Kjoto protokol – početak borbe s neizvesnim krajem       

Ključni globalni dokument o sprečavanju zagrevanja planete Kjoto protokol stupa na snagu 16. februara, u trenutku kada sve veći broj naučnika upozorava da će priroda poplavama, olujama, sušama i razornim talasima brže nego očekivano odgovoriti na nemar čovečanstva, a svetski zvaničnici već sada postavljaju pitanje šta činiti posle 2012. godine – kada Protokol prestaje da važi. “Borba protiv klimatskih promena nije stvar izbora, već pitanje neophodnosti”, rekao je nedavno evropski komesar za životnu sredinu Stavros Dima. Protokol, koji je sklopljen u japanskom gradu Kjotu 1997. godine, obavezuje industrijski razvijene zemlje da za u proseku 5,2 odsto smanje nivo emisije šest opasnih gasova u odnosu na nivo iz 1990. godine i da taj cilj dostignu do 2008-2012. godine. To su pre svih ugljen-dioksid i ostali gasovi iz industrije, saobraćaja, termoelektrana, intenzivne poljoprivrede, za koje veliki broj naučnika tvrdi da zadržavaju Sunčevu toplotu u atmosferi, stvaraju takozvani efekat “staklene bašte” i dovode do globalnog zagrevanja planete. Rusija je taj globalni sporazum spasla propasti jer je svojim ratifikovanjem omogućila da Kjoto protokolom budu obuhvaćene zemlje koje čine 55 odsto globalne emisije gasova staklenika (protokol je ratifikovala 141 zemlja, od kojih su 30 razvijene države).

Upravo su Sjedinjene Države, kao najveći svetski zagađivač, svojim povlačenjem iz Kjoto protokola 2001. godine dovele opstanak tog sporazuma u pitanje, a i dalje se čvrsto drže svog stava da bi ratifikovanje takvog dokumenta nanelo velike štete američkoj ekonomiji i privrednom rastu. Ciljevi koje su države zacrtale u okviru protokola nisu jednoobrazni, pa je tako Evropska unija predvidela da do 2010. godine smanji emisiju štetnih gasova za osam odsto u odnosu na 1990. godinu. U takvim naporima, na nacionalnom nivou prednjače Nemačka, Švedska i Velika Britanija, dok su, s druge strane, Holandija, Belgija i Španija pokazale veoma loše rezultate.

Da je borba protiv zagađenja zaista “pitanje neophodnosti”, kao što je rekao komesar Dima, slaže se i veliki broj naučnika, koji smatraju neophodnim da se količina ispuštenih gasova staklene bašte, nastalih pre svega sagorevanjem fosilnih goriva – uglja, nafte i gasa, smanji za 50 odsto do 2050. godine da bismo izbegli kataklizmu, podsetivši da je emisija ugljen-dioksida povećana za čitavih 20 odsto od 1990. godine!

Međuvladin panel Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (IPCC) u izveštaju iz 2001. godine naveo je da su prosečne globalne temperature u 20. veku povećane za 0,6 stepeni celzijusa, kao i da su devedesete godine verovatno bile najtoplija decenija u istoriji, a 1998. najtoplija godina otkako su pouzdana merenja počela 1861. godine.

Drugi naučnici, a njih nema puno, smatraju da su temperaturne promene u 20. veku, za koje se u izveštaju IPCC tvrdi da su dokaz globalnog zagrevanja, u stvari u granicama normale, kao i da temperature na površini Zemlje nisu najbolje merilo klimatskih promena. Kritičari Kjoto protokola takođe smatraju da korelacija između emisije ugljen-dioksida i temperature nije dokazana. Stručnjaci IPCC, takođe, upozoravaju da je srednji nivo okeana porastao za 10 do 20 centimetara u jednom veku, a do 2100. godine očekuje se da će porasti za još devet do čak 88 cm, s obzirom na porast temperatura i topljenje glečera i ledenog pokrivača, što bi izazvalo poplave, potapanje delova kontinenata, zaraze i glad.

