U Beogradu održano suđenje po zahtevu porodice dr Radenka Stankovića
Proces za rehabilitaciju kraljevskog namesnika

BEOGRAD - U Okružnom sudu juče je održan pretres povodom zahteva za rehabilitaciju dr Radenka Stankovića, koga je komunistička vlast kao kraljevskog namesnika optužila i osudila za pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Dr Stanković je 1949. godine osuđen na 12 godina zatvora, gubitak časti, građanskih prava i sloboda, a konfiskovana mu je i celokupna imovina.

- U proteklim decenijama bezuspešno smo pokušavali da dokažemo da je Radenko Stanković osuđen pod lažnom optužbom i da se protivio saradnji Jugoslavije i Hitlerove Nemačke, kao i pristupanju naše zemlje Trojnom paktu. To je i istorija dokazala. O ovome svedoči i dokumentarno-igrani film koji je više puta emitovan na RTS-u u proteklim godinama, kao i više feljtona objavljenih u dnevnoj štampi - rekla je juče na suđenju podnosilac zahteva, snaha kraljevskog namesnika Stankovića Natalija Stanković.

Ona ističe da su njenog svekra posle sloma Kraljevine Jugoslavije nemačke vlasti sve vreme rata držale u kućnom pritvoru. Izvesno vreme proveo je u internaciji u Beču, upravo zato što je bio protivnik Trojnog pakta.

- Nemci su ga uhapsili, odveli u Beč i vršili pritisak da bi sarađivao sa njima. On je to decidirano odbio pa su ga vratili i tokom čitave okupacije držali u kućnom zatvoru. Kada se okupacija završila, kod njega je došao pripadnik Udbe koji mu je rekao da znaju za njegovo patriotsko držanje i da mu neće suditi. Ali obećanje nisu održali - kaže Natalija Stanković.

Nakon Drugog svetskog rata komunističke vlasti su pripremile proces protiv kneza Pavla i članova namesništva. Knezu Pavlu se sudilo u odsustvu, pošto engleska i francuska vlada nisu pristale na njegovo izručenje. Radenko Stanković je osuđen i poslat na izdržavanje kazne.

- U zatvoru u Sremskoj Mitrovici izdržao je osam godina. Bio je teško bolestan. Nije mogao ni da hoda. Čak su ga pridržavali kada je trebalo da ode do toaleta. Međutim, nije hteo da traži pomilovanje. Ovaj zatvor je i jedino mesto gde sam mogla da pronađem nešto od dokumentacije. Spisi u arhivama i sudovima ne postoje. Govorili su mi da su uništeni zapisnički - kaže Natalija Stanković.

Tokom izdržavanja kazne profesoru doktoru Radenku Stankoviću oduzeta je sva imovina. Između ostalog, oduzet mu je stan u Zmaj Jovinoj i plac u Ulici Andre Nikolića u Beogradu. Ostao je i bez zamka u Čortanovcima, sa 35 hektara vinograda i voćnjaka, koji je danas reprezentativni objekat republičkih organa Vojvodine. Stanković je bio poznati kolekcionar vrednih slika i skulptura.

- Čitajući novine saznala sam da je salon iz vremena Luja XIV prenet u dvor Josipa Broza - kaže snaha Natalija Stanković.

Profesor doktor Radenko Stanković završio je medicinu u Beču i bio je asistent nobelovca Langa Štajnera. Neko vreme radio je u Americi u „Rokfeler bolnici“, gde je odbio da ostane govoreći: „Mojoj zemlji su potrebni stručnjaci, ja moram da se vratim svom narodu.“

Zbog očevih „greha“ ispaštao je i njegov sin Radeta Stanković, profesor Akademije primenjenih umetnosti, poznati vajar i Meštrovićev đak. Samo u Beogradu izvajao je sedam spomenika. Iako je pet puta predlagan za različite nagrade, nikada nijednu nije dobio uz obrazloženje da je sin kraljevskog namesnika.

