Краљ Петар Први Карађорђевић



Краљ Петар Први Карађорђевић је рођен као пето дете Кнеза Александра и Књегиње Персиде ( ћерке Војводе Јеврема Ненадовића) на Петровдан 11.јула 1844 године у Београду. Основну школу и гимназију је завршио у Београду, а даље школовање је наставио  у Швајцарској у заводу Венел – Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861, Кнежевић Петар се уписује у париски колеџ Сен Барб, а 1862 у чувену војну академију у Сен-Сиру, коју ѕавршава 1864. год. У Паризу се бавио фотографијом , сликарством и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција.
Кнежевић Петар се придружио Легији странаца француске војске 1870. и са њом учествовао у рату између Француске и Пруске, због чега је одликован орденом Легије части. Године 1875. радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић.
Након неуспеле тополске буне 1877. водио је живу политичку активност, када је безуспешно нудио сарадњу Милану Обреновићу.
У лето 1883 године на Цетињу се оженио Књегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Кнез Николе Првог Петровића Његоша .
У том браку рођено је петоро деце: ћерке Јелена и Милена (умрла као дете) и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909), Александар и Андрија (умро као дете).
После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић се преселила на Цетиње, где је остала следећих десет година. Због лошег материјалног положаја, Кнежебић Петар је продао кућу у Паризу 1894 и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије, нарочито са вођом радикала Николом Пашићем, никада нису престајали.
Током 1897. Кнежевић Петар је био у Русији где је био примљен код Цара Николаја Другог. Три године касније покушао је да се споразуме са Краљем Александром Обреновићем о признавању принчевске титуле и повраћају одузете имовине, али без успеха. Кнежевић Петар је у наредном периоду још више појачао своју политичку активност за повратак у Србију. Године 1901 настојао је да ступи у ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм.
У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године официри завереници убили су Краља Александра Обреновића и Краљицу Драгу. Војска је на своју руку извела државни удар и прогласила Кнежевића Петра Карађорђевића за Краља Србије, што је својим избором потврдила Народна скупштина 15. јуна 1903.
На српски престо је ступио у својој педесет деветој години, као зрео и изграђен човек. Увиђајући да је тежња за самосталношћу и недовољан слух за жеље народа довела до пропасти његове предходнике из династије Обреновић, Петар се приклонио уставној монархији, скупштинској и страначкој слободи.
«Желим да будем први уставни Краљ Србије», рекао је Краљ  Петар у свом прогласу током полагања заклетве.
Његова одлука да буде демократски и уставни владар, као и искрено и лојално спровођење те одлуке, решило је у Србији многа унутрашња питања.
Истовремено, Србија је доживела убрзани привредни напредак. Изграђена је железница, активиран је речни саобраћај, развијају се трговина и занатство, почиње стварање индустрије. Све је то допринело да се земља потпуно укључи у европску и светску привреду.
Већ у првим годинама његове владавине, Аустрија је тражила прилику да нападне Србију, пошто је Србија под владавином Краља Петра у својој политици окренула леђа Аустрији. У то време, на разним конгресима и скуповима српских, хрватских и словеначких интелектуалаца,  јавно је промовисана идеја јединства. Најпре је између Србије и Аустрије заметнут царински рат, у којем је Аустрија желела да Србију економски упропасти. После тога је дошло до анексије Босне и Херцеговине 1908. године и том приликом умало није дошло до крвавог обрачунавања. Али како Србија није била у то време спремна за рат, морала је да попусти,не напуштајући веру у коначно ослобођење.
У заједници са Црном Гором, Бугарском и Грчком, Србија је објавила рат Турској 1912. године. Циљ овог рата био је ослобођење историјског језгра српске државе старих краљева и царева, где су биле славне Немањићке престонице Рас, Приштина, Скопље, Призрен и др. У дводневној Кумановској бици (10. и 11. октобра 1912.) Срби су однели сјајну победу којом је учињен први и највећи корак ка коначном ослобођењу. После ове битке низала се победа за победом, код Прилепа и Битоља, код Љеша и Драча.
Ова величанствена победа Србије, Аустрији се никако није свидела. Она је утицала на Бугарску, да Србију мучки нападне 1913. године, што је био Други балкански рат који је Бугарска крваво платила.
Услед сталних и тешких напора у балканским ратовима, здравствено стање Краља Петра се погоршало и он је 24. јуна 1914. пренео краљевска овлашћења на свог сина Престолонаследника Александра, Месец дана касније Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат.
Болнице су биле пуне а топовске цеви још загрејане када је Краљ Петар свој народ позвао поново у борбу. Прва битка на Церу августа 1914. распламсала је јуначка срца и прошло се кроз море крви и патње, ка узвишеном циљу, ослобођењу.
Српска војска пружала је отпор немачкој, аустро-угарској и бугарској војсци, али малобројнија и слабије наоружана морала је да се повуче и напусти земљу. Повлачење српске војске и народа преко Албаније је највећа трагедија коју је српски народ прошао са својим Краљем Петром.
Пошто се српска војска уз помоћ савезника опоравила на Крфу, у заједници са њима пробила је солунски фронт, ослободила Србију и проширила границе државе на све Србе, Хрвате и Словенце.
Албанска голгота је оставила великог трага на здравље остарелог краља. Он је ипак доживео да дочека коначну победу и ослобођење Србије и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца.
Умро је 16. августа 1921. године у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.
Због својих заслуга у балканским и Првом светском рату, у српском народу остао је запамћен као Краљ Петар Први ослободилац.
Краљ Петар је био најобразованији српски владар новијег доба. Читао је дела водећих француских и енглеских филозофа и социолога тога доба, а сам је на српси превео есеј великог енглеског мислиоца Џона Стјуарта Мила «О слободи».
Краљ Петар је настојао да помири дух европског модернизма са традиционалним вредностима српског патријархалног друштва, да помири старо и ново, село и град, занате и индустрију. Сматрао је да је сеоско домаћинство окосница друштва и трудио се да га заштити од осиромашења. Борио се против корупције, бирократије и странчарења, а у спољној политици је подржао промену оријентације у односима са Аустро-Угарском.
За време владавине Краља Петра Првог оставрен је програм ослобођења и уједињења српског народа из Македоније, Косова и Метохије и рашке области.
Краљ Ослободилац у народном сећању као без премца најпопуларнији владар Србије из милоште прозван «Чика Пера». Његова дела и личност описивани су кроз бројне анегдоте и песме, генерацијама до данас. Тиме су се на најбољи могући начин оствариле речи Краља Петра Првог:
«Без љубави народне, слаби су престоли земаљски».