Oni procenjuju da će srednja temperatura na površini Zemlje porasti od 1,4 do 5,8 stepeni celzijusa do kraja veka i da će, čak i ako uspemo da obuzdamo emisije ugljen-dioksida, temperatura nastaviti da se povećava narednih 100 do 300 godina jer se gasovi dugo zadržavaju u atmosferi. Najveći problem s kojim se sada međunarodna zajednica suočava jeste pitanje šta činiti posle 2012. godine, kada Kjoto protokol ističe, a njime je predviđeno da već u novembru ove godine počnu pregovori o novim globalnim angažovanjima posle 2012. godine. EU je za sada uspela da dobije pristanak SAD za održavanje samo jednog sastanka u maju, i to nezvaničnog, na kojem, međutim, neće biti zacrtani bilo kakvi ciljevi za smanjenje zagađenja posle Kjota. Brisel je podsetio da “relativno mala grupa država – EU, SAD, Kanada, Rusija, Japan, Kina i Indija čini 75 odsto globalne emisije” gasova staklene bašte i s tim u vezi preporučio da se u okviru te grupe, ili na bilateralnom nivou, razgovara o smanjenju emisija, pre nego što se rezultati iznesu pred UN i otpočne “postkjotovski proces.”

Evropska komisija je nedavno u opštim crtama iznela nekoliko mera za smanjenje štetnih emisija u budućnosti: “uhvatiti se u koštac s emisijama u porastu, a to su vazdušni i pomorski saobraćaj”, koristiti nove ekološki prihvatljive tehnologije kao što su “zarobljavanje i skladištenje ugljenika” i obnovljive izvore energija. Polažu se, takođe, velike nade u razvoj međunarodnog tržišta ugljen-dioksida, a prvo tržište kvotama emisije, tržište EU, počelo je da radi 1. januara ove godine. Evropske kompanije koje zagađuju životnu sredinu dobile su, u skladu s evropskim direktivama, pravo na određeni nivo emisije ugljen-dioksida, a ako ne mogu da se drže zacrtanih granica, mogu da otkupe pravo na zagađenje od neke uzorne kompanije koja svoje emisije drži ispod dozvoljene granice, ili da to pravo dobiju investiranjem u ekološke projekte u zemljama u razvoju. Nekada i same vlade koje nisu u stanju da smanje zagađenje, mogu da otkupe “zagađivačke kredite” od kompanija koje pokazuju dobre rezultate, odnosno smanjuju štetne emisije.

Najveća prepreka na koju sada pristalice Kjoto protokola nailaze jeste kako naterati SAD da se uključe u pregovore o spasu planete. Zanemarujući globalne napore, Vašington osmišljava sopstvenu strategiju borbe protiv zagađenja, koja, između ostalog, predviđa sporazume “na dobrovoljnoj bazi” s industrijskim postrojenjima oko dozvoljenog nivoa emisije, kao i ulaganje milijardi dolara u “zelene” tehnologije. Borce za zaštitu životne sredine u SAD, ali i opoziciju Džordža Buša brine činjenica da je u nacrtu novog američkog zakona o borbi protiv zagađenja “Zakon iz 2005 od čistom nebu” (Clear Skies Act of 2005) predviđeno smanjenje emisije sumpor-dioksida, azot-dioksida i žive, ali ne i ugljen-dioksida, ključnog gasa staklene bašte.

Ipak, čak i one zemlje koje se najviše zalažu za uspeh Kjoto protokola – države EU i Japan ne iznose previše optimistične prognoze, a svi su svesni toga da je protokol samo početak neizvesne borbe. U 2002. godini, poslednjoj za koju su podaci dostupni, EU je uspela da smanji emisiju štetnih gasova za samo 2,9 odsto u odnosu na 1990. godinu, a jedan od najvećih zagađivača u Uniji i dalje je saobraćaj, pošto je emisija u tom sektoru povećana za čak 22 odsto. Prema pojedinim japanskim, ali i stranim procenama, više od trećine japanske industrije teško da će do 2010. godine uspeti da dovede emisiju štetnih gasova u atmosferu na nivo koji je propisan Kjoto protokolom i to će joj poći za rukom jedino ako uvede ekološki prihvatljive tehnologije.

Jedan podatak, međutim, navodi na razmišljanje: Evropska komisija je procenila da će smanjivanjem emisije gasova staklenika za u proseku 1,5 odsto na godišnjem nivou dovesti posle 2012. godine do smanjenja privrednog rasta u EU za samo 0,5 do 1,5 odsto do 2025. godine. Postavlja se pitanje koliko su onda opravdana obrazloženja SAD da prihvatanje Kjoto protokola znači slabljenje ekonomije, pa čak i da jesu, da li je gubljenje prvog mesta na listi industrijski najrazvijenijih zemalja vredno gubitka neprocenjivog blaga – naše planete.

