Гај Флавије Валерије Констанције (рођен 31. марта 250. године, умро 25. јула 306. године) био је римски цар Западног Римског Царства. Обично је назван Хлором, бледим. Он је био отац Константина Великог.

Константин је био грчког порекла. Наводно је био син Еутропија и Клаудије, ћерке Криспа, брата римских царева Клаудија II и Квинтила. Међутим, ово би могла бити једна измишљотина.

Ране године Констанцијевог живота нису добро познате.

Како се Констанције истицао као војник, нарочито приликом намесништва у Далмацији, Констанција је 1. марта 293. усвојио цар Максимијан. Цар му је доделио титулу и положај цезара. Том приликом Констанције се оженио царевом поћерком.

298. године Констанције је победио Алемане у две битке, ојачавши тако одбрану границе на Рајни. Током прогона хришћана, Констанције се понашао веома човечно. Постао је август 1. маја 305., а умро је следеће године у Еборакуму, током експедиције против Пикта и Шкота. Наследио га је његов син Константин Велики у владавини над Британијом, а Галерије у владавини над Римом.

Флавије Галерије Валерије Лицинијан Лициније (рођен око 250. године, погинуо 325. године) био је римски цар од 308. до 324. године.

Лициније је био сељачког порекла. Рођен је у Дакији или у Горњој Мезији. Лициније је био пријатељ цара Галерија, кога је пратио у његовој експедицији против Персијанаца. После смрти Севера II, Галерије је уздигао Лицинија на ранг августа на Западу, 11. новембра 308. године. Лициније је сместа добио управу над Илириком, Тракијом и Панонијом.

Након Галеријеве смрти, маја 311. године, Лициније је власт над читавим царством поделио са Максимином Дајом. Хелеспонт и Босфор су били граница између два домена.

Марта 313. Лициније се оженио са Флавија Флавијом Јулијом Констанцијом, полусестром Константина Великог. До брака је дошло у Милану, и том приликом цареви су издали Милански едикт којим су хришћанима вратили конфисковану имовину. Они нису христијанизовали Царство
како се често мисли, али је положај хришћана после овога био много бољи. Већ следећег месеца, Лициније је победио Максимина Дају и тако себе прогласио за цара на Истоку, док је његов зет, Константин Велики, имао врховну власт на Западу.

314. Лициније се ставио на страну Басијана против Константина Великог. Када је његов поступак постао познат, дошло је до грађанског рата, у коме је Лициније доживео пораз у Панонији, код Цибале, 8. октобра 314. године. Иако је Лициније претрпео још један пораз, дошло је до измирења царева: Лициније је добио Тракију, Сирију и Египат, али је више провинција и већу моћ Константин задржао за себе. У међувремену, Лициније је именовао за свог савладара Валерија Валенса (316.-317.), али је морао да га убије, када је то Константин затражио од њега.
Константин Велики је започео други велики рат против Лицинија. Нанео му је пораз а затим га је заробио у зидинама Византа. Након једног поморског пораза, дошло је до одлучне битке близу Халкедона, 18. септембра 324. године. Лициније је био заробљен и одведен у Солун где је једно време живео у кућном заробљеништву. Ипак, када је покушао да дигне устанак, Константин Велики је наредио да буде убијен.

Флавије Клаудије Јулијан (Flavius Claudius Julianus), 331, Константинопољ - 363, Маранга на Тигру, римски цар. Хришћани су га називали Јулијан Апостата, односно Јулијан Отпадник, будући да се одрекао хришћанства.

Био је римски цар од 360. до 363. године, синовац цара Константина. Пре него што је ступио на престо водио је успешан четворогодишњи рат у Галији. Извикан је за цара од стране трупа у Паризу, а умирући цар Констанције II прогласио га је за наследника, па је тако избегнут грађански рат.

По ступању на престо одрекао се хришћанства, које се у оно вријеме јако брзо ширило и покушао је да обнови просвећено римско паганство (идеале неоплатонизма: хуманост и љепота, против хришћанства). Велики утицај на његов поглед на свет и религијска уверења имало је читање Хомерових епова: окренуо се хеленизму и покушао да му поврати сјај и утицај. Није имао успјеха да испуни своју жељу.

Писао је доста, на грчком језику: панегирике цару Констанцију, химне, критике цара Константина и хришћана, полемике. Тако је стекао назив Филозоф.

Погинуо је у рату против Персијанаца.

Руски писац Д. Мерешковски је обрадио његов живот у роману "Антихрист".

Битка код Хадријанпоља ( 9. август 378. ) је била битка између римске војске и Гота, потпомогнутих Аланима . Римску војску поредводи цар Валенс, а Готе предводи Фритигерн. Битка се одиграла код Хадријанпоља (данас Едирн, на граници Бугарске и Турске ). Битка је била део Готског рата (377.-382.).

