IN < - Fudbal: Legende nasih reprezentacija - >LO
(1/17) > >> :: Odgovori!
Cilj ove teme je da bude index biografija i intervjua (bice dopunjeno) legendi naseg fudbala poslednjih 80ak godina.
Izvor tekstova:
Novine, licne arhiveWikipedia i Reprezentacija"Asovi veka", 1999, (Mile Kos)"Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)"Legende fudbala", 1985, (Vasa Stojković)
Strana 1: - Link
0. Index igraca
1. Dragan Džajić
2. Velibor Vasović
3. Aleksandar Tirnanić
4. Milan Galić
5. Jovan Aćimović
6. Milorad Arsenijević
7. Dušan Bajević
8. Mehmed Baždarević
9. Vladimir BearaStrana 2: - Link
10. Bruno Belin
11. Rudolf Belin
12. Nenad Bjeković
13. Bobek Stjepan
14. Vujadin Boškov
15. Dragoljub Brnović
16. Josip Bukal
17. Ivan Buljan
18. Tomislav Crnković
19. Čajkovski ZlatkoStrana 3: - Link
20. Zvezdan Čebinac
21. Ivan Ćurković
22. Vladimir Durković
23. Ivan Gajer
24. Franjo Glazer
25. Svetislav Glišović
26. Džemal Hadžiabdić
27. Bernard Higl
28. Dragan Holcer
29. Ivan HorvatStrana 4: - Link
30. Milutin dr Ivković
31. Dražen Jerković
32. Jure Jerković
33. Slaviša Jokanović
34. Miodrag Jovanović
35. Vladimir Jugović
36. Fahrudin Jusufi
37. Josip Katalinski
38. Mateja Kežman
39. Mirko KokotovićStrana 5: - Link
40. Borivoje Kostić
41. Dobrosav Krstić
42. Gustav Lehner
43. Enver Marić
44. Jozo Matošić
45. Blagoje Marjanović - "Moša"
46. Vojislav Melić
47. Savo Milošević
48. Miloš Milutinović
49. Rajko MitićStrana 6: - Link
50. Muhamed Mujić
51. Dražen Mužinić
52. Branko Oblak
53. Tihomir Ognjanov
54. Darko Pančev
55. Dragan Pantelić
56. Blagoje Paunović
57. Miroslav Pavlović
58. Željko Perušić
59. Ilija PetkovićStrana 7: - Link
60. Vladimir Petrović
61. Danilo Popivoda
62. Danijel Premerl
63. Zdravko Rajkov
64. Spasoje Samardžić - "Paja"
65. Dejan Savićević
66. Josip Skoblar
67. Branko Stanković
68. Dejan Stanković
69. Dragoslav StepanovićStrana 8: - Link
70. Stojković Dragan - "Piksi"
71. Nenad Stojković
72. Safet Sušić
73. Dragoslav Šekularac
74. Miloš Šestić
75. Milutin Šoškić
76. Ivica Šurjak
77. Todor Veselinović
78. Franjo Vladić
79. Đorđe VujadinovićStrana 9: - Link
80. Bernard Vukas
81. Velimir Zajec
82. Slaven Zambata
83. Branko Zebec
84. Predrag Mijatović
(02. May 2007, 21:53:55)
Rođen 30/05/1946.
Mesto u timu Levo krilo
Utakmica za reprezentaciju 85
Golova za reprezentaciju 23
Debitovao 17/06/1964.
Igrao u klubovima FK Crvena Zvezda, Bastija (Fra)
U većini anketa proglašavan je za najboljeg Jugoslovenskog fudbalera svih vremena, a do današnjih dana ostao je ljubimac navijača,zahvaljujući prefinjenoj tehnici na terenu i ponašanjem van njega.
Rođen je u Ubu 30.maja 1946, mestu nedaleko od Beograda, a celokupna fudbalska karijera vezana je za FK Crvena Zvezda, u kojoj je igrao u periodu 1961-1978 sa izuzetkom dve sezone u Francuskoj Bastiji (1975-1977) gde je bio najbolji strelac ekipe sa 31 pogodkom.
U "crveno-belom" dresu Crvene Zvezde je počeo i završio svoju blistavu karijeru postigavši 108 golova.
U nacionalnom dresu debitovao je sa 18 godina, 17.juna 1964. u meču sa Rumunijom. Dugo je držao rekord po broju reprezentativnih nastupa, sa 85 utakmica i postignutih 23 gola. Od državnog tima oprostio se 16.09.1979. u Beogradu, protiv tada aktuelnih svetskih prvaka Argentinaca (4:2), u prijateljskoj utakmici specijalno organizovanoj u čast Dragana Džajića.
Nakon uspešne karijere na zelenom tepihu, posvetio se posla na mestu direktora Crvene Zvezde, da bi kasnije postao i predsednik. Ostaće zabeleženo da su "crveno-beli" pod njegovim vođstvom postali prvaci Evrope i Sveta 1991.
