Šeširić od somota   

Vrganji rastu pre svega u četinarskim šumama s borovima, jelama i smrčama, ili u listopadnim šumama s hrastom, bukvom ili kestenjem. U tim uslovima vrganji rastu između jula i oktobra. Sakupljanje ove vrste pečuraka je bezopasno, jer uopšte nisu nalik otrovnim sortama.

Stabljika je tipična za vrganje. Ima oblik valjka i beličasto-sivu mrežastu šaru. Skupljači ga prepoznaju po kuglastom šeširiću u tonovima od braon do crne, koji ima prečnik do dvadesetak centimetara. Vrganj ima prijatan miris i ukus sličan lešniku. Čak i kada se proba presan, ima lepu aromu. Njegovo meso je skoro belo i sadrži mineralne materije, kalijum, gvožđe i selen. Pošto i crvi vole fini ukus vrganja, ovi paraziti ih često napadaju, što treba imati u vidu prilikom kupovine i čišćenja vrganja, kada treba ukloniti mahovinu, pesak, zemlju i iglice četinara. Oštećene delove pečuraka treba odseći. Vrganje nemojte prati, jer brzo upijaju vodu i gube aromu.

Pečurke lako prihvataju štetne materije, pa ih ne bi trebalo jesti više od 250 grama nedeljno.

Vrganj je divlja pečurka koja se najviše izvozi. U ogromnim količinama kupuju je Italijani i Nemci, pa tako malo ostane za naše tržište. Kada kupujete vrganje, treba da znate da su na većoj ceni oni manjih dimenzija. Odlični su i sušeni, jer daju izuzetnu aromu jelima od mesa, sosovima i čorbama. Pored običnog vrganja, ponekad se prodaju i takozvani turski vrganji, koji imaju malo veći šeširić, ali su sličnog ukusa.

Vrganji imaju prepoznatljiv ukus u različitim varijantama i kombinacijama. Zato ih isprobajte u nekim specijalitetima i nećete se pokajati!