Dodjosmo na pocetak svega, dakle postuj sebe ali postuj i druge, nemam nista protiv necijeg ubedjenja sve dok se ne izrazava na agresivan nacin, ubedjujuci me kako sam glup i nevidim ono sto je njemu ocigledno.

Gledaj, ovako ja razmišljam o tome.

Za mene ne postoji mali, veći  i najveći vernik.
Nije ovaj život neko takmičenje, bre!
Oni koji se takmiče su takmičari a ne verujući ljudi.
Oni koji kritikuju su kritičari a ne vernici.
Oni koji su našli radost i spas u celodnevnom provođenju svoga
vremena u crkvi su - našli radost!

Dugo sam i ja idealizovao i mislio da postoji nešto kao ...
kao "duhovna evolucija"!
Kao - Dobro dete raste u kući dobrih ljudi i onda ono kad poraste
počne da veruje u Boga.
A onda sam video u crkvi dojučerašnje komuniste i lopove i .... svašta!
Čak i sebe ugledah tamo!!!
I onda sam shvatio da smo svi mi takvi, manje ili više, pa neki u mislima svojim,
neki u rečima a neki i u delima (čim ih puste iz Zabele, npr.) i
shvatio da "lekar nije potreban zdravima nego bolesnima",
i da je verovanje u Nevidljivog Kreatora i Volitelja svega
"duhovna revolucija" i da sam na neku Božiju foru i
ja postao deo te 'priče'!

Nekada sam mislio da su barem oni, koji su Hrista Isusa gledali, slušali, dodirivali (!!!)
i sa Njim i obedovali, bili pod Njegovi jakim uticajem .... i bili bezgrešni!
'Bezgrešniji' od nas, kojima je Duh Božiji (ni manje ni više!) došao!
A kad tamo, skraja prvog veka, dok je sv. Pavle bio na robiji:
"...većina braće u Gospodu dobivši pouzdanje od mojih okova sve više se usuđuje
da bez straha govori reč Božiju. Jedni, doduše, propovedaju Hrista iz zavisti i nadmetanja,
a drugi od dobre volje, jedni iz ljubavi znajući da ležim u okovima za odbranu evanđelja,
a drugi objavljuju Hrista iz nečasnog častoljublja,
ne s čistom namerom, misleći da će naneti nevolju mojim okovima.
Šta onda? Samo kad se na svaki način, bilo pod izgovorom - bilo uistinu,
Hristos objavljuje. I za to se radujem. A i radovaću se...".

Mislim...čoveka olajavaju (neki) na sva zvona a on kaže - neka!