Nevena Erac

    Priprema se zahtev za rehabilitaciju Dragiše Cvetkovića

    Potomci Dragiše Cvetkovića, bivšeg ministra i predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, prikupili su dokumentaciju i podneli sudu zahtev u kome traže povraćaj njegove imovine koja je oduzeta, a u pripremi je i podnošenje zahteva pred nadležnim sudom da Cvetković bude politički rehabilitovan.

    Odlukom Državne komisije Demokratske Federativne Jugoslavije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njegovih pomagača, Cvetković je 15. septembra 1945. godine proglašen ratnim zločincem.

    U istoriji, Cvetković je poznat kao potpisnik protokola o pripajanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu u palati Belvedere u Beču, 25. marta 1941. godine, što je bio povod narodnim protestima dva dana kasnije, obaranja njegove vlade i stupanja na političku scenu generala Dušana Simovića koji je obrazovao novi kabinet.

    Cvetkovićev unuk, koji živi i radi u Beogradu, Mihajlo Sretenović rekao je Tanjugu da njegov deda „apsolutno zaslužuje da bude rehabilitovan, jer on nije bio nikakav izdajnik“.

    Dragiša Cvetković umro je u Parizu 1969. godine i sahranjen je na srpskom delu vojničkog groblja u Tijeu.
    Stankovićevu vilu koristi Izvršno veće Vojvodine

    U proleće 1930. godine dr Radenko Stanković kupio je poljsko dobro u Čortanovcima sa šest jutara vinogradarske zemlje i kućicom pokrivenom trskom. Izgradnju vile je započeo 1934. godine po projektu svog prijatelja, arhitekte Dragiše Brašovana, koji je projektovao i zgradu Izvršnog veća Vojvodine. Po želji dr Stankovića, vila je projektovana u stilu srpskih srednjovekovnih zamkova i po ugledu na zamkove u Lombardiji, severnom delu Italije. Ispod zgrade vile napravljeni su tereni i vidikovac sa izuzetnim pogledom na Banat i Bačku. Belo vino iz njegovog podruma je služeno na dvoru Karađorđevića. Posle Drugog svetskog rata država oduzima Stankovićima imanje i dodeljuje ga na korišćenje Izvršnom veću Vojvodine koje ga i danas koristi.

    Otac srpske kardiologije
    Profesor doktor Radenko

    Stanković završio je medicinu u Beču i bio je asistent nobelovca Langa Štajnera. Neko vreme radio je u Americi u „Rokfeler bolnici“, gde je odbio da ostane govoreći: „Mojoj zemlji su potrebni stručnjaci, ja moram da se vratim svom narodu.“

    Dr Stanković je jedan od osnivača Medicinskog fakulteta - nazivali su ga „ocem srpske kardiologije“.

    Presuda namesnicima i ministru dvora

    Sud je presudio 16. 8. 1949. kraljevskim namesnicima dr Radenku Stankoviću i Ivi Peroviću, ministru Dvora Milanu Antiću i novinaru Danilu Gregoriću. Radenko Stanković osuđen je na 12 godina lišenja slobode sa prinudnim radom, Ivo Perović na 11 godina lišenja slobode sa prinudnim radom. Milan Antić je osuđen na 15 godina zatvora, sa prinudnim radom, a Danilo Gregorić je dobio dve godine manje.


Izvor: Blic

U Zrenjaninskom sudu održano prvo ročište na osnovu zakona o rehabilitaciji
Robijao zato što je rekao da se Slovenija najbrže razvija

U Okružnom sudu u Zrenjaninu juče je povodom zahteva profesora hemije Milorada Novakovića održano prvo ročište na osnovu Zakona o rehabilitaciji. Novakovića je 1979. godine ondašnji Viši sud u ovom gradu osudio na pet i po godina zatvora samo zato što je rekao da se Slovenija brže razvija od ostalih jugoslovenskih republika i da može doći do krvavog raspleta u zemlji. Kaznu za verbalni delikt odrobijao je četiri godine i četiri meseca, pošto mu je Vrhovni sud Vojvodine kasnije ublažio kaznu.