Tokom 2004. povukao se sa mesta predsednika "crveno-belih" iz zdravstvenih razloga.Dragan Džajić - legenda koja traje
Dragan Džajić je nekako postao i ostao usputna radost našeg života" - napisao je svojevremeno doajen jugoslovenskog novinarstva Miroslav Radojčić. O najznačajnijem fudbalskom imenu na ovim prostorima napisano je tokom minulih četrdesetak godina na hiljade priča ali nijedna od njih nije u potpunosti predstavila svog glavnog junaka. Ne zbog toga što je autorima nedostajalo talenta već zbog činjenice da se priča o najvećoj ikoni Crvene zvezde, jednostavno, ne može zaključiti tačkom. Ona nema kraja i možda je Radojčić, u rečenici koju smo citirali, uspeo da i najpreciznije objasni fenomen koji, ne samo u granicama Srbije i Crne Gore, predstavlja u "najvažnijoj sporednoj stvari" Dragan Džajić. On jeste legenda svetskog, evropskog, jugoslovenskog i srpskog fudbala zbog onoga što je ostvario kao igrač, kao i zbog rezultata koje je postigao kao rukovodilac najtrofejnijeg balkanskog kluba, ali je pre svega "usputna radost naših života". Jer, rekordi koje ovaj pedesetosmogodišnjak drži po broju nastupa, osvojenih trofeja i postignutih golova u reprezentaciji i Crvenoj zvezdi, nisu presudno uticali da njegova životna storija postane bestseler na fudbalskim meridijanima planete. Radojčić je to sjajno objasnio: "Džajić je postao nešto veliko i kolosalno, što smo svi mi, manje talentovani, želeli da postanemo ali nismo - on je bio uspešan. ostaje mi da razmišljam šta je tajna životnog uspeha. Iz svih ovih godina, verovatno to više naslućujem nego što znam. Čini mi se da je Džaja, ako ne otkrio, onda najbolje u životu primenio tu tajnu - važno je biti važan ali ne rpaviti se važan".
Pet puta u selekcijama Sveta i Evrope
Dragan Džajić je rekorder i kada su u pitanju nastupi fudbalera sa ovih prostora za selekciju Sveta i Evrope - činio je to pet puta! Prvi nastup imao je sa samo 23 godine na Marakani, protiv Brazila. Džajić je priznao da je taj meč dočekao sa klecanjem u kolenima.
- Ne znam ni danas šta mi se dešavalo pre te utakmice, živci su mi potpuno popustili. Takvu tremu nikada u životu nisam osetio ali kada smo istrčali na teren, i kada sam čuo eho 200.000 ljudi sa tribina nešto mi je "kvrcnulo". Mogao sam posle da igram nedeljama na Marakani, bez predaha - kaže Džajić.
Minule nedelje Džajić je još jednom osvojio ovdašnju medijsku pozornicu pobedom u izboru za najboljeg fudbalera Srbije i Crne Gore u poslednjih pedeset godina. Osamnaestočlani žiri, sastavljen od selektora i igrača koji su na najmanje deset mečeva nosili kapitensku traku, dao mu je 54 boda što je 65 odsto od maksimalnog broja (Džajić nije imao pravo da glasa za sebe).
Tako ubedljiv trijumf, popularni Firi ostvario je u konkurenciji asova kakvi su Stojković, Savićević, Šekularac, Bobek, Mitić, Mijatović... na taj način i definitivno je stavljena tačka na pitanje "ko je bio najbolji". Naravno, nije i na priču o ovom velikanu sa i pored zelenih pozornica "najvažnije sporedne stvari na svetu". "Knjiga" o njemu je time, zapravo, samo dobila nekoliko novih stranica zbog kojih se vredi podsetiti na one sa njenog početka. naravno ne onih "statističko - rekorderskih", jer su te lekcije odavno naučili napamet svi pravi fudbalski zaljubljenici u ovoj državi.
"Varljivo leto 1968."
Najzanimljivija stranica u igračkoj biografiji Džajića je, verovatno, ona ispisana još daleke 1968. godine. Bila je to sezona u kojoj se "zlatni fudbaler" SCG prvi put popeo na vrh - bio je najbolji igrač evropskog prvenstva, uveo plave spektakularnim golom protiv Engleza u finale, bio strelac i na završnoj predstavi Kupa nacija, zaigrao za tim Sveta na Brazilskoj Marakani pred 200.000 gledalaca... te godine, nažalost, Džajić nije osvojio ni jedan od glavnih trofeja na međunarodnoj sceni. U finalu prvenstva Evrope, na Olimpijskom stadionu u Rimu, plavima je titulu odneo švajcarski arbitar Gotfrid Dinst (zapravo je poklonio Italijanima), a u tradicionalnoj anketi Frans fudbala za najboljeg igrača kontinenta, dvadesetčetvrogodišnjak iz Uba bio je samo treći. Najbolje objašnjenje kvalifikacije "samo", dao je legendarni nemački as Franc Bekenbauer: "Postavio bih pitanje novinarima, na način na koji to retko činim, kako je bilo moguće da Džajić 1968. godine ne dobije Zlatnu loptu Frans fudbala? Izvinite ali to je bio idotski propust!"
Najveći majstor fudbala svih vremena Pele, odabrao je reprezentaciju Jugoslavije za svoj oproštaj od Brazilske selekcije. Pred 170.000 gledalaca Na Marakani, 18. jula 1971. godine, nakon spektakularnog meča (2:2), Dragan Džajić je imao čast da bude poslednji kapiten jedne državne reprezentacije koji je pružio ruku Peleu u dresu "karioka". Mnogo godina kasnije, slavni Brazilac je prokomentarisao:
- Hteo sam da igramo baš proitv Jugoslovena jer su jedini umeli da nam pariraju na planu atraktivnosti, lepote i svega onog zbog čega ljudi dolaze na stadione. Želeo sam takođe i da na mom oproštaju bude Dragan Džajić jer spada u red igrača koji su obeležili istoriju fudbala. Iskreno, taj legendarni as mi budi pomalo i sujetu jer je po završetku igračke karijere postigao ono što ja nisam.
Džajić je te "varljive" 1968. godine ostao bez "zlatnih" trofeja ali je otvorio svoju riznicu za neke druge, možda i mnog vrednije. Među njima je, svakako, i priznanje koje mu je, nakon duela Brazila i selekcije Sveta, odao proslavljeni mađarski fudbaler Florijan Albert:"Imao sam čast da u Riju igram zajedno sa Džajićem. Da budem potpuno iskren - na trenutke sam bio samo jedan od onih, neposrednih aktera i svedoka, koji su poželeli da zastanu i gledaju kako taj momak igra".