У бици су победили Готи, уништивши целу једну римску армију. То је једна од најзначајнијих битака у римској историји, јер та битка припрема позорницу за коначни колапс западног римског царства у 5. веку. Римљани су присиљени да преговарају са варварима и насељавају их на подручје Римског Царства.

Готи су били у Дакији до 376.,а Хуни су их потискивали. Један од готских вођа Фригерн моли римског цара Валенса да им дозволи да се настане на јужној обали Дунава. Визиготи су се надали да ће ту наћи уточиште од Хуна, који нису располагали добрим могућностима да им војска прелази тако широку реку. Валенса је то дозволио, а чак је помогао Визиготима да пређу реку. Поред тога обећао им је храну и земљу. Надао се да ће Готи постати ратари и војници и дозвољава им да буду у саставу царства као савезници (федерати).

Међутим, кад су прешли, завладала је глад, а римски комаданти тога подручја су били једним делом непоштени, а једним делом Рим није био у стању да Готима допреми довољно хране. Готи се почињу бунити, па Валенс тражи појачања против Гота. Долазе појачања, па отпочиње рат против Гота. Било је ту много мањих битака, али ниједна страна није остваривала премоћ.

Цар Валенс одлучује да сам преузме команду. Наређује генералу Себастијану да дође из Италије, а Грацијану са доведе значајне снаге са рајнске границе. Себастијан је путем победио Готе, а Грацијан је каснио јер се на Рајни борио са Алеманима, које је и победио. После те две победе, над Готима и Алеманима и цар Валенс се понадао да ће он сам победити Готе, без ичије помоћи.

У Хадријанопољу се среће са Себастијановим снагама. Извиђачи су га 6. августа информисали да су Готи 20 километара далеко, на југозападу Хадријанопоља. Готи су избегавали римску армију, која се протезала до Хадријанопоља.

Грацијан је послао гласника тражећи у писму од Валенса да причека појачања пре него се упусти у битку. Валенсини официри су исто саветовали чекање, док не стигне Грацијан са појачањем. Мећутим Валенс је желио да сам победи Готе и да носи славу победе. Потценио је Готе и сматрао је да их има само око 10.000.

Готски вођа Фритигерн шаље мисију 8. августа и предлаже мир у замену за неке римске територије. Валенса је сматрао да ће он победити због наводно више војника, па одбија готски предлог. Валенса није знао за један део готске коњице, која је отишла мало даље, тако да је потцењивао број Гота.

Валенсина војска се састојала од ветерана и људи вичних рату. Састојала се од 7 легија. Коњица није била тако јак део Валенсине војске. Биле су ту и две чете арапске коњице.

Квалитета римске војске је била испод нивоа претходних векова. Дисциплина је опала, јер су били присутни плаћеници, а и ниво опреме је био много нижи него раније. Неки легионари нису ни носили оклоп, а и количина оклопа је опала по легионару
Валенса је имао по једним изворима око 15.000 војника у Хадријанопољу. По другима и 30.000. Састав војске је следећи:

1.500 војника царске гарде, којом командује Валенс. Састојали су се од 2 батаљона ( по 500 војника сваки) тешке коњице, који су напали на почетку битке и један батаљон коњаника стрелаца.
1.000 војника елитне коњице. Састојали су се од обичне тешке коњице, лаких коњаника стрелаца и тешко оклопљених катафракти.
1.500 кољаника уобичајене коњице
5.000 легионара тешке пешадије, који су задњи остали на попришту
6.000 помоћних снага, које се састоје од тешке пешадије и великим делом стрелаца пешадинаца.
Валенса сазнаје 9. августа ујутро да је готски логор северно од града, па стиже тамо са војском након 7 сати марша преко тешког терена.

У 2 поподне Римљани стижу у нереду пред готски логор. Готи, с изузетком готске коњице, заузимају положај испред свога логора, где су им биле породице и оно што су поседовали. Готски логор је био у облику круга. Фритхернов циљ је био да одгоди битку док му се не врати коњица. Готи пале поља да би димом одложили римски напад, а почињу и преговоре за измену талаца. Римљани су сматрали да имају јачу позицију, али нису знали да Готи купују време.


Један део римске војске је започео битку без наредбе да почне битка. Били су исувише нестрпљиви да се освете Готима након две године готског разарања и харачења по Балкану. Тешки стрелци први почињу битку, али пошто су кренули без подршке потиснути су . Кад је римско лево крило стигло до готског логора, било је прекасно, јер је стигла готска коњица. Готска коњица је окружила римску војску, која је већ била у нереду након првог напада.


Римљани се повлаче у подножје брда, али ту им је било отежано маневрирање због тешког оклопа и дугих штитова. Готска коњица је наставила да напада и уништила је потпуно читаву римску војску.