Gradnja regionalne deponije u Užicu - Neophodna pomoć Vlade Srbije       

Iako na poslednjem sastanku nije potpisan ugovor o načinu finansiranja izgradnje regionalne deponije u Užicu, predstavnici sedam susednih opština izrazili su stav o neophodnosti početka realizacije ovog projekta, čija je ukupna vrednost pet miliona evra. Izgradnjom nove deponije bio bi rešen jedan od najvećih komunalnih i ekoloških problema u Užicu i okolnim opštinama. Sastanak je inicirao predsednik užičke opštine Miroslav Martić, a pored primedbi na ponuđeni ugovor, predstavnici opština Bajina Bašta, Požega, Arilje, Kosjerić, Lučani, Ivanjica i Čačak, isticali su problem nedostatka sredstava u opštinskim budžetima, i založili se da finansijsku pomoć, 50 odsto vrednosti investicije, ponudi Vlada Srbije kroz povolje kreditne aranžmane kod međunarodnih fondacija koje se bave zaštitom životne okoline.

Inače, na osnovu Nacionalne strategije o upravljanju otpadom, deponija regionalnog značaja trebalo bi da bude izgrađena u selu Duboko kod Užica, a poslužila bi za odlaganje otpada osam opština. Užička opština već je ovu lokaciju odredila za novu deponiju, i uglavnom rešila imovinsko-pravne odnose, a način finansiranja i kasnijeg korišćenja trebalo bi da se utvrdi ugovorom sa ostalih sedam opština. Gradnja nove deponije, posle izgradnje primarnog kraka gasovoda, za koji su takođe bile zainteresovane okolne opštine, ali dosad nisu učestvovale u njegovom finansiranju, najveća je investicija u oblasti komunalne infrastrukture u užičkom kraju. Planirano je da se gradi u dve faze i to u prvoj, čija je vrednost 2,2 miliona evra, trebalo bi da se omogući odlaganje čvrstog otpada, a druga faza od 2,8 miliona evra podrazumeva otvaranje reciklažnog centra. Realizacija ove investicije podrazumeva i osnivanje javnog preduzeća koje bi upravljalo regionalnom deponijom i reciklažnim centrom, u kojem bi svoje predstavnike imale sve zainteresovane opštine.

Miroslav Martić je podsetio na već obavljene poslove oko rešavanje pravno-imovinskih odnosa i obezbeđene lokacije, a potom istakao da je u toku izrada projektne dokumentacije za koju je resorno ministarstvo obezbedilo tri miliona dinara. On je dodao da je potrebno što pre početi sa gradnjom, jer rok upotrebe postojećoj deponiji na Sarića Osoju, nadomak grada, ističe za 18 meseci. - Pregovori nisu laki, a nakon lokalnih izbora mnogi predsednici opština su promenjeni i nisu učestvovali u ranijim dogovorima. Pripremili smo predlog ugovora i nadali se da će biti potpisan i da neće biti sapornih stvari. Međutim, bilo je primedbi, koje smo prihvatili i nadam se da ćemo ih otkloniti, i za par dana usaglasiti stavove - rekao je Martić.

Italija: Borba protiv zagađenja gradova       

Vlada Silvija Berluskonija rešila je da suzbije dalje zagađivanje velikih gradova povećanjem poreza na benzin i dizel, čiji prihod će biti korišćen za kupovinu tzv. ekoloških autobusa. Lider stranke Zelenih Alfonso Pekoraro već je novi porez okarakterisao kao beskorisnu i zakasnelu meru, koja neće rešiti ozbiljan problem gradskog saobraćaja. Odluku vlade kritikovao je i glavni pokret za zaštitu čovekove okoline u Italiji - Legambiente. Od početka godine vožnja kolima zabranjena je nedeljom u velikom broju gradova, ali ni ta mera, ističu ekolozi, neće smanjiti dramatično zagađenje.

U Italiji se nagađa da će broj dana u nedelji, tokom kojih će vožnja biti zabranjena, biti povećan, ali je veliko pitanje koliko će to uticati na zemlju sa najvećim brojem porodičnih automobila u Evropi, čijim se putevima svakodnevno kreće 35 miliona vozila."