Pre dve godine Dragan Džajić je bio pobednik i u izborima za Zvezdinog sportistu veka. Iako je u sportskom društvu iz Ljutice Bogdana poniklo mnogo vrhunskih asova, utisak je da izbor, ipak, nije bilo teško napraviti. Ovu konstataciju možda najbolje potvrđuju sledeći podaci:
Dragan Džajić je 587 puta nasatupao za Crvenu zvezdu (rekord), i postigao 285 golova (rekord). Kao igrač osvojio je pet titula šampiona Jugoslavije (rekord), i četiri Kupa, Srednjoevropski kup i trofej Super šampiona Jugoslavije. Kao direktor Crvene zvezde, osam puta se radovao osvajanju nacionalnog prvenstva, sedam puta domaćem Kupu i, naravno, jednom tituli Evropskog prvaka i jednom trofeju pobednika Interkontinentalnog kupa. U periodu od kada je predsednik crveno-belih, na Marakanu su stigle dve titule prvaka i tri pobednika Kupa.
Odkad je zakoračio u svet fudbala, Dragan Džajić se tako radovao osvajanju 33 trofeja!
Sličan epilog za Džajića su imale i naredne dve sezone - uspevao je da dovodi publiku do delirijuma, dobijao komplimente sa svih strana planete ali su "zlatne" pehare odnosili drugi. Većina slavljenika iz tih godina, međutim, potonula je brzo u zaborav, za razliku od Džajića. Za to što 1971. godine nije osvojio trofej, kao najbolji igrač ili kao član pobedničke ekipe Kupa evropskih šampiona, glavni krivac je bio irski arbitar Džon Karpenter koji mu je, u četvrtfinalnom meču između Crvene zvezde i Karl Cajsa u Jeni, pokazao crveni karton uskrativši mu priliku da se dokaže u najvažnijim mečevima sezone. O tom događaju Džajić priča:
- Ispostavilo se da je moje isključenje u jeni bilo kobno za Zvezdu. Iako je moj klub u prvom meču polufinala KEŠ-a, savladao u Beogradu Panatanaikos sa 4:1, u revanšu se desio debakl. Bio sam te sezone možda u najboljoj životnoj formi i uveren sam da sam bio u prilici da igram da ne bi onako izgubili. To me i danas "peče" kao i to što u Jeni nisam bio kriv. Tačno je da je neko od mojih saigrača u besu pljunuo sudiju Karpentera, on se okrenuo i crveni karton pokazao meni. Sada nije važno ko je bio krivac, neću to reći do kraja života, ali meni je savest čista. I dalje, međutim, sebi postavljam pitanje da li nas je taj nesrećni događaj koštao titule evropskog prvaka. Mislim da smo te godine bili bolji od Ajaksa ali...
O tome koliko je suspenzija koju je Džajić dobio od UEFA zbog crvenog kartona u Jeni, pokvarila finale KEŠ 1971. godine, možda najbolje govori peticija koju su fudbaleri Ajaksa potpisali tražeći od Evropske kuće fudbala da ispravi grešku. "Smatramo da finale na Vembliju ne bi smelo da prođe bez Džajića. Tražimo, uz pristanak našeg trenera Mihelsa, da on bude oslobođen daljeg izdržavanja kazne. Sa moralnog i ljudskog stanovišta to je naš dug prema ovom velikom fudbaleru. Na taj načinmi uvažavamo i takmičarski čin, sa željom da u finalu igraju najveći fudbalski majstori..." - stajalo je, izmađu ostalog u peticiji Ajaksovih fudbalera. Tvorac totalnog fudbala, tadašnji trener sastava iz Amsterdama Rinus Mihels, je reakciju svojih izabranika prokomentarisao:"To jeste inicijativa fudbalera ali i moja intimna želja. Džajića sam posmatrao na desetak mečeva i, da nije kapiten Crvene zvezde što izuzetno cenim, pokušao bih sve da ga dovedem u Ajaks. Poznajem sve asove od 1938. godine na ovamo ali ni sa kim ne mopgu da ga uporedim. Tako ubitačne, pravovremene i po protivnika razorne centaršuteve nije imao ni Garinča. Zanimljiv je i njegov dribling, ležeran i neshvatljiv. Džajić, jednostavno, dokazuje da fudbal kao igra može da se pretvori i u najprijatniju pesmu..."
ISPRAĆALA GA JE CELA KORZIKA
Izuzetno zanimljiva stranica Džajićeve fudbalerske karijere, ispisana je i za vreme njegovog boravka u Bastilji. Među domaćim kritičarima ima i onih, "umnih", koji su igračke vrednosti treće "Zvezdine zvezde" osporavali zbog toga što nije otišao u neki veći evropski klub. Baš zbog takvih stavova, koji se još ponegde, istina u debeloj senci, mogu čuti, vredi se podsetiti kako je Džajić bio dočekan i ispraćen sa Korzike. U "Frans fudbalu" dolasku slavne "jedanaestice" bile su posvećene pune tri stranice na kojima je, između ostalog, pisalo: "Francuski fudbal je, nesumnjivo, počašćen i obogaćen. Najmanje dve sezone, prema slovu ugovora i datoj reči Džajića, mi Francuzi divićemo se estetskom i racionalnom fudbalu ovog gospodina u kopačkama, čoveka koji je dribling i slobodan udarac levom nogom usavršio do perfekcije..."
