Pricam ja sa Jocom i nakako dodjemo do toga da on misli da su Hriscanstvo i Budizam dve totalno suprotne stvari i dva totalno nekompatibilna ucenja. Ja sam drzao stav, shodno mojim ubedjenjima, da dva ucenja, isto kao i dva ucitelja, prenose ljudima istu poruku ali na donekle razlicite nacine....

Joca ce da dopuni sa citom koga je  nashao u popularnoj literaturi pa ce to da nam posluzi kao stavka za raspravu pa nek se i ostali prikljuce

Pozdrav svima 

Velika je razlika!
Slicnosti recimo koja se namece meditacija - isihazam su samo naoko slicne ali nisu iste!Nije im sustina ista!
Manastiri, celibat itd su opet na neki nacin slicni, ali koliko su slicni unutrasnji zahtevi koji se postavljaju iskuseniku ili monahu to je pitanje!Ne znam bas tacno kakvi su zakoni u budistickim manastirima, ali po onome sto znam nisu ni malo slini pravoslavnim!

Ok ucesnici su pozurili i prvi komentar je veoma dobar ali ajd prvo da zakacimo ovo sto je Joca napisao (lenja bubo Jovane kad sve ja moram da radim  )

Будизам не представља религију већ више морално-примијењену философију. Религија је савез човјечје душе са вишим духовним бићем. Будизам игнорише сва основна питања и начела религије: постојање Бога, бесмртност душе, средства комуницирања душе са духовним свијетом итд. Религија је савез између човјека и Божанства. У будизму божанство одсуствује, а човјечија индивидуалност подлеже уништењу у нирвани. Ако за хришћанина свијет представља арену борбе добра и зла, онда је за будисту само постојање зла, замка из које нема излаза осим самоуништења, погружења у нирвани, гдје гасну осјећања, мисли, жеље, гдје, одвлачећи се од вањског и унутарњег погружава се у провалију без дна, као што труп спуштају у гроб.

Учење Буде пружало је непомирљиву и дубоку анализу супротности и трагизма земаљског битисања. Али оно није нашло излаза пошто се пије обратило Богу него човјеку који је залутао у лавиринту супротности. Будизам је у своме апсолутном звању зла дошао до краја понора, који пије могао пређи. Он као да је анатемисао психички живот човјека и угледао пред собом труп од

кога се са одратношћу окренуо. Једини спас од патњи за будизам представља само уништење. Али то није физичко самоубиство, пошто је будизам наслиједио од браманизма метемпсихозу - теорију преоваплоћења, према којој елементи душе чине нову душу и она долази на земљу у новом тијелу. Будизам хоће да уништи живот. кроз уништење саме жеље за животом, кроз ослобађање себе од свих психичких преживљавања, кроз непостојање Нирвана. Зато будизам представља најдоследније и најнепоштедније изражену философију смрти.

Циљ хришћанског живота је богоопштење. Циљ будизма је мир смрти. Будиста не схвата зашто је дошао на овај свијет, ко га је бацио у море зла и патњи, шта је то: шала или трагична грешка? И зато будиста са гордим презирањем одлази из живота још док је жив.


Pa da nastavimo pricu...

A evo sta sam ja napisao za Nirvanu i na datu temu da se ne bi ponavljao.

"Prvo nirvana nije bezanje od karme nego put razumevanja karme. Pocetak tog puta lezi u prihvatanju onoga sto ti se desava kao neku vrstu blagoslova. To je prvi korak razbijanja vezanisti za karmicki krug - zasto - jer ti time govris sebi "ja znam da ovo sto mi se desava ima razlog da se desi jer je to posledica necega sto sam uradio" - znaci postajes svestan da nema vishe dualnosti tipa "zlo i dobro" ili "imam srece ili nemam srece" - sve sto se desava se desava jer treba da se desi - u tome nema ni zla, ni dobra - to je jednostavno TO - zakon karme. Prvo korak za odvajanje od karnickog kruga je postojanje svesnosti o njemu.

Samim tim - ono sto si napisao ranije - ljubav prema sudbini - znaci drugim recima voljno prihvatanje karme - ali postoji razlika izmedju voljnog i bespomocnog (treba na to paziti). Znaci nema ocajavanja i tuge - vec radosti i ljubavi jer  shvatas da sta kod dolazi pred tebe dolazi sa razlogom da te nauci necemu i unapredi tvoj duh i razumevanje istog.