Dileme oko promene cene električne energije: Partijske knjižice i Agencija za energiju       

Regulatorna agencija za energiju ima zadatak da donosi tarifne sisteme za obračun električne energije, da utvrđuje metodologiju za određivanje tarifnih elemenata za obračun cena električne energije, da utvrdi kriterijume i način određivanja troškova priključka na sistema za prenos, transport i distribuciju energije. To je njen zadatak. Drugo je pitanje šta je do sada Agencija uradila, odnosno nije uradila, a posebno važno je postaviti pitanje koji su bili kriterijumi izbora članova Saveta Agencije, odnosno koliko su pripadnosti i bliskost određenim političkim partijama bile presudne za imenovanje u ovaj savet.
Da li električna energija treba ili ne treba da poskupi, da li je nivo cene nizak ili visok, sa čim se to poredi, ko poredi, nije pitanje na koje treba da daje dogovor niti ministar energetike, niti ministar finansija.

Ova zemlja je 2004.godine donela, kakav god, novi Zakon o energetici, kojim se obavezala da će osnovati dve važne agencije. Jedna od njih je Regulatorna Agencija za energiju. Upravo ona ima zadatak da donosi tarifne sisteme za obračun električne energije, da utvrđuje metodologiju za određivanje tarifnih elemenata za obračun cena električne energije, da utvrdi kriterijume i način određivanja troškova priključka na sistema za prenos, transport i distribuciju energije. To je njen zadatak.

Drugo je pitanje šta je do sada Agencija uradila, odnosno nije uradila, a posebno pitanje koji su bili kriterijumi izbora članova Saveta Agencije, odnosno koliko su pripadnosti i bliskost određenim političkim partijama bile presudne za imenovanje u ovaj savet.

Žalosno je da svake godine imamo istu priči oko cene električne energije, i da se svake godine cenom pokušava pokriti loše i neefikasno poslovanje EPS- a, a po sistemu: ako nema cene – nema investicija – ako nema investicija – ima restrikcija.

Cena električne energije jeste faktor, ali svakako nije jedini. Viši stepen efikasnosti ovog javnog preduzeća moguće je postići između ostalog, realnom procenom vrednosti, smanjenjem tehničkih i netehničkih gubitaka, adekvatnom naplatom, realizacijom kredita. EPS ni u jednoj od stavki ne ispunjava standarde.

Primera radi, iskorišćenost povoljnih kredita koje je Vlada obezbedila, i bila po njima garant, od 2000.godine do danas, je ispod 50%. Pored toga što to karakterišem kao sramotu, nesposobnost, ili rasipništvo, ne mogu da se ne upitam koje je odgovoran?

Ako se samo pogledaju gubici, i šta je sve moglo biti učinjeno a nije, iako je sredstava bilo, onda je jasno da je to već ogromna šteta koju je moguće i kvantifikovati. Da ne govirimo dalje o nepostojanju realnih pariteta (cena uglja prema ceni električne energije, cena gasa prema ceni električne energije, cena mazuta prema ceni električne energije ), a koji su i uslovili masovnu preorjentaciji domaćinstava na grejanje na električnu energiju. Priča o ceni električne energije je samo posledica problema koji postoje u EPS, odnosno dalje celom energetskom sistemu.

I nakon šest godina od promena, mi i dalje imamo previsok udeo trošenja električne energije domaćinstava za grejanje, i dalje trošimo do nekoliko puta više energije po jedinici društvenog proizvoda od naših suseda, i dalje imamo monopolski orgnizovan sistem, odnosno mnogo više priče nego dela. Posledica jeste današnji EPS, koji je daleko od uspešnog i efikasnog preduzeća, sa promenama uglavnom kozmetičke prirode.

Takav EPS, se danas uz blagoslov resorno zaduženog ministarstva grčevito bori protiv svakog upliva privatnog kapitala. Iako je jasno da ulazak privatnog kapitala treba posmatrati kao sredstvo za poboljšanje rezultata ovog sektora, a ne kao cilj sam za sebe, danas to nije slučaj. Danas se stvara slika da na jednoj strani postoji grupa ljudi koja hoće da rasproda sve što je nacionalno i državno, okarakterisanih kao “domaći izdajnici”, a da na drugoj imamo “rodoljube”, koji hoće da sačuvaju državnu imovinu! Istina je da nema vizije niti jasnog plana, a to je gubitnička kombinacija za sve.