U Bastilji, Džajić je zaslužio još jedan trofej koji nije bio obložen zlatom ali spada u red onih sa neprocenjivom vrednošću - za dve godine postao je idol stanovnika ovog malog korzikanskog grada. Kada se vraćao u Beograd, ispraćao ga je celi grad, kolona automobila bila je razvučena od centra do aerodroma... Popularnost koju je uživao tokom boravka na Korzici Džajić je, u knjizi Miše Vasiljevića "Džaja 11", objasnio rečima: "Iznenadio sam ljude u klubu jer nisam tražio vilu, kako su Parižani pisali, već običan apartman u blizini stadiona. Još više sam to učinio kada sam odbio mercedes koji su mi nudili, zadovoljavajući se jednim vremešnim ali solidno očuvanim folksvagenom. Okružen dobrim ali siromašnim svetom, nijednom nisam ni pomišljao da živim na visokoj nozi u tom ogromnom kamenjaru, i iritiram te ljude primitivnim zahtevima."
Naravno, Džajić je zaslužio naklonost Korzikanaca i sjajnim partijama u dresu njihovog prvoliogaša koji je te dve godine, u Francuskom šampionatu, prvi put u istoriji izgubio ulogu autsajdera.
Interesantno, kada je odlazio u Bastilju, Džajića nije ispratio niko iz Zvezde. Kao rukovodioc kluba iz Ljutice Bogdana, on kasnije nije dozvolio da se bilo kojem fudbaleru desi ono što je njemu 2. avgusta 1975. godine na surčinskom aerodromu kada su ga, posle dvanaest godina provedenih u Zvezdi, ispraćali samo članovi najuže familije. Oni igrači koji su u poslednjih dvadesetak godina odlazili iz Ljutice Bogdana u svet, upravo zahvaljujući Džajiću, nisu imali takvo iskustvo. Lep primer za ovu konstataciju su i reči Branka Boškovića koji je pre manje od dva meseca otišao iz Zvezde u Paris Sent Žermen: "Od kada sam došao na Marakanu do dan kada sam sa nje otišao Džajić mi je bio drugi otac. Bez nejgove brige ne bih bio spreman za ovu fazu života koju sam započeo u Parizu".
MEČ U BARIJU NIJE IMAO REVANŠ
Džajić je umeo da ispravi i još jednu nepravdu koju je, kao fudbaler doživeo u Crvenoj zvezdi - nije dozvolio da se maja 1991. godine u Bariju ponovi greška iz Jene, odnosno Atine. To je najsvetlija stranica iz njegove karijere sportskog funkcionera. Najlepše ju je sam opisao prisećajući se detalja sa konferencije za novinare u sali stadiona "San Nikola", nakon osvojenog pehara pobednika KEŠ.
- Novinari iz inostranstva, pre svih iz Francuske, insistirali su od mene da im kažem nešto što ne mislim i što bi bio alibi za Olimpik. Optuživali su me, kao i trenera Petrovića, da smo u finalu Kupa šampiona igrali dekadentno, ziheraški, da smo uništili fudbal! Saslušao sam ih i upitao:"Ako je Olimpik bio bolji zašto nije postigao gol za 120 minuta? Usput sam slušao i dijalog Bobija Čarltona i našeg tadašnjeg selektora Ivice Osima. Englez se čudio što je tim kakav je Zvezda igrao tako oprezno i bojažljivo. Osim mu je odgovorio:"Mi često igramo dobro, ponekad i najbolje ali na kraju gubimo. Zar nije bolje kritikovati Zvezdu u pobedi nego u porazu? Tada sam zagrlio Osima i setio se kako su nas tapšali po ramenima i uvek govorili posle poraza da će sutra biti bolje i kako svaka igra ima i revanš. Nešto sam, međutim, dobro naučio i u Firenci 1968. godine, i u Atini tri godine kasnije - znao sam da utakmica u Bariju nije imala revanš - ispričao je Džajić.
Izvor: Danas
Rođen 03/10/1939 - 04/03/2002
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 32
Golova za reprezentaciju 2 gola i 1 autogol
Debitovao 18/06/1961
Igrao u klubovima FK Partizan(Beograd), AC Ajax(Hol)
Kolebanje je često put do cilja. Ali ima pojedinaca koji bez kolebanja u sebi nose dar za akciju i to pretvaraju u delo. Velibor Vasović, slavno ime još slavnijih "Partizanovih beba", zarana se zarekao da će iz sumornog detinjstva pobeći. Rodni Požarevac mu je bio tesan. Brojna porodica prelazi u Beograd, dečak u kratkim pantalonama koji je čekao da se stariji brat vrati iz škole da bi on imao cipele da obuje i ode na nastavu, osetio je kojim ga putem vode njegove zvezde. U malom klubu na Novom Beogradu igra tako ubedljivo da su to zapazili oni koje je on želeo da sretne u životu. Dobio je poziv da dođe na Stadion JNA. Tu upoznaje Florijana Conju Matekala, velikog učitelja malih dečaka. I u tome je imao sreće: zatekao je selekciju natprosečno darovitih dečaka i on se našao medu njima. I danas se ne zna kome je ta koincidencija više koristila - Partizanu ili Vasoviću.
- U odnosu na darovitost mojih novih klupskih drugova, ja sam osetno inferiorniji - priznaje i danas Vaske. - I odmah sam znao kako moram igrati da bih im bio potreban. Oni su bili takvi majstori u baratanju loptom da je jedino nisu mogli progutati. Kovačević, Zvezdan i Srdan Čebinac, Miladinović, Jusufi, Ilija Mitić, Rede, Kiš... svi su oni imali što ja nisam. I obrnuto. Moja tehnika oduzimanja lopti, izgaranje, neustrašivost, razorni start, igra glavom... sve je to ono što je za stvaranje čvrstog jedinjenja tima bilo neophodno. Matekalo je upravo tražio da spoji različite elemente. Tim od jedanaest virtuoza, kakav je bio Vladica Kovačević, ne bi dobro funkcionisao. l zato sam se odmah izborio za standardnog člana te velike generacije.