Bezanja od karme nema - nirvana je zivot ne VAN uzrocno-posledicnih krugova - vec put ka centru spirale. Tamo gde se karma desava brzinom svetlosti - to je put koji tezi razumevanju uzrocno-posledicnih veza. Nirvana nije - ja sedim u sobi meditiram i time bezim od sveta. Ona je upravo susta suprotnost tome - ali je prava razlika u misaonom stavu i svesnom odnosu prema sebi, drugima i sopstvenim postupcima "

da bi razumeli o cemu pricamo "karma" nije sudbina mada se cesto tako prevodi - bolji prevod je aktivna sudbina nesto na sta mi imamo uticaja nasim svakodnevnim radnjama i mislima. To skupo posledica nasih radnji a ne nesto zapisano u kamenu sto se ne moze promeniti (a mora proziveti).

Теодул је један од првих и најзначајнијих владичиних радова у манастиру Љубостињи. Овим својим делом владика је хтео, како је то сам говорио, да покаже колико је јеванђелска мисао несравњено виша и дубља од најтананије и најдубље дојеванђелске мисли – индијске мисли, а поготову колико Јеванђеље превазилази мисао осталих народа. Због тога владика Николај у Уводу "Теодула", у неколико поглавља, износи укратко "мудрост Индије“, па каже: "Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечију мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч АУМ. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје..." Другим речима, Теодул владике Николаја је једна врста историје о Христу гледана кроз индијску философску и религиозну мисао.


Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч А – У – М. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:

1. Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће у прашини тела;

2. Свет је овај бескрајан у времену и пространству; у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда;

3. Карма опредељује будућу судбу душе, и

4. Аскетизам је неопходни услов стварања нове карме и побољшања будућег живота душе и њеног коначног ослобођења од тела.

Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашином. Сам санскритски назив душе Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини. Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују. Но индијско учење о вечности и бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет. Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма. А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати. Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у који би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.

4.
Људи и богови као скотови
Не може човек, Теодуле, понизити себе а да не понизи Бога свога, нити може понизити Бога а да не понизи себе. Искривљена мотика, ковачу поруга; замућен извор, мутан и поток. У незнабожним народима понижени су и људи и богови до скотова. Људи су клани и сагоревани као стока на жртву злим боговима, а змије, бикови, мајмуни и тице обожавани су као прави богови. Од овога се ретко могао наћи изузетак ма у коме народу на кугли земаљској пре Христа. Чак ни мисаона Индија није у том чинила изузетак. Земља најдубље философије на свету, најсуптилније психологије и највећих људских напора, интелектуалних, интуитивних и моралних, Индија је кипила и пенушала се од многобожачких заблуда не мање него мрачни Египат и површна Јелада, или грозна Сирија и Халдеја.

Нигде се људи нису могли уздићи до сазнања о једном свемоћном и човекољубивом Богу. Ако се где и засветлуцала вера у таквога Бога, одмах му се стварао равномоћан противник, бог неморала и рушења, злотвор и ненавидник људи, пред ким су се бедни људи морали откупљивати великим жртвама. Тако се у Индији јавља Шива, бог рушења, као равноправан члан триплета: Вишну, Брама и Шива. У Египту су Озирис и Изис у завади због злочина над Хорусом. У Јелади Зевс је често немоћан пред читавом гангом неморалних и пакосних божанстава. Једва успева да се одржи на власти и интрига циганије олимпијске. У Персији Ормузд води љуту борбу против свог супарника Аримана. У Сирији чудовишни Молох ненасито гута људе као жртве. На америчком континенту и по острвима Тихог океана слична су божанства са сличним апетитом. Обожавање змија општа је појава код свих незнабожних народа. Онај што се кроз змију јавио праматери Еви, успео је – с Божјим попуштањем – да се наметне роду човечјем као неопходно божанство. Он је научио људе мађијама и враџбинама. Сам понижен он је чинио све да понизи Бога и људе.

Људи су примали злобна внушенија змије преисподње, и заволели су мрак више него светлост, лаж више него истину, враџбине више него добра дела; поверовали су више у жртве него у милост, и у камене и дрвене идоле више него у Бога свемогућега, и у змије и друге скотове више него у свога јединога Творца и Оца.

У неким народима људи су уздизати (ако је то уздизање) у ред богова, нарочито владари и хероји. Јер није било нигде неког многобожног пантеона, коме се нису могли додавати нови богови. Гомила ђубрета не протествује кад му се ново ђубре додаје. Само истина не трпи додавања и одузимања. Тако су неки ћесари у Риму проглашавани од Сената за богове, и унети у пантеон римски. Богдихан, цар кинески, сматран је одувек као син неба, као божанство. Микадо у Јапану и до сада се сматра божанством и божанског порекла. И многи знаменити самураји, као родољуби уврштени су у богове, са храмовима и жртвоприношењем над њиховим гробовима. Па ако обоготворење људи изгледа нешто боље него обоготворење змија, ипак је и оно као и ово све од "оца сваке лажи“ и сваког насиља. Све је срачунато и упућено на помрачење људског ума, на развраћање срца и на злочин; у крајњој линији на очајање и лудило свега човечанства.