Kada se novo poskupljenje može očekivati?

Odgovor na pitanje kada, može da se desi tek kada se reše neke druge stvari unutar elektroenegetskog sistema Srbije. Sve drugo je bacanje para u vreću bez dna. Mislim da je od ogromne važnosti da postoji transparentnost i mogućnost kontrole poslovanja EPS, odnosno da se tačno ustanovi gde se to potrošio novac od prethodnih poskupljenja, kako i na koji način, i to ne samo od poskupljenja, nego i između delatnosti u EPS-u.

U ovoj situaciji u kojoj posluje i ponaša se EPS, svako poskupljenje električne energije je bumerang pre svega po sam EPS. Tek kada se preko kategorije opravdanih troškova i regulatorne agencije uvede kontrola, kako su to uradile sve zemlje Evrope, možemo da govorimo o povećanju ili sneženju cene električne energije. Priča da Srbija ima najnižu cenu u Evropi, nema zdravo uporište za poređenje. Takođe, Evropa je ukinula monopol i uvela konkurenciju između i unutar proizvodnih i distributivnih delova svojih elektroprvreda.

Mi na žalost jos uvek imamo monopol – državni, i nedefinisanu i ne kontrolabilnu (neproverljivu) kategoriju troškova, a da ne pričamo o opravdanim, pa različita struktura proizvodnje i različiti tarifni sistemi svako poređenje čine otežavajućim.

Priča jeste složena, i u njoj samo ovako izražen element cene ne može i ne sme, čak ni teorijski da bude element za poređenje.

Informacija o havarijskom zagađenju reke Save       

U subotu, 14. oktobra, utvrđeno je da je zbog havarije na kotlu, u kotlarnici “Pasterova” u krugu Kliničkog centra Srbije, došlo do ispuštanja neutvrđene količine mazuta, preko interne mreže i kolektora Beogradskog vodovoda i kanalizacije (BVK), u reku Savu.
U subotu, 14.oktobra, nakon dobijanja informacije od strane Policijske ispostave za bezbednost na rekama, o pojavi mazuta na reci Savi, nadležne službe: Republička vodoprivredna inspekcija pri Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Javno vodoprivredno preduzeće “Srbijavode” i predstavnik Republičkog hidrometeorološkog zavoda izvršili su pregled terena i konstatovali su da je: iz kolektora gradske kanalizacije, na desnoj obali reke Save (nizvodno od železničkog mosta) u vodotok doticao mazut “tačkastog” oblika, a nizvodno od ispusta, na dužini od oko 300m, na vodenom ogledalu bile su vidljive “krpe” mazuta, diskontinualne, dimenzija i do 0,5m2.

Utvrđeno je da je zbog havarije na kotlu, u kotlarnici “Pasterova” u krugu Kliničkog centra Srbije, došlo do ispuštanja neutvrđene količine mazuta, preko interne mreže i kolektora BVK, u reku Savu. U vrema inspekcijskog pregleda, tokom subote, već je prestalo ispuštanje mazuta, do koga je došlo u toku prethodne noći.

JVP “Srbijavode” postavile su zaštitnu branu na prostoru ispusta gradske kanalizacije, a predstavnik Republičkog hidrometeorološkog zavoda izvršio je uzorkovanje vode reke Save i iz šahte u neposrednoj blizini kotlarnice “Pasterova”.

Vodoprivredna inspekcija je zapisnikom naložila Kliničkom centru Srbije, da odmah preduzme sve potrebne mere za smanjenje zagađenja i vrši sanaciju i planira sredstva i rokove za njihovo otklanjanje, a takođe, vodoprivredna inspekcija će protiv Kliničkog centra preduzeti sve zakonom predviđene mere.

Beograd: Ugovor o izgradnji kolektora za otpadne vode       

U Beogradu je danas potpisan ugovor o izgradnji prve faze interceptora - velikog sakupljača otpadnih voda, koji će rešiti pitanje odvođenja kanalizacije iz užeg područja grada u narednih 50 godina, omogućiti poboljšanje higijenskih i komunalnih standarda i poštovanje međunarodne Konvencije o Dunavu. Ugovor predviđa izgradnju tunela ka fabrici za preradu otpadnih voda, koja će biti izgrađena u Velikom Selu, u blizini Beograda. Tunel će biti dug sedam kilometara i širok 4,8 metara. Vrednost ovog posla je oko 57 miliona evra.
Ugovor su potpisali direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda Boris Ranković i direktor "Hidrotehnike Hidroenergetike" Dragiša Vučković, firme koja će realizovati projekat.