Vasović je u sebi nosio vatru gneva siromašnog dečaka. Osetio je da kroz fudbal (uporedo sa školom) može sebi da pruži život o kojem je maštao. I predaje se fudbalu sa najvećom mogućom strašću. Kao bistar momčić, na predavanju je pamtio lekcije, sve slobodno vremc posvetio je loptanju.
Nije dugo čekao da zasvetli zrak sreće: počeo je da dobija novac "za poboljšanje ishrane". Lepo se telesno razvija, obiluje snagom, ona se i u igri oseća, sve je kazivalo da je put prema afirmaciji za njega gladak i ravan. I kako to u životu biva - u najvećoj snazi javi se crv sumnje: Ilješ Špic, trener prvog tima, iz darovite selekcije juniora traži buduće prvotimce, opredeljuje se za Jusufija, Zorana Miladinovića, braću Čebinac, čak i za fizički slabašnog Vladicu Kovačevića, ali ne za Velibora Vasovića.
To je iznenadilo saigrače ali i članove Omladinske komisije, za koje je Vaske bio stub ponosa i snage.
- Kad Vasović bude Partizanov prvotimac, ja ću biti srpski mitropolit - kategorički je tvrdio Ilješ Špic, trener čije se mišljenje nikad nije dovodilo u sumnju.
Vaske je to čuo, ali se nije demoralisao. Ubrzo je Špica kao trener zamenio njegov najbolji učenik - Stjepan Bobek! I, gle čuda, Bobek bezgranično veruje u Vasovića i za njega je on nezamcnljivi štoper.
- I danas tvrdim da je Vasović najbolji centarhalf svih vremena - kaže popularni Štef. - Veoma sam cenio Horvata i Branka Zebeca, ali Vaske je bio ispred i iznad svih. Veličanstven duel igrač! Imao je sjajnu tehniku oduzimanja lopti, bioje nenadmašan u igri glavom, neustrašivo je raščišćavao situaciju pred golom, a kad bi krenuo naprcd, trebalo je samo nabaciti visoku loptu pred protivnički gol i znalo se - Vasović će skokom nadvisiti sve i šutirati glavom. Bio je stožer odbrane, čak i duhovni vođa tima i pored sve visprenosti jednog Kovačevića, kočopernosti i bezgranične Jusufijeve samouverenosti. Galić je bio pravi majstor fudbala, prvi as te generacije, ali nije imao temperament za vođu, previše je bio intro-ventan, čak i bez harizme. Ali Vaske, ali Vaske... on je imao sve. I kad god bi mi novinari tražili da izdiktiram "Jedanaest idealnih" u našem posleratnom fudbalu, Vasović je bio nezaobilazan.
Da hrabrost ponekad spašava više od straha, dokazuje se i na primeru ovog fudbalera. On je znao gde ne srne da zataji - u srcu. Tu mislimo na junaštvo, ne na emocije, jer on je suviše tvrd za suze. I zato je stavljao glavu gde mnogi ne bi nogu. A tu neustrašivost brzo su uočavali napadači protivnika i imali su veliki respekt prema tom neustrašivom fudbaleru Partizana, Crvene zvezde (jednu sezonu), Ajaksa i jugoslovenske reprezentacije (31).
Za nas koji smo ga pratili kroz celu karijeru u zemlji, delimično i u Holandiji, uočili smo da ovaj mladi čovek ima pravi fudbalski temperament. I još nešto, on je uvek igrao sa takvim zanosom da nam se činilo da ima povišenu temperaturu. Zato je gotovo uvek i imao visoku formu. On pripada onom uskom krugu igrača koji bi retko kad podbacili.
I van terena Vaske je bio ličnost izvan svih kalupa. Malo je ljudi koji još u ranoj mladosti u izgledu i liku nose svoje izuzetnosti kao on. Čak se i Holandanima činilo da je rođen "odozgo". Nije slučajno što je postao kapiten Ajaksa pored takvih asova kao što su bili Krojf, Han, Surbije, Neskens... Trener Rinus Mihels je brzo uočio da momak iz Jugoslavije ima liderske crte, ličnost, sugestivnost i da ga saigrači u toku igre slušaju. Čim je dobro naučio flamanski, Mihels mu daje kapitensku traku.
A pri tome ne treba zaboraviti da Vasovića nije preporučila neka sportska agencija ili kakav glasoviti menadžer. On je 1966, kad su se po svetu raspršile "Partizanove bebe", krenuo lično u Holandiju. Duboko je verovao da je za njega samo veliki klub, čak najveći, a Ajaks iz Amsterdama je bio na putu da to bude. Ponudio je svoje umeće. Rekao je sve o sebi. Bila je to impoznatna fudbalska biografija. Ipak, svima je bilo malo čudno što ga niko ne preporučuje i ne stoji iza njega. Već posle prvog treninga i treneru i saigračima je bilo jasno ko im se nudi. Bilo je malo natezanja oko visine obeštećenja, odnosno ugovora. Dobio je manje nego stoje vredeo i nego što se nadao.
- Zlovoljno sam pristao, ali sam se u sebi zarekao da će oni to platiti kad budem produžavao ugovor, ili će to učiniti neki novi klub pošto se budem afirmisao i kao evropska zvezda u holandskom fudbalu. Tako je i bilo; seća se i danas Velibor Vasović tih dalekih dana koje godine polako brišu.
