Da li pare decu kvare ~ Dzeparac u cetrdesetoj :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Blic istražuje: Da li količina novca koju roditelji daju deci utiče na uspeh u školi?

Da li pare, decu kvare

U Srbiji dve petine dece školskog uzrasta uopšte ne dobija džeparac, ili ga dobija samo za užinu i u retkim trenucima kada se kod njihovih roditelja pojavi „višak“ novca, pokazala je anketa koju je „Blic“ sproveo u Beogradu, Nišu, Somboru, Kragujevcu i Zaječaru. Anketirani roditelji i stručnjaci sa kojima je „Blic“ kontaktirao, tvrde da u Srbiji, bar zasad, visina džeparca ne utiče na uspeh dece u školi.

Istraživanje „Blica“ nije potvrdilo tezu koju je nedavno izneo Hajnc Bide, profesor sociologije na Univerzitetu Kasel u Nemačkoj, po kojoj, pored nedovoljnog čitanja i predugog sedenja ispred televizora, i velika količina novca smanjuje šanse da se škola završi sa dobrim ocenama. Profesor Bide navodi da se njegovo istraživanje može primeniti na bilo koje zapadno društvo, uključujući Veliku Britaniju i SAD, ali na Srbiju, prema našim istraživanjima, bar zasad, ne može.

Kada smo pitali roditelje učenika Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu zbog čega su njihova deca popustila u školi, šta im je teško i zašto imaju slabe ocene, većina je odgovorila da su nemotivisani, da nemaju koncentraciju i da ne znaju da uče. Niko od roditelja nije naveo visinu džeparca ili materijalnu situaciju kao razlog njihovog neuspeha u školi, dok se većina složila da na učenje sigurno utiče sedenje ispred televizora i kompjutera, ali i nečitanje knjiga. Sa njihovim razmišljanjem uglavnom se slažu i školski pedagozi i psiholozi.

- Materijalno siromaštvo može, ali ne mora da bude uzrok otežanog razvoja i poremećaja ponašanja koji se mogu odraziti i na uspeh u školi. Međutim, siromaštvo nekada može biti podsticaj za brže sazrevanje i osamostaljivanje. S druge strane, deca iz dobrostojećih porodica imaju više prava u našem sistemu. Prvo, zato što „besplatno“ školovanje zahteva visoka materijalna izdvajanja, rekreativnu nastavu, eskurzije, privatne časove... Dete čiji je otac ostao bez posla ne može kompenzatorskim programima razvijati svoje sposobnosti. Njima preostaje da im roditelji, uz ogromno odricanje, plate poneki privatni čas ili da ih nekako upišu na sport koji vole. Ni u jednom ni u drugom slučaju to ne garantuje dobar uspeh u školi - kaže Sonja Žarković, pedagog i predsednik Pedagoškog udruženja Srbije.

Rezultati „Blicove“ ankete pokazali su da 50-60 odsto školske dece u Srbiji od roditelja dobija neku vrstu dnevnog, nedeljnog ili mesečnog džeparca. Prema izjavama anketiranih roditelja, 24 odsto dece za džeparac dobija skromne sume do 20 evra, mesečnu apanažu od 20 do 50 evra dobija 27 odsto dece (unutar ove grupe prosek je oko 35 evra), dok svega devet odsto đaka može da se pohvali džeparcem od 50 do 100 evra. Iznosi i procenat dece koja uopšte ne dobijaju džeparac (ili ga dobijaju samo za užinu) primetno je veći u unutrašnjosti nego u Beogradu. I, konačno, iako mnogi roditelji nemaju precizno utvrđene sume koje daju deci, već se ti iznosi najčešće kreću u rasponu „od do“, može se s dosta visokim stepenom pouzdanosti zaključiti da prosečan đački džeparac u Srbiji iznosi oko 23 evra (po kursu od 79 dinara za jedan evro).

- Socijalne razlike u našem društvu postoje i sve su izraženije, a na nama je da pomognemo deci da otkrivaju prave vrednosti. Veliki je izazov roditeljima da u današnje vreme objasne deci da „nije zlato sve što sija“, jer ljudski je porediti se sa drugima. Suočavanje deteta sa činjenicom da neko ima, a da „ja ne mogu da to imam, jer moji nemaju para“, često dovodi do problema u odnosima između dece i roditelja.

Tvrdnja da velika količina novca smanjuje šanse da se škola završi sa dobrim ocenama u našim uslovima ipak deluje besmisleno - rekla je za „Blic“ Milica Pejović-Milovančević, dečji psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.