Interceptor je kapitalni projekat na koji se čeka više od 30 godina, istakao je Ranković, naglasivši da u Beogradu postoji nesklad između povećanja broja stanovnika i nedovršene kanalizacije.

Idejni projekat interceptora je još 1979. godine uradio Institut za vodoprivredu "Jaroslav Černi" iz Beograda, a do 2000. godine urađena su dva manja dela interceptora.

Na delu tunela Višnjica, u dužini približno sedam kilometara, interceptor će sakupljati otpadne vode iz više kolektora da bi ih usmeravao ka fabrici za preradu u Velikom Selu. Interceptor će rešiti problem odvoda centralnog kanalizacionog sliva grada, koji pokriva 28.000 hektara i koristi ga više od jednog miliona stanovnika.

Ovaj kapitalni projekat će rešiti pitanje desetina izliva kanalizacije u Savu i Dunav, što će unaprediti higijenske uslove i komunalne standarde u Beogradu, poboljšati mogućnosti za korišćenje priobalskog područja i omogućiti poštovanje međunarodne Kovencije o zaštiti reke Dunav, čiji je Srbija potpisnik, istakao je Ranković.

Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda projekat finansira iz sopstvenih sredstava, pre svega od naknade za korišćenje građevinskog zemljišta.

Firma „Hidrotehnika” je u Nemačkoj kupila najsavremeniju mašinu za izgradnju ovog tipa tunela, čija je vrednost oko 6,8 miliona evra. “Ova mašina, popularno nazvana krtica, stići će za godinu dana, a mi ćemo u tom periodu izvršiti sve pripreme i izgraditi privremenu fabriku za proizvodnju betonskih obloga. U ovom poslu imamo mnogo iskustva, pa problema neće biti”, rekao je Dragiša Vučković, direktor „Hidrotehnike”.

Ova tehnologija omogućava da se projekat zaštiti od podzemnih voda i da se ne ugrozi okolina, istakao je on.

Vinča počinje da se zeleni       

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) zaključila je ugovor vredan 4,3 miliona američkih dolara s ruskim konzorcijumom i Srbijom za projekat prepakivanja i prebacivanja više od dve metričke tone istrošenog nuklearnog goriva iz Instituta nuklearnih nauka “Vinča” u Rusiju, saopštio je IAEA.
Rusko-srpski tim naučnika će na početku programa “ćišćenja” pripremiti oko 8.000 istrošenih gorivnih šipki, koje predstavljaju ozbiljnu radiološku opasnost, za prepakivanje u posebne kontejnere u kojima će biti prebačeni na sigurnu lokaciju.

U međuvremenu, pregovori traju oko potpisivanja još vrednijeg ugovora – od skoro 5,5 miliona US dolara, koliko je potrebno za prevoz radioaktivnog materijala i ostale srodne aktivnosti, napomenula je IAEA u saopštenju objavljenom na veb sajtu organizacije.

Planirani posao neće biti ni brzo ni lako obavljen – gorivo sadrži uranijum obogaćen do različitih nivoa, pri čemu je njegov dobar deo u fazi degradacije, što ga čini još opasnijim za rukovanje.

Majkl Derst, specijalni menadžer programa IAEA za Vinču, procenjuje da postoji opasnost da oko 30 odsto istrošenog nuklearnog goriva kontaminira bazen gde je smešteno pod vodom.

“Gorivo je veoma radioaktivno i curi tako da će sve morati da bude urađeno s određene udaljenosti”, objasnio je Derst, precizirajući da to znači da će biti izvađeno iz kontejnera posebnim aparatima sa daljinskim upravljanjem.

Kada bude prepakovano, kaže Derst, istrošeno gorivo iz Vinče biće smešteno u veoma dobro obezbeđene, posebne kontejnere za međunarodni prevoz.

Pre četiri godine, SAD i Rusija, Srbija, IAEA i drugi partneri prevezli su u Rusiju skoro 50 kilograma visoko obogaćenog uranijuma, onakvog koji može da se koristi za proizvodnju atomskog oružja, iz reaktora u Institutu “Vinča”.

