Kako izaći iz začaranog kruga nasilja
Šta posle šamara
Red nasilja, red nežnosti – recept je za kolač koji nasilnici godinama pripremaju ženama u porodičnoj „pećnici”

Ona je zavisna, nesamostalna, pasivna, uplašena, bez samopouzdanja, ali sa snažnim ambivalentnim odnosom prema nasilniku sa kojim ostaje u braku zato što nije sigurna da li je u stanju da se sama brine o sebi i deci. Mrzi ga, ali je na neki čudan način vezana za njega. Želi razvod, ali se plaši da će on realizovati pretnje sa fatalnim sadržajem. Njen strah je, nažalost, odličan afrodizijak za njegovu psihopatsku ličnost koju bliže definišu atributi tipa – nezrelost, impulsivnost, egocentričnost, hipersenzitivnost i niska kontrola agresivnih impulsa. Red nasilja, red nežnosti recept je za kolač koji joj on godinama priprema u porodičnoj „pećnici” i servira za sva tri obroka dnevno, sprečavajući je da siđe sa klackalice dileme – razvesti se ili ne.

Ovim rečima Ana Radovanović, psiholog i porodični psihoterapeut, slika portret despota i žrtve koji žive u tamnom vilajetu nasilja koji se sve češće sreće sa ženama kojima je nasilje životna svakodnevica i koje decenijama tragaju za načinima da izađu iz začaranog kruga pakla.

Sramota je razvesti se

Iako su mediji sve češće u prilici da beleže sve ekstremnije i bizarnije „porodične priče”, stručnjaci objašnjavaju da su razlozi zbog kojih žene ostaju u braku sa despotom obično poruke „pokupljene” na putu odrastanja iz primarne porodice u vidu saveta tipa – „sramota je razvesti se”, „zadatak je žene da čuva brak”, „i ja sam trpela agresiju da bih tebe izvela na pravi put”... A put na koji se izvode deca – žrtve ili svedoci porodičnog nasilja obično vodi u brak sa agresivnim supružnikom.

„Nasilje je ’treći partner’ u vezi dvoje ljudi praktično od prvog dana – zabavljanja, a ne braka. To je grudva koja se godinama kotrlja i vremenom poprima intenzitet i obim lavine, a nasilnik svoju žrtvu suptilno i sistematski izoluje od svih osoba kojima se može požaliti i od kojih može zatražiti savet ili pomoć – pre svega od razvedenih prijateljica koje su živi dokaz teze da je bolji dobar razvod nego loš brak. Kada obezbedi manevarski prostor za agresivno delovanje na dnevni red dolaze pretnje sa agresivnim sadržajem. Zatim slede ponižavanja, pa fizičko nasilje, pa povremeni periodi milosti i nežnosti, kratkotrajni „medeni meseci” tako da je žena stalno na psihičkoj klackalici. Vremenom, ona ulazi u taj začarani krug vređanja, ponižavanja, uvreda i ucena i počinje da veruje u ono što joj nasilnik govori – da je glupa, ružna i nesposobna, a „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina”. A na pitanje – zašto se prelazi preko prvog šamara, ona odgovara „Zato što se šamar ne prepoznaje kao nasilje”, kategorična je Ana Radovanović.

Naša sagovornica objašnjava da nasilje ostaje kao moneta za komunikaciju između supružnika, jer žena vremenom stiče iskrivljeno viđenje situacije i nalazi opravdanje za nasilje u samozavaravanjima tipa – iznervirao ga je šef, gužva je u prevozu, smanjena mu je plata, nervozan je zbog lošeg vremena, zabrinut je zbog detetove loše ocene u školi. Vremenom, opravdanja ima sve manje, a nasilja sve više, objašnjava naša sagovornica.

Na pitanje – zašto žena ipak ostaje u braku sa nasilnikom, ona odgovara: „Iza izgovora tipa – čekam da dete završi školu, sada je u pubertetu, nemam stan, roditelji me neće prihvatiti sa decom”, zapravo stoje poruke koje joj je darivala majka – žrtva agresivnog braka i identifikacija kćerke sa ulogom roditelja istog pola i biranje partnera po modelu roditelja suprotnog pola.

Kap koja prelije čašu

Zbog toga i govorimo o transgeneracijskom prenošenju nasilja i zato kćerke biraju partnera nasilnika, a sinovi prave vatromet nasilja u sopstvenom domu. Naravno, i među samom decom postoje razlike u reagovanju na nasilje – jedna kćerka, primera radi, stalno ostaje uz majku u želji da joj pruži psihičku podršku i u nadi da će sprečiti oca da fizički nasrće na majku, a druga kćerka stalno pronalazi razloge da ne bude kod kuće.
Dešava se i da kćerka zbog agresivnog ponašanja oca dođe do zaključka da su „svi muškarci bitange” i svesno odustane od osnivanja sopstvene porodice zbog dramatičnih uspomena iz porodice porekla. A objašnjenje za sinovljevo nasilje nad majkom – ujedno i žrtvom očeve agresije – nalazimo u poznatom fenomenu identifikacije (sina) sa agresorom koji, prepričan sa jezika psihologije, zvuči otprilike ovako: poistovećujući se sa ocem nasilnikom, sin veruje da će se oca manje plašiti i da će ga otac više voleti ukoliko mu ponašanje bude „sličnije”. „Razlog zbog kojeg žene rešavaju da izađu iz začaranog kruga nasilja obično je dugogodišnja agresija, odnosno kap koja je prelila čašu. Nekada je to nasrtaj na dete, a nekad su to batine koje su ugrožavajuće za život. Treba imati na umu i činjenicu da mnogim ženama nedostaju pravne informacije tipa – kome se obratiti za pomoć u slučaju razvoda braka. Većina je zaplašena da će im brakorazvodni sudija „oduzeti” decu i dodeliti ih agresivnom ocu – što je, takođe, jedan od faktora održavanja ovakvog braka. Ipak, treba otvoreno reći da je nezavidna ekonomska situacija najčešće ta koja od žena pravi taoce ovakvih brakova”, zaključuje Ana Radovanović.

Katarina Đorđević

Izvor: Politika