- Presuda protiv profesora Novakovića tipičan je primer sudskog zločina, a cilj je bio da se jedan pošten čovek i njegova porodica upropaste. Novaković je, između ostalog, osuđen za širenje nacionalne mržnje zato što je u razgovoru u četiri oka rekao da se Slovenija brže razvija od drugih republika i da može doći do krvavog raspleta zemlje. Novakovića supruga je takođe sudski gonjena. Ona se obesila u kragujevačkom zatvoru, a njihov sin odgajan je u domu. Nekoliko godina po izricanju presude Novakoviću, dva svedoka u tom procesu su izvršila samoubistvo - ispričao je za „Blic“ Miroslav Samardžić, aktivista za zaštitu ljudskih prava.

On je dodao da su te godine zbog verbalnog delikta osuđena još dvojica zrenjaninskih intelektualaca.

- Profesor književnosti Marko Višić je dve godine odležao u zatvoru zbog toga što je pred decom u školi tvrdio da omladina nema moralne norme i da naša štampa laže. Istu sudbinu doživeo je i Slikar Milorad Berbakov, zato što je u pauzi sednice partijskog komiteta u Kikindi rekao da je zemlja prezadužena - navodi Samarždić.

Predsednik Veća Okružnog suda u Zrenjaninu Miša Popović sudsku odluku najavio je za sledeću nedelju.

J. V.

Izvor: Blic

 Sudu u Beogradu podnet zahtev za ispravljanje istorijske nepravde
Porodica traži rehabilitaciju slikara Branka Popovića

Zahtev za rehabilitaciju Branka Popovića, velikog srpskog slikara i arhitekte, dekana Tehničkog fakulteta, koji je u novembru 1945. uhapšen a posle mesec dana objavljeno je da je ubijen, podneli su Okružnom sudu u Beogradu njegovi sinovi Simeon, Prijezda i Borivoje.

- Odveden je iz ove kuće 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda. Narednih dana sa braćom sam stajao ispred zatvora Ozne, u nadi da će bar on nas videti, a 27. novembra u štampi sam pročitao listu na kojoj je bilo 105 ljudi ubijenih zato što su narodni neprijatelji. Među njima, video sam i ime svog oca. Tako smo čuli šta se dogodilo. U godinama koje su usledile uspevao sam da saznam još koju pojedinost o njegovim poslednjim danima - priča advokat Prijezda Popović, jedan od Brankovih sinova.

Branko Popović je diplomirao arhitekturu u Beogradu, potom završio slikarstvo u Minhenu, a kao stipendista tadašnje srpske vlade i specijalizaciju u Parizu. Po povratku u Srbiju ubrzo je postao jedan od najboljih likovnih kritičara, radio je kao profesor istorije umetnosti na tadašnjem Tehničkom fakultetu, osnovao sa ostalim umetnicima udruženje „Oblik“, a tokom rata izabran je za dekana na ovom fakultetu.

- Nemci su zauzeli Tehnički fakultet (danas Građevinski) i odmah opljačkali deo fakultetske biblioteke. Spremali su se da otmu slike i instrumente. Otac je odlično govorio nemački, organizovao je univerzitetske profesore i uspeo da povrati zgradu fakulteta sa svim vrednim delima, zbog čega je početkom rata dva meseca odrobijao u logoru na Banjici. Kada je oslobođen, nastavio je da se bori za svoje studente. Iz Specijalne bolnice na fakultet su stizali spiskovi studenata koje je trebalo prijaviti policiji čim se pojave. Bio je sav srećan što je mogao da ih spase. Nismo verovali da će ga posle rata ubiti. Bio je uvaženi slikar, sačuvao je mnoga vredna srpska umetnička dela od okupatora, pomagao studentima, a oni su ga optužili da je denuncirao Nemcima. Nadali smo se da će se javiti neko od tih ljudi kojima je pomogao i spasao život, ali nikog nije bilo. Odvela su ga dva vojnika, majka mu je pružila kaput, a ja se sećam da ga je odbio, rekavši da mu je kišni mantil dovoljan i da će se on brzo vratiti - seća se Prijezda Popović.

Porodica Popović izbačena je iz stana. Narednih meseci živeli su kod rođaka, a onda su posredstvom nekih veza uspeli da povrate deo svog stambenog prostora. U godinama koje su usledile pokušavali su da saznaju šta se zaista dogodilo i kako je njihov otac ubijen.