U svom drugom finalu Kupa Šampiona Evrope (prvo je bilo s Partizanom u Briselu protiv Reala - 1:2, maja 1966) Ajaks je na Vembliju trijumfovao. Holandani su pobedili atinski Panatenaikos - 2:0! Vasović je kao kapiten primio veliki pehar. Sutradan, na nezaboravnom dočeku u Amsterdamu, naš čovek je predao taj pehar holandskoj kraljici. Ta slika i danas ima počasno mesto u Vasketovom stanu.
Ovom neobičnom čoveku sjajne i teško ponovljive biografije malo se ko može približiti. On je kao junior Partizana osvojio dve titule prvaka Jugoslavije. Potom je u dresu istog kluba, kao prvotimac, četiri puta bio na pijedestalu pobednika. Jednu titulu nacionalnog šampionata osvojio je i sa Crvenom zvezdom, dve sa Ajaksom uz onaj nadraži pehar - evropskog klupskog prvaka.
Kao što filatelista skuplja dragocene marke, tako je Velibor Vasović skupljao šampionske medalje. Bila je to velika karijera, gotovo neverovatan put od siromašnog dečaka iz Požarevca do londonskog trijumfa i svih ostalih između toga.
U stranom svetu naučio je jezike, stekao fine manire, gospodstveno držanje i prezir prema tvrdičluku u zemlji gde se gulden visoko ceni. Kad se vratio u Beograd, završio je studije prava. Danas je advokat, ima šesdeset godina. Ima sve osim zdravlja. U maglovitoj i vlažnoj Holandiji, uz slavu i novac, zaradio je i astmu. Živi mirno u braku sa Brankom Zorić, glumicom Narodnog pozorišta u Beogradu.
Kao trener u Francuskoj, Egiptu, Švajcarskoj i našim najvećim klubovima - Partizanu i Zvczdi - nije dosegao igračke visine. Da je to ponovio, bila bi to već pomalo otužna sportska bajka. Uostalom, malo je velikih fudbalera koji su i kao treneri bili na velikim visinama.
Vasović to potvrđuje.
Umro je od posledica srčanog udara 4.marta 2002
Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)
Rođen 15/07/1910 - † 13/12/1992.
Mesto u timu desno krilo
Utakmica za reprezentaciju 50
Golova za reprezentaciju 12
Debitovao 06/10/1929
Igrao u klubovima FK BSK (Beograd)
Teško je poverovati da će se i u sledećim decenijama ponoviti sportska karijera kakvu je imao Aleksandar Tirnanić, desno krilo predratnog BSK-a i državne reprezentacije i posleratni selektor "plavih".Popularni Tirke je pedeset sedam godina bio neprekidno u našem fudbalu!
Doživeo je mnogo radosti i gorčina: u životu, i u fudbalu. Prvi svetski rat mu je odneo oca, radnika metalca, koji je 1914. bio vojnik hrabre srpske vojske. U Drugom svetskom ratu izgubio je majku u ruševinama bombardovanja Beograda 1944. godine.
Tirke je bio jedan od onih beogradskih mališana koji je zaljubljeno jurio za loptom po nekim terenima Bare Venecije, koja se nalazila između današnjeg Beogradskog sajma i Železničke stanice.
Tu ga je zapazio Radenko Mitrović i odveo u slavni klub "Jugoslavija", gde Tirke ostaje samo godinu dana. Odatle prelazi u BSK i u izuzetnoj generaciji igra za treći tim podmlatka zajedno sa Vujadinovićem, pokojnim Krčevincem i ostalima.
Pre rata BSK je teško izlazio na kraj sa zagrebačkim "purgerima", kako su navijači popularno nazvali igrače "Građanskog". Sa "Hajdukom" i "Jugoslavijom" je išlo mnogo lakše, mada je ponekad na tim utakmicama dolazilo do usijanja. Posebno je bilo teško u Splitu.
Na jednoj od tih burnih utakmica došlo je do tuče između igrača. U teren su uleteli žandarmi da naprave red. Čak i njihov starešina - policijski pisar, kako su se oni tada zvali. I on je s leđa udarao beogradske fudbalere. Tirke je to primetio, kucnuo ga po ramenu i kad se ovaj okrenuo - snažno ga oŠamario.
- Gospodin pisar je bio zbunjen - priseća se Tirnanić tog nemilog događaja. - Od udarca mu je pala šapka, sagnuo se da je dohvati, tada je usledio volej udarac u njegovu zadnjicu. Bauljao je i ne okrećući se napustio igralište. Mislio sam da će me sačekati posle utakmice. Nije, valjda je shvatio svoje nedolično ponašanje. A ko zna, možda se i uplašio.
Tirke je kao mlad bio prgav, kočoperan, brz na jeziku, ali i ratoboran. Imao je pravi fudbalski temperament. Van terena bio je blage naravi, vedar, duhovit, kozer koji je s malo reči uspevao da nasmeje društvo.
Sa sedamnaest godina Tirnanić debituje za prvi tim BSK-a. Ubrzo potom oblači dres s državnim grbom. Slučaj je hteo da debi ovog fudbalskog asa, a i poslednja, pedeseta utakmica u dresu reprezentacije, bude sa istim protivnikom -najboljim timom Rumunije.
U tom razdoblju od jedanaest godina (1929-1940) ispisane su najlepše stranice Tirketove igračke karijere. Bio je učesnik Prvog svetskog prvenstva u Montevideu 1930, da bi zatim gotovo neprekidno igrao na svim terenima na kojima je igrala jugoslovenska reprezentacija.
Aleksandar Tirnanić je rođen 1908. u Krnjcvu, selu pored Smedcreva. Kao beba, sa roditeljima prelazi u Beograd, gde je kao penzioner živeo do smrti.