Istraživački reaktor “Vinče” sagrađen je 1958. godine i koristio je nuklearno gorivo iz SSSR, a zatvoren je 1984, ali se zbog raspada Sovjetskog saveza i SFRJ devedesetih godina, na saniranje ovog velikog ekološkog problema Srbije čekalo sve do poslednjih nekoliko godina.

Novinska agencija AP nedavno je izvestila o opasnosti da istrošeno nuklearno gorivo iz dotrajalih kontejnera u zatvorenom istraživačkom reaktoru u Vinči dopadne u ruke terorista koji ga mogu iskoristiti za pravljenje oružja.

Tada je Derst izjavio da je zatvoreni reaktor nuklearnog instituta kraj Beograda skoro kao “prodavnica slatkiša” za teroriste, koji bi mogli da se dokopaju goriva neophodnog za pravljenje atomske bombe, ili tzv. prljave bombe.

Više od 45 kilograma nuklearnog goriva uklonjenog pre četiri godine bilo je dovoljno za pravljenje dve nuklearne bojeve glave.

Gorivne šipke koje sada leže u dotrajalom bazenu reaktora idealne su za pravljenje “prljave” bombe i u stanju da ubiju svakog ko nije opremljen specijalnim zaštitnim odelom, ali Derst smatra da to ne bi predstavljalo prepreku za teroriste.

Projekti IAEA sa Srbijom i drugim partnerima spremnim da se uključe u sanaciju “Vinče” prvenstveno su usredsređeni na pitanje zbrinjavanja istrošenog nuklearnog goriva, poboljšanje upravljanja radioaktivnim otpadom i demontažu reaktora – objedinjeni u inicijativu “Zelena Vinča”.

IAEA sada predvodi međunarodnu kampanju za dobijanje hitne finansijske pomoći, neophodne da se posao sanacije reaktora privede kraju. Prva u nizu donatorskih konferencija održana je 21. septembra u Beču, u saradnji sa Srbijom i više od 10 drugih država, uključujući SAD i Rusiju.

Za početak sanacije “Vinče” novac su obezbedili Odeljenje (ministarstvo) SAD za energiju i “Incijativa nuklearna pretnja” (Nuclear Threat Initiative), nevladina američka firma u vlasništvu Korporacije Ted Tarner.

“Što pre ovo uradimo, to bolje za sve”, rekao je Derst.

         

„Arktički izlazak sunca“ protiv „otrovnog“ tankera       

Aktivisti organizacije „Grinpis” (Greenpeace) zaustavili su u estonskoj luci Paldiski holandski brod “Probo koala” koji je izbacio toksicni otpad u Abidžanu, Obala Slonovače, od kojeg je umrlo sedmoro ljudi, a 44.000 stanovnika te africke drzave potražilo lekarsku pomoć.
Organizacija “Grinpis” je u saopštenju navela da se njen brod “Arktički izlazak sunca” (Arctic Sunrise), na kojem je bio istaknut baner “Trgovina toksičnim ubija”, juče polako približio “otrovnom” tankeru, spustio sidro na oko 100 metara ispred njega i na taj način sprečio holandski brod da isplovi iz luke.

„Grinpis“ zahteva od vlade Estonije da ne dozvoli isplovljavanje „Probo koale“ sve dok Evropska komisija ne utvrdi ko je odgovoran za nezakonit izvoz toksičnog otpada, kao i smrt sedam stanovnika Obale Slonovače i sve dok odgovorni ne budu privedeni pravdi, navedeno je u saopštenju uticajne nevladine organizacije, objavljenom na njenom veb sajtu.

„Neverovatno je da je, posle smrti sedmoro i trovanja više hiljada ljudi, brodu neometano dozvoljeno da nastavi plovidbu“, rekla je Helen Perivijer, u „Grinpisu“ zadužena za kampanje protiv toksičnih supstanci.

Holandske vlasti su pokrenule istragu o ovom slučaju, odnosno kompaniji „Trafigura Beheer BV“ u čijem je vlasništvu tanker, posle saopštenja te kompanije da je izbačeni otpad sadržao isključivo ostatke dizel goriva i kaustične sode koja se koristi za čišćenje petrohemijskih tankera.

