Podignuta pesnica, simbol autonomnih, na skvotu EKH u Beču.

Autonomni pokreti su radikalno radikalno levi društveni pokreti koji se javljaju 1970-ih godina, prvo u Italiji, a zatim u Nemačkoj i drugde u Evropi. Karakteriše ih odvajanje od tradicionalne politike i zahtev za samostalnim upravljanjem svojim životima, što se ispoljavalo kroz samoupravu i autonomiju. Jedan od važnijih teoretičara pokreta bio je Antonio Negri.

Uvod

1970-te su godine “istorijskog kompromisa” (it. compromesso storico), kada su se Komunistička partija Italije (KPI) i demohrišćani, ranije nepomirljivi politički protivnici, okrenuli saradnji radi prevazilaženja duboke ekonomske, društvene i političke krize u zemlji. Lider komunista Enrico Berlinguer i predsednik demohrišćana Aldo Moro su bili glavni zagovornici te saradnje. Mnogi radikalni levičari taj potez KPI doživljavaju kao izdaju klasne borbe i počinju tražiti političke alternative izvan parlamenta.

Ljudi su sve više okretali leđa klasičnoj levici jer je razmišljala u okvirima klasne teorije iz 19. veka i nije bila sposobna rešavati aktuelne probleme, ali su takođe okretali leđa i novoj levici (Lotta Continua, Autonomia Operaia, Potere Operaio, Il Manifesto, itd.) jer je počela da ima sve veće političke apetite, poput ulaska u parlament, a nije više znala koji su stvarni problemi mladih. Čak je dolazilo i do sukoba na manifestacijama nove levice između obezbeđenja i pankera, feministkinja, studenata itd. Tako nastaju italijanski autonomni pokreti.

Autonomija

Аutonomni žele ukidanje, a ne popravljanje, državnog aparata. Država je za njih generator svih nepravdi u društvu. Zauzimanjem prostora (kuća, fabrika, fakulteta, javnih površina) su ispoljavali svoje neslaganje sa koceptom vlasništva, protovili su se špekulacijama sa nekretninama zbog kojih su mnogi ostajali bez krova nad glavnom i tražili svoje mesto u javnosti. Jedan od glavnih slogana autonomnih pokreta je bio “vogliamo tutto!” (hoćemo sve!). Sukobi sa policijom, mrtvi i masovna hapšenja su bili svakodnevnica.

Nemački pokret je učio od italijanskog i mnogi su nemački aktivisti tih godina bili u Italiji da bi kasnije tu borbu preneli u Nemačku. Tako nastaju autonomen, nemačka varijanta autonomnih pokreta, a iz njih se kasnije razvija crni blok.

Učesnici autonomnih pokreta većinom odabiraju da žive u komunama umesto tradicionalnih porodica. U zauzetim prostorima sami otvaraju restorane i barove gde “scena” može imati svoj prostor, suprotstavljen komercijalizovanom svetu masovne kulture. A internacionalnu zajednicu, definisanu svojim radikalnim akcijama, suprotnostavljaju patriotizmu podržavanom od strane države.

Sa autonomnim pokretima se javljaju prvi socijalni centri u Italiji, a njihovo nasleđe se ogleda i danas u mnogim autonomnim mestima širom Evrope.

Izvor: Wikipedia