- Prema jednoj priči, sudski islednik ga je vređao, nazivao narodnim neprijateljem i psovao mu majku, otac mu je tada udario šamar, a službenik je potegao revolver i opalio. Pokušao sam da saznam detalje od ćerke čoveka koji je tada radio kao zapisničar, ali mi je ona samo delimično potvrdila ovu priču. Nisu to bila vremena kada je o takvim stvarima smelo da se govori. Kasnije smo saznali da su neki ljudi sa spiska objavljenog u štampi ipak uspeli da prebegnu u Sovjetski Savez. Nadali smo se godinama da će se otac ipak od nekud javiti - priča Prijezda Popović.

Slikar Branko Popović ratovao je u Prvom svetskom ratu, a za pokazanu hrabrost više puta je odlikovan. Među priznanjima je i orden Legije časti.

Posedovao je veliku kuću u Ulici cara Uroša, koju su nove vlasti konfiskovale. Kasnije je srušena i na istom mestu izgrađen je Muzej fresaka. Supruga Branka Popovića bila je imućna pa je zgrada od 700 kvadratnih metara u Knez Mihailovoj ulici oduzeta nacionalizacijom, kao i više drugih objekata na Slaviji i u centru Beograda

N. Erac

Izvor: Blic

Sudski procesi po Zakonu o rehabilitaciji
Traže rehabilitaciju Andrije Hebranga

Okružnom sudu u Beogradu prošle nedelje je podnet zahtev za rehabilitaciju Andrije Hebranga, koji je tokom i posle Drugog svetskog rata bio u najužem političkom rukovodstvu Hrvatske i Jugoslavije. Zahtev za rehabilitaciju podneo je Hebrangov sin Branko, preko beogradskog advokata Dragoljuba Todorovića.

Ovaj kontroverzni komunistički funkcioner iz Hrvatske uhapšen je posle smene sa svih partijskih i državnih funkcija u maju 1948. godine i kažnjen gubitkom građanskih prava i sloboda. Vlast ga je optuživala da je „za vreme okupacije u ustaškom logoru počinio dela protiv interesa naroda“, kao i da je posle oslobođenja „sabotirao politiku Savezne vlade“. Nešto kasnije, zvanično je saopšteno da je Hebrang izvršio samoubistvo u beogradskom zatvoru „Glavnjača“.

U zahtevu se tvrdi da su optužbe protiv Hebranga montirane, političke i bez dokaza .

- Neizvesno je zbog čega je uhapšen, ali protiv njega je istragu vodio general Mile Milatović, koji je pre više od pola veka objavio knjigu o tome. Iz Milatovićeve dokumentacije se vidi da je tokom rata Hebrang ranjen i da su ga kasnije uhapsile ustaše. Deviza tadašnje partijske vrhuške bila je da za svakog ko je neko vreme bio u neprijateljskom zatvoru postoji mogućnost da je zavrbovan. Stalno su mu to nabijali na nos. Stalno su se pitali zašto je on razmenjen, a ne Rade Končar - kaže advokat Todorović. Porodica traži i da sud na osnovu dokumentacije utvrdi i saopšti javnosti tačan datum smrti Andrije Hebranga i mesto gde je sahranjen.

- Postoje materijalni dokazi da se nije obesio o radijator, jer u to vreme u tom zatvoru nije ni bilo radijatora. Imamo dokaze da je bio živ i posle tog događaja koji je naveden kao dan kada se obesio - kaže advokat Todorović.

Dan posle Hebranga, uhapšena je i njegova žena Olga koja je u zatvoru ostala 12 godina. Njihovo troje dece od pet meseci do četiri godine, izvesno vreme su proveli u domu u Durmitorskoj ulici, a kasnije je brigu o njima preuzela Hebrangova sestra i prebacila ih u Zagreb.

N. Erac

Izvor: Blic

Zahtev za rehablitaciju ruskog obaveštajca

U Okružnom sudu u Beogradu danas je održano prvo ročište za rehabilitaciju novinara Miloša Brašića, urednika lista „Vreme“ između dva svetska rata i njegove ćerke Mirjane Brašić Marković.

