Aham  A sta ako je jednostavno bolestan i voli da se sece 

Pa samim tim što se seče je na neki način ''bolestan''. Kod onih psihotičnih koji bi sebi sekli delove tela jer misle da su strani, posednuti itd. je drugačije; oni prosto nemaju dodir sa realnošću. Obično se pod ''samopovređivanjem'' misli na ove prve, odnosno nepsihotične.

Mogu i hocu... 

Svi ste po malo u pravu. Uglavnom postoji potreba da se fizickim bolom skrene paznja sa emotivnog, da unutrasnja bol bude nadjachana spoljashnjom (jer sve sto je spoljasnje dozivljavamo kao ono nad cim imamo kontrolu). Postoji i potreba da se skrene paznja drugih na sebe, da se govori o svojoj patnji (sto ce reci, poziv u pomoc), ... dakle sve se svodi na nemogucnost da se sopstvena osecanja sagledaju i srede u glavi, a onda i da se o njima otvoreno progovori (komunikacija).

I šta ti misliš da li je takvoj osobi lakše prići nežno ili je treba grubo prodrmusati, smoriti razgovorima ili pak voditi psihijatru.

Ja mislim sve, pa šta upali.

Pa definitivno drmusanje jednom neznom prichom.  heheheh

Shalu na stranu, psihijatar bi mogao da pomogne samo ako je u osnovi neka depresija, odnosno nesto sto zahteva medikamentozno lechenje (izmedju ostalog). Psiholog bi pre pomogao... Ali da, razumeli smo se, znachi definitivno struchna pomoc.
Ne treba na njih gledati kao na folirante, jer to nisu. To je njihov nachin, dodushe pogreshan, da se nose sa svojom patnjom. Treba pronaci uzrok, pa ce se sa otkalnjanjem uzroka i ovo ponashanje iskoreniti... To nije bas svaki put lako upravo iz razloga sto imaju problem sa "otvaranjem" i komunikacijom.

Iskreno rečeno ja se bojim da odlazak kod stručnjaka može izazvati i kontraefekat, zatvaranje i nepoverenje.

Znam za više osoba koje su se samopovređivale, uglavnom devojčice 13-15 godina sa kojima je inače jako teško uspostaviti racionalnu komunikaciju. Većina njih su vrlo burno reagovale na uključivanje nepoznatih osoba u njihov privatni svet. Ali vrlo rado su prihvatale komunikaciju sa osobom koja im je već bila poznata, recimo roditeljima neke drugarice.

S druge strane ista ta mazohistička samodestruktivnost kod dečaka je daleko ređe izražena, ali kod njih su česte tuče i fizički obračuni kao prikriven način samopovređivanja. I opet je najčešće kod dečaka od 13 do 15 godina koji osećaju da ih porodica ne voli dovoljno.

Slazem se s tobom da nedovoljno iskusan struchnjak moze da produbi nepoverenje ili pogorsha situaciju, al' zar to nije sluchaj i sa drugim dushevnim poremecajima. U principu, nedovoljno struchna osoba, pa jos ako pri tom ima ogromno poverenje u svoje umece je rak rana svake profesije. Ostaje nam samo da se nadamo da se takvog posla nece prihvatiti niko ko zaista, objektivno nije dovoljno spreman za tako nesto. Kada kazem spreman mislim na godine iskustva u oblasti bas tog konkretnog problema.

Nismo se dobro razumeli. Govorim o onom koraku pre, kad dođeš kod takvog deteta i kažeš mu idemo na razgovor kod psihologa. Sledi odbijanje i suprotstavljanje samom odlasku na razgovor, čak i bežanje od kuće i osećaj ugroženosti jer upravo roditelji u čiju ljubav se sumnja sad žele da je/ga odvedu kod doktora za ludake.

Simi, to se zove intervencija. Vodis dete ako mislis da ima problem pa sta se uradi. Nije nista strasno otici kod psihologa pa ni kod psihijatra samo sto kod nas postoje predrasude o tome 

Vecina ljudi sa problemima nece priznati da ima problem i otici sama vec ce upravo njihova okolina morati da pomogne pri tome