Fudbalsku karijeru počeo je kao trinaestogodišnji dečak. Brzo je krčio put do afirmacije. Za BSK je odigrao 500 utakmica, a 50 puta oblačio je dres sa državnim grbom.
Bio je sjajno desno krilo, sa Mošom nezaboravna desna strana "plavih", tandem asova kojem su navijači pevali pesme.
Posle rata, trideset sedam godina radio je u Fudbalskom savezu Jugoslavije, kao profesionalac, kao savezni kapiten ili stručni savetnik.
Sastavio je 102 državne reprezentacije, bio je selektor na Svetskim prvenstvima u Švajcarskoj 1954. i Švedskoj 1958. i na Olimpijskim igrama u Londonu 1948, Helsinkiju 1952. i Rimu 1960.
Tirnanić je bio potpuno predan fudbalu, čak je i školu zapustio. Rano je osetio slast velike fudbalske zvezde i nije mogao da se vrati u skamije i uči dosadna gimnazijska štiva. Voleo je fudbal i život. Kao i svi mladi ljudi, nije mislio šta će sutra biti. Leteo je na krilima slave sve do početka Drugog svetskog rata.
U deceniji između 1930. i 1940. Tirnanić je proživeo veoma bogat i buran život. Putovao po svetu, igrao fudbal, davao golove, driblovao, uznosio gledaoce svojom veštinom i majstorstvom.
Tirke i Moša bili su tandem i van fudbalskog terena. Drugovali su, danima i noćima sedeli kod "Sablje dimiskije", tada poznate beogradske kafane kod Botaničke bašte, igrali bilijar, karte, šetali korzoom... Bili su naši prvi profesionalci u fudbalu. Nisu radili, igranje im je bilo sve - radost i egzistencija.
Aleksandar Tirnanić je bio čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je sva zadovoljstva života, imao je ukus za sve što je lepo. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...
- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodnim časovima - objašnjava Tirke. - Moša i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se. Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se, Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene.
Bilo gde da sednemo, odmah bi za naš sto stiglo piće ili bi nas kelner upitao šta želimo, jer to naručuje navijač za drugim stolom. Najčešće nismo stizali da platimo ono što bismo jeli i pili.
U tom već zaboravljenom vremenu Tirke je proživeo najlepšu deceniju svoje mladosti. Bio je noćnik, igrao boemski fudbal, navijači su ga obožavali... Njemu je svaki dan bio svečanost.
Pre rata Tirnanić se rado družio sa naprednim studentima. Poznavao je Koču Popovića, drugovao sa Veselinom Maslešom, viđao Lolu Ribara... Nije bio organizovan, ali se znalo daje simpatizer komunista. Nosio je poverljiva pisma Partije u Pariz. Bio je diskretan: nikad nije pitao šta je, ali je znao da je to važno i poverljivo.
Bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju naprednih ljudi da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. u Hitlerovom Berlinu.
Posle rata, Tirnanić postaje jedan od ustrojitelja fiskulturnog pokreta u novoj Jugoslaviji, prvi (opet!) profesionalac u tadašnjem FISAJ-u, radi u fudbalu.
Prvu posleratnu utakmicu naša reprezentacija igra u Pragu 1946. Taj tim, koji je pobedio Čehoslovačku (2:0), sastavio je Aleksandar Tirnanić. Tada još nije bio promovisan u saveznog kapitena, već je u svojstvu činovnika u tek osnovanom Fudbalskom odboru pri FISAJ-u. Kasnije, posle povlačenja Mikice Arsenijevića sa dužnosti amaterskog selektora, Tirke postaje savezni kapiten, jedini stručnjak koji će preko sto puta sastaviti najbolji tim Jugoslavije.
Tirke je bio staro vremenski selektor: nije od fudbala stvarao nauku, niti je igračima davao taktičke zadatke. Tražio je od njih samo jedno: da imaju stvaralački odnos prema fudbalu! Dao im je slobodu, insistirao na zalaganju, trčanju i hrabrosti.
Kako je on vršio selekciju, ostaće tajna koju nikad niko neće odgonetnuti. Često mu je bilo dovoljno da nekog igrača vidi samo na jednoj utakmici i da u njemu, pre svih drugih, zapazi ne samo talenat, već i krajnji domašaj. Sve se kod njega zasnivalo na intuiciji, čulu koje je bolje od fudbalske teorije i svih "logika" stvaralo homogenu kompoziciju.
Aleksandar Tirnanić je bio selektor velikog senzibiliteta. Umeo je da oseti ne samo fudbalsko razumevanje, već i duhovno dopunjavanje igrača, da spoji sve te karike u čvrst, neraskidiv lanac. Igrači su ga voleii, opštio je s njima na jednostavan, fudbalski način. Dobro ih je oscćao, a oni su njega razumeli. Bio je autoritet na veoma originalan način-jednostavnim prilazom igri i verom u izabranika.
Na dužnosti selektora - tom usijanom prestolu - bio je godinama. Dok su se drugi lako topili, on je odolevao, bilo kao član selektorske komisije ili kao savezni kapiten. I to je jedna od misterija vezanih za ovog "Čoveka od fudbala". Maliciozni kažu da je bio toliko "elastičan" daje dozvoljavao da mu tim "sastavljaju" ili na njega utiču visoki funkcioneri FSJ. Dobronamerni tvrde daje njegov uspeh lako objasniti: bio je čovek intuicije i prave fudbalske krvi.
Kad su ga kritikovali, branio se osmehom, duhovitošću, ponekad i na sarkastičan način. Sa novinarima se nije svađao, još manje dokazivao svoje ideje i namere. Bio je superioran u svojoj doslednosli - da poverenje uvek poklanja najboljim igračima, nezavisno od njihove trenutne forme.
