ljudi grčevito drže onog što rade. Malo ko misli na mlade, na budućnost, na veću sposobnost generacije koja dolazi. Zato je gest Đorda Vujadinovića ono lepo i tako retko u našem fudbalu. I životu.
- U fudbalu bi bilo tragično kad bi svaka generacija bila kopija prethodne. Ja sam u karijeri imao dva trenera, zapamtio sam samo jednog - Nemeša. Bio je mađarski Jevrejin, inteligentan, veliki poznavalac fudbala. Ali, on nije govorio o taktici. Nikad nas nije interesovalo kako igra protivnik.
Znalo se, recimo da je Hitrec opasan po naš gol, da je Splićanin Kragić imao jak šut ili da je Gustav Lešnik, vođa navale "Građanskog", bio veoma lukav golgeter. Ali, o tome nismo govorili. Čak i o planu naše igre. Sve je bilo spontano, slobodno, imali smo samo jedan cilj - da postignemo gol.

Đokica Vujadinović je jedan od retkih bivših asova koji i danas ide na utakmice. Nisu ga umorili ni život ni fudbal. Ipak, ne može da se složi sa onim što treneri danas rade. A podigao je generacije mladih igrača. Uvek ih je učio tehnici, dozvoljavao im je da dribluju, kombinuju i šutiraju kad sami nađu za shodno. Nije ih sputavao.
Od posleratnih igrača najviše je cenio Rajka Milica, Bobeka i Čajkovskog. I onu generaciju "Partizanovih beba". Voleo je da gleda Vladimira Petrovića - Pižona: "Oduševljavala su me njegova savršeno tačna i lucidna dodavanja. Zadivljujuća je ta preciznost."

Vujadinović je veoma pedantan čovek, što je retkost medu fudbalerima. Ima sačuvanu evidenciju o svim utakmicama za BSK, reprezentaciju Beograda i Jugoslavije, Čak i lepo sređene albume. Sećanja su za njega jedinstvena freska gde se gomilaju višegodišnji događaji, sve ono što je doživeo kao igrač i trener.

Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)
IP sačuvana
social share
Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!
Pogledaj profil WWW GTalk Twitter Facebook
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 6 7 9
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  
Upozorenje:ova tema je zaključana!
Samo administratori i moderatori mogu odgovoriti.
web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.068 sec za 15 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.