Veća količina novca, podseća naša sagovornica, pruža mogućnost da deca provode vreme u igraonicama i kafićima, ali ne sme se zaboraviti da je danas novac potreban i za svaku dodatnu aktivnost van škole, jer sve košta - treninzi i sportske aktivnosti, kursevi jezika, ples... Veći problem je, tvrde stručnjaci, što roditelji koji imaju novac, sve češće sa svojom decom komuniciraju samo putem skupih mobilnih telefona, a visinom džeparca pokušavaju da uguše osećanje krivice što nemaju dovoljno vremena za njih.

Anketa „Blica“ pokazala je još jednu osobenost našeg društva koja sigurno ne postoji na Zapadu. Naime, roditelji u Srbiji daju džeparac i „deci“ koja su uveliko napunila 30 i više godina, u braku su, imaju decu, ali nemaju posao.

- Najbolje nasledstvo koje roditelj može darovati detetu je svakodnevna istinska pažnja. Dužina nije važna, važan je kvalitet komunikacije, istinska posvećenost i zainteresovanost - kaže Sonja Žarković.

Violeta Nedeljković - Branislav Krivokapić

Džeparac u četrdesetoj

LJUBIŠA ČEKARIĆ:

Moj sin gricka četvrtu deceniju. Oženjen je, a još nigde ne radi. Mesečno mu dajem od 2.000 do 5.000 hiljada dinara. Novac troši isključivo na hranu. Zbog tog izdatka godinama ne mogu da odem na odmor.

BLAŽO KUCULOVIĆ:

Ćerki dajem mesečni džeparac koji iznosi približno 100 evra. Ona je učenica srednje škole. Tokom dana troši na sendviče i sokiće, a od toga izdvoji i za izlaske.

SLAVICA MALOBABIĆ:

Sin mi je student, ima 23 godine. Ja sam penzioner i ne mogu da mu priuštim više od dvadesetak evra mesečno. On još ne radi, ne može da postigne uz studije.

OLIVERA VUKOJEVIĆ:

Ćerki od 16 godina dajem 100, a sinu od 19 godina 200 dinara dnevno. U taj iznos ne ulaze dopune za mobilni, novac za garderobu i povremene izlaske, koje suprug i ja finansiramo.

ŽARKO KATIĆ:

Moj sedamnaestogodišnji sin pohađa policijsku školu u Sremskoj Kamenici. Nedeljno mu dajem 1.000 dinara, koje troši na autobusku kartu, a ostatak po sopstvenoj želji.

VERA PRIC:

Ćerka mi ide u srednju školu, dajem joj nedeljni džeparac od 1.000 dinara. Taj novac troši na dnevne elementarne potreba, ponekad od toga i uštedi.

DR MILAN ZURKOVIĆ:

Sinu od 17 godina i ćerki od 15 dajem džeparac po potrebi, dakle, kad im zatreba. Verujem da ga troše baš namenski, a to su uglavnom užina i izlasci, pretežno vikendom

BRATISLAV ILIJIĆ:

Svakodnevno dajem dvojici sinova novac za užinu, 100-150 dinara. Izdvojim po 500-600 nedeljno za druge stvari jer vole da igraju video-igrice i da se klade na utakmice.

DANIJELA ČOVIĆ:

Dajem detetu džeparac. Otprilike 1.500 dinara mesečno. Od tog novca kupuje sebi i užinu.

ZORAN BANDOBRANSKI:

Ne dajem džeparac deci. Sve što im treba imaju kod kuće. Užina im je plaćena. Ako im dam novac, otkud znam da će ga trošiti baš za ono za šta su tražili?

NAGORKA MATIĆ:

Ne dajem deci poseban džeparac, ali im kupujem sve što im je potrebno. Kada izađu u grad, dobiju koliko im treba, u zavisnosti od toga da li se plaća i ulaz u neku diskoteku.

DUŠAN KOVAČEVIĆ:

Imam dve ćerke, jedna ima osam, a druga petnaest godina. Mlađa ima svoju kasicu, a starijoj dajemo približno 20 evra mesečno, plus ponekad za sokić i bioskop sa društvom.

SINIŠA DŽELETOVIĆ:

Dajem džeparac oko 400 dinara mesečno. Za osnovca to je dovoljno jer mu je uplaćena užina.

ĐORĐE DRAGIN:

Kćerki koja ide u peti razred dajem uglavnom za užinu i ono što je najpotrebnije. Nema luksiziranja. Ne verujem da uspeh u školi zavisi od visine džeparca. Sve je to individualno.

ELIZABETA STEVANOVIĆ:

Ne dajem džeparac. Detetu je uplaćena užina, a sve što mu je potrebno kupujemo mu mi. Sve - od slatkišta do voća.

MIROSLAV ČEKIĆ:

Dok je bio učenik, sin je dobijao uglavnom vikend-džeparac, od nekih 200-300 dinara, što mu je bilo dovoljno za provod. Sada nalazi povremene poslove i sam se snalazi.

Izvor: Blic