И заиста у време појаве Месије у свету, свет је личио на тамницу и лудницу; не само личио, него био баш права тамница очајника и болница сумасшедших. Сав је "свет у злу лежао“. А за бољи се свет није знало. Јер ни индијска Нирвана ни јелински Хадес нису били очајним људима никаква утеха. Зато су и говорили неки јелински философи, сагласно са сибилама, пророчицама римским: Само неки бог може спасти свет.

Цела књига надам се да ово неће бити схавцено као реклама није форум а форум се само декларише као рекламирање.
http://www.rastko.org.yu/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vlnikolaj-teodul.html

Vidis prijatelju ponakad imam inspiraciju da se ceram sa ljudima koji drugacije misle a ponekad ne. Ali da bi pricali moramo da otvorimo usta - tu mozemo da se slozimo. Jebiga - kad mora da psujem - citirao si jednom nemoj i drugi put. Reci ono sto TI mislis a ne sto drugi misle. Inace odosmo u beskonacnost a ja cu izgubiti zelju da se "tjeram" sa tvojim citiranim velikanima hriscanske misli.

Logicka argumentacija je mnogo korisna i dobra stvar ali u ovom slucaju poredimo stvari o kojima strasno malo znamo ali u koje duboko verujemo. To smo vec naglasavali. Veoma je tesko ubedjivati nekoga da mu je vera dobra ili pogresna. Cak i kad bi uspeli nista ne bi time dokazali. Bilo bi lepo kada bi ovde to probali da izbegnemo - kao i zigosanje mene i drugih koji ne misle slicno tebi ili nekim drugima. Ja mogu samo da pricam o svom licnom stavu koji je moja istina ali ne i tvoja ili bilo cija druga.

Pa ajd da krenemo. Spolja gledano budizam je sve to sto si napisao, kao i mnogo drugog (vedantu tj. hinduizam ne komentarisem ovde). Sidarta je dosao do svog providjenja i spasenja prateci mnoge puteve vezane prevashodno za Hinduizam, religiju njegovih predaka. Nenasavsi odgovor na pitanja koja su ga tistila on se okrenuo sebi i pronasao je odgovor u samom sebi. Vrlo malo knjiga je ostalo iza njega jer je sustina ucenja bila ne vezivanje za spoljasnje idole i akcije drugih ljudi vec INDIVIDUALNI razvoj i traganje za spostvenim ispunjenjem. Kao posledica toga postoje mnoge grane budizma koje su vremenom postale veoma razlicite u ucenju, pravilima, ritualima i dogmi. Za mene licno jedina grana budizma koja je je ispunila moju diushu je japanski ZEN budizam, koji je zadrzao taj licni put i licno iskustvo kao primaran nacin dostizanja ispunjene dushe.

Samim tim bespredmentno je govoriti o ritalima, spisima i razumevanju istih. Mozemo samo da pricamo o sustini. Sustina oba ucenja - zvali ih religijom ili filozofijom nebitno je - je definisanja sustine coveka kao bica i odgovora na pitanja - sta radimo na zemlji - koja je svrha postojanja - i sta ce biti posle smrti. Od svega toga najbitnije je pitanje covekove sustine. Sve ostalo - koliko god izgledalo bitno u sustini, dok smo na zemlji u nasim materijalnim telima , je apsolutno nevazno za nas. Nas zadatak je da shvatimo ko smo mi zaista, jer apriori ne mozemo da prihvatimo da je sustina zivota smrt. Znaci svi verujemo (nadamo se ) da postoji nesto vishe, sto bi nama i nasem zivotu dalo znacaj i vaznost.

Oba ucenja to rade na vrlo slicne nacine. Pravila koja postoje u 10 hriscanskih zapovesti, postoje i u budizmu.  Ako uzmemo to kao osnovu sve ostalo je nadgradnja.

Buda tvrdi da je zelja i zudnja primarni izvor ljudske patnje a da je patnja primarni nacin vezivanja ljudske dushe za materijalno. Dok smo vezani srcem za materijalno nemozemo da spoznamo bilo sta osim njega i ostajemo vecno vezani za materijalno. Budisti ulaze ovde u pricu o reinkarnaciji u koju ja licno neverujem dok Hrist nije nista govorio o tome jer je (po meni) smatrao to nevaznim. Nikejski sabor se doduse potrudio da dopuni Hristovo ucenje pa je opste prihvacena dogma da kruzenja ljudske dushe nema. Razlog ovoga nije bila zelja da se ljudima da istina (jer je ni oni nisu znali) vec da se ljudi nateraju blize crkvi koja je obecvala spasenje u vaskrsnucu dushe. Vaskrs dushe u svojoj simbolici ima identicno znacenje kao i prosvetljenje u budizmu - to je trenutak spoznaje naseg pravog JA. Da li se to desava za zivota ili posle smrti nevazno je jer je bitan rad koji ulozimo TOKOM nasih zivota da bi dosli do tog stadijuma spoznaje sebe.