Miloš Brašić je bio urednik lista „Vreme“ u periodu između dva svetska rata, obaveštajac NKVD i veza Josipa Broza Tita sa Moskvom do 1941. godine, pod šifrom Džin. Od 1935. do 1938. godine bio je predstavnik za štampu patrijarha Varnave.

Uhapšen je 1948. godine. Dve godine kasnije osuđen je na gubitak časti i građanskih sloboda „zato što je unosio nemir među građanstvo, klevetao partiju i rukovodstvo...“

- Tito bio je jako ogorčen na mog oca, jer je sarađivao sa doktorom Simom Markovićem i njegovom suprugom Brankom, kao i sa Stevanom i Lazarom Lilićem - kaže Mirjana Brašić Marković

Miloš Brašić je 1950. godine transportovan na Goli otok, gde je narednih meseci bio na radilištu R-101, poznatijem kao Petrova rupa.

Na Goli otok je krajem 1949. godine odvedena i Mirjana Brašić Marković. Kao maturantkinja, osuđena je zbog optužbe da nije prijavila dve školske drugarice koje su „imale ibeovsku orijentaciju“.

-Kada su ocu saopštili da se i ja nalazim na Golom otoku pristao je da navodno otkrije svoju nepostojeću posleratnu špijunsku delatnost. Pisao je i izmišljao svakojake stvari. Između ostalog i da su u zidovima stana razne stanice za prisluškivanje. Tako su kuću u Požarevačkoj 12 u Beogradu, tražeći sve to što je napisao bespotrebno potpuno srušili- kaže Mirjana Brašić Marković.

Izvor: Blic

U Kruševcu izrečena prva presuda o rehabilitaciji
Skinut im pečat državnih neprijatelja
Sud je utvrdio da je pre 62 godine, ugledna porodica Marković osuđena iz ideoloških, a ne krivičnih razloga

KRUŠEVAC - Okružni sud u Kruševcu doneo je prvu presudu o rehabilitaciji, kojom su Dragoljub Marković i njegov sin Milutin iz Šljivova, kod Aleksandrovca 1945. osuđeni iz ideoloških, a ne krivičnih razloga. Zahtev za rehabilitaciju dede i oca tražili su njihovi unuci i sinovi Dragoljub i Branislav Marković. Sud je doneo presudu da se s njih skine pečat državnih neprijatelja, koji je ova porodica nosila 62 godine.

Sudskim većem koje je rehabilitovalo dvojicu Markovića predsedavala je sudija Vesna Dimitrijević. Ovo je prvi od šest zahteva za rehabilitaciju u Okružnom sudu u Kruševcu. Prema priloženim dokumentima i istrazi, ispostavilo se da je Dragoljub Marković, koji je između dva svetska rata važio za jednog od najvećih proizvođača vina u Kraljevini Jugoslaviji i tri godine izučavao tehnologiju proizvodnje vina u Bordou, oklevetan iz pohlepe.

Posle Dugog svetskog rata, tadašnja komunistička vlast zaplenila mu je svu imovinu i osudila ga prvo na osam, a potom na 15 godina zatvora sa prinudnim radom, zbog navodne saradnje sa okupatorom. Njega je iz zatvora "iščupao" Dobrica Ćosić, uz obavezu da preradi sirćetno vino koje je izvoženo u Italiju i Nemačku. Njegov sin Milutin je u niškom zatvoru odležao tri godine, a potom mu je radna obaveza "otvorena" u Kruševcu.

"Ni deda, ni moj otac nisu pripadali nijednoj političkoj partiji, nijednom pokretu, ni četničkom, ni partizanskom. Kada su Nemci naredili da se 70 odsto svih zaliha pića preda njihovoj komandi, moj deda je krenuo od Stalaća i išao od podruma do podruma po Srbiji, kupovao vino i predavao ga da bi sačuvao svoj podrum", kazao je na sudu najstariji unuk Dragoljub Marković.