Posle sjajne pobede naše reprezenatacije nad Italijom u Torinu (4:0), kada su Bobek i Mitić sedeli na klupi, a Čajkovski ustupio mesto mladom Dobroslavu Krstiću iz Vojvodine, "plavi" su igrali u Beogradu sa Englezima.
Zlatko Čajkovski se teško mirio s tim da ne igra za državni tim. Došao je u kancelariju FSJ i preklinjao Tirnanića da ga postavi u izabrani lim. Toj dirljivoj sceni prisustvovao je i autor knjige.
- Pane - tako su igrači od milošte zvali Tirketa - molim Vas da mi verujete: biću u nedclju najbolji igrač na terenu - rekao je Čik u jednom dahu. - Trenutno igram slabo za "Partizan", nisam koncentrisan, hteo bih u inostranstvo, moram da mislim i na dane posle fudbala, imam porodicu, na velikim sam mukama.
Čik je otišao, Tirke mu nije ništa obećao, ali mi je odmah rekao: "Srećom, dobro ga poznajem. Igraće u nedelju, svi će me napadati pre utakmice, ali sam siguran da će Čik biti sjajan. On je fanatik, borac, nije zaboravio da igra".
Čajkovski je bio u pravu. Tirke nije pogrešio što mu je verovao. U meču protiv Engleza (Mitić je dao gol, pobedili smo - 1:0). Čika su svi novinari ocenili "desetkom", bio je junak utakmice! Takav je selektor bio Tirnanić.
Javnost je dugo verovala da Timanić, kao kakav ljubomorni paša, čuva svoj fudbalski "harem" (reprezentaciju) za sebe, kao da je bogomdani selektor. Želeli su novu ličnost, promenu, nekog mlađeg čoveka.
Tirke je odolevao svim pritiscima, umeo je, kad treba, da bude i "igrač na žici", i zato je istrajavao kao savezni kapiten. Kad je došlo vreme da se povuče, ostao je u FSJ, kao stručni savetnik.
Njegov miljenik bio je Miljan Miljanić. Čudno? Jer, Miljanić je stručnjak koji ima potpuno suprotan stil rada, drugačije shvatanje igre, opredeljenje, način selekcije...
Teško je reći da li je u tom odnosu bilo obostrane iskrenosti ili su, kao uglađeni ljudi, bili pod neprozirnom maskom. Ipak, Tirke je davao savete Miljaniću. Naročito je insistirao na tome da se mladi stručnjak ne povodi za modom, da ne presađuje na naš fudbal ono što su trenutno posedovali Mađari, Nemci, Englezi ili Holanđani.
- Talenat je u nogama, fudbalska inteligencija u glavi -govorio je Tirke. - Mi moramo sačuvati igračima slobodu duha, taj naš smisao za improvizaciju i igru, dati im slobodu da samostalno rešavaju situacije na terenu. Moramo negovati agresivnu igru, nismo za defanzivno loptanje, to nije u našem mentalitetu.
To je bilo Tirnanićevo gledanje na fudbalsku igru i igrače. Njegov najdarovitiji naslednik Miljanić nije htco da ide putem svoga učitelja. Verovao je u svoje "svetske poglede" na fudbal.
Tirnanić je sav bio na ovom tlu, tumačio je i objašnjavao naš mentalitet, igrače koji su bili kao i on: strastveni, borbeni, hrabri, razigrani...
Odlomak iz knjige "Asovi veka", 1999, (Mile Kos)
Rođen 08/03/1938
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 51
Golova za reprezentaciju 37
Debitovao 31/05/1959
Igrao u klubovima FK Partizan(Beograd), Standard Liege(Bel), Rems(Fra)
Milan Galić (rođen 1938. godine) ponikao u zrenjaninskom Proleteru, afirmisao se u Partizanu, nastavio karijeru u Standardu iz Liježa, a završio u Remsu.
Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova.
Najčešće leva polutka ili centarfor.
Učestvovao na svetskom prvenstvu u Čileu.
- Kažu da je to naš najveći domet u dosadašnjim šampionatima sveta. Za mene je Čileanska epizoda jedna od najnesrećnijih u sportskoj karijeri. Nikad nismo bili baksuzniji nego u susretu sa ekipom ČSSR. Sijaset šansi za golove nismo iskoristili. I ja sam, sigurno, jedan od krivaca što Šrojf nije bio dokrajčen kanonadom. A primili smo golove naivno kao deca. Jusufi je pravio ofsajd zamku što nam se osvetilo. Treći gol je ČSSR dao iz penala. Marković je iz čista mira, mahinalno, uhvatio loptu u šesnaestercu.
Pitali smo ga kasnije, Šta mu bi. Kaže da ne zna. A mogli smo sastaviti bolji tim. Trebalo je povesti Samardžića i Vasovića. Posebno se osećao nedostatak klasičnog desnog krila.
Morali smo postići više, kad smo već prebrodili SR Nemačku. Revanširali smo im se za 1954. i 1958.!
Vodio sam duel sa Šulcom, otišao ka korneru i zavrnuo loptu do Radakovića. Ovaj je postigao izvanredan gol.
Dokazali smo da veliko drugarstvo i zalaganje mogu da doprinesu zavidnim rezultatima. Slagali smo se zaista fenomenalno. Nikad nije bila takva prisna atmosfera kao tada u kampu u Ariki. Šteta, velika šteta što nismo postali makar finalisti.
Inače, zadovoljan sam svojim igrama. Čak su me pojedini izveštači stavljali u najbolji tim mundijala. Šekularac je igrao odlično. Jerković je bio golgeter sa 4 gola, a ja sam dao 3.
Odlomak iz knjige "Plavi u orbiti" , 1982, (B.Ratković-R.Mićunović)