Direktor „Trafigure“ Klod Dofen i još jedan visoki rukovodilac kompanije uhapšeni su i sprovedeni u zatvor u Obali Slonovače prošle sedmice, pod sumnjom da su izazvali trovanje ljudi i prekršili zakone o tretmanu i odlaganju opasnog otpada.

Kompanija je, takođe, saopštila da se „nadala propisnom tretmanu otpada“, pošto ga je izbacila na obale siromašne afričke države, navodi „Grinpis“.

Prema jednoj analizi eksperata Ujedinjenih nacija, otpadni materijal bačen na naseljeno mesto u Abidžanu, o čemu su se prve informacije pojavile u javnosti 6. septembra, sadržao je vodonik-sulfid u količinama otrovnim za ljude.

„Slučaj ’Probo koala’ je pokazao da međunarodni režim zaštite od toksičnog otpada nije odgovarajući. Izuzetno je važno da naučimo lekcije iz ove tragedije; nema bežanja od odgovornosti i ovo više nikada ne sme da se dogodi“, rekao je Džejkob Hartman, aktivista „Grinpisa“ u kampanjama protiv toksičnih supstanci.

REZERVE Samo Arktik ima goleme količine nafte, no što se dublje za njom kopa - skuplja je i proizvodnja
Nafte ima za najmanje 400 godina!



Stoljeće nafte sintagma je kojom mnogi nazivaju naše doba. Čini se kako će ono, unatoč najavama i katastrofičnim predviđanjima, ipak još potrajati. Zaključak je to s nedavne konferencije naftnih stručnjaka održane prošlog tjedna u Beču u organizaciji OMV-a, austrijske naftne kompanije, jedne od vodećih u srednjoj Europi.
Najvažniji argument koji su stručnjaci naveli u razgovorima jest činjenica da je oko milijardu barela nafte, koliko je dosad proizvedeno, samo (uvjetno rečeno) jedna jedinica, dok su u rezervama ostale još četiri i pol jedinice! Pokazuju to i podaci IEA-e (International Energy Agency) koji se odnose na cijeli naftni svijet. Prema tim analizama, za proizvodnju jedne jedinice nafte treba stotinu godina, što potvrđuje ideju da imamo nafte na planetu za još najmanje četiri stoljeća.

Naravno, pod uvjetom da se stanje ne promijeni dramatično. No, kako stručnjaci tvrde, velikih potresa ili ratova većih razmjera neće biti jer svijet je ipak postao odgovorniji. Posao s naftom cikličan je, i takav će najvjerojatnije i ostati u budućnosti, s velikim oscilacijama, potresima na tržištu i strahovima koji proizlaze iz svega toga. Trenutačni svjetski podaci pokazuju da je oko dvije trećine ukupnih svjetskih rezervi nafte na Bliskom istoku i dosadašnja je proizvodnja bila uglavnom vezana uz to područje. No, upravo se na tom području najlakše dolazi do nafte tako da je i sadašnja cijena na svjetskom tržištu odraz relativno lakog dolaska do nafte i niskih troškova proizvodnje.

Prema računicama IEA-e, cijena proizvedene nafte na Bliskom istoku negdje je oko 15 dolara po barelu, no riječ je o nafti na koju se sve manje može računati. Ta će relativno jeftina nafta u budućnosti ipak morati biti zamijenjena težim načinima proizvodnje, i to naftom iz dubokih mora, s Arktika, iz bitumena i pješčanika. Već su prvi koraci i napravljeni, no činjenica je da je na cijelom području Arktika, za koje je procijenjeno da sadrži goleme količine nafte, samo jedno nalazište i proizvodnja u Štokmanovu polju. Prije dva tjedna tvrtka Chevron u dubokim je vodama Meksičkog zaljeva pronašla rezerve nafte na 2000 metara dubine. U Kanadi su otkrivene rezerve u bitumenu i to čak 172 milijuna barela. No, jedno je sigurno, nafta iz tih nalazišta neće biti jeftina i samo će proizvodnja stajati možda i 70-ak dolara po barelu. A kad se tome pribroje porezi, profiti, različiti rizici i sve ostalo, pitanje je koliko ćemo je plaćati.

Ostaje u svakom slučaju sigurna činjenica da će se dosadašnji slogan go east koji su često upotrebljavale naftne kompanije misleći time na traženje novih poslova uglavnom na području Rusije, Kazahstana i ostalih država, promijeniti. Na sasvim nova područja.