U knjizi «Upijajući um«, sastavljenoj iz dvadeset osam članaka, Marija Montesori pažnju poklanja ranom detinjstvu i njegovom, prema shvatanjima istaknutih psihologa, izuzetnom značaju za izgradnju ličnosti i društva. «Ova knjiga predstavlja kariku u razvojnom lancu naše misli i dela namenjenih odbrani ogromnih mogućnosti koje postoje u detetu». Knjiga je štampana prvi put u Madrasu (Indija) 1949. godine da bi, posle više od pola veka, konačno prevedena i na srpski jezik 2003. godine, stigla i do nas.
«Upijajući um« je delo Montesorijeve u kome je traganje za njenim skrivenim osnovnim intencijama najplodonosnije, zbog uvida i podsticaja čija aktuelnost ni do danas nije prevaziđena. Smisao za anticipaciju događaja u razvoju, obrazovanju i vaspitanju deteta krasi neke stranice ovog rada (predvidela je, na primer, današnje forsiranje obrazovnog na račun zanemarivanja vaspitnog aspekta rada u školi, a što je smatrala potpuno neprihvatljivim). «Ako hoćemo da shvatimo um deteta, moramo poći putevima posmatranja i otkrivanja. Trebalo bi da se ugledamo na psihoanalitičara koji prodire duboko u nesvesno odraslog čoveka. To nije nimalo lako«. Dosledno je insistirala na odgovornosti odraslih u pogledu ispunjenja zahteva za «obrazovanjem od rođenja».
Montesori metod je oblikovan na osnovu posmatranja dece u različitim stadijumima razvoja, kao i u kontaktima sa decom različitih kultura. Odlikuju ga neke karakteristike koje kod dece imaju univerzalno važenje: sva deca imaju «upijajući um»; sva prolaze kroz razdoblja posebne osetljivosti; sva uče kroz igru i rad; uče se samostalnosti i kreativnom ispoljavanju sposobnosti; sva žele da budu nezavisna i sva prolaze kroz nekoliko faza u razvoju.

Karakteristično za ovaj metod je insistiranje na individualnom radu dece i upotreba posebno osmišljenih materijala. Vežbajući na lako dostupnim materijalima iz svakodnevice i učeći se praktičnim aktivnostima (vezivanju pertli, zakopčavanju odeće - što odraslima može da izgleda trivijalno) deca vežbaju motoriku. U predškolskom uzrastu uči se najpre čulima, ali su inteligencija i pokret nezaobilazni pratioci tih stremljenja. Tokom kasnijih faza koriste se matematički materijali: žetoni, štapovi za brojanje, vreteno; na primer, ubacujući predmet u kutiju dete shvata da je nula prazno, ništa. Sa jezičkim materijalima radi se u fazama: a) slovo se imenuje i pipanjem shvata; b) prepoznaje po obliku i c) najzad usvaja. «Upravo u tom uzrastu formira se inteligencija, glavno čovekovo oruđe. I ne samo ona, nego i sve psihičke sposobnosti u celini. Ta nova ideja snažno je uticala na one koji se razumeju u psihički život».
Suština Montesori metoda je usmerenost na dete, a ne na sam program, koji se često sprovodi u našim školama nezavisno od dečjih potreba i pokušaja izražavanja njihove kreativnosti. Akcenat je na razumevanju šta je aktuelno kod određenog deteta a ne kod »prosečnog« deteta. Sticanje nezavisnosti deteta od odraslih predstavlja središte celokupnog vaspitnog rada. Da bi se to postiglo pretpostavka je sloboda, a od dece je naučila «da su sloboda i disciplina dve strane iste medalje».

Marija Montesori ističe kako je potrebno zasnovati pedagogiju na naučnim temeljima, čiji bi cilj bio da čoveka regeneriše, i da on u budućnosti bude bolji, a to se postiže preobražajem obrazovanja. Bila je ubeđena da put put ka tom cilju vodi preko integracije znanja i aktivnosti iz medicine i edukacije (obrazovanja i vaspitanja). Želja da stvori naučnu pedagogiju pratila je njen rad čitavog života, ali taj posao je ostao nedovršen, kao, uostalom, i kod mnogih stvaralaca u drugim oblastima ljudskog znanja.
U ovom radu nema sistematskih naučnih razmatranja. Uočljivo je kako se kod komparacije događaja iz sveta biologije (na koju se Marije Montesori često pozivala) sa onim u čovekovom životu, pri čemu je analogija koje se držala često sporna, poetski zanos uzdiže i odvlači je od činjenica, što ne ide u prilog naučno zasnovanim tvrđenjima.
Bez obzira na pojedine nejasnoće, jednostranost i retorička preterivanja, čitanje ove knjige pospešuje jasniji uvid u stanje mentalnog zdravlja dece, u metode primarne prevencije i rešavanje pojedinih patoloških problema tokom dečjeg razvoja, kako na psihološkom tako i na socijalnom planu. «Zar nisu svi naši napori usmereni na uklanjanje prepreka koje stoje na putu razvoja deteta i na udaljavanje od njega svih opasnosti i nerazumevanja koji ga okružuju?»