Prvom suđenju prisustvovala je porodica Marković. "Teško sam posle 62 godine, od kako kao deca nosimo pečat državnih neprijatelja, dočekao današnji dan. Imao sam samo šest dana kada su me izbacili iz kolevke i odneli je. Kasnije sam bio nastavnik deci tih istih, koji su me izbacili iz kolevke. Svog oca Milutina Markovića video sam u trećoj godini života, kada je pušten sa izdržavanja kazne sa prinudnim radom u zatvoru u Nišu.

Video sam ga kako prima pakete za sve zatvorenike, ali mi nisu dali da dođem do njega. Dedu Dragoljuba Markovića video sam sa osam godina, kada je odlukom Politbiroa KPJ, a po zahtevu Dobrice Ćosića, oslobođen daljeg izdržavanja kazne i prinudnog rada - priča mlađi unuk Branislav Marković.

Njegov pradeda je imao radnju u Kneževini Obrenovića i izvozio vino za Francusku. Deda Dragoljub je u Šljivovu imao 33 hektara vinograda i najveću vinoteku u Kraljevini. Snabdevao je sve poznate beogradske hotele, a u goste su mu dolazili najpoznatiji političari. Nosilac je Albanske spomenice i svih odlikovanja Kraljevine Jugoslavije.

Njegova celokupna imovina je konfiskovana. Na dan konfiskacije dedi Dragoljubu i ocu Milutinu oduzeto je 570 vagona vina, 170 vagona rakije i 35 vagona drugih pića koje nikada nije naplaćeno. Skupština opštine Aleksandrovac donela je odluku da Markovići koriste svoju kuću u kojoj su se rodili do donošenja Zakona o povraćaju oduzete imovine.
R. Barjaktarević (Sina)


Izvor: Glas Javnosti

 Nakon Zakona o rehabilitaciji, nagomilani predmeti koji se sporo rešavaju
Skupština da ubrza rehabilitacije

Zakon o rehabilitaciji do sada je više uneo pometnju nego što je pomogao građanima kojima su svojevremeno oduzeta prava i slobode. Okružni sud u Beogradu pretrpan je ovim zahtevima, a sudije se sve češće pitaju da li bi bilo jednostavnije da veće grupe, kao što su "državni i narodni neprijatelji", dekretom ili na sličan način, budu rehabilitovani glasanjem u Skupštini.

- Sve bi bilo jednostavnije i brže kada bi se u Skupštini glasalo o ovom zakonu za pojedine grupe građana, kada bi Skupština donela deklaraciju ili sličnu odluku kojom bi, recimo, sve informbirovce odjednom rehabilitovala. Tada bi bilo izbegnuto nagomilavanje sudskih predmeta i prikupljanje dokumentacije, koju u mnogim slučajevima ne poseduju ni najveći arhivi - kaže sudija Snežana Garotić-Nikolić.

Okružnom sudu u Beogradu dostavljeno je prošle i početkom ove godine oko 500 zahteva za rehabilitaciju, zbog kojih je angažovan 21 sudija, koji će pored svog uobičajenog, svakodnevnog posla odlučivati i o rehabilitaciji građana.

- Nemoguće je i nenormalno sve to svaljivati na sud. Nijedan podnosilac do sada nije znao ni šta treba da podnese. Posebna priča je to što su pod istom kapom državni neprijatelji, koji su u stvari bili neistomišljenici, pa narodni neprijatelji, oni koji su bili bogataši, pa je trebalo naći razlog da im se imovina konfiskuje, a pod isti zakon potpadaju i ratni zločinci - objašnjava sudija Garotić-Nikolić.

Ona napominje da je kada sud odlučuje neophodno da poseduje dokumentaciju na osnovu koje bi doneo presudu, dok Skupština kada glasa ne mora da ima kompletnu dokumentaciju za pojedinačne slučajeve informbirovaca.