Током покоља римске војске Валенса је напустила његова гарда. Већина коњице је побегла. Што се десило са Валенсом не зна се; вероватно je погинуо у бици.

Трећина римске армије је успела побећи. Око 20.000 војника је убијено у најгорем римском поразу после битке код Кане. Уништена је кључна војска источног дела римског Cарства. После битка су уништене све фабрике оружја на Дунаву. Римска војска није имала довољно резервиста, па настаје криза регрутирања, која појачава значај тог пораза. Битка је значила да су варвари постали моћни. Нови цар Теодосије I је склопио мир 382., који је трајао до његове смрти 395.

Цела једна Римска армија је нестала, а та вест је шокирала Римски свет, присиљавајући први пут Римљане да преговарају са варварима и насељавају их на подручје Римског Царства. Тиме је започео нови тренд, чије су крајње последице довеле до пада Западног Римског Царства око 100 година касније.

Теодосије I (Шпанија, 11. јануар 347. - Милано, 17. јануар 395.) је био византијски и римски цар, назван Теодосије Велики, последњи владар јединственог Римског царства (379-395). Желећи да успостави што чвршће државно јединство прогласио је хришћанство државном религијом и забранио паганске култове. После његове смрти власт су преузели његови синови, на западу Хонорије, а на истоку Аркадије. Због великих доприноса учвршћивању хришћанства проглашен је за светитеља.

Ромул Августул (рођен око 463, умро после 476. године) је био последњи западно-римски цар, син Орестов. Владао је између 28. августа 475. године до 4. септембра 476. године.

Ромул Августул је углавном познат под ниподаштавјућим надимком Ромул Августул, иако је његово званично име било Ромул Август.

Ромул је био син Ореста, римског грађанина из Паноније, који је вероватно Германи порекла. Назван је Ромул по своме деди по мајци, племићу из Норика.

Орест је постао магистер милитум под царем Јулијем Непотом 475. године. Убрзо пошто је дошао на ту позицију, Орест је подигао устанак и освојио је Равену, престоницу Западног Римског Царства још од 402. године. Јулије Непот је побегао у Далмацију.

Орест није постао цар и поставио је на престо свог сина, који је тада био дете. Византија је тада третирала Западно Римско Царство као клијентску државу; тако су цареви Антемије и Јулије Непот постављени на престо од стране Лава I, византијског цара. Византија је гледала на Ореста као на узурпатора, па ни Ромула Августула никада није признала за цара.

Ромул је био само фигура, а стварну власт је имао његов отац. Неколико месеци пошто је дошао на власт, Орест је одбио да Херулима и неким другим плаћеницима додели земљу који су они тражили. То је изазвало побуну на чијем челу је био Одоакар. Орест је ухапшен близу Пјаћенца|Пјаћенце 28. августа 476. године и одмах погубљен.

Одоакар се онда упутио ка Равени, освојивши град и заробивши Ромула Августула. Млади цар је био приморан да абдицира, што се сматра легалним крајем Западног Римског Царства, будући да је Одоакар одбио да именује новог римског цара.

Одоакар је постао стварни владар Италије.

Судбина Ромула после абдикације није позната. По једној верзији, Одоакар му је поштедео живот и чак му дао неки новац и послао га да живи код његових рођака Кампанији.

Изгледа да је 507. и 511. године Теодорик потврдио годишње давање за Ромула и за његову мајку, мада није лако идентификовати овог Ромула са последњим римским царем.

После абдикације Ромула Августула, Сенат, Одоакар и Јулије Непот послали су делегацију код византијског цара Зенона. Одоакар је тражио да буде потврђен за вице-краља Италије. Сенат је тражио да Византија постави новог цара Западног Римског Царства, а Јулије Непот је тражио да поново добије круну. Зенон је одбио захтев сената, а захтев Одоакра је прихваћен да буде вице-краљ под формалном владавином легитимног цара Јулија Непота. Новци са ликом Јулија Непота су били ковани у Италији тако све до 480. године. Но, то је била само формална страна. Јулије Непот никада није имао никакву стварну власт.

Одоакар (435.-493. године) је био пореклом пола Хун, пола Херул. Познат је у историји као човек који је срушио Западно Римско Царство. Последњег западно-римског цара Ромула Аугустула је свргао 4.септембра 476. године. Постао је први варварски краљ Италије иако је формално признавао власт византијског цара.
Формални владар Западног Римског Царства је био Орест, чији је син Ромул Аугустул био малолетан. Одбио је да додели земљу Херулима и другим германским плаћеницима, што је довело до побуне варварских плаћеника под вођством Одоакара. Брзо заузимају Равену, која је била седиште цара још од 402. године.
Након свргавања Ромула Аугустула, Одоакар је имао је избор или да влада преко неког цара, кога би контролисао, или да влада као клијент византијског цара. Одлучио је да формално врати царску власт византијском цару Зенону у Константинопољу. Цар Зенон га је прогласио војводом (dux) Италије и уврстио га је међу патриције. Одоакар је ковао златнике у име Зенона, чиме је показивао да поштује формалну власт Византије. До 480 му је Јулије Непот био формално легитимно претпостављени , а од 480. године Одоакар се назива краљем Италије.