Hrist kaze - ja sam put i kroz mene cete uci u carstvo Bozije, ali kaze i ne trazite carstvo Bozije van sebe trazite ga u sebi. Ukazujuci na put licnog preispitivanja, ucenja o sebi i drugima . Ceo Budin put je upravo to - nista manje nista vishe. Znaci na stranu knjige i dogme - u jednoj reci oba puta su putevi ljubavi. Ni jedan ni drugi ne odstupaju od toga ni milimetar. Voljno prihvatanje onoga sto nam zivot donosi i odnos prema drugima kao prema sebi samom. Opsujuci time univerzalni boziji zakon.

Razlike u meditativnim/molitvenim praksama su apslutno nebitne ako covek dodje do licne spoznaje ucenja. Svaka molitva moze biti izvor greha i blagosti u isto vreme. Neko moze da se moli Isusu za zdravlje i blagostanje - takva molitva je prazna rec ako se nema razumevanje bozijih zakona koji donose coveku zdravlja i blagostanje. Isto tako neko moze da provede godine meditirajuci i da nikada ne spozna bilo sta od nirvane i Budinog mira. Sve to samo pokazuje da svako treba da trazi sta ispunjava njegovo licno srce. I kada nadje to da se drzi njega. Sve ostalo je nebitno.

Nadam se da je malo jasnije zasto milim da su price o laznim i pravim, vecim i manjim Bozijim prorcima i poslanicima bespredmetni. Savetujem Hermana Hesea i njegovu Sidartu kao obaveznu litertauru ako je neko slucajno zaboravio to da procita. Obratite paznju na dao knjige kada stari splavar prica kako ga je reka naucila zivotnoj mudrosti.

Pozdrav 

Ова расправља постаје занимљива. Понекад је боље читати него писати.
Зато бих само питао, пошто се видим помиње владика Николај и његово виђење источњачког - да ли је он рекао да су Индуси и Китајци наша духовна браћа?
Негде сам прочитао његову изјаву да више духовности данас (у његово време, а важи и данас по мом мишљењу) има у источним земљама, него на западу који је некада био православан.

Још ћу дати кратко моје мишљење да силе (или ако тако хоћете богови) разарања морају бити равноправни силама створитељкама. У супротном би се свет препунио. Закони термодинамике.

Ja samo da iskopiram samog sebe sa druge teme jer odgovor pripada ovde .

Simbolika hriscanskog vaskrsenja govori u pravom zivotu posle smrti gde se covek upoznaje sa svojom duhovnom sustinom i postaje ta sustina. To se ne razlikuje nipocemu od budistickog prosvetljenja tj. nirvane. Spoznaja Boga postaje isto sto i spoznaja sebe jer kroz sebe dolazimo do Boga i vaskrsavano u njemu i njegovoj svesnosti koja tada postaje nasa svesnost.

Postoji tehnicka razlika - budizam smatra da do prosvetljenja  moze doci za vreme zivota tj, da se do spoznajne svesnosti moze doci za zivota dok hroscanstvo striktno vezuje vaskrs sa vremenom posle smrti. Hriscanstvu je ovo neophodno iz vishe razloga od kojih ni jedan nema veze sa samim cinom vasksavanja duse. Hriscanstvo ne pravi nikakvu gresku jer je ziasta potpuno i pravo prosvetljenje i u budizmu tek kada se potpuno odbaci fizicka stvarnost i vezanost za nju.

ako se pod hriscanstvom smatra ono shto uche danashnje crkve (pravoslavna,katolichka,protestantska ,jeh .svedoci ... i.t.d) onda je odnos otprilike

hriscanstvo:budizam=dupe:oko

Pa, decky... 
Dobrodosla ja na tvoju temu... 
Kafa?- moze. Nikotin?- prestala da pusim, pre pola god.

Pohvali me, onomad, za Uspenskog, pa reko` da se istegnem i da uzmem s police knjizicu i nesto citiram...
"Vi ste sami pronasli svoju istinu; dakle, zadrzite je za sebe. Ne uskracujte ljudima njihovu istinu.
Potpirite svoju sopstvenu vatru, ali ne gasite tudju..."

Ovaj citat posvecujem dragom Joci.