- Verovatno će mnogi biti odbijeni jer nema dokumentacije, a nema ni živih svedoka. Za mnoge nema dokaza koji bi razjasnili ko ih je osudio ili zašto. Mnogi su jednostavno nestali, pa proglašeni mrtvim i do danas nije ustanovljeno šta se s njima dogodilo. Jedan od važećih postupaka jeste zahtev za rehabilitaciju preminulog informbirovca, koji je podnela njegova udovica. On je izdržao kaznu na Golom otoku, a nekoliko godina kasnije se oženio i dobio sina. Dokumentacije nema, žena nije svedok, a o zahtevu je trebalo odlučivati. Smatrala sam da postupak nije ozbiljan i bila sam jedina koja je glasala protiv rehabilitacije, dok je 20 sudija bilo za rehabilitaciju. Znači, mi smo opet doneli političku odluku, jer primenjujemo nepisano pravilo: dete se rodilo i sada mora da se ljulja - kaže sudija Snežana Garotić-Nikolić.

Usvojeni Zakon o rehabilitaciji jedan je od najkraćih u srpskom zakonodavstvu i sadrži samo devet članova.

- To je olako donesen zakon. Zavredelo bi truda da se napravi jedna komisija koja bi to pažljivije razmatrala i donela generalno rešenje. Ne bi trebalo da se opterećuju sudovi. Članovi komisije trebalo bi da budu iz redova istoričara, udruženja veterana boraca, ratnih vojnih invalida. Trebalo bi da se napravi jedna komisija pri Skupštini koja bi rasteretila sud, ali prvo Skupština treba da donese novi zakon i tako komisiji omogući rad. To smo mi pokušali da uradimo, ali je to neko zaustavio. Bila je jedna komisija pri Skupštini, sastavljena od istoričara i književnika, a zahtev je bio da se samo neke grupe rehabilituju. Onda smo mi smatrali da bi trebalo da se rehabilituju svi kojima je presuđeno pred vanrednim i prekim sudovima. Tada je počelo nešto vrlo ružno! Neki su pričali da na ovaj način hoće da se rehabilituju žrtve samo jedne strane - kaže profesor Vojin Dimitrijević.

Po njegovim rečima, građani kojima su oduzeta prava i slobode trebalo bi da se svrstaju u određene jasno definisane grupe, od kojih bi pojedine mogla da rehabilituje komisija koja bi radila pri Skupštini.

- Ako je suđenje bilo pred redovnim sudom, onda je to napakovano, i to mora da rešava sud - kaže profesor Dimitrijević.

Istoričar Čedomir Antić smatra da bi Skupština mogla da olakša posao sudijama, ali da bi automatska rehabilitacija mogla da se izglasa samo u slučajevima u kojima postoji presuda.

- Jedino na osnovu čega bi mogla da se izglasa automatska rehabilitacija je postojanje presude. Za jedan broj ljudi ne postoji presuda, a onda se postavlja pitanje kako da se rehabilituju. Postoje grupe koje su zaista sarađivale sa silama osovine, postoji takođe izvestan broj optuženih ibeovaca koji su bili deo obaveštajnih službi Sovjetskog Saveza i satelitskih zemalja. Mislim da je jedini put da prvo Skupština jasno kaže da je komunistički režim bio nedemokratski i diktatorski i da je posle progona okupatora u zemlji uveo vladavinu terora. Na osnovu toga sudovi bi trebalo da obnove procese protiv svih koji su bili osuđeni, pa bi se onda pokazalo ko su bili saradnici nacista za vreme Drugog svetskog rata ili Staljinovog Sovjetskog Saveza, a ko su bili nevino osuđeni politički protivnici - kaže istoričar Čedomir Antić.

    Nisu svi zahtevi isti

    Među podnosiocima zahteva, pod istom kapom su nekadašnji "državni i narodni neprijatelji", ali i "ratni zločinci". Jedino zajedničko im je što gotovo niko nema kompletnu dokumentaciju, dok mnogi svoju priču ne mogu ni da potkrepe bilo kakvim papirom. Da je saradnja sa arhivima spora i ne uvek efikasna potvrđuje i sudija Željko Škorić koji navodi da je do sada uspeo da presudi samo nekoliko predmeta, odnosno da je četiri rehabilitacije odobrio i jednu odbio. Sudija Škorić kaže i da će sud verovatno morati da razmotri da li postoje i neki efikasniji metodi saradnje sa arhivima.


Izvor: Blic