Односи између Одоакара и Византије су се погоршавали, највише због тога што се Одоакар није држао постигнутих договора. Године 489. цар Зенон позива Остроготе и Теодорика Великог да му помогну, што ови и чине и након 4 године рата 493. године Одоакар губи Равену. Теодорик га позива на вечеру и при томе га лично убија мачем, те преузима цело краљевство

Диоклецијанова палата је зграда у Сплиту, у Далмацији, данашња Хрватска коју је изградио цар Диоклецијан у 3. веку. У време када је грађена није постојао град Сплит, већ је град касније изграђен око палате. Латински назив града, Spalatium, значи „мала палата“.

Диоклецијан је дао да се ова велика палата сазида како би у њој провео последње године живота после абдикације 1. маја 305. Саграђена је у заливу који се налази на јужној страни малог полуострва који задире у Јадранско море са далматинске обале, 6,5 км удаљеном од Солина (Salona), главног града римске провинције Далмације. Терен на коме је палата саграђена се благо нагиње ка мору. То је типично карстни терен, ниски кречњачки гребени који се пружају од истока ка западу с пукотином од лапорца између њих.

Ова палата је данас срце унутрашњег града Сплита где се могу наћи најзначајније историјске грађевине. Важност Диоклецијанове палате далеко надилази њен локални значај због добре очуваности и грађевина из каснијих историјских периода, од римских времена па надаље, који дају посебну драж старом Сплиту. Палата је једна од најпознатијих архитектонских и културних грађевина на хрватској јадранској обали и заузима значајно место у медитеранској, европској и светској баштини.

У новембру 1979. УНЕСКО је прихватио предлог да се историјски центар Сплита, саграђен око палате, укључи на листу Светске баштине.

Основа палате је неправилни правоугаоник с кулама на западном, северном и источном прочељу. Она комбинује вредности луксузне виле с војничким логором, са широким капијама и осматрачницама. Палата је окружена зидинама, и у своје време је у њој становало преко 9.000 људи.

Једино јужно прочеље, које се уздиже директно са, или врло близу мора, није заштићено зидовима. Развијена архитектонска композиција галерија с аркадама на вишим спратовима разликује се од грубљег изгледа остала три прочеља. Монументалне капије у средини сваког од ових зидова воде до унутрашњег дворишта. Јужна Морска капија је једноставнијег изгледа и мањих димензија од остале три. Вероватно је њена првобитна намена била да буде приватни императоров пролаз ка луци или као улаз за снабдевање.
Дуалистичка природа архитектонског плана, који је и вила и каструм, уочљива је и у уређењу унутрашњости. Попречни пут (decumanus) који повезује источне и западне капије дели читав комплекс на две половине. У јужној половини налазе се луксузније грађевине: императоров стан, јавни и приватни, и култне грађевине. Императоров стан је окренут ка морској обали. Због тога што нагнути терен ствара разлику у нивоима, стан се налази изнад нижих грађевина. Иако су кроз векове служиле као одлагалиште отпада ове ниже грађевине су добро сачуване, пружајући доказ о изворном изгледу и распореду горњих просторија.

Монументално двориште, звано перистил, омогућава северни приступ императоровим одајама. Он је такође прилаз Диоклецијановом маузолеју на истоку и трима храмовима на западу.

Северна половина палате, која је подељена на два дела главном уздужном улицом (cardo) која води од Северне капије до перистила, мање је очувана. Претпоставља се да је свако од ових делова чинило велике стамбене комплексе, у којима су живели војници и слуге, а вероватно је имао и друге намене. Оба дела су вероватно са свих страна била окружена улицама. У подножју зидина налазиле су се правоугао зграде, вероватно складишта.

Палата је зидана локалним кречњачким каменом високог квалитета, углавном из каменолома са острва Брача; песак је узиман из оближњих река, а цигле су прављене и солинским и другим радионицама. Део материјала за декорацију је увезен: египатски гранитни стубови и сфинге, фини мермер за облогу и капителе произведен је у радионицама у Проконесу (Proconnesos) у Грчкој .

Вода за палату довођена је из реке Јадра близу Солина. И данас се могу видети импресивни остаци аквадукта дуж пута од Сплита до Солина. Аквадукт је знатно рестауриран у 19. веку.

Британски неокласицистички архитект Роберт Адам је испитао остатке палате и 1764. објавио књигу „Рушевине палате цара Диоклецијана у Сплиту у Далмацији“ (Ruins of the Palace of the Emperor Diocletian at Spalatro in Dalmatia).